Порекло кошаркаша Дејана Томашевића

17. јула 2020.

коментара: 0

Рођен: У Београду 6. маја 1973. године

Родитељи: Отац Драгомир, рођен 29. августа 1940. у селу Лочевци (Горњи Милановац), по занимању машински техничар, радио у Технопромету. Мајка Бранка (дев. Павловић) рођена 27. новембра 1949. у селу Врнчани (Горњи Милановац), књиговођа, радила у Пошти и Телекому.

Крсна слава: Свети Стефан (Томашевићи), Св. Лука (Павловићи)

Порекло по оцу: Томашевићи су у село Лочевци дошли 1790. године из драгачевског села (Горња) Краварица у општини Лучани. Претпоставља се да су се у Драгачево доселили из Фоче, средином 18. века. У Горњим Краварицама су Томашевићима сродни Вилотијевићи, Гаталовићи и Илићи. Од Вилотијевића су Томашевићи и Перовићи. Њихов предак Вилотије је имао три сина: Пера, Луку и Томаша. Лука је отишао највероватније за Београд, а од Пера и Томаша су Перовићи и Томашевићи.

Мој деда се звао Миодраг, а баба Љубица (дев. Филиповић), били су земљорадници. Поред мог оца имали су још четири сина – Милету, Милана, Небојшу и Радоша. Нису имали ћерки.

Порекло по мајци: Павловићи из Врнчана су пореклом из Црне Горе, највероватније из никшићког краја.

Мој деда се звао Данило, а баба Љубица (дев. Јововић). Мајка има и брата Милету. Деда и ујак су били познати као зидари, подигли су много кућа у горњо-милановачком крају.

Ратници: У Првом српском устанку учествовао је предак Томашевића Петар, који се и доселио из Краварица у Лочевце. Чучундеда по мајци Светозар Павловић био је учесник пробоја Солунског фронта. Погинуо је и сахрањен је на Зејтинлику под редним бројем 778 и његов гроб увек обилазим кад сам у Солуну. Деда Миодраг Томашевић провео је Други светски рат у заробљеништву у Пољској и Немачкој.

Детињство: Сваки летњи и зимски распуст сам проводио на селу, а на село смо ишли и готово сваког викенда. Прве две године ме одгајила моја бака Љубица, па сам се више осећао као члан породице на селу. Са десет година сам самостално возио трактор и обављао све сеоске послове, а ишао сам са дедом и ујаком и на зидарске послове. Из београдских дана памтим несташлуке у блоку 70 где смо живели пре преласка на Баново Брдо. То је крај где је данас кинески тржни центар. Око зграда је био песак где смо организовали трке бициклима. Једном приликом сам пао, а уместо мене је наставио да вози мој брат Дарко. Ја сам отрчао до нашег стана на четвртом спрату где ме је отац превио, а ја сам се вратио у трку, наставио вожњу и на крају победио.

Особине: Од оца сам наследио стас, иако он није толико висок, али је и данас прав. Мада, и мајка је крупна жена, чак је била виша од својих родитеља. Мој две године млађи брат Дарко је нормалне висине. Жао ми је што нисам наследио и очев глас. Био је врхунски певач, у рангу Цунета. Постоје сачувани и снимци. Обишао је читав свет певајући приликом наступа наших културно-уметничких друштава. Певао је на отварању Ласте, а последњи пут је певао у Паласу кад сам се ја родио. Тад је одлучио и да оконча певачку каријеру, а причао ми је да је од тог последњег наступа зарадио за веш-машину. За разлику од мене, моја деца су музикална.

Детињство мог оца је било веома тешко – имао је обавезу да пре одласка у школу разноси пошту по селу, будио се око 4. Чак ми је говорио да је веома често ишао бос. Кад је имао двадесетак година, дошао је у Београд, код његовог брата Милана који је био обућар. И отац и мајка су вредни и честити, Београд их није искварио.

Породица: У браку са Јелицом имам децу Маринка, Мању, Миу и Матију.

Спортска каријера: Од 10. до 15. године сам тренирао фудбал, најпре у Партизану, а потом у Црвеној Звезди. На фудбал ме упутио наш комшија из блока 70, чувени голман Милутин Шошкић. Међутим, кад сам схватио да сам много виши од осталих, отишао сам на Калемегдан и покушао да се учланим у кошаркашки клуб Црвена Звезда. Дошло је нас десетак, али је тренер Тоза Антић рекао да је већ формирао кадетску екипу и поручио да дођемо следеће године. То је било време кад није било много клубова и није било довољно као данас да дете плати чланарину и уђе у клуб. Две године касније, поново сам покушао и успео да уђем у јуниорски тим Црвене Звезде. Остало је историја. Са Црвеном Звездом сам од 1990. до 1995. освојио два првенства Југославије, а од 1995. сам прешао у Партизан и освојио првенства 1996. и 1997. године, као и куп 1999. године. Те године сам прешао у подгоричку Будућност и освојио првенства 2000. и 2001. године. У сезони 2000/2001. проглашен сам за најкориснијег играча Евролиге. Те сезоне сам започео интернационалну каријеру у Шпанији, где сам са  Тау Виторијом освојио Куп Шпаније. Године 2002. сам прешао у Памесу, са којом сам 2003. освојио УЛЕБ куп. Од 2005. сам прешао у грчки Панатинаикос и освојио три дупле круне 2006, 2007. и 2008., као и Евролигу 2007. Своју последњу сезону одиграо сам у ПАОК-у и окончао кошаркашку каријеру 2009. године.

Са репрезентацијом сам освојио три европска првенства (1995, 1997. и 2001), два светска првенства (1998. и 2002), а на Олимпијским играма у Атланти сребрну медаљу.

Од 2011. до 2020. сам био потпредседник и генерални секретар Кошаркашког савеза Србије.

 

Садржај преузет са портала poreklo.rs мора имати наведено име и презиме аутора садржаја, као и потпис poreklo.rs са линком ка изворном тексту на порталу Порекло.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.