Račišće je selo na severnoj strani ostrva Korčula, najbliže Pelješcu, a osnovali su ga doseljenici hercegovačkog porekla 1672. godine. Doveli su ih Mlečani, nakon Kandijskog rata, pošto su ratovali na njihovoj strani. Stanovništvo Račišća se mnogo razlikovalo od ostalih stanovnika Korčule, po jeziku, običajima, nošnji i naravi. U Prvom svetskom ratu su mnogi učestvovali kao srpski dobrovoljci na Solunskom frontu, a kasnije je selo bilo jako uporište Orjune. Prezimena iz Račišća su: Botica, Silić, Unković, Matić, Drušković, Franić, Leleković, Gugić, Ivančević, Poša, Jurišić, Radaić, Torić i druga.
Doseljavanje stanovništva
Kao posledica Kandijskog rata, odnosno sukoba Mlečana sa Turcima, sa kopna su naseljena velika ostrva Dalmacije. Ti doseljenici, iako pristigli sa Makarskog primorja, izvorno potiču iz Hercegovine. Na Braču su osnovali Sumartin, na Hvaru Sućuraj, a na Korčuli Račišće. Sva ta mesta su strateški značajna, jer su okrenuta prema kopnu, pa nije ni čudo da su upravo tu Mlečani doselili svoje odane vojnike. Oni su sa sobom doneli štokavsko narečje, po čemu se razlikuju od starijeg čakavskog stanovništva. Njih su nazivali Vlasima, kao što su Splićani i drugi u primorju, tako zvali one u unutrašnjosti Dalmacije. Račišće je nastalo u uvali (zalivu) zvanom Valle del Barbier, 1672. godine, kada su došli prvi stanovnici, mada su po svemu sudeći pristizali i kasnije.
Prema jednom dokumentu iz 1714. godine, vlasnici imanja bili su: Zorzi Drascovich, Nicolo Giurisich, Filippo Drascovich, Nicolo Huncovich, Zuane Lelecovich, Martin Vulich, Francesco Vardaus, Zuane Xarinich, Pietro Borovaz, Florio Botiza, Paolo Botiza, Zuane Botica (dvojica – mlađi i stariji) i Florio Franich. Porodice su bile velike, sa ukupno 128 lica.
Pitanje porekla
Iako su na Korčulu najverovatnije stigli kao rimokatolici, po predanju nekih Račišćana, oni su ranije bili pravoslavci iz Gackog, Stoca i Ljubinja. Kasnije su prešli u primorje i tamo postali katolici, da bi na kraju doselili na Korčulu. Prema drugom predanju, oni su dobili današnju zemlju u Račišću pod uslovom da postanu rimokatolici, jer su ranije boravili na drugim mestima Korčule, ali su bili u velikim sukobima sa starosedelačkim stanovništvom, što ih je teralo da iznova sele. U selu su podigli crkvu SvetogNikole. Jedini su na Korčuli imali svoje krsneslave. Botice, Silići i jedan deo Matića slave Sv. Martina, a Jurišići, Unkovići i Druškovići Vodokršće ili Tri kralja. Drugi deo Matića slavi Sv. Nikolu, Leleković Mitrovdan, a Franići Sv. Mihovila. U prilog tezi da su nekad bili pravoslavci ide činjenica da npr. Lelekovići slave Mitrovdan 8.11. kao i pravoslavci, 13 dana kasnije od katolika, dok su drugi prilagodili datume gregorijanskom kalendaru. Za slavu su pevane pesme o Kraljeviću Marku i Kosovskim junacima, a u kući Ante Unkovića su očuvane gusle.
Običaji
Nošnja Račišćana se potpuno razlikovala od ostalih na Korčuli. Žene su do Drugog svetskog rata nosile fuštan, jakete, kanice crvene boje i hercegovačke opanke. Muškarci su do početka 20. veka nosili hercegovačke kape, jaketun i bele vunene čakšire. Pokrivali su se debelim vunenim pokrivačima (biljcima) sa resama na rubovima, kao u Hercegovini. Žene oplakuju mrtve naricanjem, što ne rade na ostatku ostrva. Po naravi su Račišćani oštri i nagli, ali uvrede ne drže dugo na srcu. Govore u lice ono što misle. I muškarci i žene dobro piju.
Postojala su izražena neprijateljstva sa starosedelačkim stanovništvom, koje ih je nazivalo “dogonima”. Nisu hteli da plaćaju poreze i učestvuju u komunalnim radovima, pošto su bili ratnici, a često su bespravno zauzimali posede starosedelaca. Zanimljivo je da su Račišćani bili u vrlo dobrim odnosima sa ljudima iz Sućuraja na krajnjem istoku Hvara, koji su takođe bili doseljenici, i smatrali su se braćom.
Događanja u prvoj polovini 20. veka
Račišće je dalo čak 11 od ukupno 27 korčulanskih dobrovoljaca, koji su iz Amerike poslati na Solunskifront, u pomoć Srbiji. Pouzdano se zna za srpskog vojnika Nikolu Boticu Ivanovog (1893-1920), koji je umro u Francuskoj. Nakon rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnovana je Organizacija jugoslovenski nacionalista (Orjuna), koja je najjače uporište našla u Račišću. Vođa HSS-a, Stjepan Radić, prilikom posete Korčuli 1926. godine, imao je vrlo loša iskustva u Račišću. Tamo je izviždan od mase, uz pogrdne povike. Pred Drugi svetski rat je u Račišću postojala četnička četa, koja je imala svoju zastavu i učestvovala u sokolskim paradama u Korčuli. Po izbijanju rata su njeni članovi predložili načelniku Arneriću da se osnuje jedan četnički odred na Korčuli, međutim, on ih je odvratio od toga. Istaknuti su bili Jozo Botica i Jovo Silić. Inače, dr Juraj Arnerić je poticao iz porodice koja je generacijama vodila Korčulu. Sarađivao je sa četničkim štabom u Splitu, ali se kasnije udaljio od njih, a mnogi su se priključili partizanskom pokretu, uključujući i Jozu Boticu iz Račišća, koji je bio na čelu sokolskog društva.
Mnogo stanovnika Račišća je početkom 20. veka odselilo na Novi Zeland. U rimokatoličkoj matičnoj knjizi rođenih između 1870. i 1900. godine, kod 44 osobe iz Račišća je u napomeni dopisano da su umrle na Novom Zelandu, a 8 u Australiji.
Izvori:
Tekst je prvenstveno baziran na članku Stevana Vujadinovića u Glasniku Srpskog geografskog društva br. 48, iz 1968. godine (Neka opažanja o postanku sela Račišća na Korčuli i poreklu njegovog stanovništva)
Jugonacionalisti na otoku Korčuli, T. Barčot, Zadar, 2007.
Leksik prezimena Hrvatske, Zagreb, 1976.
Matična knjiga rođenih župe Račišće 1837-1893 i 1894-1900.
Priredio: Slobodan Zrnić
4. decembar 2020. u 13:19
Danilo
Tekst napisan ne objektivno, diletantski, anahrono bez mnogo osećaja za razumevanje prošlosti. Kada se obrađuje neki istorijski period ili prostor moraju da se imaju u vidu date okolnosti koje su karakteristične za taj vremenski period. Ostrvo Korčula je naseljeno iz više istorijskih oblasti a ne samo iz jedne kako je navedeno u tekstu i u samom naslovu teksta, iz nje je zapravo najmanje. Krajem 15.veka tačnije padom Srpske Despotovine 1459.godine masa stanovništva je krenula na jugozapad ka Bosni i Hercegovini popunjavajući prazan prostor tih krajeva u kome su prednjačili doseljenici iz Raške oblasti, Starog Vlaha i Zete. Padom Bosne 1463.godine i Hercegovine 1481.godine to isto stanovništvo će se seliti u različitim vremenskim periodima u Dalmaciju, Hrvatsku i ostale zemlje koje nisu pale pod osmansku vlast, dospevši na sever do današnje Slovačke, Poljske a na jugozapad do Dalmacije i njenih ostrva i na krajnji zapad u Koruškoj, Štajerskoj , Tirolu i oblasti Veneta na severu Italije i u oblasti Apulije na jugu Italije. Pošto se iz nekog razloga glorifikuje oblast Stefana Vukčića Kosače na ovom portalu i njoj se pripisuju zasluge koje ona i njen osnivač prema objektivnom istorijskom sudu i nemaja, na uštrb drugih oblasti u njenom neposrednom susedstvu. Pojam ,,Hercegovina” poštovani autore teksta i urednici portala nije uvek bio isti, i granice nisu bile iste, one su se menjale kroz istoriju , nije isto Hum i Zahumlje, Trebinjska oblast, nije ista teritorijalna podela u doba Nemanjića i oblasnih gospodara, naročito će se ta granica menjati kada krajem 14.veka tom oblašću krene da upravlja Sandalj Hranić. Raspadom i slabljenjem centralne vlasti u Srbiji on će u ime bosanskog kralja od Zete ocepiti župe Onogošt, Pivu, Komarnicu, i od Raške oblast Polimlja i Potarja, vodiće ratove u zetskom primorju protiv Balšića, i saveznici će mu biti Crnojevići i njihovi ljudi iz katunskih krajeva gornje Zete koja će se krajem 14.i početkom 15.veka početi nazivati Crna Gora, saveznici će biti ceo 15.vek kada Sandalja nasledi Stefan, iz tih ratničkih skupina gornje Zete kasnije će nastati oformiti crnogorska plemens.O granicama u srednjem veku u srpskim oblastima bih mogao mnogo toga da napišem ali nije za forum, to je za diskusiju uživo, to spada u domen istorijske geografije. Ovaj kratak pasus o nošnji ne bih komentarisao a naučni aparat nije baš nešto naročit. O naseljavanju ostrva Korčule je mnogo pisano, obrađivao je tu tematiku Grga Novak u časopisu Jadranska straža, Lovorka Ćoralić u svojim radovima koji se konkretno tiču same Dalmacije ne samo ostrva, Momčilo Spremić u knjizi ,,Despot Đurađ Branković i njegovo doba” , on se u svom radu kratko osvrće na to kako se menja struktura stanovništva u zetskom primorju, Konavlima i Pelješcu. Kao što rekoh o srpskim srednjevekovnim oblastima i njihovim granicama bih mogao mnogo toga da napišem kao i o plemenima i njihovom nastanku….., ali te stvari ne bih preko foruma i portala one su za živu reč. Svako dobro Vam želim !!! Pozdrav!!!
4. decembar 2020. u 22:20
Slobodan Zrnić
Gospodine, ne znam koji je smisao vašeg komentara, osim da prokomentarišete nešto. Ovo je članak o jednom naselju, koje je naseljeno u “jednom cugu”. Nije tekst o naseljavanju ostrva Korčule kroz različite epohe, niti o istoriji srpskih migracija i propasti Despotovine Srbije 1459. Oprostite, ali mnogo ste se zaneli u priču koja nema veze sa člankom. Još jednom pogledajte naslov u kojem se navodi selo Račišće, a ne čitava Korčula, srpske migracije, granice Hercegovine i slično.
6. decembar 2020. u 01:43
Danilo
Uvaženi sagovorniče i autoru teksta nema potrebe za takvom vrstom cinizma. Mnogo značajnije istorijske sinteze i članci bili su podložni kritici i korigovanju, i kada se pišu one zahtevaju naučni aparat, metodologiju, razumevanje vremena, prostora i konteksta u kom se određeni događaj dešava. Niti sam komentarisao radi ,,komentarisanja” niti sam se ,,zaneo”. Svojim odgovorom sam hteo da ukažem na širi istorijski uzrok koji je doveo do migracije na dalmatinska ostrva, konkretno na Korčulu još konkretnije na naseobinu koju ste vi obradili u ovom članku. To stanovništvu koje u jednom ,,cugu” kako vi kažete oformilo to naselje njie domicijalno sa prostora Hercegovine nego u tu istu Hercegovinu došlo sa istoka konkretno iz Crne Gore, Starog Vlaha, okoline Skadra tako da je pogrešno donosti zaključak da su ti ljudi u regionalnom smislu Hercegovci kada na tom prostoru nisu ni 150 godina. Kao prvo polazište za uzrok svih seoba uzeo sam događaje s kraja 15.veka a kao drugo kao što rekoh veliko je pitanje da li su se oni u regionalnom smislu osećali ,,hercegovcima” i šta znači uopšte Hercegovina u 17. i 18.
veku. Zato sam i skrenuo pažnju na geografske pojmove koji su u određenim istorijskim trenucima menjali svoje granice. Kada govoromi o prošlosti bitno je da svoja uverenja i predrasude ne ubacujemo u minula stoleća nego da uđemo u duh vremena i mentalitet koji su valadali tada. Zbilja jesam malo više govorio o poznom srednjem veku i geografiji ali te promene koje će se desiti tada su vrlo bitne za razumevanje istorije Srba u potonjim stolećima i prostore koje danas zovemo Crna Gora, Hercegovina, Dalmacija. To sve skupa ne znači da nisam razumeo tekst koji ste napisali. Ad hominem ako već govorimo na tu temu istorija odnosa Srba sa Venecijom u ranom modernom periodu i nije na bog zna kojem nivou obrađena, počevši prvo od arhivske građe do sinteza koje su 21.veku metodološki zastarele. Stvari se bez šireg konteksta ne mogu posmatra pa makar pisali samo o jednom mestu. Događaje u istoriji ne treba promatrati crno belo, a ako hoćemo da razgovaramo razgovarajmo kao odrasli ljudi koristeći argumente a ne etiketirajući sagovirnika i omalovažavati njegove konstatacije iako na prvi pogled možda nisu razumljive, a što se istorije tiče tu razgovarajmo o literaturi i istorijskim izvorima. Meni je ovo struka i odlično poznajem tematiku o kojoj razgovaram sa vama. Svako dobro, pozdrav!
6. decembar 2020. u 19:28
Slobodan Zrnić
Svaka vama čast i odmah mi je bilo jasno da ste neki istoričar, samo sam ja napisao tekst koji je uglavnom prepisan iz izvora kojeg sam naveo. Malo sam dodao o skorijoj istoriji. Zaista nemam vremena da pišem knjigu o tome, umesto članka. Dakle, ovo nisu moja istraživanja. Pozdrav.