Протоколи (матичне књиге) Српске православне парохије у Шиду

22. августа 2020.

коментара: 0

Шид се као насељено место први пут помиње на самом почетку 18. века. Први посредан помен Српске православне парохије и школе у Шиду је око 1700, док је први сигуран помен храма Преноса моштију Св. оца Николаја у Шиду из 1704. г.

У црквеном инвентару шидског храма из 1756. г. помињу се протоколи, али они данас нису сачувани. Шидска парохија данас има сачуване протоколе од 1762. г. и то су једни од најстаријих православних протокола/матичних књига у Срему. Постоји прекид само код протокола крштених где недостаје период од новембра 1785. до децембра 1787. г. Како је тих година број рођених у просеку износио око 80, претпоставља се да фали између 150 и 200 уписаних рођења. Најстарији сачуван протокол за период 1762–1777. г. је заједнички за крштене, венчане и умрле. Протоколе су водили шидски свештеници, било као пароси или капелани и администратори. Ретки су случајеви када су чинодејствовали и самим тим оставили забелешку у протоколе пароси из других парохија.

Све до око 1860. године протоколи су имали више-мање једнообразне обрасце, формулисане као једна реченица у коју су свештеници дописивали податке. Текстобрасца у протоколу крштених гласи (на месту заграде је свештеник дописивао податке): Родисја младенес пола () месеца () дана () лета предположенаго: Отац младенца () Мати же () Житељије () Крстисја и миром сјатим помазасја чрез мене Јереја () Пароха Цркве ст. () у () сушција; Месеца и Дана под Летом положенаго. И дано бист у ст: кршенију младенцу имја (), Воспремни() бист () Житељ ().

Текст обрасца у протоколу венчаних гласи: По трекратному у Цркви оглашенију, и ни единому препјатсрвију окретшусја, Обручисја и венчасја Жених () Житељ () с Невјастју именем () дшчерију () Житеља () Месеца и дана под летом поставленаго, чрез мене Јереја () Пароха Цркве ст: () сушчија: Кум бист имја () Житељ () Иже и свидјателствут сомноју.
Текст обрасца у протоколу умрлих гласи: Раб() Божиј() () Житељ (): Исповедав () прежде Согрешенија своја Јереју () Пароху ст: () сушчија, и причаестив () свјатих Тајни: Престависја Месеца () Дана () Лета предположенаго. И погребесја у земљу Месеца и дана под летом поставленаго у Гробље ().

Поред ових образаца, дописиван је датум крштења/оглашавања/сахране, затим број дома и редни број у години и/или у самом протоколу.

Пример обрасца из протокола крштених из 1762. г.
Пример обрасца из протокола крштених из 1762. г.
Пример обрасца из протокола венчаних из 1762. г.
Пример обрасца из протокола умрлих из 1762. г.

Након 1860. г. обрасци се мењају, протоколи добијају табеле и колоне за додатне податке попут имена бабице која је обавила порођај, занимања особа, места рођења и места становања, вероисповести, узрока смрти итд. Свештеници су од 1850. г у протоколе умрлих почели уписивати старост покојника, и тај податак је у већини случајева био погрешан.

Протоколи крштених

Укупан број уписаних крштења износи 14.496, од чега 7.479 особа мушког пола, 6.960 особа женског пола и 57 особа непознатог пола. Код 98 крштења није уписано име детета од чега је троје деце било рођено мртво.

Од укупног броја крштених особа, 37 особа је прешло на православље. Упис у протокол крштених у случају преласка на православље имао је следећу формулу (на месту заграде свештеник је дописивао податке: име и презиме, првобитна вероисповест и сведоци/кумови): „По претходном испуњењу свију законом прописаних наредаба приведен/а […] у Шиду, вероисповести […], у источно србско православное вероисповеданије и миром светим помаза се пред сведоцима: […].”

Поред ових прелазака у православље, у храму Преноса моштију Св. Оца Николаја у Шиду крштаване су и особе других вероисповести, али не у циљу преласка у православље него због недостатка цркве чијем обреду припадају родитељи крштених. У таквим случајевима родитељи су бирали цркву која је по обредима и учењима најближа њиховој. Како су у питању припадници протестантских цркава, они су у Шиду пришли православној цркви. Припадници словачке евангеличке цркве аугзбуршке вероисповести обављали су крштења, венчања и сахране при српском православном храму све до изградње сопствене цркве 1910. године.

Деци су најчешће давана библијска имена, односно имена јеврејског и, ређе, грчког порекла, док су нешто ређа имена везана за српски културно-историјски контекст. Списак најчешћих имена која су у укупном броју крштених особа мушког пола уписана више од 100 пута: Јован (379), Петар (330), Стефан (308), Георгије (250),Милош (243), Лазар (230), Павле (226), Никола (213), Сава (209), Василије (189), Гаврил (187), Илија (184), Димитрије (179), Љубомир (165), Михаил (154), Светозар (142), Григорије (139), Симеон (135), Живоин (134), Теодор (133). Списак најчешћих имена која су у укупном броју крштених особа женског пола уписана више од 100 пута: Марија (424), Катарина (406), Јелена (268), Софија (340), Aна (329), Јулијана (321), Љубица (307), Милица (280), Јелисавета (220), Ева (197), Ружица (190), Персида (174), Христина (174), Зорица (147), Милева (144), Драгиња (139), Дафина (136), Сара (131), Еуфимија (127), Рокса (126), Марта (116), Наталија (113), Ангелина (105). Поред шидских житеља, у храм Преноса моштију Св. Оца Николаја крштавана су и деца чији су се родитељи водили као житељи других места. У том контексту се помињу следећа места (са бројем крштене деце): Адашевци (9), Бабска (1), Бановци (2), Батровци (3), Бачинци 2), Бачка Паланка (1), Београд (1), Беркасово 6), Бингула (2), Босна (2), Бушанић у Босни (1), Врело у Босни (1), Вуковар (3), Гибарац (1), Грабовци (1), Ивошевци (1), Илинци (7), Илок (3), Кадина Главица (1), Кестеновац, Босна (1), Козарац (1), Кула (2), Липовац (1), Липовци (1), Мала Вашица (5), Миклушевци (1), Митровица (1), Моровић (2), Мохово (1), Новак (1), Обровац (3), Опатовац (2), Оролик (1), Пивнице (1), Почитељ (1), Привина Глава (1), Св. Иван (1), Сивац (5), Стапар (2), Товаришево (2), Товарник (2), Шаренград (1). Често су кориштени и надимци који некад на први поглед немају ништа заједничко са пуним именом. Примери различитих облика истог имена и надимака: Авксентије – Алексије – Аца, Александар – Алексије – Аца, Александра – Алексија – Лекса, Ана – Анастасија – Настасија – Наста, Анастасије – Наста, Ангелина – Ангелија – Анђелија, Бојана – Божица – Божана – Босиљка, Божидар – Бошко, Викентије – Вићентије – Филип, ,Владимир – Владислав – Властимир – Влајко, Георгије – Георг – Ђорђе – Ђурађ, Глигорије – Григорије – Глиша, Драгољуб – Драгомир, Ђурђија – Георгија, Јелисавета – Савета – Савка – Сата – Јелена – Јела – Илка, Емануил – Манојло, Јефимија – Еуфимија – Фемија – Вемија – Вема – Фема, Јефросинија – Јевросима – Јевра – Јефрема, Јоаким – Аким – Аћим – Аца, Ксенија – Сена – Сенка, Марија – Марта – Марина – Марица, Михаил – Мијат, Надежда – Нада, Неранжа – Нера, Нестор – Нешко, Никифор – Никита – Нићета, Паулина – Пава, Пелагија – Пелка, Сарамфила – Сара, Светозар – Цветозар – Цветин, Славко – Славуј, Софија – Сосана – Совија, Сретеније – Сретен – Сретомир – Срећко, Станимир – Станислав – Станко, Стеванија – Стефанија – Стевка, Стојанка – Стојана – Стојна – Стоја, Теодосија – Теодора – Тода – Текла, Теодосије – Теодор – Теофил – Тодор – Тоша – Теша, Христина – Кристина – Тина, Христифор – Крста.

Пример протокола крштених из 1871/1872. г.

Протоколи венчаних

У периоду 1762–1900. године у храму Преноса моштију Св. Оца Николаја венчано је 3.637 парова. Највећи број венчања обављен је између Шиђана, али је велик број склопљен и између становника Шида и других места. Према тадашњим правилима која су се више-мање задржала све до Другог светског рата, девојка (невеста) није смела невенчана да напусти своје место становања. Због тога су се венчања готово увек обављала у месту становања невесте, а само у изузетним случајевима, са за то издатом дозволом од стране епископа или патријарха, у месту становања младожење или у неком трећем месту. Према подацима из протокола венчаних, Шиђанке су се у периоду 1762–1900. године удавале у следећа места: Адашевци, Шидски Бановци, Батајница, Батровци, Бачинци, Белина, Бело Брдо, Беркасово, Бингула, Бијељина, Бобота, Бољевци, Босут, Бугојно, Буковац, Буковина, Вашица, Визић, Винковци, Врдник, Вршац, Вуковар, Гибарац, Горњи Грачац, Грабовци, Гргуревци, Грк (Вишњићево), Гуњани, Даљ, Дивош, Дреновци, Ердевик, Ерцег-сулвош, Загреб, Илача, Илинци, Илок, Ириг, Јазак,Јамена, Јанковци, Јарак, Јасеновац, Кленак, Краљевци, Кузмин, Сремске Лазе, Лаћарак, Лежимир, Липовац, Љуба, Мала Вашица, Манђелос, Мартинци, Миклушевци, Мирковци, Сремска Митровица, Моловин, Моровић, Мохово, Нештин, Нијемци, Новак, Нови Бановци, Нови Карловци, Нови Сад, Обровац, Огар, Опатовац, Оролик, Осијек, Павловци, Пакрац, Бачка Паланка, Пачетин, Петрово село, Пивнице, Подграђе, Привина Глава, Сремска Рача, Ривица, Рума, Стари Бановци, Свињаревци, Сентомаш, Сивац, Силбаш, Сољани, Сомбор, Сот, Сотин, Сремска Каменица, Сремски Карловци, Стапар, Строшинци, Сусек, Тење, Трпиња, Товаришево, Товарник, Ријека, Футог, Чаковци, Чалма, Черевић, Шаренград, Шашинци, Шиклеуш, Старе Шове (Равно село).

Пример протокола венчаних из 1929. г.

Протоколи умрлих

У протоколе умрлих шидске парохије укупно је уписано 13.456 сахрана. Будући да је све до 1786. године у протоколима уписан релативно мали број преминулих, сматрамо да су до те године, свештеници у протоколе уписивали само смрти односно сахране особа које су доживеле старост довољну да се причесте и самим тим се причестиле. У прилог томе иду 24 накнадно уписане смрти деце старости од 2 дана до 4 године преминуле у периоду од јануара 1764. до октобра 1765. године. Код сваког преминулог детета стоји напомена да се због малог узраста није причестио. Због овакве ситуације, укупан број уписаних у протоколе умрлих није и укупан број преминулих, који је нешто већи. Тек од 1786. године можемо издједначити те бројеве.
Као што је раније наведено, тек од 1850. године свештеници су уписивали старост у протоколе умрлих. Мора се напоменути да је у готово свим случајевима та старост погрешно наведена. Грешке се крећу и до десет година. Просечна старост умрлих у периоду 1850–1900. године је 28 година.
Од око 1860. године, парохије уводе нове обрасце. Тада је, између осталог, додата и колона за узрок смрти. Узрок смрти су одређивали сами свештеници. Како они нису били школовани лекари, ти узроци смрти се морају узети са доста резерве.

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012). Аутор је 27 монографија и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.