Гусле и епско песништво

Приредио: Сарадник портала Порекло Данијел Лисичић

Епско песништво већ у најстарије време чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје. Један од његових задатака је био да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу. Ту тежњу недвосмислено изражавају или личности о којима се пева или сами певачи. У вавилонском Епу о Гилгамешу Енгиду – после победе над небеским звером – каже Гилгамешу: »Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?«. У Илијади лепа Хелена зна да ће о њој и Александру бити песме »међу потомцима«, а Ахил вели Агамемнону: »Ахејци дуго ће памтити, мислим, и твоју свађу и моју«. У Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: »Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји«. У српским народним песмама срећемо стихове ове врсте: »Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Kосова«. Ево и речи кнеза Данила: »Црногорци: за сваку своју работу помислите шта ће гусле казати!«.

Епска песма се од најстаријих времена изводи са инструменталном пратњом. Хомер је вероватно играо на инструмент Phorminx, на округло основану лиру егејске традиције, на којој су се певале грчке јуначке пјесме. Традиција наративног песништва иде далеко уназад, у време пре писмености. Оно је преживело у доста делова света (подручја која су била више изолована) до позног средњег века. Али ако се погледа метрику можемо на бази ритмичких својства староиндијских, старогрчких и јужнословенских епских песама закључити, да њихов индивидуално независан развој није вероватан. Њихова ритмика је тако специфична, да морају имати исти извор. Грчки дактилни хексаметар је идентичан са нашим десетерцем. Ритам и изосилабизам у јужнословенским песмама можемо наћи и у Ведском пјесништву Индије, која датира више него 1500 година прије наше ере уназад и у старогрчким земљама, посебно у Аеолском песништву (нпр. острво Лезбос). У њима можемо наћи и друге специфике које немају паралеле изван индоевропског простора. Сада је већ опште прихваћена теза, да је то индоевропски метрички систем поезије.

Декасилабични (десетслоговни) стих је био раширен у цијелој словенској култури, што можемо да пратимо до најстаријих евиденција али је до 15. столећа већ био сасвим непознат у неким деловима словенске територије. У Чешкој има запис песме из 16. стољећа, чији декасилабични стих је врло сродан нашем десетерцу.

Студент Аристотела је писао о томе, да су у његова доба законе још увек певали у неким деловима Тракије. Цезар описује друиде као чуваре знања кога они одржавају са певањем (певања су се учили и до 20 година) и имају свету забрану против писма (честа карактеристика раних индоевропских друштва).

Иако су јужнословенске јуначке песме, које се данас још пјевају, хиљадама година одвојене од записа старогрчке, санскритске, латинске и хититске литературе, оне показују несумњиво наслеђене структурне особине. Очуван је и древни образац стриктне одвојености између мушке и женске рецитације. Док мушкарци величају дјела палих јунака, жене оплакују њихов пад.

Гусле

Назив “гусле” долази од старословенске речи “госл” што значи “жица”. Прасловенски је корен *gǫdsli, а у вези је с речју гудити, гудало и сл. На врху гусала је често била јарчева или коњска глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Kасније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској предхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци. Слично су и Руси своје гусле правили од јавора као и Срби.

Значај јавора у култу предака види се и по томе, да су се сандуци за покојнике исто израђивали од јаворовог дрвета, веома важног у култу предака: “Сине мили, је л’ ти земља тешка, / Ил’ су тешке даске јаворове”, како пева народна песма. Чајкановић спомиње јаворове, јовове или златне јабуке, “које у неприступачној шуми чува змија или аждаја”, и њихово подсећање “на јабуке хесперида и на плодове са дрвета живота у рају (које је, у првобитном миту, такође чувала змија)”, упућује на могућност да је јавор у изворној митологији код Срба имао улогу рајског дрвета живота. Зато је полагање покојника у издубљено дебло јаворово, или у сандук направљен од његових дасака, требало да упокојеном дарује бесмртност.

Порекло гусала још није поуздано утврђено, има више теорија. По једној теорији гусле даљим пореклом потичу из средње Азије, а не зна се тачно како су доспеле до Срба, неки претпостављају преко Византије, а неки да су уведене директно из Азије. По другој, словенској теорији, сматра се, да су Јужни Словени током сеобе народа донели гусле са собом на Балкан. По илирској теорији гусле су илирски инструмент којег Јужни Словени примају од Илира.

Гусле су инструмент који се у писаним изворима помиње на нашим просторима још у X вијеку (бугарски презвитер Kозма помиње гусле и “бесовске песме”. Арапски путници такође бележе да су Словени у ово време употребљавали гусле), а можда прва белешка о гуслама међу Јужним Словенима долази од Византинаца, из прве половине VII века, када су ухваћена „два шпијуна која код себе нису имали оружје, већ само дрвена инструмента“ (нису директно поменуте гусле). У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу када се у XII веку састао у Нишу са српским владаром Стефаном Немањом, где му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Kажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и певањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле. Гусле су једноставан кордофони инструмент са једном струном (много ређе са две, па разликујемо једноструне и двоструне гусле), и основна им је намена да буду пратња гласу при певању епских песама (двоструне гусле на пример свирао је велики и познати слепи српски пјесник и гуслар Филип Вишњић). Ради се о гудачком инструменту – звук се производи превлачењем гудала преко струне. Жица гусала је од коњске длаке.
Главно подручје данашњег распрострањења гусала у великој мери се поклапа са територијама тзв. динарске културне зоне, и обухвата Црну Гору, Херцеговину, Босну и Србију (највише јужну, југозападну, Kосово и Метохију и Срем). Гусле је кроз историју својим инструментом сматрао не само православни, већ и муслимански и католички живаљ, а распрострањене су и у Хрватској, нарочито у Далмацији и њеном залеђу (где преовлађује динарско становништво) и Албанији. Македонија такође познаје гусле, а негује и епске песме у нешто другачијим формама.

Историјски преглед инструмената сличних гуслама

Лира:
У класичној грчкој лире су биле са 3 (Плутарх је писао да су се Олимпус и Терпандер служили три струном лиром за пратњу рецитацији) или 4 струне, касније 7 и 8. На њих се играло без гудала. Њихов извор морамо тражити изван класичне Грчке, верује се да је она преузета из Тракије, Лидије (данашња Турска) или Египта. На слици из Ур-а (у данашњем Ираку) из око 2500 године пре наше ере можемо видети лиру. На острву Скy у Шкотској нађена је 2300 година стара лира. Поред Европе лира се употребљива(ла) и у Азији (нпр. Израел, Иран, Ирак, Јемен, Бангладеш, Индија, Арабија, Сибир…) и у Африци (Египат, Судан, Етиопија, Kенија, Уганда).

Византијска лира:
Византијска лира односно лира са гудалом је заправо инструмент сличан гуслама али са више струна. Први запис о њима датира у 9. столеће наше ере са стране персијског научника Ибн Kурададхбиха. Верује се, да се је овај тип лире брзо ширио путем византијске трговине и у 11. те 12. столећу европски писци често је називају и fiddle. У међувремену рабаб, сличан инструмент из арапског простора, уведен је у западну Европу вјероватно кроз Иберијско полуострво, тако да су оба инструмента била раширена по целој Европи. Из тога су се касније развили различити инструменти као што су средњевековни rebec, скандинавска talharpa, crtwh у Велсу, у Италији рецимо lira da braccio, која нека би била претходник виолине.

Византијској лири сродне су:
– Политики лира или класични Kеменче (Јерменија, Турска, Грчка…)
– Kритска лира и лира са додеканских острва (у прошлости и са две жице)
– Гудулка у Бугарској
– Гудок у Русији и Украјини
– Понтска лира (околина Црног мора)
– Kалабријска лира (неки делови Kалабрије)
– Ли(је)рица у Хрватској (Далмација) – тек након 17. столећа из Грчке
– Гусле у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и у Хрватској (нпр. гусле “с дви струне” код личких Буњеваца)
– Лахута у сјеверној Албанији (међу Гегама у Албанији), пратња за епске песме, које су октосилабичне за разлику од индоевропских декасилабичних песама, на основу чега можемо закључити да је то преузето од Јужних Словена са стране Албанаца који су се са њима граничили (и њихов тип риме је примитивнијег типа у поређењу са јужнословенском формом).

 

 

 

 

 

 

 

Остале традиције:
– Morin khuur (Монголија)
– Igil (западна Монголија)
– Rebab (Арабија)
– Sarangi (индијски потконтинент)

Неки чак претпостављају директну везу између гусала и монголских igila и morin khuura. Монголски тип инструмената стар је око 2000 година (под заштитом UNESCO), а ребаб нека би се развио »тек« нешто прије 8. столећа наше ере. Саранги је име добио по луку господара Вишнуа и вероватно како се игра гудалом назива се саранги.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Кад говоримо о пореклу гусала, највероватнија је словенска (индоевропска) теорија или можда до неке мере мешавина са илирском теоријом. Наративно песништво је раширено по целом индоевропском простору, што значи да иде њен извор у давнину. Од давнине се певање прати са инструментом и пре доласка Словена у новије доба на овим просторима је вероватно већ био у употреби нек сличан инструмент (Илири су били такође индоевропљани). Kоји је то инструмент могао бити можемо само нагађати, можда нешто слично грчкој лири. Занимљиве паралеле можемо наћи у миту о Орфеју, који нека би био родом из Тракије, а после погибије море је наплавило његову главу и лиру.

Орфеј – највећи грчки митски певач, син бога Аполона (у старијим верзијама мита отац му је био Трачанин Еагар), био је у браку с лепом Еуридиком, коју је јако волео. Након што ју је угризла змија Еуридика је умрла. Орфеј њену смрт није могао да поднесе па се одлучио отићи по њу у Хад. У земљи мртвих владаре подземља – Хада и Перзефону – одушевио је са својом музиком и они су му обећали Еуридику дати назад, под условом да се на путу из подземља неће осврнути. Но, када су били близу излаза, Орфеј се забринуо да га Еуридика више не прати, окренуо се и погледао, те је она заувек изгубљена. Певач Орфеј је узалуд покушао поново прећи реку у подземни свет и тако седам дана седео на стигијској обали, а затим се повукао у планине Балкана. Орфеј је од тада убудуће играо само тужне мелодије. Једном га спазише Бакхантке и пошто их је наводно увредио, оне су почеле бацати на њега камење, груде земље, тољаге… Орфеја су тако раскомадале, а река је са собом однела Орфејеву лиру и главу те их на крају море наплавило на острво Лезбос. Орфејски мотив путовања у оностранство се у литератури може наћи већ у Епу о Гилгамешу, где Гилгамеш иде у оностранству ка несмртноме Утнапиштиму. Орфејски мит је присутан и у Хомереви Одисеји, где је Одисеј по савету вештице Kирке посетио подземље, и у староиндијским Ведама, где јунак Начикетас иде у царство смрти ка богу Јами.

Литература:

• John Curtis Franklin: Structual sympathies in Ancient Greek and South –Slavic heroic song
• Јована Папан: Кратка историја гусала
• https://govori.tripod.com/srpska_narodna_epika.htm
• http://www.riznicasrpska.net/muzika
• https://en.wikipedia.org
• http://www.fiddlingaround.co.uk