Рачишће – херцеговачка насеобина на Корчули

Рачишће је село на северној страни острва Корчула, најближе Пељешцу, а основали су га досељеници херцеговачког порекла 1672. године. Довели су их Млечани, након Кандијског рата, пошто су ратовали на њиховој страни. Становништво Рачишћа се много разликовало од осталих становника Корчуле, по језику, обичајима, ношњи и нарави. У Првом светском рату су многи учествовали као српски добровољци на Солунском фронту, а касније је село било јако упориште Орјуне. Презимена из Рачишћа су: Ботица, Силић, Унковић, Матић, Друшковић, Франић, Лелековић, Гугић, Иванчевић, Поша, Јуришић, Радаић, Торић и друга.

Досељавање становништва

Као последица Кандијског рата, односно сукоба Млечана са Турцима, са копна су насељена велика острва Далмације. Ти досељеници, иако пристигли са Макарског приморја, изворно потичу из Херцеговине. На Брачу су основали Сумартин, на Хвару Сућурај, а на Корчули Рачишће. Сва та места су стратешки значајна, јер су окренута према копну, па није ни чудо да су управо ту Млечани доселили своје одане војнике. Они су са собом донели штокавско наречје, по чему се разликују од старијег чакавског становништва. Њих су називали Власима, као што су Сплићани и други у приморју, тако звали оне у унутрашњости Далмације. Рачишће је настало у ували (заливу) званом Valle del Barbier, 1672. године, када су дошли први становници, мада су по свему судећи пристизали и касније.

Према једном документу из 1714. године, власници имања били су: Zorzi Drascovich, Nicolo Giurisich, Filippo Drascovich, Nicolo Huncovich, Zuane Lelecovich, Martin Vulich, Francesco Vardaus, Zuane Xarinich, Pietro Borovaz, Florio Botiza, Paolo Botiza, Zuane Botica (двојица – млађи и старији) и Florio Franich. Породице су биле велике, са укупно 128 лица.

Питање порекла

Иако су на Корчулу највероватније стигли као римокатолици, по предању неких Рачишћана, они су раније били православци из Гацког, Стоца и Љубиња. Касније су прешли у приморје и тамо постали католици, да би на крају доселили на Корчулу. Према другом предању, они су добили данашњу земљу у Рачишћу под условом да постану римокатолици, јер су раније боравили на другим местима Корчуле, али су били у великим сукобима са староседелачким становништвом, што их је терало да изнова селе. У селу су подигли цркву Светог Николе. Једини су на Корчули имали своје крсне славе. Ботице, Силићи и један део Матића славе Св. Мартина, а Јуришићи, Унковићи и Друшковићи Водокршће или Три краља. Други део Матића слави Св. Николу, Лелековић Митровдан, а Франићи Св. Миховила. У прилог тези да су некад били православци иде чињеница да нпр. Лелековићи славе Митровдан 8.11. као и православци, 13 дана касније од католика, док су други прилагодили датуме грегоријанском календару. За славу су певане песме о Краљевићу Марку и Косовским јунацима, а у кући Анте Унковића су очуване гусле.

Обичаји

Ношња Рачишћана се потпуно разликовала од осталих на Корчули. Жене су до Другог светског рата носиле фуштан, јакете, канице црвене боје и херцеговачке опанке. Мушкарци су до почетка 20. века носили херцеговачке капе, јакетун и беле вунене чакшире. Покривали су се дебелим вуненим покривачима (биљцима) са ресама на рубовима, као у Херцеговини. Жене оплакују мртве нарицањем, што не раде на остатку острва. По нарави су Рачишћани оштри и нагли, али увреде не држе дуго на срцу. Говоре у лице оно што мисле. И мушкарци и жене добро пију.

Постојала су изражена непријатељства са староседелачким становништвом, које их је називало “догонима”. Нису хтели да плаћају порезе и учествују у комуналним радовима, пошто су били ратници, а често су бесправно заузимали поседе староседелаца. Занимљиво је да су Рачишћани били у врло добрим односима са људима из Сућураја на крајњем истоку Хвара, који су такође били досељеници, и сматрали су се браћом.

Догађања у првој половини 20. века

Рачишће је дало чак 11 од укупно 27 корчуланских добровољаца, који су из Америке послати на Солунски фронт, у помоћ Србији. Поуздано се зна за српског војника Николу Ботицу Ивановог (1893-1920), који је умро у Француској. Након рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, основана је Организација југословенски националиста (Орјуна), која је најјаче упориште нашла у Рачишћу. Вођа ХСС-а, Стјепан Радић, приликом посете Корчули 1926. године, имао је врло лоша искуства у Рачишћу. Тамо је извиждан од масе, уз погрдне повике. Пред Други светски рат је у Рачишћу постојала четничка чета, која је имала своју заставу и учествовала у соколским парадама у Корчули. По избијању рата су њени чланови предложили начелнику Арнерићу да се оснује један четнички одред на Корчули, међутим, он их је одвратио од тога. Истакнути су били Јозо Ботица и Јово Силић. Иначе, др Јурај Арнерић је потицао из породице која је генерацијама водила Корчулу. Сарађивао је са четничким штабом у Сплиту, али се касније удаљио од њих, а многи су се прикључили партизанском покрету, укључујући и Јозу Ботицу из Рачишћа, који је био на челу соколског друштва.

Много становника Рачишћа је почетком 20. века одселило на Нови Зеланд. У римокатоличкој матичној књизи рођених између 1870. и 1900. године, код 44 особе из Рачишћа је у напомени дописано да су умрле на Новом Зеланду, а 8 у Аустралији.

Извори:

Текст је првенствено базиран на чланку Стевана Вујадиновића у Гласнику Српског географског друштва бр. 48, из 1968. године (Нека опажања о постанку села Рачишћа на Корчули и пореклу његовог становништва)

Југонационалисти на отоку Корчули, Т. Барчот, Задар, 2007.

Лексик презимена Хрватске, Загреб, 1976.

Матична књига рођених жупе Рачишће 1837-1893 и 1894-1900.

Приредио: Слободан Зрнић

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Danilo

    Tekst napisan ne objektivno, diletantski, anahrono bez mnogo osećaja za razumevanje prošlosti. Kada se obrađuje neki istorijski period ili prostor moraju da se imaju u vidu date okolnosti koje su karakteristične za taj vremenski period. Ostrvo Korčula je naseljeno iz više istorijskih oblasti a ne samo iz jedne kako je navedeno u tekstu i u samom naslovu teksta, iz nje je zapravo najmanje. Krajem 15.veka tačnije padom Srpske Despotovine 1459.godine masa stanovništva je krenula na jugozapad ka Bosni i Hercegovini popunjavajući prazan prostor tih krajeva u kome su prednjačili doseljenici iz Raške oblasti, Starog Vlaha i Zete. Padom Bosne 1463.godine i Hercegovine 1481.godine to isto stanovništvo će se seliti u različitim vremenskim periodima u Dalmaciju, Hrvatsku i ostale zemlje koje nisu pale pod osmansku vlast, dospevši na sever do današnje Slovačke, Poljske a na jugozapad do Dalmacije i njenih ostrva i na krajnji zapad u Koruškoj, Štajerskoj , Tirolu i oblasti Veneta na severu Italije i u oblasti Apulije na jugu Italije. Pošto se iz nekog razloga glorifikuje oblast Stefana Vukčića Kosače na ovom portalu i njoj se pripisuju zasluge koje ona i njen osnivač prema objektivnom istorijskom sudu i nemaja, na uštrb drugih oblasti u njenom neposrednom susedstvu. Pojam ,,Hercegovina” poštovani autore teksta i urednici portala nije uvek bio isti, i granice nisu bile iste, one su se menjale kroz istoriju , nije isto Hum i Zahumlje, Trebinjska oblast, nije ista teritorijalna podela u doba Nemanjića i oblasnih gospodara, naročito će se ta granica menjati kada krajem 14.veka tom oblašću krene da upravlja Sandalj Hranić. Raspadom i slabljenjem centralne vlasti u Srbiji on će u ime bosanskog kralja od Zete ocepiti župe Onogošt, Pivu, Komarnicu, i od Raške oblast Polimlja i Potarja, vodiće ratove u zetskom primorju protiv Balšića, i saveznici će mu biti Crnojevići i njihovi ljudi iz katunskih krajeva gornje Zete koja će se krajem 14.i početkom 15.veka početi nazivati Crna Gora, saveznici će biti ceo 15.vek kada Sandalja nasledi Stefan, iz tih ratničkih skupina gornje Zete kasnije će nastati oformiti crnogorska plemens.O granicama u srednjem veku u srpskim oblastima bih mogao mnogo toga da napišem ali nije za forum, to je za diskusiju uživo, to spada u domen istorijske geografije. Ovaj kratak pasus o nošnji ne bih komentarisao a naučni aparat nije baš nešto naročit. O naseljavanju ostrva Korčule je mnogo pisano, obrađivao je tu tematiku Grga Novak u časopisu Jadranska straža, Lovorka Ćoralić u svojim radovima koji se konkretno tiču same Dalmacije ne samo ostrva, Momčilo Spremić u knjizi ,,Despot Đurađ Branković i njegovo doba” , on se u svom radu kratko osvrće na to kako se menja struktura stanovništva u zetskom primorju, Konavlima i Pelješcu. Kao što rekoh o srpskim srednjevekovnim oblastima i njihovim granicama bih mogao mnogo toga da napišem kao i o plemenima i njihovom nastanku….., ali te stvari ne bih preko foruma i portala one su za živu reč. Svako dobro Vam želim !!! Pozdrav!!!

  2. Слободан Зрнић

    Господине, не знам који је смисао вашег коментара, осим да прокоментаришете нешто. Ово је чланак о једном насељу, које је насељено у “једном цугу”. Није текст о насељавању острва Корчуле кроз различите епохе, нити о историји српских миграција и пропасти Деспотовине Србије 1459. Опростите, али много сте се занели у причу која нема везе са чланком. Још једном погледајте наслов у којем се наводи село Рачишће, а не читава Корчула, српске миграције, границе Херцеговине и слично.

    • Danilo

      Uvaženi sagovorniče i autoru teksta nema potrebe za takvom vrstom cinizma. Mnogo značajnije istorijske sinteze i članci bili su podložni kritici i korigovanju, i kada se pišu one zahtevaju naučni aparat, metodologiju, razumevanje vremena, prostora i konteksta u kom se određeni događaj dešava. Niti sam komentarisao radi ,,komentarisanja” niti sam se ,,zaneo”. Svojim odgovorom sam hteo da ukažem na širi istorijski uzrok koji je doveo do migracije na dalmatinska ostrva, konkretno na Korčulu još konkretnije na naseobinu koju ste vi obradili u ovom članku. To stanovništvu koje u jednom ,,cugu” kako vi kažete oformilo to naselje njie domicijalno sa prostora Hercegovine nego u tu istu Hercegovinu došlo sa istoka konkretno iz Crne Gore, Starog Vlaha, okoline Skadra tako da je pogrešno donosti zaključak da su ti ljudi u regionalnom smislu Hercegovci kada na tom prostoru nisu ni 150 godina. Kao prvo polazište za uzrok svih seoba uzeo sam događaje s kraja 15.veka a kao drugo kao što rekoh veliko je pitanje da li su se oni u regionalnom smislu osećali ,,hercegovcima” i šta znači uopšte Hercegovina u 17. i 18.
      veku. Zato sam i skrenuo pažnju na geografske pojmove koji su u određenim istorijskim trenucima menjali svoje granice. Kada govoromi o prošlosti bitno je da svoja uverenja i predrasude ne ubacujemo u minula stoleća nego da uđemo u duh vremena i mentalitet koji su valadali tada. Zbilja jesam malo više govorio o poznom srednjem veku i geografiji ali te promene koje će se desiti tada su vrlo bitne za razumevanje istorije Srba u potonjim stolećima i prostore koje danas zovemo Crna Gora, Hercegovina, Dalmacija. To sve skupa ne znači da nisam razumeo tekst koji ste napisali. Ad hominem ako već govorimo na tu temu istorija odnosa Srba sa Venecijom u ranom modernom periodu i nije na bog zna kojem nivou obrađena, počevši prvo od arhivske građe do sinteza koje su 21.veku metodološki zastarele. Stvari se bez šireg konteksta ne mogu posmatra pa makar pisali samo o jednom mestu. Događaje u istoriji ne treba promatrati crno belo, a ako hoćemo da razgovaramo razgovarajmo kao odrasli ljudi koristeći argumente a ne etiketirajući sagovirnika i omalovažavati njegove konstatacije iako na prvi pogled možda nisu razumljive, a što se istorije tiče tu razgovarajmo o literaturi i istorijskim izvorima. Meni je ovo struka i odlično poznajem tematiku o kojoj razgovaram sa vama. Svako dobro, pozdrav!

      • Слободан Зрнић

        Свака вама част и одмах ми је било јасно да сте неки историчар, само сам ја написао текст који је углавном преписан из извора којег сам навео. Мало сам додао о скоријој историји. Заиста немам времена да пишем књигу о томе, уместо чланка. Дакле, ово нису моја истраживања. Поздрав.