Порекло становништва села Пожарање (по књизи Пожерање), општина Витина – Косовскопоморавски округ. Према књизи Атанасија Урошевића „Горња Морава и Изморник“, издање Београд 1935. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село је у равници с обе стране друма Гњилане—Урошевац, и то на његовој средокраћи.
Воде.
Кроз село протиче Свинтулска Река. У селу има бунара, али они пресуше преко лета, а и вода им је тешка и „бљанкава“, те се за пиће доноси вода са извора „Тресаве“ на 300 м. североисточно од села.
Земље и шуме.
Топографски су називи за њиве: Бређт (Брегови), Росуља, Смоница и Барица; за шуму: Ливада Рамићит (Рамићева Ливада), Ливада Кећ (Лоша Ливада) или Трони Асанит (Асанова Греда), Кодра Мал (Велико Брдо) и Прони Џенемит (Паклени Поток).
Тип села.
Село је збијеног типа. До Светског рата је било друмско село, али овалног облика. После рата су се почеле на западној страни насељавати нове досељеничке српске куће, те је село на овој страни добило изглед дугачког друмског насеља. Село се дели на 7 махала: Пировића (16 к.), Али–Демовића (29 к.), Зуковића (34 к.), Рамића (11 к.), Терзића или Аљабачка (17 к.), Муаџирска (22 к.) и Насељеничка (30 к.).
Махале се зову по најјачим родовима и општим именом досељеника, а одвојене су реком, друмом и споредним улицама.
Постанак и име села.
O Пожерању се прича, да је врло старо село. У њему су живели Срби и православни Цигани, од којих су се неки раселили, а неки прешли у ислам. Православних старинаца је остало свега 2 куће. Село је расло прираштајем, а после Светског рата и досељавањем. По једној причи ово је село било велико и прво се звало Пазаране и у њему се тада тобож одржавао пазар исто као и у Новом Брду, у Бинчу и на Главичици (код Носаља). И као да су овај пазар укинули Џинићи кад су подигли Гњилане, а име Пазаране прешло је у Пожерање. По другој причи село је добило ово име по пожару који се десио кад је ратовао „Срп“ са „Јунаном“ (Грком)*.
* Обе ове приче причају поарбанашени Срби.
Порекло становништва.
Сада у селу живе највећим делом поарбанашени Срби (можда и Цигани), затим православни Срби и Цигани, Арбанаси мухаџири и Черкези.
Родови поарбанашених Срба (или и Цигана) су:
-Пировићи (16 к.), Али–Демовићи (29 к.), Зуковићи (34 к.), Paмићи ( 11 к.) и Терзићи или Аљабаци (17 к.). Сви су старинци.
Време преласка у ислам одређују после Косовског боја, али у набрајању појасева терају свега до седам. Срби из околних села овај догађај везују са напуштањем Пећске патријаршије. О своме преласку у ислам сами причају, да су после „јунанове“ (грчке) пропасти посрбљени, а после српске пропасти „потурчени“, чиме хоће да кажу, да су пореклом стари Арбанаси. Зна се да су доскора светковали Бадње вече као и православни Срби. Издају се за фис Тсач.
Арбанашки родови:
-Агушевић (1 к.), од фиса Шаља. Досељен из Качаника пре 40 година.
-Суљовић (7 к.) од фиса Гаш. Досељен 1878 године као мухаџир из Драгобужде (Врање).
-Бајровит (3 к.), од фиса Хот, мухаџир из Барја (Лесковац).
-Остроглав (1 к.), од фиса Хот, мухаџир из Остроглаве (Врање).
-Малићевић (2 к.), од фиса Климент, мухаџир из Бугојевца (Јабланица).
-Рустемовић (1 к.), од фиса Соп, мухаџир из Драјинца (Лесковац).
-Оруглица (3 к.), од фиса Бериш, мухаџир из Оруглице (Јабланица). До 1926 је живео y Заграђу код Шашара, када се преселио у Пожерање.
Српски родови:
-Златовићи (2 к.), старинци.
-Стојиљковићи или Слатинци (1 к.). Старином из Горње Слатине. Око 1885 године се иселили у Србију и до 1913 године живели у Рамној Бањи (Јабланица), када се вратили и купили имање у Пожерању, а доцније добили и утрину.
-Бацковић (1 к.. св. Јован Главосек). Досељен 1921 године из Пјешиваца (Црна Гора).
-Булатовић (1 к., св. Лука). Досељен 1921 из Роваца (Колашин – Црна Гора).
-Марковић (1 к., св. Никола); досељен 1920 на утрину из Доњег Романовца (Масурица). Даљом старином је из Рожана (Власина), а најдаља стагрина је y Вучеделцу (Масурица).
-Марковићи други (3 к., св. Никола); досељени 1922 из Кознице (Масурица). –
-Маринковић (1 к., св. Арханђео) и:
-Станојевић (1 к., св. Арханђео) досељени на утрину 1922 год. из Дупљана (Масурица).
-Стојиљковићи (3 к., св. Никола), Стаменковић (1 к., св. Арханђео и св. Никола), Павловић (1 к., св. Никола) и Миросављевић (1 к., св. Јован); сви су досељени на утрину 1922. године из Дикаве (Масурица).
-Михајловићи (2 к., Петровдан); досељени 1922 год. на утрину из Романовца (Масурица)
-Станимировић (1 к., Петковдан) и:
-Стојиљковић (1 к., св. Арханђео) досељени су на утрину 1922 године из Вучеделца (Масурица).
-Будимир (1 к., св. Арханђео), Ћук (3 к., св. Никола), Владошић (1 к., св. Врачи), Вјештица (1 к., св. Ђурађ), Шијан (1 к., св. Арханђео) и Димић (1 к., св. Арханђео), сви су досељени 1922 год. на утрину из Зрмање (Лика)
Сви веле да су старином са Косова, одакле су се иселили после пропасти. Род Будимир наводи за старину и неко село Трново на Косову.
-Ковачевић (1 к., св. Ђурађ) је старином из Зови-Дола (Невесиње), одакле је од аустријске власти 1900 год. пребегао у Србију и живео y Дубрави (Јабланица), а 1920 год. досељен у Пожерање на утрину.
-Андријашевић (1 к., Ђурђевдан) досељен 1920 године на утрину из Бојишта (Невесиње).
-Кларић (1 к., Ђурђевдан) досељен 1920 год. на утрину из Шипашне (Гацко).
Родови православних Цигана:
-Павић (1 к.) и:
-Стојовкић (1 к.), оба славе св. Василија. Као момци живели „свуда“ по Горњој Морави. У Пожерању су настањени од 1916 год.
Черкески род је:
-Исаковић (ново презиме Асановић) (3 к.); досељени око 1860 год. са Кавказа, из села Асукаја, Кубанске области, из племена Абази.
У Турску су 1925 год. исељене 4 арбанашке мухаџирске куће из рода Суљовић.
ИЗВОР: Према књизи Атанасија Урошевића „Горња Морава и Изморник“, издање Београд 1935. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)