Тарски Никшићи од средине XV до краја XVII векa

АУТОР: Милош О. Милетић

Једно од многих племена која се јављају у историјским изворима и чији континуитет се може пратити у једном дужем историјском периоду су и Тарски Никшићи, који се у неким изворима спомињу и као Лимски Никшићи, Никшићи на Тари или само Никшићи. Они се први пут јављају у једном дубровачком документу из 1447. године и то као Никшићи на Тари, док се у турским дефтерима спомињу од 1455. до 1540. године, али и у другим турским  документима из друге половине XVI века. Ту се најчешће јављају као Никшићи или Лимски Никшићи. Извори са краја XVI и током XVII века у коме се спомињу Тарски Никшићи су писмо папи Клименту VIII, а у вези Грдановог устанка, и Добриловински катастих, где су у већем делу пописани као дародавци манастира Добриловине. У том документу се називају Тарски Никшићи и заузимају посебно место у њему. Ту су пописана њихова имена и имена њихових насеља. Они се у првим поменима јављају у влашком статусу. Место где су обитавали нам говори да су вероватно представљали црквене влахе, који су територијализовани на том простору, али који су се и даље бавили сточарством, као примарним занимањем. Манастир који су могли опслуживати је највероватније био Св. Петар и Павле у Полимљу, који је у периоду након 1253. постао седиште Хумске епископије. Главни извор у овом периоду су Стонска и Лимска повеља краља Уроша I, где се управо спомињу црквени власи, који би могли бити претече Тарских Никшића. Пре те 1253. године седиште Хумске епископије било је у Богородичиној цркви у Стону, које је, након бурног периода, пребачено у Полимље.

Кључне речи: Тарски Никшићи; Лимски Никшићи; Потарје; Полимље; Добриловински катастих; Стонска повеља; Лимска повеља.

 

Die primo septembris 1447. Miglien Radmillouich corerius coram domino rectore ser Martolo de Zamagno  fecit lamentum supra Radognam et Bositchum Nichsichi de Tara dicens quod dum missus esset per ser Franciscum de Benessa in Sclauoniam cum aliquibus litteris dicti Bositchus et Radogna ceperunt dictum Miglien et ipsum vendiderunt Teucris. Itaque stetit duobus annis servus Teucrorum. Vnde dictus Miglien petit sibi de remedio opportuno provideri (Динић, 1967, стр. 113–114).^[1] Ова судска тужба од 1. септембра 1447. године представља први помен Тарских Никшића у историјским изворима. Из овог кратког списа се може видети да је Дубровчанин Миљен Радмиловић тужио двојицу Тарских Никшића, Радоњу и вероватно Божичка, који су га ухватили и продали Турцима, код којих је остао као роб две године. Дакле, то се десило најкасније током 1445. године. Много важнија ствар коју можемо запазити је да су Тарски Никшићи изгледа већ тада били у некој врсти сарадње са османском управом, што се види из ове тужбе, а са друге стране су вероватно обезбеђивали каравански пут од Дубровника преко Потарја и Полимља, ка унутрашњости. Током средњег века, један од главних трговачких праваца је водио ка Брскову. Први помен Брскова је у једној одлуци которског Градског већа, из 22. августа 1243. године (Синдик, 2008, стр. 305–309). У Стонској и Лимској повељи краља Уроша I, издатим средином XIII века, спомиње се село Простење са 7 засеока у Брскову (Стојановић, 1885, стр. 9). Иако се децидно не каже, очито да се ради о жупи Брсково. Од 1370. године трговина између приморских центара и Брскова слаби, док изгледа да потпуно замире током 1433. године. Међутим, царина је функционисала све до пада Деспотовине (Premović, 2015, стр. 697). Пад под османску власт 1397. године је посебно уздрмао Брсково и његову жупу, од које се није опоравио (Мишић, 2010, стр. 59–60). Управо каравански пут који је водио ка манастирима у Полимљу и Потарју и ка Брскову јесте место где се вероватно и догодио инцидент између Тарских Никшића и Дубровчанина Радмиловића. Очито да се радило о особама које су учествовале у обезбеђивању караванске трговине. Вероватно током тог бурног периода, као што је била Дуга војна и први пад Деспотовине, долазило је до оваквих инцидената. Изгледа да се у овом случају радило о примићурима или крамарима. То су били претежно катунари (Динић, 1937, стр. 133–134), односно то је била институција у непосредној вези са влашким статусом, који су очито и Тарски Никшићи баштинили од давнина.

Да су били у влашком статусу, али као такви и чврсто везани за османски феудални систем, током првих година османске власти, говори и то да у првом попису који је спровела османска администрација, попису крајишта Иса-бега Исаковића из 1455. године (Šabanović, 1964, стр. 13), оснива се посебан Вилајет, а касније Нахија Никшићи, где је већина села у влашком, повлашћеном статусу. У питању је Tahir Defterler, односно катастарски попис. У њему је забележено „Vilayet-i Nikşiçler, eflaklar’dir“, односно „Вилајет Никшићи, власи су“ (Oruç, 2012, стр. 157). Овде видимо да су задржали влашки статус, који су и раније имали, као и да су били већ територијализовани, а да је османска администрација по њима назвала нахију, што се није тако често дешавало. Османска управа је само имена жупа преносила на вилајете, касније нахије, али овог пута то није био случај. Вилајет, односно Нахија Никшићи се налазила између река Таре, Лима и Љубовиђе. У Вилајету Никшићи су уписана 4 насељена места: Орлина, Отмичева, Штитарица и Крушева и једно порушено село (viran): Свињиштица. Ова 4 села су уписана као хас Иса-бега Исаковића, са укупно 35 домаћинстава. Друга села која се спомињу као тимар ешкенџије су: Бистрица, Церова, Сиге, два Обода, два Лепенца и две Липове. Већина ових села се може данас убицирати, јер и даље носе исте или сличне називе. Гравитирају најчешће на потезу између данашњег Бијелог Поља и Мојковца. Укупно у ових 9 села је тада било 75 домаћинстава, тако да је цео Вилајет Никшићи бројао 110 домаћинстава. Један од уживаоца тимара, вероватно кнез, у селу Бистрица носио је име Стјепан, син Никшића (Oruç, 2012, стр. 157–158). Ово може бити директан или индиректан показатељ како је ова нахија добила име. У осталим селима се као тимарници спомињу: Владко, син Стјепанов у селима Церова и Сиге, затим Вук, син Годевца и Херак, син Радице у Ободу, Вукослав, син Добрице и Зомко, син Тасовца у Лепенцу, Добрашин, син Влатков и Вукче, син Шајков у Липови (Šabanović, 1964, стр. 58–59).

Једна белешка у сумарном дефтеру из 1455. године, односи се на Простење (данашње Прошћење) у Вилајету Никшићи, за које су Иса-бегу, као противвредност дата три села у области Бранковића: Липљан, Глоговац и Робовац (Šabanović, 1964, стр. 22). Простење је постало султанов хас. Још два села су у Вилајету Никшићи била забележена као султанов хас: Робковине и Стричина. Ова три села су имала 86 домаћинстава. Дакле, укупно је било у Вилајету Никшићи 196 домаћинстава, вероватно са преко хиљаду становника. У споменутој белешци се први пут користи назив Лимски Никшићи (Oruç, 2012, стр. 159).

До 1463. године,  област Лимских Никшића је била у саставу Скопског крајишта, да би те године, након пада Босне под османску власт, постала део Босанског санџака. Неколико година касније, тачније 1468/69. настао је пописни катастарски дефтер. Како су мање управне јединице од санџака вилајети, који се спомињу у овом дефтеру, за Тарске Никшиће је битан Вилајет Јелеч, у чијем саставу је била Нахија Никшићи. Дакле, област Тарских (Лимских) Никшића, која се од 1455. године називала Вилајет Никшићи сада се зове Нахија Никшићи (Nahiye-i Nikşiçler). У Нахији Никшићи се 1468. године понављају поједина села из 1455. године, али неких нема, док има и приличан број нових села. Села која се понављају као и на попису из 1455. године су: Штитар(ица), Церова, Сиге, Горњи и Доњи Обод, Горњи и Доњи Лепенац, Липова, Крушева. У свим овим селима се примећује пораст броја домаћинстава. Села која се не јављају на попису 1468/69. године, а била су пописана 1455. године су: Орлина, Отмичева, Свињиштица (било порушено 1455. године), Стричина, док се Простење спомиње као Постиње. Осим њега, јављају се и нова села: Плана, Мојковац, Јагор (вероватно Јавор), Буковица, Цер, Подбић, Јабучна, Тушовине, Равна Река, Бојиште, Рахите, Михатова, Пали, Требаљева. Иначе, већина ових села се може убицирати. Укупно је нахија бројала 377 домаћинстава (Oruç, 2012, стр. 160–161), што је број становника највероватније подигао на преко 1.500. Повећању броја становника је, пре свега, допринело новопридошло становништво. Осим влаха Никшића, у Вилајету Јелеч, пописани су и власи Сјенице, друго име Барча (Aličić, 2008, стр. 24). Они су као власи пописани и 1455. године. Пописани су као џемат влаха Сеница (Сјенице), са 414 черги (Šabanović, 1964, стр. 8). За разлику од влаха Никшића, који су пописани по кућама, и били територијализовани, власи Сјенице су очито живели полуномадским животом, бавећи се трансхумантним сточарењем, односно још увек нису били територијализовани. То се види и по великом броју одбеглих, који су у попису из 1468/69. године забележени тако (Aličić, 2008, стр. 24–26). Из тог разлога не треба упоређивати ове две скупине влаха, јер су Никшићи у Потарју и Полимљу већ дуго територијализовани на том подручју, док се њихов влашки статус односи пре свега на плаћање филурије и осталих влашких права, док су власи Сјенице једна покретна скупина, која је тек започела процес територијализације. Дакле, иако обе влашке скупине, налазе се на различитим ступњевима развитка (Ђурђев, 1963, стр. 149). Велики број историчара, који су се бавили овим питањем, сматра да су заправо влашке скупине населиле опустеле просторе, због чега су старим жупама дали нове називе. Али у случају Никшића у Потарју и Полимљу то не би требало бити случај. Попис Босанског санџака из 1468/69. године, који је објавио А. Аличић, садржи убикацију за многа места у Нахији Никшићи, и највећи број њих је између Бијелог Поља и Мојковца. Међутим, нека насеља или нису убицирана или су погрешно убицирана. Прво такво насеље које је погрешно убицирано у околини Никшића јесте Штитар. Ми из ранијих и каснијих пописа видимо да се ради заправо о селу Штитарици, које се налази јужно од Мојковца. Друго село је Јагор или Јавор и оно се код Аличића спомиње као Бахор, па га самим тим није успешно убицирао. Село Цер, које није успео да убицира, налази се северно од Мојковца, између Лепенца и Жари. Такође и село Михатова, које није убицирано, можемо на основу каснијих пописа лако убицирати. Наиме, види се да се ово село касније назива Михатова Кола. Такво место се данас налази између Мојковца и Бијелог Поља, под називом Мијатово Коло (Aličić, 2014, стр. 23). Поред овога, код Аличића се могу видети и субјективне и произвољне констатације, али оне не умањују значај овог историјског извора. Једна од таквих констатација тиче се Никшића из Потарја, који су ту област напустили и населили Нахију Оногошт. Најпре треба рећи да је први помен презимена Никшић, у околини Оногошта, у једном дубровачком документу из 1355. године (Шобајић, 1938, стр. 14). Спомињање влаха Никшића на истом том подручју је и у једном писму који су Дубровчани упутили Јелени Балшић 1399. године (Стојановић, 1929, стр. 256– 257). Исте године се спомиње и Никшић у Зети (Шобајић, 1938, стр. 31). Дакле, скоро 100 година пре Никшића на Тари, спомињу се Никшићи у околини Оногошта. Друга ствар је да су Никшићи, пре свега, насељавали нахију Грачаницу, јер се у попису Херцеговачког санџака из 1477. године каже: „Нахија Грачаница, други назив Никшићи“ (Храбак, 1997, стр. 236). Управо се Никшићка жупа налази на месту некадашње Нахије Грачанице. Иако су многи истраживачи покушавали да повежу Никшиће из околине Оногошта и Никшиће на Тари, осим истоветног имена, извори, као и предања, ћуте о тој вези.

Следећи попис који је спровела османска администрација на простору Босанског санџака био је онај из 1476/77. године. Међутим, овај попис није сачуван ни у опширној, ни у сумарној верзији (Filipović, 1974, стр. 127). Тек после скоро једне деценије спроведен је нови попис, а који је обављен 1485. године, на коме је у Нахији Никшићи пописано 21 село, као зеамет Касим-бега, а 1 село као султанов хас. У ова 22 села, која су уписана као „an karye“, односно „део села“, било је 529 домаћинстава, од чега 88 у влашком статусу. Тих 88 влашких домаћинстава налазило се у 15 од 22 села. Међутим, и остало становништво, иако није било у влашком статусу, бавило се сточарством, што се види из тога што су плаћали порез на стоку. Плаћали су порез и на земљу, па можемо закључити да су се поред сточарстава бавили и земљорадњом. У дефтеру се налази белешка о закону који се односи на влахе у Нахији Никшићи, у којој се каже да су они старе спахије и да плаћају по влашком обичају који подразумева: једну филурију, једног овна и једну овцу са јагњетом, као и на сваких 50 кућа по један шатор, а на сваких 60 кућа још једног овна, док на сваких 15 кућа дају по једног ешкинџију – опремљеног коњаника (Oruç, 2012, стр. 162). Следећи попис из 1489. године, бележи 27 села, од чега су 4 села обележена као султанов хас, која су уписана одвојено од осталих села, која су и те године забележена као зеамет Касим-бега. И овде је било 15 села која су обележена као влашки џемати Нахије Никшићи, док је 421 домаћинство плаћало испенџу и ушур на земљу. Овде је приметан благи пад броја домаћинстава, као и оних у влашком статусу. Влашка домаћинства у Нахији Никшићи су убележена као бивше спахије, које дају филурију од куће до куће. У дефтерима се искључиво за категорију становништва које плаћа филурију користи назив eflak, односно влах. Нека села су обележена у облику „настањени у две групе“ или „три групе“ или „три места“ (Oruç, 2012, стр. 168–169). Вероватно се ради о катунима, односно летњим и зимским испашама, која су временом постајала стално место боравка. Та катунска организација је одиграла значајну улогу у ојачавању патријархата и стварању племенских скупина (Đurđev, 1963, стр. 143). Села која се спомињу у оба пописа и 1485. и 1489. године су: Пољани, Липова, Плана (три групе, друго име Стубица), Штитар (две групе, друго име Маљева), Подбић, Баро, Мојковац, Горњи Лепенац (три места, друго име Магла Сеница и Било Поток), Доњи Лепенац, Сиге, Горњи Обод, Доњи Обод, Буковица, Тустовина (Бушовина, док је део села у коме су обележени власи, уписан као Мушина), Јабучна, Церова, Пали, Михатова (Кола), Раките са Пољереке, Бојиште, Равне Реке са Бистрицом, Крушева, Требаљева. Она која се спомињу само 1489. године су: Добројевић, Робковине и Простје(ње). Од пописа 1455. до пописа 1489. године, прошло је свега 34 године, а примећују се турбуленције, пораст броја домаћинстава, настајање нових села, нестајање неких старих. Али оно што се још може приметити је, да пар села која имају континуитет у сва 5 пописа: оба Обода, оба Лепенца, Липова, Крушево, Церово, имају и највећи број влашких домаћинстава 1489. године, односно старих спахија, па се може претпоставити да је у овим селима живело то старо влашко становништво, по коме је вилајет, а касније нахија добило име Никшићи.

Следећи попис који обрађује област Тарских Никшића је онај из 1516. године. У овом попису се види да је Нахија Никшићи у саставу кадилука Нови Пазар и део је хаса босанског санџакбега Мустафе-бега. Пописано је 18 села и сви плаћају филурију, што значи да су сви у влашком статусу. Укупно је пописано 538 домаћинстава са 15 баштина. Те године се први пут у селима Нахије Никшићи јављају и прва муслиманска домаћинства. Први пут се у селима спомињу и кнежеви у џематима. Села која се спомињу су: Свињачица (у ранијим пописима записано као Свињаштица и обележено као виран, односно порушено село), Плана (подељено на 5 махале: Војковић, Отмичева, Гујан/Гобан, Прбетић, Липова), Требаљева, Штитарица (Маљева), Подбитје, Јавор, Горњи и Доњи Лепенац, Сига, Горњи и Средњи Обод, Буковица, Јабучна са Тушевином, Церова, Пали (Брусова), Михатова Кола, Раките, Бојиште, Равне Реке са Бистрицом, Крушева. Два муслиманска домаћинства се јављају у Церови, и по једно домаћинство у Сиги и Бојишту.  Као султанов хас пописана су посебно села Простење, Пољани, Робковине и Добројевић. Она на овом попису нису споменута као део нахије Никшићи. У каснијим дефтерима се види да је од њих формирана посебна Нахија Простење (Nahiye-i-Prostenje). Ова нахија је 1516. године имала укупно 160 домаћинстава, од чега једно муслиманско у селу Добројевић (Oruç, 2012, стр. 169–170). Како су ове две нахије одвојене, тако ћемо их одвојено и представити кроз следеће пописе. Један такав попис је из 1528/1530. године. У том попису се види да становници ових нахија плаћају испенџу и ушур, док су 1516. плаћали сви филурију. Они тада губе статус влаха и постају раја. Свако село има кнеза и примићура. Такође, у селима се јављају и попови. У Нахији Никшићи 1530. године пописано је 14 села: Равна Ријека са махалама (Бојиште, Раките, Михатова Кола, Пали), Крушева, Свињачица, Плана са махалама (Војковићи, Гујан/Гобан, Отмичева), Штитарица, Подбишће, Липова, Требаљева, Јавор, Горњи и Доњи Лепенац, Горњи и Средњи Обод и Буковица, Јабучна. Укупно 957 домаћинстава, од којих 10 муслиманских: Крушева (5), Церова (3), махала Бојиште (1), Јабучна (1). У неким селима, као што је Церова, кнез је био муслиман. У Нахији Простење у 5 села: Простење, Пољани, Робковине, Добројевић и други Добројевић, убележено је 239 домаћинстава, од којих 6 муслиманских (осим једног у Добројевићу, сада се јавља и 5 у Простењу) (Oruç, 2012, стр. 171).  Приметно је нагло повећање броја становника скоро у свим селима обе нахије у периоду од 1516. до 1530. године. Вероватно разлог томе је осим природног прираштаја и влашки статус у коме је било целокупно становништво обе ове нахије од 1516. до 1530. године, а који је могао да привуче становништво из других области. Међутим, укидање плаћања филурије и стављања становништва у статус раје доводи до супротног процеса, односно наглог пада броја домаћинстава у нахијама Никшићи и Простење. То се може видети из следећег пописа 1540/42. године. Сва села у Нахији Никшићи у овом попису су хас босанског санџакбега Хусрев-бега. Исти је број села као и 1530. године, али је број домаћинстава више него преполовљен. Сада је у свих 14 села било 438 домаћинстава и 10 муслиманских домаћинстава у селима: Крушева (4), Јабучна (3) и Церова (3). Слична ситуација је и са Нахијом Простење, где је сада убележено 191 домаћинство и 3 муслиманска у самом Простењу (Oruç, 2012, стр. 173–174). Овај пад броја домаћинстава, а самим тим и броја становника, представљао је вероватно велики проблем администрацији, па је те 1540. године, становништво враћено на плаћање филурије, која је раније била влашка привилегија (Đurđev, Filipović, Hadžibegić, Mujić, Šabanović, 1957, стр. 59). Тако су се власи претворили у филуриџије. Паду броја становништва је вероватно допринело укидање влашких привилегија, док је на новим западним границама још увек важио влашки статус (Luković, 2015, стр. 43). Можемо сматрати да је то становништво, пратећи османску администрацију, а у жељи да сачува свој привилеговани статус, мигрирало ка западу.

Године 1550. Нахија Никшићи улази у састав Херцеговачког санџака. Документ датиран на 3. јуни 1550. годину, спомиње никшићку рају, која по влашком закону годишње даје по 180 акчи. Даље се каже да је ова нахија била везана за Босну, те да је нека раја спадала под хас босанског санџакбега, а друга под хас херцеговачког санџакбега. Каже се да се власи из ове нахије налазе далеко од Босанског вилајета и да су везани за херцеговачку област, а да су њихове земље кршевите и са много кланаца, па не могу давати по 180 акчи, тако да се они увек буне и нападају околне крајеве. Зато је одлучено да они плаћају по 120 акчи и да се одвоје од Босанског санџака и припоје Херцеговачком санџаку (Hadžibegić, 1960, стр. 85).

Три документа из 1564–1566. године нам говоре да је тада наступила велика глад (Катић, 2014, стр. 20). Први документ датира из 18. октобра 1564. године, и односи се на заповест заиму Мехмеду, који је био надзорник царских прихода у Босанском, Херцеговачком и Клишком санџаку, да провери пословање емира Ејупа, који је управљао рудником Брсково и хасовима Нахије Никшића у периоду од 26. јуна 1564. до 08. априла 1565. године. Уговор о закупу рудника и хасова Нахије Никшићи је раскинут пре времена, а највероватније да је у питању била глад (Катић, 2014, стр. 23). Други документ је кнежевски берат, издат 4. септембра 1565. године, кнезу Војину, сину недавно преминулог кнеза Добрице. Кнез Добрица је био кнез над селима Јавор, Бурен и Котражић у Нахији Никшићи, који су припадали царским хасовима рудника Брсково у Херцеговачком санџаку. Јавор упућује на Јаворову гору, северозападно од Прошћења, а Бурен источно од њега. Оба локалитета су на надморским висинама већим од 1.500 метара. Осим самог топонима Бурен, могу се наћи у близини и Мамутски Бурен, Буренске Стијене, Буренски До, Испод Бурена. Овај топоним се јавља још у Лимској повељи краља Уроша I, где се налази у међама села Простења (Стојановић, 1885, стр. 9). Котражић се не може убицирати, али је очито био у близини ове две локације. Сличан топоним се данас налази у називу села Котража у Јасеници, чије становништво добрим делом води порекло из Полимског и Потарског краја (Дробњаковић, 1923, стр. 314, 315). Трећи је документ од 22. јуна 1566. године, који се односи на захтев надзорника да се, између осталог, хасу рудника Брсково додели још 20–30 села Нахије Никшићи (Катић, 2014, стр. 24).

Следећи период где можемо кроз изворе пратити развој Тарских Никшића је крај XVI века. Главни извор за тај период је катастих манастира Добриловине. Први помен манастира је из 1592. године, када је од стране Шабана војводе потписана дозвола за обнову цркве, јер је склона паду (Бајрактаревић, 1935, стр. 34). Из овога се може закључити да је манастир и раније постојао. Само село Добриловина, под оновременим називом Добрихнина, спомиње се у Стонској и Лимској повељи краља Уроша I из средине XIII века (Новаковић, 1912, стр. 601). Жарко Шћепановић, један од истраживача, који је покушао да реконструише живот Тарских Никшића, сматрао је да су вероватно почетком XVI века управо они саградили манастир Добриловину и да је веома јака та веза манастира и Тарских Никшића (Шћепановић, 1972, стр. 30). Посебно је та веза јака обновом манастира, када почиње нова фаза у њиховом развоју.

У јеку Другог рата, двојица калуђера Дамњан и Павле су 1597. године дошли у Рим код папе Климента VIII, а по препоруци фрањевца из Дубровника, Томе Орсинија. Препорука је датована 2. септембра 1597. године. Калуђери су приликом посете папи изнели кратак историјат „српске земље и приморске“ и описали тренутно стање. Замолили су папу да пошаље војску на Херцег Нови и уз Грданову помоћ га освоје. Затим би заједно повели борбу против Турака. Код Оногошта би се договорили о даљим корацима. Набрајајући жупе, племена и вође племена, спомињу Зупце Рада Вукашиновића, Риђане и Оногошт војводе Грдана, Бањане војводе Ивана Петровића, Пиву војводе Раосава, Дробњаке Ивана Калуђеровића, Требиње Милоша Витковића, Рудине Милка Вучетића, Гацко Жура Томашевића, Морачу војводе Радојице, Плану, Колашиновиће и Никшиће кнеза Радича, а ниже њих жупе Никољац, Вранеше и Милешеву, а преко њих Коморане и Равне Сјенице, а преко Сјенице су Рас и Нови Пазар (Horvat, 1909, стр. 57). Јасно је да се овде ради о Никшићима на Тари, а да се иза кнеза Радича крије Радич Милошевић из Плане, који се 1609. или 1613. године спомиње као приложник манастира Добриловине. Поред њега се спомињу и кнез Милован Лазаревић, протопоп Радул, кнез Вукић Вуковић, кнез Херак Радонић, кнез Војин Радуловић, кнез Павле Вуковић (Стојановић, 1902, стр. 277). Радич је према предању трагично настрадао код Бијелог Поља, а наследио га је син Никола. Он је родоначелник већине Милошевића-Шаранаца у Дробњаку, који су се тамо одселили 1782. године (Лубурић, 1930, стр. 192–193).

Сматра се да је највећи део Добриловинског катастиха саставио проигуман Василије, можда током 1673. године, када се вршио попис цркава у колашинском крају (Ковачевић, 1884, стр. 332). Међутим није једино он писао овај рукопис, већ је било разних писара у различитим временским периодима. Један део текста писао је јеромонах Георгије Црноризац. Његово име се налази на насловној страни списа. Такође је на претпоследњој страни оставио запис са датумом од 31. јануар 1689. године (Шекуларац, 1988, стр. 31). После набрајања архиепископа, набрајају се и појединци и породице из разних села, ради помињања у литургијама. Прво и посебно место заузимају Тарски Никшићи. Набројана су затим села и породице у којима они живе. То су села: Твртковићи (кућа кнеза Милована Лазаревића и попа Николе), Бистрица (куће Радића, протопопа Радула и Божа Пешовића), Бобановићи (кућа Радивоја Драгојевића), Илијашевићи (кућа Стрмановића), Стричина (куће Ћемановића,  Шаврића и Мијушка Ковача), Гојаковићи и Братојевићи (кућа Гојаковића, Сјекирчића, Кукића и Мрчића), Зоројевићи, Бијело Поље (кућа Павла Стојића), Дмитрово Село, Кулизићи (куће Вулетића, Вукмиловића, Кантића, кнеза Милике и попа Миодрага), Поља (куће Маткова, Милејића, Чопићића, Милије Грубићевића), Мојковац (кућа кнеза Вукобратића), Подбишће, Виријевићи (куће Манојловића, Стјепана), Побрискијевићи (куће Радељића, Илије Јанџића, Крговића, Бреновића), Вашарићи (куће Браниловића, Мариловића и Михаиловића, Саве Раонића, Лалова и Николе Ковача), Ђурђевићи (кућа Јакововића), Бискупићи (куће Војмиловића и Вучића), Лепенац (кућа кнеза Мартина Томића), Обод (куће кнеза Војина Карлице, кнеза Божа Мирковића, Анта Лазовића), Цер (кућа Бошкова), Равна Ријека (кућа Батрићева) (Шекуларац, 1988, стр. 52–57). Велики број набројаних села је данас у атару села Прошћење, које је до педесетих година ХХ века, било центар Потарја. Као што се може видети у племену Тарских Никшића пописано је 23 села. Попис Тарских Никшића заузима 15 страница катастиха. Нека села се и након више од једног века понављају, док су друга сасвим нових назива, пре свега именована вероватно по роду који је у њима живео. Оно што се може видети је да су места која се могу убицирати претежно сконцентрисана око реке Таре, нешто западније од насеља која су насељавали крајем XV и почетком XVI века. Вероватно томе је допринела и локација обновљеног манастира Добриловине, духовног центра Тарских Никшића.

Тарски Никшићи су свој животни простор делили, пре свега, са племенима: Колашиновића, Плањана, Вранеша, Крича. Као што смо видели, они су били концентрисани на уском простору реке Таре, са обе њене стране, пре свега на потезу од Мојковца до манастира Добриловине. Ову племенску организацију су у каснијем периоду разбили Турци (Шћепановић, 1979, стр. 134). Као један од битних момената је изградња утврђеног града Колашина (1647–1651) и досељавање муслиманског становништва. Колашин се почео зидати 1647. године (Стојановић, 1902, стр. 357), а град је подигнут од стране Али-Паше на Колашиновићу 1651. године (Стојановић, 1902, стр. 369). Град је дакле настао на месту села Колашин(овић), које се спомиње 1565. године, у кнежевском берату, којим се уместо преминулог кнеза Тодора, поставља његов син Милош (Васић, 1975, стр. 521). Већ тада крећу прва исељавања (Шћепановић, 1979, стр. 125). Осим изградње утврђеног турског града Колашина, и друге невоље су пратиле Тарске Никшиће и њихове суседе. Забележено је у катастиху да је 1666. била гладна година и да се расели западна земља (Шекуларац, 1988, стр. 64). Цео тај XVII век је за народ у Потарју био веома тежак. Крајем тог века, како се распламсавао сукоб између Аустрије и Османског царства, почеле су припреме и српског становништва за борбу против Турака. О организовању Тарских Никшића за ту борбу, говори податак из 1689. године, када је Арсеније III Чарнојевић у једној важној мисији за свог опуномоћеника изабрао проигумана манастира Добриловине, Василија. Проигуман Василије је заједно са игуманом Теодосијем развио живу активност у организовању отпора Турцима, а биће и главни посредници између млетачких власти и побуњених племена Потарја. Тако Тарски Никшићи моле Бога да над њима не буде другог владара осим Сињорије (Млетачке републике), са којима више воле и мртви, него са другима живи. У исто време се жале и на Никшићане и Дробњаке да их пљачкају, па моле Ђованија Болицу да се заузме за њих код ових племена. Потписници овог писма, које је датовано 15. маја 1689. године (по старом календару) јесу кнежеви: Мило Алексић, Дмитар Павловић, Дивашић, Милутин, Јован, Храбрен, Спасо, Павле, Пејо Карличић и Божо Пејовић (Станојевић, 1970, стр. 352). Након 1690. године и пропасти устанка, може се претпоставити да се значајан део племена из Потарја, а самим тим и Тарских Никшића, раселио. Један огранак је вероватно преко Бијелог Поља пратио миграциону руту преко Бихора у Сјеничко Поље, па даље преко Старог Влаха у Шумадију, а други правац је опет преко Бијелог Поља, водио даље преко Рожаја и Штавице до Ибарског Колашина и даље у Топлицу и Расину. Управо се почетком 1690. године у Бијелом Пољу појавила епидемија куге, која је десетковала становништво које је иначе било у расулу (Томић, 1906, стр. 130). Карличићи у Бијелом Пољу и сјеничком крају, Чопићи у Бијелом Пољу, околини Гуче, Руднику и Јасеници, Виријевићи у И. Колашину и Шумадији, као и спомињање Колашиновића у селу Зупче у Девичком катастику 1763. године (Елезовић, 1932, стр. 345), као и сам назив Ибарског Колашина (Зарковић, 2008, 153–189), јасно показује правце миграција племена из Потарја и Полимља, а самим тим и Тарских Никшића.

Иако се може са доста сигурности претпоставити да је знатан део становништва Потарја након 1690. године, напустило ту област, постоје извори који нам говоре да су ипак многи и остали на том подручју. Међутим сам податак да је врло брзо изгубљено име Тарских Никшића и да су нестали са историјске позорнице као племе, говори да је много већи део отишао са тог подручја и да се веза са старим крајем веома брзо изгубила. Један документ који потписује кадија пљеваљског кадилука Абдул Фетах, а који је датован 22. јануара 1694. године, наводи кнезове нахије Никшићке, заједно са кнезовима Пљеваљског и Пријепољског кадилука, који дају пуномоћје и у Цариград упућују Јосаба (могуће погрешно написано Јоксим) сина Рабреновог, Аврама сина Ранићевог и Милисава сина Крсмановог, ради плаћања харача (Елезовић, 1940, стр. 865–866). Други документ датован 23. јула 1694. године представља неки  спор, који води извесни Јаков син Проданов, против кнеза Мине, сина Алексиног, из села Прошћења у Никшићу, а поводом штете коју му је његов чобанин учинио у месту Жари. Од кадије кадилука пријепољског кнез Јоксим, син Рабренов, житељ Вранеша, везано за овај случај извадио је уверење. Међу сведоцима су потписани између осталих и Милош, син Аврамов, и Мирко, син Сима (Елезовић, 1940, стр. 867). Место Жари је, историјски гледано, на територији Тарских Никшића, у близини реке Љубовиђе, до самих Вранеша. Јоксим, син Рабренов, вероватно је Јосаб из првог документа, док је кнез Мина, син Алексин, могуће исти онај Мило Алексић, потписник писма Млечанима из 1689. године. Иначе, кнез Јоксим се појављује и јуна 1688. године, у једном спору са спахијом Салихом, пред пријепољским кадијом (Елезовић, 1940, стр. 864). Кнез Јоксим се спомиње и раније, у једној тапији, датованој 27. октобра 1684. године, издатој од пријепољског кадије, којом је кнез Јоксим купио планину Жари у међама села Мургушевића, у нахији Вранеши, од Тодора сина Радосављева и Трифуна сина Андријина. Као сведок је између осталих записан и Јанош син Савин (Елезовић, 1940, стр. 866).

Континуитет живљења на простору Потарја и Полимља, поставља питање о старини Тарских Никшића на овом простору. Сама њихова бројност, која је вероватно условила да османска управа, најпре вилајету, а затим нахији, да име по њима, односно промени стари назив жупе Брсково, иде у прилог већој старости рода на том простору (Храбак, 1997, стр. 32). Повлашћен положај тог становништва на самим почецима османске власти, представљен пре свега кроз влашки статус, који можемо запазити и у периоду пре османске власти, спомињање Тарских Никшића као старих спахија у раној фази османске управе, даје нам за право да Тарске Никшиће видимо као влашко становништво, које је тај статус стекло још у периоду српске средњовековне државе. Прве влашке скупине запажају се око манастирских имања, које као такви опслужују оближње манастире. У средњовековној српској држави постајали су манастирски власи и царски власи (Богићевић, 1952, стр. 150). Сама етимологија речи влах, до данас није у потпуности јасна. Неки лингвисти сматрају да је у питању германизам који означава Келте, затим да је реч која означава „странца“, до тога да је реч индоевропског корена и представља реч за пастира и да је у вези са словенским божанством Велесом (Pijović, 2010, стр. 199–208). У нашој историографији преовладава мишљење да су Словени доласком на Балкан затекли раштркано романизовано становништво, које је у унутрашњости полуострва, пребегло у високе неприступачне крајеве, чија је конфигурација терена допринела да се преоријентишу искључиво на сточарство као примарну делатност. То су били Власи раног средњег века. Временом су почели да се спуштају у низине, превасходно због трговине, где долази до симбиозе становништва. Та симбиоза је делимично довела до славизације романског становништва, а другим делом многи Словени прихватају влашки начин привређивања и трансхумантно сточарење. Постају војници, поносници и професионални сточари у служби владара (Filipović, 1963, стр. 51). Тако временом, пре свега у српским земљама, имамо влахе као социјалну категорију, а не етноним. Први помен Влаха (влаха) налазимо у византијским изворима из друге половине XI и почетком XII века. Један од тих извора спомиње припреме Влаха (влаха) за устанак против централне власти 1066. године и преговоре у кући Влаха (влаха) Беривоја. Касније и Ана Комнина спомиње Влаха (влаха) Пудила (Будила), који је вероватно из области Добруџе. У једној преписци између цара Алексеја и патријарха Николе 1100– 1104. године, спомиње се 300 породица Влаха (влаха), чије катуне  цар уступа патријарху, а саме Влахе (влахе) цркви (Mirdita, 1995, стр. 95–100). Види се да су ови Власи (власи) обитавали у области Тесалије и Моглена, данашње северне Грчке, а да прелазе велике деонице са стоком, чак до централнобалканских планина. Занимљиво је и да оба споменута Влаха (влаха) у овим изворима носе словенска имена. Први помен Влаха (влаха) у изворима домаће провенијенције налазимо у оснивачкој повељи манастира Хиландар, Светога Симеона и Светога Саве (Трифуновић, Бјелогрлић, Брајовић, стр. 55). Први споменути влах по имену је кнез Грд, у Жичкој повељи (Новаковић, 1912, стр. 572). Милешевски власи се спомињу у повељи краља Владислава, која није сачувана, али за коју знамо да је постојала, на основу повеље краља Уроша I манастиру Св. Николе у Хвосну из 1276/77. године, где овај манастир поклања манастиру Милешеви. Ту наводи да је краљ Владислав манастир Милешеву обдарио селима и власима (Максимовић, 2019, стр. 43). Из повеље краља Милутина манастиру св. Ђорђе код Скопља, видимо да су милешевски власи имали исте обавезе као и студенички власи, а према „закону светога Симеона и светога Саве“ (Благојевић, 1979, стр. 131). У повељи Хиландару краља Милутина из 1293–1302. године, спомиње се кнез Воихна са власима, где се спомињу и црквени власи (Miklosich, 1858, стр. 59–61). Такође се власи спомињу на властелинству манастира Високи Дечани, у Дечанској хрисовуљи краља Стефана (Ивић и Грковић, 1976, стр. 65, 97, 192). У многим повељама српских владара спомињу се закони везани за влахе, којима су одређивали права и обавезе тог дела становништва и који су се називали „Закон влахом“. То су Светостефанска хрисовуља краља Милутина (Ковачевић, 1890, стр. 9), повеља краља Душана о поклањању цркве Св. Николе у Врању (Соловјев, 1927, стр. 108, 113) и Светоарханђеловска хрисовуља цара Душана (Мишић и Суботин-Голубовић, 2003, стр. 113–114). У тим повељама се може видети да је постојало неколико врста влаха: власи-војници, ћелатори, поклоници, убоги власи. Они су живели у катунима, претежно на манастирским властелинствима. Временом територијализовани, почели су се бавити обезбеђивањем караванске трговине. Веома је значајна улога влаха у трговини и транспорту робе. Она је настала тек након што је центар влашких скупина померен ка западу (Filipović, 1963, стр. 46). Једна од титула која је постојала код влаха од најранијих помена била је кнез. Кнез је био посредник између катуна и државне власти. Поред кнеза, јавља се и титула војводе, која је у тесној вези са титулом катунара (Ковачевић, 1963, стр. 135). У читавом XIII веку, као и у првој половини XIV века, видимо повезаност влаха са манастирским имањима. У каснијем периоду, а пре свега током друге половине XIV и почетком XV века, видимо да је влашко становништво у непосредној вези са караванском трговином, која се одвија између приморских градова и унутрашњости. У дубровачким изворима видимо да власи склапају уговоре о преносу робе, узимају стоку на чување, продају сточне производе, најчешће сир. Врло често видимо и тужбе због пљачки (Ковачевић, 1963, стр. 123). Током прве половине XV века они постају и ратничке дружине, које независно делију и приклањају се владарима по своме нахођењу (Божић, 1983, стр. 155–173). У првим фазама османске управе, успешно је преузет овај систем, пре свега као начин борбе против старе феудалне класе. Тако су Турци влашка права проширили на веће друштвене слојеве, и дали посебан печат институцији влаха крајем средњег и почетком новог века (Isailović, 2017, стр. 25–42). Простор на коме су се налазили и статус који су могли имати, отвара могућност да су Тарски Никшићи заправо били власи манастира Св. Петра и Павла у Полимљу. У каснијем периоду, каравански пут који је од Дубровника водио ка Брскову, вероватно је довео до територијализације ове влашке скупине, која је временом све више добијала одлике племенске организације (Динић, 1937, стр. 122). Управо се у Стонској и Лимској повељи краља Уроша I из средине XIII века, спомињу поименице црквени власи, који би могли бити управо претече Тарских Никшића. У Стонској повељи, која је писана у периоду 1243–1253. године (Мошин, Ћирковић, Синдик, 2011, стр. 197) и Лимској повељи, писаној у периоду 1253–1264. године (Стојановић, 1890, стр. 10), спомињу се власи Будан са децом, Доброгост са децом, Његослав са децом и братом и остали. Седиште Хумске епископије било је у Стону, на полуострву Пељешцу, у цркви Св. Богородице (Новаковић, 1912, стр. 600). Почетком друге половине XIII века, седиште епископије је пребачено у унутрашњост српске државе, у цркви Св. Петра и Павла у Полимљу. То је прва промена која се десила у оквиру аутокефалне Српске архиепископије. Таква одлука је очито донета на сабору, којем су поред краља Уроша I, присуствовали и архиепископ Арсеније и епископ хумски Сава (Стојановић, 1890, стр. 8). Није познат тачан разлог премештања центра епископије. Једна од могућности зашто је дошло до овог преношења седишта је и земљотрес који се догодио 1252. године, који је оштетио манастир Св. Богородице, центар Хумске епископије, као и сукоб хумских епископа са жупаном Радославом (Ћоровић, 1928, стр. 55). Сукоб између Милутина и Драгутина 1301–1313. године (Динић, 1955, стр. 49–82), побуна Стефана Дечанског у Зети 1314. године, као и сукоби са Дубровником 1317–1318. године и појава Бранивојевића у Захумљу у време сукоба између краља Милутина и Младена Шубића 1318–1319. године (Јиречек, 1952, стр. 199–200), значајно су ослабили централну власт на западним границама. Сукоб око престола 1321–1324, као и поновни сукоби са Дубровником и Бранивојевићима, који су окончани тек 1326. године (Јиречек, 1952, стр. 202–204), још више су удаљили хумске земље од централне власти. То је искористила Босна, која је исте године продрла у долину Неретве и учврстила се у Хуму. То је довело до рата 1329. године између Србије и Босне, али без резултата (Ћирковић, 1964, стр. 91). Судбина тог краја, као и саме Хумске епископије је запечаћена предајом Стона и Пељешца Дубровнику од стране краља Душана 22. јануара 1333. године (Miklosich, 1858, стр. 103–105). Следеће године он опомиње Дубровчане да не поштују право православног богослужења у Стону и Рату (Miklosich, 1858, стр. 107–109). Повеља краља Душана из 25. октобра 1343. године, укинула је седиште епископије у манастиру Св. Петра и Павла у Плимљу (Соловјев, 1929, стр. 97). Претпоставља се да је властелинство манастира предато манастиру Хиландар (Јанковић, 1985, стр. 40).

Услед оскудних извора, који би могли повезати црквене влахе из Стонске и Лимске повеље са Никшићима са Таре из дубровачког документа из 1447. године, ми не можемо потврдити хипотезу да се у овом случају ради о прецима Тарских Никшића, али можемо закључити да је континуитет Тарских Никшића на простору Потарја и Полимља прилично дуг и да су они представљали део становништва самог центра средњовековне немањићке Србије. Иако је велики део Тарских Никшића расељен током XVII и XVIII века из области Потарја и Полимља, населивши области широм српског етничког простора, ипак и данас знатан део становништва овог краја чине потомци Тарских Никшића, иако колективног сећања данас на њих нема. Добар пример за то могу бити Карличићи из Бијелог Поља, који имају предање да су дошли са Обода код Ријеке Црнојевића у Зети, а да су затим преко Равне Ријеке доспели до Бијелог Поља (Радуловић, 1933, стр. 37). Добар део овог предања је тачан, осим повезивања Обода са Ријеком Црнојевића. Могли смо видети да се у свим изворима од средине XV до краја XVII века, село Обод спомиње као интегрални део Тарских Никшића. То село се налази северно од Мојковца и источно од Бијелог Поља. У самом Добриловинском катастиху се у том селу спомиње управо кућа кнеза Војина Карлице (Шекуларац, 1988, стр. 57). Вероватно током ослободилачких ратова старе Црне Горе, постала је нека врста помодарства и престижа везивати своје порекло за те крајеве. У овом примеру се види сва флуидност предања и губљења племенске свести, која није заобишла ни Тарске Никшиће. Они као бројна скупина, у влашком статусу још у периоду средњовековне Србије, највероватније територијализована током бурних догађаја у другој половини XIV и почетком XV века, представљали су значајан чинилац на простору Потарја и Полимља. На почетку османске власти користили су привилегије које су имали као власи, а касније, након губљења тих привилегија, улазе у борбу против те исте власти, која их је на концу коштала расељавања из матичне области, почев од средине XVII века, па надаље.

НАПОМЕНА: Чланак објављен у Међународном тематском зборнику “Наука без граница 3” (Свеска 3, Историја света и уметности, Универзитет у Приштини, Филозофски факултет, Косовска Митровца, 2020., стр. 280-298)

ИЗВОРИ

Aličić, A. (2008). Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine. Mostar: Islamski kulturni centar.

Бајрактаревић, Ф. (1935). Турски документи манастира Св. Тројице код Пљевља. Сарајево: Државна штампарија.

Динић, М. (1967). Из дубровачког архива, књ. 3. Београд: САНУ.

Đurđev, B., Filipović, N., Hadžibegić, H., Mujić, M., Šabanović, H. (1957). Kanuni i kanu-name- za Bosanski, Hercegovački, Zvornički, Kliški, Crnogorski i Skadarski sandžak. Sarajevo: Orijentalni institut u Sarajevu.

Елезовић, Г. (1932). Речник косовско-метохиског дијалеката, књ. 1. Београд: САНУ.

Елезовић, Г. (1940). Турски споменици, књ. 1, СКА. Београд: Зборник за источњачку историску и књижевну грађу.

Ивић, П. и Грковић, М. (1976). Дечанске хрисовуље. Нови Сад: Институт за лингвистику.

Катић, С. и Катић, Т. (2014). Неколико докумената о руднику Брсково у 16. веку. Београд: Историјски институт.

Ковачевић, Љ. (1884). Белешке и натписи. Београд: Гласник српског ученог друштва. Ковачевић, Љ. (1890). Светостефанска хрисовуља, Споменик IV, СКА. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.

Miklosich, F. (1858). Historiam Serbiae Bosnae Ragusii. Viennae: Monumenta Serbica.

Мишић, С. и Суботин-Голубовић, Т. (2003). Светоарханђеловска хрисовуља. Београд: Историјски институт.

Мошин, В., Ћирковић, С., Синдик, Д. (2011). Хрисовуља краља Стефана Уроша I манастиру свете Богородице у Стону. У: В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик (прир.), Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника (195– 198). Београд: Историјски институт.

Новаковић, С. (1912). Законски споменици српских држава средњег века, СКА. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.

Oruç, H. (2012). Nahija Limski Nikšići u granicama Bosanskog i Hercegovačkog sandžaka u 15. i 16. Stoljeću. Historijska traganja, 10, 155–180.

Соловјев, А. (1929). Кад је Дечански проглашен за свеца? (Краља Душанова повеља Лимском манастиру). Богословље, 1, 284–298.

Соловјев, А. (1927). Повеља краља Душана о манастиру Св. Николе у Врању. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 7, 107–115.

Стојановић, Љ. (1890). Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.

Стојановић, Љ. (1902). Стари српски записи и натписи. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.

Стојановић, Љ. (1929). Старе српске повеље и писма. Београд – Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.

Трифуновић, Ђ., Бјелогрлић, В., Брајовић, И. (1986). Хиландарска оснивачка повеља светога Симеона и светога Саве. Зборник радова Осам векова Студенице 1(1), 49–60. Београд: Издање Светог архијеријског синода Српске православне цркве.

Ћоровић, В. (1928). Списи Св. Саве. Београд – Сремски Карловци.

Horvat, K. (1909). Monumenta historica nova historiam Bosnae et provinciarum vicinarum illustrantia. Sarajevo: Glasnik Zemaljskog muzeja.

Šabanović, H. (1964). Krajište Isa-bega Ishakovića-zbirni katastarski popis iz 1455. godine. Sarajevo: Orijentalni institut u Sarajevu.

Шекуларац, Б. (1988).  Добриловина и добриловински катастик. Мојковац: СИЗ за науку и културу.

ЛИТЕРАТУРА

Благојевић, М. (1979). Закон светога Симеона и светога Саве, Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, 7, 129–166.

Богићевић, В. (1952). Властеоска породица Милорадовића-Храбрена у Херцеговини. Гласник земаљског музеја у Сарајеву, 139–160.

Божић, И. (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.

Васић, М. (1975). Градови под турском влашћу, Историја Црне Горе, књ. 3, Титоград: Редакција за историју Црне Горе.

Динић, М. (1937). Дубровачка средњовековна караванска трговина. Југословенски историјски часопис, 3, 119–146.

Динић, М. (1955). Однос између краља Милутина и Драгутина. Београд: ЗРВИ.

Ђурђев, Б. (1963). Територијализација катунске организације до краја XV века. Симпозијум о средњовјековном катуну (143–169). Сарајево: Научно друштво СР Босне и Херцеговине.

Зарковић, В. (2008). О почецима савременог Ибарског Колашина. Баштина, 24, 153– 189.

Isailović, N. (2017). Legislation concerning the Vlachs of the Balkans before and after Ottoman conquest: An overview. In: S. Rudić & Aslantas, S. (Eds.), State and society in the Balkans before and after establishment of Ottoman rule (25–42). Belgrade: The Insitute of History Belgrade.

Јанковић, М. (1985). Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт – Народна књига.

Јиречек, К. (1952). Историја Срба, књ. 1. Београд: Научна књига.

Ковачевић, Д. (1963). Средњовјековни катуни по дубровачким изворима. Симпозијум о средњовјековном катуну (121–140). Сарајево: Научно друштво СР Босне и Херцеговине.

Лубурић, А. (1930). Дробњаци – племе у Херцеговини. Београд: Штампарија Драг. Грегорића.

Luković, M. (2015). Zakon Vlahom (Ius Vlachicum) in the charters issued to Serbian medieval monasteries and kanuns regarding Vlachs in the early Ottoman tax registers (defter). Balcanica Posnaniesia, XXII (1), 29–46.

Максимовић, М. (2019). Милешевски Власи (XIII–XV век). Црквене студије, 16, 213– 236.

Mirdita, Z. (1995). Vlasi u svijetlu podataka bizantskih autora. Povijesne prilike, 14, 25–115.

Мишић, С. (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља. Београд: Завод за уџбенике.

Pijović, M. (2010). Nekoliko misli o mogućem podrijetlu naziva Vlaha. Studia mithologica Slavica, XIII, 199–210.

Premović, M. (2015). Trgovački putevi i trgovina u srednjem i donjem Polimlju u srednjem vijeku. Acta historiae, 23 (4), 693–709.

Радуловић, И. (1933). Бијело Поље. Гласник географског друштва, XIX.

Синдик, Д. (2008). О првом помену Брскова. Историјски часопис, LVI 305–309.

Станојевић, Г. (1970. Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII вијека. Београд: Историјски институт.

Томић, Ј. (1906). Патријарх Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћесару 1683–1695. Београд: Глас СКА.

Ћирковић, С. (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.

Филиповић, М. (1963). Структура и организација средњовековног катуна.  Симпозијум о средњовјековном катуну (45–112). Сарајево: Научно друштво СР Босне и Херцеговине.

Filipović, N. (1974). Vlasi i uspostava timarskog sistema u Hercegovini. Godišnjak ANUBiH, XII, 127–221.

Hadžibegić, H. (1966). Glavarina u osmanskoj državi. Sarajevo: Orijentalni institut.

Храбак, Б. (1997). Никшић до почетка XIX века. Београд: Народна библиотека Србије.

Шобајић, П. (1938). Никшић–Оногошт. Београд: Посебна издања географског друштва.

Šćepanović, Ž. (1972). Nikšići u Potarju. Jugoslovenski istorijski časopis, 1–2, 17–31.

Шћепановић, Ж. (1979). Средње Полимље и Потарје. Београд. Етнографски институт.

[1] Документ се налази у Дубровачком архиву у серији Lamenta de foris.