Порекло презимена, село Годиње (Бар)

13. априла 2021.

коментара: 1

Порекло становништва села Годиње, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се југозападно од Вирпазара на четвртом километру пута који води према Остросу у Крајини. Има веома повољан положај. Захвата благо нагнуту и веома изражену увалу која је шире отворена према сјеверу ка Скадарском језеру, док је са других страна окружена брдима.

Са сјеверозапада граничи се полуострвом, Обидом и брдима Мијелом, Вељом главом и Кошаром, са запада Брчелицом и Малим Вељим висом, са југозапада Крсцем, Шушњатом главицом и Коником и са југа, југоистока и истока Капом, Врањом стијеном и Шљекезом. Увала је изузетно експонирана према Језеру, те својим присојним падинама оптимално изложена сунцу. Само насеље развило се у њеном рубном, вишем дијелу. Источна граница његовог атара је уједно и граница Старе Црне Горе према подрумијској Крајини. Атар, дуг (С-Ј) 4 km и широк (СЗ–Ј) 1,6 km, захвата површину од 4,94 kmz. Средина насеља је на висини од 65 m.

Историјат.

Према налазима позноримских гробова на локалитету Кута у непосредној близини села може се тврдити да је Годиње старо насеље. Његово рано оснивање условиле су врло повољне природне околности.

У средњовјековним списима помиње се 1242, 1296, 1408. и 1482. године, а у которским споменицима почетком 16. вијека. Помени се јављају у вези с поклонима манастиру Врањини и границама појединих села. Карактеристично је истаћи Јиречекове наводе да су Балишићи своје повеље понекад писали и у малим љетниковцима „у селима Гоциње и Брчели“. Према турским дефтерима из 1521. и 1523. године насеље је имало 31. односно 27 кућа. Задње године село је плаћало порез и на два млина, од којих је један био порушен. Болица наводи да је у селу било 25 домова и 65 војника, а дипре 27 кућа и 70 војника.

У 1971. години у селу је живјело 120 старосједилаца, а 47 je било досељено из исте општине, 42 из других општина Црне Горе и 16 из других република. До 1945. године доселило се 36, а послије рата 105 мјештана. Карактеристично је напоменути да је међу досељеницима 48 из градских насеља. Они су y ствари највећим дијелом повратници на своју имовину, односно старевину. Структура главних старосно–полних група у задња два пописа била је: прве 73:61 (ж. 32:25), друге 103 :104 (ж. 58 : 53) и треће 60 : 60 (ж. 39 :40). Уочљив је дакле релативни пораст старијих од 50 година, док је демографска пропорција првих двију група извјесно стагнантна.

Структура становништва.

Образовна обиљежја мјештана y истој декади била су: без школске спреме 82 :50 (ж. 70 :45), са четворогодишњем школом 100 : 86 (ж. 44 :43), са осмогодишњом 17 :34 (ж. 3:12), са средњом 8 :9 (ж. 1 :5), са вишом и високом 0 :4, док је неписмених било 54 :41 (ж. 49 :39), од којих је старијих од 35 година 51 :39 (ж. 48 :23).

У истом периоду настале су знатне промјене у посједовној структури: без земље је било (6 : 10), са посједом до 2 ха (43 :24), са 2–5 (10 : 11) и са 5 и више (1 :7). Подаци о домаћинствима према њиховим изворима прихоца показују да је пољопривредних било 33 :11, мјешовитих 36 : 24 и непољопривредних 7 : 19. Уједно је активних становника било (102 :99) од којих у пољопривреди 59:47, у индустрији 0:12 и у осталим дјелатностима 40:43, а са личним примањима 22 : 8. Они су издржавали 134 : 118 лица, од којих у пољопривреди 69 :43. Међутим, у 1953. г. 144 активних издржавало је 177 лица.

Тип села и становништво.

Годиње сачињавају три засеока: Лековићи, Перазићи и Никачи са 64 куће, од којих је 8 запуштених. Међу њима су 3 приземне, 54 на изби и 7 двоспратних. Све су покривене тиглом, а 31 је са дашчаним, 14 са малтерисаним и 19 без или са руинираним плафоном. У међуратном периоду преправкама и доградњом на 37 кућа изграђено је 25 соба и 12 кухиња, а у поратном на 11 кућа 11 соба, 6 кухиња и 3 оставе. Сав тај простор пописан је као 47 станова са 1.589 m2. Од њих је у првом периоду изграђено 28, у другом 10, y трећем 7 и у четвртом 2; једнособних и гарсоњера је 35, двособних 9, 1 трособни и 2 са једном собом. Од њих се 7 користи повремено за одмор и рекреацију. Насеље је збијеног типа.

Треба напоменути да мјештани располажу са 12 новоподигнутих кућа (у Титограду 5, у Улцињу 2, y Бару 3 и у Сутомору и Петровцу по 1). Уједно 23 домаћинства (или њихови чланови) повремено долазе у село, на старевину; највише из Титограда (14), из Београда (4), из Бара (3) и из Никшића и Цетиња (2). Дневних миграната је јула 1973. г., када су узети претходни и сљедећи подаци, било 7.

У селу живе:

-Лековићи (30 д),

-Перазићи (4),

-Никачи (10) и:

-Дашићи (1 д.).

Воде.

Село је водом веома добро опскрбљено. Све су извори Добра вода, која се налази у најгорњем дијелу села, Мраморје повише прве, а Загуванце пониже друге; За главицом је на западу, на падини Шушњате главице; Жабина Boдa је у подножју Капе; Горњи точак y Горњој, а Доњи у Доњој махали, Врловац је подно Лековића; Врело између Сеоца и Годиња; Никачевића вода у засеоку Никача; Турчинога y засеоку Перазића; Смолац ниже засеока Никача и Перазића и Студенац y Г0дињском пољу, испод брда Чока. Ниједан не пресушује.

Текућица је Мали поток, који протиче између заселака Никача и Перазића, с једне и Лековића с друге стране, дуг 1 km. Служи за наводњавање. до 1971. године постојала је и сеоска управа за наводњавање; Вода се, наиме, у те сврхе могла користити од 5 до 9 и од 16 до 18 часова. Друга текућица је поток Ладница, који се улива у Мали поток, са којим сачињава Млинштицу, дугу 1 km. Cпajajy се код млина подно села. Ладница потиче од Жабине воде и протиче, паралелно првој, поред кућа Лековића; Мали поток потиче од извора Мрамора, а Загуванце од извора „За главицом”. Преко љета се смањује али не пресушује. Њихова вода се заустављаујаже, да би се боље користила за наводњавање.

Млинови су били и на Малом потоку (1), на .Ладници (6) и на њиховом саставу (1). Појединачно, млинови су били власништво одређених група домаћинстава, а била су 2—3 домаћинства која су имала удио у 2 млина. Ту су, поред Годињана, највише мљели Крајињани и Бољевићи. Подјела рада и добити била је прецизно регулисана. Сувласници су редомице радили у млину по један дан и од оног што је тога дана самљевено узимали ујам. Ујам је износио –- на 2 багаша 1,5 kg (ока) жита. Трећи поток, у горњем току звани Сопот, у вријеме великих киша тече површински; у средњем дијелу тока назива се Дужица. Тај дио у сушном периоду понире и јавља се као врело, од кога до Скадарског језера тече под тим називом. Од Сопота до ушћа дуг је 1,6 km, а од Врела до ушћа 0,5 km. Протиче између Годиња и Сеоца. На доњем дијелу тока (на Брелу) је такође био млин.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

На прибрежном дијелу Скадарског језера од Обиде до Пјешачца (гдје је граница између Годиња и Сеоца) Гоцињани су имали своја права у риболову. Могли су, наиме, ловити, али само мрежом и другим прибором док су грибом могли ловити Врањинаши, и то под условом да пола лова дају Годињанима. Ту рибу Годињани су дијелили у једнаке дијелове, на домаћинства. У случајевима када је тај дио био толико мали да се практично није имало шта дијелити он је продаван, а новац је даван кмету, који га је употребљавао за сеоске потребе. Ова права село је имало до 1947. године.

Село је електрично освјетљење увело 1966. године. У 59 електрифицираних кућа 5 д. је користило огњиште, 23 огњиште и обичан шпорет, 18 огњиште и електрични шпорет и 10 само обичан шпорет, а 22 је имало фрижидер, 12 телевизор, 20 радио-пријемник, 22 транзистор, 12 грамофон, 7 гусле, 5 црепуљу, сач и вериге, 4 старе врсте кревета, 7 столоваче, 11 стари сандук за оставу, звани скриња, 56 савремене постеље, 31 кауче, 10 фотеље и 56 новије врсте столица.

Што се тиче помоћних објеката, они су махом саставни дијелови (осим хигијенских) кућа на изби или двоспратних кућа. Правих штала је релативно мало (13). Мале кућарице за свиње и живину су обично поред кућа, често у двориштима или у оборима. Највећа пажња поклања се магазинима за оставу пића, у првом реду чувеног годињског вина.

Због збијености кућа y неким дијеловима села дворишта су мала или их скоро и нема, а исто тако и окућнице. У њима уједно куће са тарацама и степеништима мјестимично дају изглед старих паланачких кућа. Имања су им пониже насеља, углавном низ благо нагнуто, плодно земљиште, махом терасирано потезима ка Скадарском језеру. Насеље, заједно са њему блиским обрађеним дијелом атара, чини цјелину са изузетно лијепим изгледом. Због малог броја братстава њихови имовински потеси су се y великој мјери задржали као цјелине.

Изграђенпм сеоским путем (1971. и 1972. године) дугим 3 km насеље је повољно ријешило саобраћајне везе са Вирпазаром и Крајином. Традиционална солидарност мјештана испољила се y подизању првог задружног дома 1936. године и другог 1948. Она се нарочито манифестовала y борби за слобоцу 1941—1945. Село је погинулим мјештанима, на дивном, издигнутом мјесту, на поглед читавом селу, украј пута према Остросу, подигло веома фигурантан споменик.

Планина Годиња је у склопу комплекса који припада Сеоцима и Бољевићима. Он се простире између брда Ћафе, Пјаждола, Перишића грла, Дебелог бријега, Тора, Турске пећине, Црне скале, Снијежнице, Мале и Велике Сиљавице, Орвана, Ките, Коња и Игора. Југоисточним дијелом припада Сеоцима, а југозападним Бољевићима, док средишњи, јужни дио припада Годињу. У њему су комунице и приватни посједи.

Диоба дијелова извршена је након присвајања од Турака, да би затим комунице, односно обрадиви дијелови били издијељени по братствима, а затим по домаћинствима. Комуница је преко љета коришћена за испашу стоке, а на приватним посједима су подизани торови. Њих је прије рата било око 20. Толико домаћинстава је и изјављивало стоку на катуне, док ју је 5–6 давало другима на чување. Послије рата, тј. до 1950. г. само је 1 д. изјављивало стоку, а Од 1950. до 1960. године 2, и у наредној деценији 1. На обрадивим површинама гајили су се раж, кромпир и купус. У сјечи шуме постојала је строга забрана, јер ју је стока много таманила. И y планини, као и y другој имовини, држало се право прече купње; прече право је имао најближи братственик, а затим комшија у имању („шефија”), па тек други. Право на испашу у планини није се могло продати, а исто тако ни на воду. Тамо су били ублови, и то у годињском дијелу 8. у бољевићком 5 и y сеочком 2.

Дио годињских имања при Скадарском језеру сваке године плави вода. Тај дио се, поред површина под виноградима, највише обрађивао. Ту су се највише гајили кукуруз и „фаџола“, па је било домаћинстава која су одатле убирала и по 100 багаша жита.

Годињани су иначе познати као предузимљиви људи. Највише су трговали вином, као и остали Црмничани; многи од њих су ишли за зарадом у друге земље. Наводећи сваког поименице, кажу да их је у последњих 80 година ишло у нечалбу 70, највише у С. Америку, Турску и Аустралију.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Đorđe

    U Godinje su i Velovići starije stanovništvo dok su Dašići novije stanovništvo.