Порекло становништва села Горњи Брчели, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Они у ствари чине територијалну цјелину са Доњим Брчелима. Релативно узана међузона, паралелна путу од Цетиња према магистрали Титоград–Петровац, која их раздваја, затим извјесне разлике у њиховом топографском смјештају и свакако појединачна величина оба дијела, утицали су на њихово статистичко подвајање. Према Доњим, територијално нижим, Горњи Брчели заузимају вишу, јужну позицију. Са истока и сјевероистока граничи их магистрала, односно бријег Смрдеж и превој Кукурињи до, а са југа, југозапада и запада – Растовац, Гребен, Кила и линија Од Купјенова доца, преко Пличебрда и Дубраве Иличковића до Бријега Суботића, која их Одваја Од Томића. Својим положајем и размјештајем кућа, било појединачних или груписаних, више су топографски рашчлањенш лоцирани су на успонима, бреговима и странама. За разлику од Доњих Брчела, све је овдје више уз, него „низ ногу”. Атар им је правцем (CЗ-JЗ) дуг 3,9 km и широк (СЗ-ЈИ) 3,3 km, те захвата површину од 10,53 kmњ. Надморска висина средине села је 340 m.
Историјат.
Заједно са Доњим Брчелима представљају старо насеље. О томе свједоче археолошки налази и чињеница да су били значајно средњовјековно средиште. Овоме додајмо и то да је село у цјелини, бар за оквире Црмнице, од давнина имало средишњи и вишеструки обједињавајући значај. У њему су, како истиче Ердељановић „од вајкада сједела јака и стара братства, која су увијек окупљала око себе остало становништво ове области у тијесну племенску заједницу”. О томе свједочи и чињеница да су и они попут осталих јачих племена — „задобили земљишта и изван своје племенске области, особито у источној Подгори и у Лугу код Вира“.
Године 1899. имали су 140 д. са 614 становника; писмених 127 м. и 4 ж., а 1903. године 144 д. Тада су заједно са Томићима (73 д.) и Доњим Брчелима (74 д.) пописани у брчеоској капетанији. У њој је 1879. год. било 10 д. са 8—10 чланова, док су 2 била са по 14 и 2 са по 11 чланова. Затим је 1910/11. год. село имало 128 д., а 1925. 35 д. са 65 становника. До 1948. године пораст једних и других био је 77:258. Овај релативно мали пораст је посљедица изразитих губитака током задњег рата. У поратном периоду до 1961. године смањење је било постепено, а затим нагло. Тако је 1953. било 74 :248, 1961. 62 : 192 и 1971. 42 : 140.
Одраз оваквог тренда на број чланова по домаћинству y задњој декади био је сљедећи: самачких домаћинстава било је 13 :10, са 2 члана 21:9, са 3-5 20 15 и са преко 5 – 8 : 8. У селу углавном живи стационарно становништво, тако да је 1971, у њему било 112 старосједилаца; само је 20 досељених из исте и 8 из других општина Црне Горе.
Од њих се 13 доселило прије 1940. г., а остали послије. Од 14 упослених — 13 их ради ван насеља. У задњој међупописној декади однос између старосно–полних група био је: у првој 5:35 (ж. 23 : 16), y другој 98 :56 (ж. 55 :45) и у трећој 44 :39 (ж. 28 :23). Види се, дакле, да се y селу више задржало старије. и женско становништво.
Структура становништва.
У исто вријеме је образовно стање мјештана било сљедеће: без школске спреме 72:36 (ж. 62:34), са четворогодишњом школом 70 :61 (ж. 28 :33), са осмогодишњом 11:9 (ж. 2 :2), са средњом 10 : 8 (ж. 2 : 3), са вишом и високом 3 :2 и квалификованих радника 4 :8 (ж. 1 :2),4 а неписмених је било 54 :30 (ж. 50 : 28). Посљедњи су готово сви старији Од 35 година.
Уједно је структура домаћинства према величини посједа изгледала овако: без земље (4 :3), до 2 ха (17:34), са 2–5 ха (25 :4) и са преко 5 (16 : 1), а према изворима прихода –– пољопривредних 22 :9, мјешовитих 36:7 и непољопривредних 4:26. Активних лица у оба пописа било је 72:34, од којих је у пољопривреди радило 44 : 18, y грађевинарству 12 : 2, а остали y другим дјелатностима. Лична примања имало је 25:34 лица. Укупан број издржаваних био је 95 :72, а само у пољопривреди 44 : 15. Године 1953. однос активних и издржаваних био је 102. :123.
Тип села.
Горњи Брчели су полуразбијено насеље. Сачињавају га засеоци: Крш Иличковића, Махала Иличковића, Томашевићи, Роловићи, Поповићи и Бошковићи. Имају 54 куће, тј. 33 приземне и 21 на изби; под тигленим су кровом; 36 их је са дашчаним плафоном, 14 са малтерисаним и 4 без плафона. Просјечна удаљеност између кућа је 150 m. У међуратном периоду у 11 кућа, или поред њих, направљено је 10 соба, 6 кухиња и 4 оставе, а у поратном у 13 кућа – 14 соба, 8 кухиња и 3 оставе. Постојећи стамбени простор евидентиран је 1971. као 44 стана са 1857 m2, међу којима је 17 станова са отвореним огњиштем. Као једнособни и гарсоњере третирано је 30, као двособни 12 и као посебне собе 2. У првом периоду изграђено је 8, y другом 11, у трећем 12 и у четвртом 14 станова. Овдје је карактеристично истаћи да се 10 станова користи повремено за одмор и рекреацију.
Од почетка овог вијека наовамо y селу је напуштено или порушено око 30 кућа. Тако је, на примјер, у прва два засеока Иличковића уочи балканских ратова, поред набројаних, било још 11 кућа, y којима је живјело 25 домаћинстава. Највише људи одавде је изгинуло, домови су се „ископали“, а добар дио се раселио, највише за зарадом у Америку и Аустралију, док се пет школовано у Русији. Родна кућа познатог револуционара Јована Томашевића y засеоку Томашевићи, претворена је y меморијални музеј.
Средиште и збориште насеља је манастир св. Петра (подигнут y доба Петра 1 Петровића), који се налази помеђу заселака Поповића, Бошковића и Томашевића. Манастир је y прошлом вијеку повремено служио и као лазарет (болница) са 40 одрова (постеља), у којему су се код познатих народних видара (љекара) Иличковића лијечили углавном рањеници. Тако су се, на примјер, рањенициса граховске битке (1858. године) овдје видали. Грађен је по узору на Цетињски манастир; св. Петар је био његов чести гост.
Становништво.
Данас y селу (септембра 1973) живе:
-Иличковићи (7 д.),
-Роловићи (12),
-Никаљевићи (2),
-Алексићи (3),
-Поповићи (6) и:
-Бошковићи (8 д.).
Из околних градова и Београда на старевину повремено долази око 20 д.
Воде.
И Горњи Брчели су, као и остала црмничка насеља, релативно богати водом. Већи извори су: Јасеновик (заселак Иличковића), Вељи Јошевик (пониже Поповића), који не пресушују, и Расатовац на падинама Расатовца, који пресушује. Они се поглавито користе за пиће, док се 5 бистијерни у приватном власништву више користи за друге кућне потребе.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Сеоски пут дуг 1 km изграђен је 1937. године, а електрично освјетљење уведено је 1960. У септембру 1973. године 25 д. је поред огњишта користило електрични шпорет, 17 је имало фрижидер, 13 телевизор, 41 радио–пријемник, 6 транзистор, 7 грамофон, 5 црепуљу и сач, 11 старе сандуке за оставу, 31 кауче, 10 фотеље итд.
Топографски чиниоци, распоред кућа и растојање међу засеоцима одраније су омогућили изградњу већег броја помоћних објеката, изграђених за стоку, оставу, живину и др. Мјештани су раније, због посједовања „планине“, имали више ситне стоке него Доњи Брчели. Данас се углавном крупна стока више држи у шталама него у избама –– у доњем дијелу куће. Дворишта и обори и овдје имају пуну, кући додатну функцију. Данас, разумије се, мање него раније јер је неупоредиво мање стоке и аграрне производње. Куће и тараце на волтовима служиле су као сигурна мјеста за оставу, нарочито с обзиром на топло поднебље овог краја. Вино се смјештало у „подрумским“ хладним просторијама, а на дашчаним или оплетеним плафонима други фрут и суви мрс.
У оним дијеловима насеља који су груписани, као на примјер уз Бријег од Јасеновика, неповољни су услови за окућнице, мада имања, гледана кроз средње растојање, нијесу много удаљена од кућа. Но, кад је ријеч о удаљености имања y оваквим, сличним или још чешће тежим теренским условима, по Старој Црној Гори, треба имати y виду да се и она не тако далека могу извјесно сматрати удаљеним, с обзиром на то да су најчешће на, како се овдје обично каже међама, односно терасама и да им се прилази успонима и грубим крчаницима или постопицама преко којих се све мора пренијети било на леђима или на товарним животињама. Стога су ближа имања обично више обрађена него удаљенија; прва су под виноградима, бостаном или житарицама, а друга, особито y новије вријеме, више под ливадама. И овдје је размјештај имања сачувао обрисе ранијих братственичких имовинских потеса. Истипа, у њима су, посебно задњих деценија, настале знатне измјене, било због предаје или остављања y насљедства. А тако недавно, догађало се да за предају понуђено имање буде откупљено од групе братственика само да би се задржало у оквиру братственичке имовине. Елементи братственичког јединства били су и овдје наглашени, али је и међубратственичка, односно сеоска солидарност у многим, свакодневним облицима рада и живота такође била веома присутна. Њени остаци, иако знатно истањени и замијењени другим формама, присутни су и сада. Један од јаких чинилаца те раније солидарности била је „планина“, посебно њени укомуњени дијелови. Планина Горњих Врчела налази се високо изнад села, односно иза Расатовца и Гребена ка Паштровској гори. У њој је највише приватних посједа, али има и укомуњених, братственичких и племенских. Племенско власништво је вода Крњак и простор око ње, гдје се највише појила стока. Релативно честих спорова око границе планине, похара и отимања, и то поглавито прије првог свјетског рата, било је између Паштровића и Горњих Брчела. Упади у Паштровиће преко аустријске границе били су чести, јер су ту територију извјесно сматрали „другом државом“.
У вези са коришћењем планине у проведеној анкети наведено је да је прије 1941. године 31 д. изјављивало стоку на планину, да их је исто толико имало тамо своје стаје и куће и да је 5 д. давало другима стоку на чување. Највећи планински комплекс био је Бјелиш до. Међутим, послије рата тачније од 1945. до 1950. године 12 д. је изјављивало стоку, од 1950. до 1960. г. 7 и од 1960. до 1971. г. 4. Данас тамо само 4 д. имају стаје.
Такође су имали имања у Црмничком и Ораховском пољу – до ниже Вирпазара. Она су углавном плављена, а сада су дијелом под водом. До балканских ратова интензивно су обрађивана. И овом насељу се указује лијепа перспектива. На домаку је поменутог пута и недалеко од магистрале. Аутобуска линија свакодневно га везује са Титоградом. Близу му је и четвороразредна школа и продавница, а од Вирпазара је удаљено 8 km.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)