Порекло презимена, село Копровница (Гаџин Хан)

18. новембра 2020.

коментара: 0

Порекло становништва, село Копровница (по књизи Копривница), општина Гаџин Хан – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља и главне географске одлике.

Копривница је лоцирана у Горњем Заплању. Смештена је на западним падинама Суве планине (1.810 т), у источном подножју Мосора (984 m), источно од регионалног пута Никола Тесла – Гаџин Хан – Равна Дубрава. Удаљена је 3 km источно од Гаџиног Хана и 25 km југоисточно од Ниша. Главни део насеља се простире у висинској зони од 480 до 540 m, а заселак Штрковица на висини од 380 до 420 m.

Воде.

У атару Копривнице се налази више извора: Грнопоток, Наковац, Петровац, Ракитовац, Стублина, Тодоровац, Завој, Трнопадина и др. У Штрковичком делу постоји извор који, по предању, лечи очне болести.

Мање пећине се налазе на потесима Комин, Бабина гузица, Црвена стена (са извором који је у летњем делу године коришћен за напајање стоке) и Пчелни камен, која је настањена дивљим пчелама. У Јабланској долини постоје бројне шкрапе.

Земље и шуме.

Обрадива земља се налази на местима Кутина, Дел, Скачивода, Бојна провалија, Гумниште, Црвена бара, Тодоровац, Чука, Завој , Крајиште, Наковац, Стање, Рајац, Штрковица, Дебели дел, Бујачица, Селиште и др.

Сеоска утрина, која је била под пашњацима, а данас је зарасла у грабову шуму, је на местима Крајиште, Габар, Игриште, Извор и Бучје. У турском периоду је знатан део атара био под виноградима.

Тип села (Облик и физиономија).

Копривница је основана као сеоско насеље збијеног типа. Главни део насеља, неправилног елипсоидног облика издуженог у правцу југозапад—североисток, састављен је од група родовских кућа. По распаду породичних задруга, пресељавањем домаћинстава на своја имања, формиран је заселак Штрковица, 2 km северозападно од главног дела насеља. Почетком XXI века у њему су угашене последње куће.

Старине у селу.

У атару Копривнице, на Мосору, Каниц је евидентирао велико утврђење (кастел). Датира из римског периода, а највероватније је било у функцији и током средњег века. Његови трагови су још увек видљиви на терену. Овде је пронађен и жртвеник посвећен Јупитеру (0,5х0,4х0,3 m) који се чува у Народном музеју у Нишу.

Поред сеоског гробља постоје два црквишта, која су мештани раније посећивали на Ђурђевдан. У близини се налази и старо гробље, на коме су местимично очувани камени споменици. Верује се да датира из турског периода, али у народном сећању није очувано сећање на становништво које је ту сахрањено.

На месту Бунари, које мештани везују за сукобе Турака и хајдука, постоје трагови неке грађевине (опека, цигла и сл.) непознате старости. Вероватноје на том неприступачном месту у турско време постојао збег. У народу се одржало живо сећање на велике збегове становништва током Милојине и Срндакове буне.

Порекло становништва.

Већина сеоских фамилија се сматра староседеоцима. У народном сећању је једино очувано да је фамилија Табашарови пореклом из Драинца (Сврљиг), а Ђекина и Кавкина из Тетова или Куманова (досељене у турско време).

У селу данас живе следеће фамилије:

-Курејина (2 куће, славе CВ. Ранђела),

-Беланова (3 куће, славе Св. Николу),

-Баљазарова (2 куће, славе Cв. Николу),

-Ђекина (3 куће, славе Св. Николу и Св. Луку),

-Миладинова (2 куће, славе Св. Ранђела),

-Цацина (2 куће, славе Св. Ранђела),

-Парцина (5 кућа, славе Cв. Ранђела и Св. Луку),

-Табашарови (3 куће, славе Св. Ранђела),

-Кафтина (4 куће, славе Св. Николу),

-Тулина (2 куће, славе Cв. Ранђела),

-Кржељина (1 кућа, славе Св. Ранђела),

-Гацина (1 кућа, славе Св. Ранђела),

-Зукина (1 кућа, славе Св. Ђорђа),

-Ленина (1 кућа, славе Св. Ранђела),

-Давињини (1 кућа, славе Св. Ранђела),

-Пузина (1 кућа, славе Св. Ђорђа),

-Милијина (1 кућа, славе Св. Ранђела),

-Ћућурова (1 кућа, славе Св. Ранђела),

-Теркина (1 кућа, славе Cв. Ранђела),

-Палавардина (1 кућа) и:

-Пунџина (1 кућа).

Пре Другог светског рата исељена је Ћугањска фамилија (пореклом из Врања), а у савременом периоду фамилије:

-Миленкова, Ристенкина, Златанова, Пешулина, Тотина, Пешина, Чубрина, Пењини, Станкови, Зубанови, Мушини, Вертини и Миленковска.

Сеоска слава – „литије“, је Ђурђевдан, а сабор се одржавао на Cв. Петку Трновицу.

У селу постоји дрвени крст и три записа – „мира“.

Новија исељавања становништва.

После Другог светског рата исељена су (највећим делом у Гаџин Хан, Ниш и приградска насеља — Брзи Брод, Никола Тесла и др.) и „угашена“ (смрћу домаћина) 132 домаћинства: 11 кућа фамилије:

-Станкови, 10 кућа:

-Миленковске фамилије, 9 кућа фамилије:

-Зукини, по 8 кућа фамилија:

-Парцини и Цацини, по 7 кућа фамилија:

-Кржељини и Ленини, по 6 кућа фамилија:

-Ђекини и Пењини, по 5 кућа фамилија:

-Табашарови, Пузини, Тотини и Кафтини, по 4 куће фамилија:

-Беланови, Пешулини и Давињини, 3 куће фамилије:

-Палавардини, по 2 куће фамилија:

-Курејина, Миладинова, Ћућурова, Миленкова, Пешина, Зубанова, Вертина и Баљазарова и по 1 кућа фамилија:

-Тулини, Гацини, Милијини, Теркини, Пунџини, Ристенкини, Златанови, Чубрини и Мушини.

Функције у селу.

Копривницаје традиционално сточарско насеље. Тржишни значај имале су млечне прерађевине које су пласиране на пијацама у Нишу, Нишкој Бањи и Гаџином Хану. У турско време већи значај је имало виноградарство. У копривничком атару су имали винограде и житељи ћелија, Калетинца, Овсињинца, Шебета, Великог Вртопа, Горњег и Доњег Душника. У виноградима су грађени подруми, где се правило и чувало вино и ракија, а пут између наведених села је у то време био познат као „винарски пут“.

Од XVII века до 80-их година ХХ века била је развијена занатска функција. Копривница је била позната по мутавџијском занату. После Другог светског рата постојале су 22 мутавџијске радње, а на почетку XXI века је радио само један мутавџија, последњи у Заплању. На бази заступљености основних функција Копривница припада примарним сеоским насељима.

Четвороразредна школа, основана 1931, престалаје са радом 80-их година ХХ века. Од 2004. године не ради и задружна продавница.

Уређење насеља.

Мештани су се раније снабдевали водом са јавне чесме, изграђене 1948, и из копаних бунара од 50-их година ХХ века. Водоснабдевање је данас колективно — преко сеоског водовода (изграђен 1965) за чије потребе је каптиран извор Грнопоток.

Село је електрифицирано почетком 60-их година ХХ века, а пут ка Гаџином Хану је асфалтиран 1987. године.

ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.