Порекло презимена, село Мироч (Мајданпек)

Порекло становништва села Мироч, општина Мајданпек. Према више извора приредио сарадник портала Порекло Жарко Миловановић.

Ажурирано: 8.9.2021.

Положај насеља и старине.

Мироч је сеоско насеље разбијеног типа, на 400–500 мeтара надморске висине, на јужним обронцима планине Мироч (768 метара), по коме добија назив. Подељен је на пет физиономских делова, “кулмја” – влашка реч са значењем коса, вис, брег, падина и сл: Маре, Краку ћеиш, Визурињ, Главица и Инарија. Површина атара износи 2.115 хектара. У атару, југозападно од села, налази се пећина Градашница са дужином испитаних канала од 529 метара. [1]

У прошлости, име Мироча великим словима уписано је у историји и археологији. Овде се налазио Герулатис. Као што је познато, од Колумбине (римски назив за насеље код Голубиња) ишао је стари пут Римљана, који је саградио император Тиберије преко планине Унум (римски назив за Мироч планину). Народно предање са епитетом говори о погибији Марка Мрњавчевића – Краљевића Марка на Мирочу. [2]

Становништво.

У литератури налазимо више верзија ко су били први насељеници Мироча, као и две године када је основано село: 1869. година и 1872. година.

Према првој, Мироч или Мирочево, како гласи првобитни назив села, основано је, званично 1869. године, што потврђује писмо епископа из Неготина Конзисторијуму да је „село Мирочево велико 54 дома и исто толико пореских глава у коншкрипцији“. Већ тада село Мироч броји 309 становника, односно 54 домова. [3]

Према другој, село је основано решењем Намесништва од 6. августа 1872. када је добило назив „Мирочево“, а општина „Мирочевска.“ Те године је насељено 52 или 58 избеглих бугарских породица из села Големанова, пограничног села у Кулској кази уз државну помоћ у новцу. Међутим, већ октобра 1873. у Мирочеву је остало само 15 породица, док су остале, „пошто су појеле оно што су од државе добиле“, кришом побегле натраг у Турску, изузев четири, које су се преселиле у Зајечар и Кладово. И преостале бугарске породице су се у Мирочу задржале само пар година. Када је српска војска у пролеће 1878. држала (према одредбама Једренског примирја) под својом управом Кулску казу, све преостале породице које су се првобитно населиле у Мирочеву 1872. су изразиле жељу да се врате одакле су дошле. Узрок неуспеху њиховог насељавања лежи, пре свега, у материјалном положају насељеника. Они нису били људи без имовине који су у Србију прешли да би се прехранили, већ колико-толико имућни сељаци, који су своје домове напустили због лоше управе у Турској. Показало се, међутим, да су им турски зулуми ипак били сношљивији него напори које је изискивало заснивање нових домаћинстава у Мироч-планини. Једноставно говорећи, ти људи су били навикнути на боље материјалне услове од оних који су им били понуђени у Србији и, што је још важније, имали су где да се врате, што су на крају сви и учинили. [4]

Међутим, и поред тога што се 1873. иселио највећи број колониста, у Мирочеву је, према попису, 1874. године живела 31 породица са 138 душа. То свакако значи да су y међувремену били насељени нови досељеници, мада о току те колонизације готово да нема података у изворима. Интересовање за упражњене парцеле је постојало и у Србији, али и ван њених граница. [5]

У изворима су сачуване само три молбе чијим је подносиоцима било одобрено насељавање на земљи исељених бугарских породица. Молиоци су била из села Горњана, Крајинског округа и из Мајданпека. [6]

Према Феликсу Каницу [7] , први насељеници села Мироча (насталог 1872. године) дошли су из Дебра код Охридског језера. Њима су се придружили Власи из Угарске и 1889. из Поповице. Свака породица је добила одговарајућу окућницу и 2,5 хектара шумског земљишта да га искрчи.

Даље, наводи се да су се преци садашњих становника села доселили око 1880. године, а да су међу првим досељеницима биле породице из Поповице испод Дели Јована и из Овчег поља у Македонији. [8]

Наводимо и једно, узимајући у обзир горе наведене изворе, очито нетачно мишљење, да су Мироч основали досељеници из Санџака у време „Јаворског рата“ 1878. године. [9]

Записано је да је Мироч 1934. године имао општину, основну школу, 120 домова и 584 становника. [10]

Према подацима из 2001. године [11] становништво је српско. Досељено је у време настанка насеља из Добре (Голубац), Поповице (Неготин), Црнајке, Танде и Горњана код Бора и крајем ХIХ в. из Рашке области. Слави Св. Јована, Св. Симеона, Св. Илију и др, а сеоска слава је Петровдан.

Исељеници.

Исељеници из села Мироч забележени су:

• Мирочани, слава Св. Арханђео, 3 куће у селу Велика Каменица код Кладова [12]
• Његојешти, слава Св. Петка, 1 кућа у варошици Брза Паланка [13]

_______________________________________________

ИЗВОРИ:

[1] Србољуб Ђ. Стаменковић (уред.), Географска енциклопедија насеља Србије 3, Београд, Географски факултет / Агена / Стручна књига, 2001, стр. 5

[2] Јовица Орловић, Вене Стоименов, Велики кораци : 175 г. поречке школе, ОШ Вук Караџић,  Доњи Милановац, 1985, стр 162-163

[3] Исто

[4] Милош Јагодић, Насељавање Кнежевине Србије 1861-1880, Историјски институт, Београд, 2004, стр 116-117, 119-121

[5] Исто, 118

[6] Исто, 120

[7] Феликс Каниц, Србија – земља и становништво, од римског доба до краја XIX века, друга књига, Београд, 1985 (на немачком издата 1909. године), стр 453

[8] https://srbijuvolimo.rs/putovanja/etno-turizam/item/7233-selo-miro%C4%8D,-%C5%BEivopisno-i-lepo-mesto-na-istoku-srbije.html , објављено 04.04.2020, приступљено 20.03.2021.

[9] Орловић, 162; Богосав Млад Пејић, Поречка Kрајина: у спомен стогодишњице Доњег Милановцa, Београд, 1932, стр. 71

[10] Споменица Тимочке епархије 1834-1934, Зајечар, 1934, стр. 345

[11] Стаменковић, 5

[12] Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ, Београд, 1940, стр. 266

[13] Исто, 256