Порекло презимена, село Комарно (Бар)

16. априла 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Комарно, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се готово на средини пута од Вирпазара према Ријеци Црнојевића. Насеље је релативно велико и разгранато. Са сјевера и сјевероистока граничи се са Комарштицом и Злом гором, са истока према Дабовићима превојем Градиште, са југоистока, југа и југозапада Бријегом, Страочем и Ушитцом и Марати бријегом и са запада и сјеверозапада превојем између Марати бријега и Градићког крша (преко кога води пут за Љуботињ) и Дријевском главицом. Насеље са већим дијелом атара захвата доста уравњену и пространу увалу и низ мањих улегнућа која су са њом повезана. Насеље је већим дијелом размјештено њеним ободом, при странама брда, а има кућа и у самој равни. Атар села захвата површину од 9,10 km2, дуг је (CЗ-JЗ) 3,2 km и широк (СЗ–ЈИ) 2,4 km.

Насеље се налази на висини (код цркве) од 250 m.

Историјат.

О постојању каквог старог насеља у подручју Комарна не може се ништа поуздано рећи. Чињеница је, међутим, да и y овој области има мјеста са нагомиланим камењем, чија се старост везује за илирско доба. Из доба Римљана, пак, топографски гледано одржива је претпоставка да се преко њега ка Ријеци Црнојевића oдвајао крак пута који је водио од приморја према Дукљу. Ердељановић тврди да до почетка 19. вијека овдје „није било никаквог насеља“. Тек тада су, каже он, братства са Трнова населила Комарно и оно је постало „село“ с тим именом. Раније се „Комарном звало само земљиште Комаранског поља”. Међутим, Комарно се у дефтеру из 1521. године наводи као махала са 22 куће и 4 баштине а 1523. као село са 18 кућа. Белица га такође наводи као насеље са 27 кућа и 60 војника, али га y статистичком прегледу код Дипреа и Сомијера нема. Болица такође помиње Комарно као насеље на територији Љуботиња, не наводећи број домова, већ само војника (30). Исти случај је и са Трновом. Заједно са Трновом, Комарно је 1865. године имало 122 д., а y њему самом је 1899. било 50 д. са 435 становника (228 м 207 ж.), писмених 67 м. и 3 ж. Године 1903. заједно са Трновом имало је 92 д. Ердељановић, пак, третира Комарно као саставни дио „предјела Трнова“ и за њега посебно не наводи број домаћинстава. Међутим, 1925. гоцине Комарно је имало 45 д. са 200 становника, а 1948. 56 :258. До 1953. године тај број се попео на 62 :233, а затим рапидно опао, тако да је у трећем попису износио 49 : 159 и y четвртом 39 : 108.

Структура становништва.

У образовној структури стање је било ово: без школе 61 :31 (ж. 22 :50), са четворогодишњом 66 :49 (ж. 25 :22), са осмогодишњом 3:4 (ж. 0 :2), са средњом (2 :2), са вишом и високом 0 : 1 и квалификованих радника 3 :3. Неписмених је било 41 :26 (ж. 39 :24), од којих су старији од 35 година 40 : 25 (ж. 38 : 23). У структури домаћинстава према величини посједа y истом периоду запажају се знатне промјене: без земље је било 8 : 6, до 2 ха 41 :21, са 3–5 ha. 0 : 11 и са преко 5 ха 0 : 1. Према изворима прихода, пак, пољопривредних домаћинстава било је 17 : 8, мјешовитих     24 :7 и непољопривредних 8 :28. Подаци о активности мјештана говоре. да je 1953. године 105 активних издржавало 117 лица и да је тај однос код пољопривредног становништва био 78 : 81. За наредне готово двије декаде промјене у том погледу изгледале су овако: активних 51:29; y пољопривреди 38 :15, а издржаваних 96 : 54; y пољопривреди 29 : 14.

Тип села.

Насеље је у основи кружног облика; куће су y низу поређане и мјестимично збијене y групама (алоциране су на пристранцима околних брда, њиховим самим подножјем, а неке су у самој равни). Има изглед цјелине, јер је из средине села читаво на погледу. Има ту и већих кућа старинског изгледа, између којих воде сеоски, више пјешачки путеви. Међу њима се уочавају и оне обновљене и новије, тако да укупна слика села оставља утисак о његовој некадашњој моћи и релативно прикладном сеоском урбанитету. Састоји се из средишњег, главног дијела насеља и двају већих заселака, званих Забој, и Раздоље.

Становништво.

У главнини села, гдје су школа, црква, продавница и сеоска бистијерна, има 35 кућа са 33 д.

Од њих су:

-Вујовићи (18),

-Лекићи (14) и:

-Перовићи (1).

Повремено долази 11 д., међу којима је добар дио оних на чијој старевини сада нико не живи. Само код својих усамљених родитеља (из Бара, Цетиња, Титограда, Београда и др. мјеста) долази око 55. лица. У Војводину је колонизовано 9 д., а вратила су се 2. Заселак Забој налази .се y подножју брда Капе. Има 9 кућа у којима живи само 1 д., а повремено долази 11, и TO: из Титограда 9 и из Бара и Улциња по 1. Сви су Вујовићи. Заселак Раздоље је смјештен под врхом Комарштице; има 3 куће са 1 д., а повремено их долази 6. такође Вујовића. Перовићи су из Трнова прешли овдје прије око сто година, а много прије њих (такође из Трнова) Вујовићи. Лекићи су пак старосједиоци. Вујовићи су ту најприје имали торове, а затим се стално настанили. Заједно са Трновом и Попратницама у балканским ратовима (као трновска чета) имали су 120 пушака (војника), а у првом свјетском рату 153.

Поред других извора ово село је црпло моћ и из зараде емиграната у другим земљама, (највише С. Америке, затим Канаде, Аустралије, Француске и Турске). Васо Ивов Лекић (стар 87 година), који је пет пута ишао у Америку, набројао је таквих 64. Његова садашња, маркантна кућа усред села, надограђена је на стару школу, која му је била продата 1910. године. За тај новац село је заједно са Љуботињем подигло нову школу према Љуботињу. Аустријанци су је уочи првог свјетског рата порушили. Затим је 1920. године подигнута нова. Због малог простора била је и она порушена, да би на истом мјесту 1933/34. г. била подигнута садашња. Емигранти, повратници, своје зараде су претежно користили за обнављање кућа икуповину имања. Заједничко дјело села је и велика бистијерна (која не пресушује, иако служи читавом селу), изграђена 1930. године. Напретку села веома је допринијео и пут који кроз њега пролази (од Вирпазара до Ријеке Црнојевића) завршен 1906. године.

Воде.

Село је релативно добро опскрбљено водом. Истина, извори су извјесно удаљени од насеља и много више су коришћени раније док су сточарство и земљорадња били више развијени. Главни извор је Кобила (удаљен око 0,7 km) y подножју Дријеске главице; затим Бистрица (удаљен око 1,5 km) y поцножју Стругова; Студенац (ниже Кобиле према Скадарском језеру); Ржина, у близини Студенца; Забојско врело у Забоју, и при самом Језеру –– Граб, Водица, Јасен и Пећина. У самом селу, међутим, поред поменуте главне, има још 12 приватних бистијерни. Изграђене су: 2 прије 1918. године, 7 од 1918. до 1941. и 3 послије 1945. године.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

До нашег обиласка села електрично освјетљење није било уведено. За ово село то је необична чињеница, која у првом реду илуструје степен његове расељености и напуштености кућа. Од домаћинстава — 6 je користило само огњиште, 22 огњиште и обичан шпорет, а 10 само обичан шпорет, затим је 17 имало транзистор, 3 гусле, 28 црепуљу, 15 столоваче, 34 стари ковчег за оставу, 36 савремене постеље, 6 кауче и 38 новије врсте столица.

Стање у погледу помоћних објеката, дворишта и окућница слично је претходним селима, а понајвише наличи ономе у Дупилу. Извјесна разлика је у томе што се имања овдје стеру потесима ка средишту села, односно по Комаранском „пољу“ Додуше, и овдје је добар дио окућница и осталог имања „на међе“. С друге стране насељени дио атара је простран и отворен, а и положај му је знатно повољнији. Бројну ситну стоку (сада за више од 110 пута смањену) надомјешћује крупна, иако јој се број није повећао. Обори и торови, штале и избе су увелико испражњени, а готово не мање и магазини и живинарници. Свињарници су се, бар код домаћинстава која су, ту тренутно настањена, ипак задржали.

Село је у Фучкој гори (на Скадарском језеру) имало комуницу. Тачније речено, половина те горе припадала је Дупилу и Дабовићима, а друга половина Попртаницама, Трнову и .Комарну. Дупиоско племе, које су сачињавали Дупило, Браћени, Дабовићи, Попратнице, Трново и Комарно, имало је комуницу и у језерском прибрежју на потезу од комунице y Фучкој гори до Вирпазара. Она се звала Под Сопотом. Обухватала је и наведена права у риболову. Ове комунице користили су до прије готово три деценије, тј. до првих поратних година, а отада по комунским правима нико, већ неограничено, како ко хоће, а практично врло незнатно. Оба укомуњена комплекса била су одједном откупљена од Врањинског манастира прије око 120 година. У Фучкој гори је било и приватних имања, која су појединци куповали од племена. Обично су то мање уравњене парцеле или тзв. рупе и ледине које су се орале и ђубриле. На њима је прије задњег рата било 20 торова. Ту се сијао кукуруз и пшеница; сада је пак гдје-која парцела под дјетелином. Режим комунице је био доста строг. Кроз њу су се, на примјер, морали кретати само одређеним путевима. Свако кршење правила се строго кажњавало. Онима који су вршили увиђај y прекршаје плаћана је надокнада. Због благе климе ове пријезерске комунице поглавито су коришћене преко зиме, док се љети стока обично давала његушким, тј. Ловћенским чобанима на чување. Рачуна се да је село уочи балканских ратова само ситне стоке имало око 3.000 грла. Тај фонд је аустријским реквизицијама y првом свјетском рату увелико смањен, па је y међуратном периоду унеколико обновљен, да би y периоду 1941—1945. поново јако опао.

Жито су, као и многа друга околна села, мљели у недалеком селу Посељане, гдје је до 1941. „године било 17 витлова. Сада, међутим, повремено ради само један. Попут других села, и овдје су мјештани брали и продавали руј, ловорику и бухарицу, што је било врло уносно.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.