Порекло становништва села Просек, Градска општина Нишка Бања, Град Ниш – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Сићевачке клисуре“ на основу проучавања тог подручје 2001. и 2002. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села и главне географске одлике.
Просек се налази у западном, знатно ширем и проходнијем, делу Сићевачке клисуре са јасно израженом алувијалном равни Нишаве. Стари део села лоциран је на левој долинској страни Нишаве, у подножју Кусаче (770 m), једног од врхова Суве планине (1.810 m), 1 km источно од железничке пруге и магистралног пута Ниш–Димитровград.
Нови део села просторно се развија на долинским странама Нишаве, с обе стране поменутог пута и пруге, дуж друмова ка Јелашници и Малчи (раније пољски путеви). Удаљен је 6,5 km североисточно од Нишке Бање (општински центар) и 14 km источно од Ниша.
Воде.
Простире се у висинској зони од 220 до 260 m. У атару Просека налази се јама на месту Дубарје и два значајна извора: Селиште и Дубарје.
Земље и шуме.
Обрадива земља се налази на местима Бара, Турски брод, Арниче, Радостин, поред Нишаве (код ушћа Јелашничке реке), Песковина, Вини дол, Габарје, Бело габар и Влашка шума, од којих се данас обрађују прва шест места.
Ливаде и пашњаци су на местима Тамни дол, Вини дол и Црвени дел.
Шуме има на потесу Лађиште.
Утрине се налазе на местима Вини дол, Дубарје, Црвени дел, Селиште, Длбока падина и Тамни дол. Винограда је било на местима Вини дол, Ореовица, Драгошин дел, Нерезина, Коњуша, Дубарје, Русалија, Радостин, Бело габар и Коњарица.
Тип села (Облик и физиономија).
Стари део села је неправилног троугластог облика, а нови издужен дуж путева ка Јелашници (север–југ) и Малчи (југоисток–северозапад). Формирањем новог физиономског дела, Насеља Просек, трансформисан је из збијеног у разбијени физиономски тип села. Данашња насеобинска композиција обједињује две целине: Село, са осам група сродничких кућа – Горњомалци, Joцинци, Ристинци, Пењци, Ђокаци, Шакарци, Пекинци и Коцинци (последње две су исељене), и новоформирано Насеље Просек (0,5 km јужно и југозападно од Села). Насеље Просек је почело да се формира око раскрснице друмова ка селима Манастир, Јелашница и Просек, и поред железничке постаје, где су се до завршетка Другог светског рата населила четири домаћинства из Манастира. Најинтензивније насељавање сеоских домаћинстава из старијег физиономског дела – Села и суседних насеља, Куновице и Манастира, уследилоје током 60–их и 70–их година ХХ века. Услед пресељавања мештана из Села у Насеље Просек, првенствено због добре саобраћајне повезаности, дошло је демографског пражњења старог дела Просека у коме је 2001. живело 36 домаћинстава (углавном старачка).
Старине у селу.
Трагови праисторијске насељености евидентирани су на локалитету Брод („неколико бронзанодобских и латенских хрбина“ на имању Аранђела Ђорића из Просека). На узвишењу Градац, на изласку из Клисуре (десна страна Нишаве), налазило се римско (касније византијско) утврђење (пре Другог светског рата пронађени су темељи, цигле и други материјални трагови).
У његовом подножју – локалитет Шанад, регистровани су делимично откопани, изузетно јаки темељи од римских цигли и креча.218 Приликом прокопавања канала током Другог светског рата мештани су у близини поменутих локалитета, на потесу Русалија — Страторија (међа са Малчом) пронашли 10–15 „грне“ (грнчарија) са људским костима. Остаци из римског периода пронађени су и на локалитету Лађиште (рушевине зграде) и 20 m јужно од Села (мештани су 1933. год. пронашли зидану римску гробницу из IV века).
У атару се налазе два Селишта, места где се, по предању, раније налазило село (први локалитет је готово заборављен у народу — данас то место зову Нерезина). Поред руиниране цркве Св. Тројице налази се камени крст подигнут 25. јануара 1919. године.
Порекло становништва.
Староседелачке фамилије су:
-Јоцинци (Јоцићи, Мирчићи и Јовановићи, 11 кућа; славе Св. Николу),
-Богдановци (Богдановићи, 5 кућа; славе Св. Николу),
-Митковићи (Митићи и Тодоровићи, 3 куће; славе Св. Николу),
-Зајчеви (Павловићи и Еленкови, 2 куће; славе Св. Николу),
-Крљини (Петровићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
Горњомалска фамилија:
–(Николићи, Бранковићи, Милојковићи и Јанићијевићи, 8 кућа; славе Св. Јована) и њихови поделци:
-Зујини (Јовановићи, 3 куће; славе Св. Јована),
-Калаџијини (Стевановићи, Стефановићи и Јовановићи, 3 куће; славе Св. Николу),
-Пењци (Петровићи и Николићи, 9 кућа; славе Св. Стевана),
-Шакарци (Станковићи, 3 куће; славе Св. Ранђела),
-Пекини (Николићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Ђокаци (Вукићи, 7 кућа; славе Св. Николу),
-Ђорини (Илићи, 3 куће; славе Св. Јована),
-Вукинци (Вукићи и Цветковићи, 2 куће; славе Св. Николу) и:
-Ристинци (Ристићи, Ђорђевићи, Митровићи и Вељковићи; 5 кућа; славе Cв. Николу).
Стариначка фамилија су били и:
-Симоновићи (2 куће), исељени у Ниш.
Досељеничка фамилија су:
-Коцини (Младеновићи и Самарџије, 4 куће; славе Св. Николу), досељени у другој половини XIX века из Црнатова.
Из Куновице су досељени припадници фамилија:
-Грци (Динићи, 2 куће; славе Св. Спиридона),
-Ристинци (Мишићи и Виденовићи, 3 куће; славе Cв. Николу),
-Паљини (Павловићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Ђорђевићи (Ђорђевићи, 4 куће; славе Св. Николу),
-Чабуци (Мишићи, 4 куће; славе Св. Николу),
-Рајковци (Дамњановићи и Богдановићи, 4 куће; славе Св. Ђорђа),
-Жикинци (Спасићи, 1 кућа; слави Св. Николу) и:
-Стојанчини (Стаменковићи, 2 куће Славе Св. Николу).
Из Манастира су досељени:
-Николићи (Николићи, 4 куће; славе Св. Николу),
-Коцићи (Коцићи и Радоњићи, 5 кућа; славе Св. Николу),
-Младеновићи (Младеновићи, 2 куће; славе Св. Николу),
-Цветковићи (5 кућа; славе Cв. Николу),
-Ђорђевићи (3 куће; славе Св. Николу),
-Савићи (Савићи, Стојановићи и Ранђеловићи, 7 кућа; славе Св. Николу),
-Живићи (Живићи, 6 кућа; славе Св. Николу) и:
-Миљковићи (Миљковићи, 2 куће; славе Св. Николу).
У мањем обиму било је досељавања из Јелашнице (4 куће), Сићева (4 куће) и др., а значајно је и досељавање домаћинстава из Ниша (20 кућа — 7 кућа је досељено у физиономски део Село, а 13 кућа у Насеље Просек).
Сеоска слава – „литије“, је летњи Св. Никола. Одржавала се до краја Другог светског рата, када је славље трајало два дана, а обновљена је 1993. године.
Новија исељавања становништва. .
У савременом периоду присутно је умерено исељавање мештана углавном у Ниш и његова приградска насеља (Брзи Брод и др.), али и друге градске центре. Према попису становништва и станова 2011. године? у Просеку је било 26 напуштених (ненастањених) стамбених јединица.. Међутим, сходно томе да је Просек насеље које има апсорпционо-дисперзивни карактер, односно да је од средине ХХ века већи број досељених у односу на број исељених домаћинства, карактерише га стабилан демографски развој са порастом укупне популације за 82,6% у периоду 1961–2011. године.
Функције насеља.
Просек је ратарско сеоско насеље. До 70–их година XX века било је развијено и виноградарство. Према заступљености основних функција спада у категорију села са сеоским центром. Од основних функција заступљене су: четвороразредна основна школа, железничка и аутобуска станица, три кафане, угоститељски објекат (ради преко лета) поред купалишта код јаза на Нишави (постоји од турског доба; обновљен 1936/37. и 1962), три драгстора, две воденице и др.
Уређење насеља.
За потребе водоснабдевања Драгиша Цветковић, некадашњи председник владе, је у старом делу села 1934. године изградио три чесме (користе воду са извора Селиште), од којих су очуване две: Пењска чесма (сматра се да је постојала и у периоду турске владавине) и чесма поред школе. Данас је водоснабдевање колективно — стари део села се водом снабдева преко сеоског водовода, за чије потребе су каптирани извори Селиште, Дубарје и део извора Свете Петке у суседном Манастиру, а нови преко урбаног водовода Ниша.
Чесма Шоборка, изграђена у турско време од белог мермера, страдала је у поплави Нишаве 1948. (касније обновљена), када је уништена и Јеремијина чесма.
Почетна електрификација извршена је пре, а савремена после Другог светског рата. Пут ка Селу је асфалтиран 1976/77, а телефонске везе добија почетком 80-их година ХХ века.
ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Сићевачке клисуре“ на основу проучавања тог подручје 2001. и 2002. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)