Невесињска Површ – села Колешко (са засеоцима Плужине, Вјетраче, Балабани, Риља и Рибаљ Тег, Цргово, Доња Риља) и Сливља

ПИШЕ: проф. Никола Владов Лакета

Невесињска Површ налази се на сјеверо-источној страни општине Невесиње на десној обали ријеке Заломке. Смјештена је у једном плићем полукружном облику, отворена према југу и кориту ријеке Заломке. Испресијецана је попречним стрмим улегнућима и долинама планинских бујичних потока: плужинским, гајским, балабанским, риљским и сливским, који теку кроз истоимена колешка села: Плужине, Гај, Балабане, Риља и Сливља. Ријека Заломка раније се звала Колешка и Ђеропа. У горњем и средишњем току ове ријеке у антици живјело је илирско племе Деропи.

Невесињска Површ дугачка је око 10 км од плужинског до сливског потока. Јужна граница Невесињске Површи је корито ријеке Заломке. Сјеверна граница је висораван Морине и њен планински вијенац Површ по коме је и добила своје име. Иза Невесињске Површи и села Сливаља наставља се Гатачка Површ. Надморска висина Невесињске Површи креће се од 1000 1200. м.

СЕЛО КОЛЕШКО

По народном предању село Колешко добило је име по војводи КОЛЕШКО који је некада давно прије Косовског боја на Видовдан 28. јуна 1389. године живио у овоме селу. Заједно са војводом Лазаром Братачанином ишао је у бој на Косово. Храбро су се борили и обојица тешко рањени успјели су доћи до села Сливаља гдје су умрли од последица тешког рањавања. За њихова храбра и добра дјела и у знак захвалности народ је по њима именовао села Колешко и Братаче које раздваја ријека Заломка. У селу Сливља у засоку Неановићи и данас се налазе два гроба у којима су сахрањени ови борци.

Село Колешко је сеоска општина која се састоји од више планинских разбацаних села: Плужине, Гај, Горње Село, Морине, Балабани, Рибаљ Тег, Риља, Цргово, Мјешај Лијеска, Чекрње, Вртич и Ријека (Ђоговића).

Крајем 19. вијека (1897. године), када је сарадник Јевта Дедијера поп Томо Братић из оближњег села Фојница (Гацко) обилазио и испитивао овај терен забиљежио је да је у селу Колешку живјело 120 породица; 110 српских и 10 муслиманских породица у селу Плужинама : Ђулимани и Шикали. Данас (2020) нисам сигуран да живи више од 20 старачких породица. Нешто због ратова, нешто због епидемијских болести, нешто због тешког живота довело је до то тога да је село Колешко готово пусто и празно.
Кућа празна највећа је казна.

ПЛУЖИНЕ

Село Плужине припада катастарској општини Колешко, дијели се Доње и Горње Плужине. Доње Плужине смјештене су на десној обали ријеке Заломке у нижем и топлијем дијелу села. Горње Плужине смјештене су долини потока Бућевац који се формира на висоравни Морине, протиче кроз кањон Сурдуп и Горње Плужине, улијева се у Доњим Плужинама у ријеку Заломку код Црвеног моста. Непосредно поред ушћа овог потока налазе се двије велике пећине Провалија и Шњетица које су богате пећинским накитом и живим пећинским свијетом. За вријеме великих киша у јесен и прољеће, када се топи снијег на Моринама и Површи, из ових пећина истиче велика количина воде. Вода тече само за вријеме великих киша. Чим престану кише вода се повлачи у пећине. Љети за вријеме великх суша народ из оближљих села вадио је ову воду за пиће.

Кроз село Плужине пролазе два важна пута: стара и нова цеста. Стара цеста је стари антички макадамски хумски пут којим су пролазили трговачки каравани и велика стада хумских оваца у прољеће крећу се за пашом на високе херцеговачке планине. С јесени крећу обрнутим правцем с планине у хумнину. Почетком 20. вијека, 1912. године, Аустро-Угарска је изградила макадамски пут ”нову цесту” с основним циљем да држи у покорности овај немирни бунтовни устанички крај од устанка (Невесињска пушка 1875. и каснији Улошки устанак 1882. године). У ту сврху биле су изграђене двије војне касарне на Плужинама 1897.године и на Обрњи код Улога. Јака жандармеријска касарна била је подигнута у селу Риља. За вријеме лијепа времена свакодневно је ишла на колима војна патрола од Плужина преко Морина до Обрње и обрнуто од Обрње преко Морина на Плужине. Осим путне везе преко Морина била је успостављена телефонска веза са Сарајевом. Зими телефонски стубови били су једина сигурна орјентација ријетким путницима који су кроз мећаву ишли преко Морина.

У саставу Доњих Плужина налази се засеок Ријека гдје се налази старо и ново гробље у коме се копају и сахрањују српске породице: Вујовићи, Милановићи, Бухе, Мучибабићи и Лакете. Муслиманске породице: Шито, Ђулиман и Шикало копају се и сахрањају у својим гробљима у Доњим и Горњим Плужинама.

У селу Плужине живе српске породице:

1. Вујовић, славе Никољдан, дошли из Балабана припадају великом братству познате старе херцеговачке породице Вујовић.
2. Милановић, славе Јовањдан, дошли са Залома у Плужине.
3. Був(х)а, славе Митровдан, воде поријекло од породице Бува из Домрка које је Св. Сава довео из села Језера из Борча довео и населио у Домрке.
4. Мучибабић, славе Аранђеловдан, потичу од породице Мучибабић из Бијељине (Бијење) које је поморила куга,
остало само једно дијете кога су прихватили и одхранили ујаци Лакете.
5. Лакета, славе Јовањдан, старином потичу из залеђа Боке Которске. У историјским изворима Котора помиње се 1686. и 1687. године харамбаша Лазар Лако Лакета, који је родоначелник породице Лакета. Харамбаша се са својом хајдучком дружином борио за ослобођење Херцег Новога 1687. године. Његов унук Петар дошао је прије 300 година у село Плужине. Ту живе у три засеока: Ријеци, Слабојевом Долу и Пирни Долу. Осим Плужина Лакете живе у Невесињу, Требињу, Мостару, Сарајеву, Бања Луци, Београду, Новом Саду, Нишу, на Косову и у Америци. Лакета има у Вигњевићима (Ријека Црнојевића). Крајем 19. вијека Лакета је било у Шолаји код Мркоњић Града, на Балкани и Сокочници. Славе Јовањдан, Аранђеловдан, Ђурђевдан и Часне вериге. Засеок Слабојев До основао је мој четврти прапредак Лако Лакета који је дошао из Ријеке 1875. године за вријеме устанка
Невесињска пушка 1875-1878. године. Поред ових српских породица у селу Плужинама до почетка грађанског рата 1992-1995. године, живјеле су муслиманске породице: Ђулиман, Шито и Шикало који данас живе у Мостару и Сарајеву.

ВЈЕТРАЧЕ (НАЉЕТЊАЧА)

Са Црвеног моста уз велику страну из корита ријеке Заломке излази се у село Гај, засеок Вјетраче (Наљетњача) гдје су становници села Гај најчешће љетовали са својом стоком. Временом љетно привремено насеље постало стално насеље село. Ту се налази сеоско гробље и сеоска локва. Ту је живјело неколико кућа породице Вучинић. Послије Вјетрача по великом вјетру и преко једне голети и равнице стиже се у село Гај. У Гају живе породице: Вучинић, Ратковић, Зеленовић, Андрић и Костић.

1. Вучинићи, славе Јовањдан, дошли су прије 220 година из гатачког села Вратковића у колешко село Цргово. Из Цргова су дошли у село Гај.
2. Андрићи, славе Јовањдан, дошли из Љубомира код Требиња. Има их селу Братач и расијању.
3. Ратковић, славе Никољдан, дошли из Гацка.
4. Зеленовићи, славе Ђурђевдан, дошли из Гацка.
5. Костић, славе Јоаким и Ана, дошли из Риђана код Никшића.

У селу Горње Село живи породица Ковачевић и 1 кућа породице Шолаја.

6. Шолаја, славе Михољдан, дошли из села Лазарића из Гацка у колешко село Горње Село.
7. Ковачевић, славе Аранђеловдан, прислужују Васиљевдан. Сви колешки Ковачевићи воде поријекло из Нудола у Црној Гори. Одатле су отишли у Нишић, из Никшића долазе у гатачко село Југовиће. Ту су направили цркву.
Послије Југовића Ковачевићи долазе у село Сливља око 1683. године када је Бајо Николић Пивљанин разорио села Сливља и Залом, потиснуо раније муслиманско становништво и насељава српско становништво. Из Сливаља Ковачевићи прво долазе у колешко село Рибаљ Тег. Ту су имали велику породичну задругу и раселили су по колешким засеоцима све до Морина. Били су јака и снажна породица, бројали су 300 пушака. У селу Морине биле су 3 куће породице Бува и 1 кућа породице Ковачевић.

БАЛАБАНИ

Село Балабани добило је име по некаквом бану Балабану. У селу живе породице: Буха, Дрвенџија, Милошевић и 1 кућа породица Вујовић.

1. Буха, славе Митровдан, дошли из села Домрке и населили су готово сва колешка села.
2. Дрвенџије, славе Никољдан, прислужују Томиндан, старином воде поријекло од породице Даковић са Грахова у Црној Гори. Од три брата потичу Дрвенџије, Вукајловићи и Радани.
3. Вујовићи, славе Никољдан,потичу од старог херцеговачко бртства Вујовића.
4. Милошевић, славе Јовањдан, дошли прије 200 година из села Риоца код Билеће. Исти су род са оним Милошевићима на Мекој Груди.

РИЉА И РИБАЉ ТЕГ

Села Риља и Рибаљ Тег налазе се у катастарској општини Колешко у Невесињској Површи. Према попису села из 1899. године, село је имало 22 куће. У селу живе породице: Бува, Марић (Ковачевићи), Самарџија, Шиљеговић, Бабић, Милошевић и Шашорога.

1. Буве, славе Митровдан, дошли из села Домрка прије 200.г. г
2. Марићи, старином поријеклом Ковачевићи, славе Аранђеловдан, прислужују Васиљевдан, сродни са свим колешким Ковачевићима.
3. Самарџије, славе Ђурђевдан, прислужују Св. Саву, старином поријеклом од Гредељевић из Дробњака у Црној Гори. Овде у Риља дошли су ”од муке и невоље љуте”.
4. Шиљеговићи, славе Лучиндан, дошли давно од Требјешке Главице код Никшића у Црној Гори.
5. Милошевићи, славе Јовањдан, дошли су прије 200 година из села Риоца код Билеће. Исти су род са оним Милошевићима на Мекој Груди.
6. Братићи, славе Томиндан. Дошли прије 200 година из села Брестице код Билеће у Колешко, засеок Цргово,протјерала их муслиманска породица Тановић.
6. Шашорога, славе Никољдан, поријеклом од породице Вукајловић. Дошао у село Колешко није има властите земље, сјекао ”шашољке” коце за плот и тако се издржавао и добио презиме Шашорога.
7. Алексићи, славе Игњатдан, дошли су прије 170 година из Опутне Рудине у село Колешко, засеок Цргово.
8. Васиљевић, славе Јовањдан, дошли су прије 180 година из Бањана у Црној Гори.
9. Драганић, славе Св. Матеја, дошли из Риђана код Никшића у Црној Гори.
10. Бабићи, славе Лазареву Суботу, дошли из Рудина код Билеће.

ЦРГОВО

У колешком засеоку Цргово живе породице: Алексић, Братић, Васиљевић, Драганић и Терзић.

1. Алексић, славе Игњатдан, доселили прије 170 година из Опутне Рудине, старином воде поријекло од племена Малешеваца.
2. Братић, славе Томиндан, дошли прије 200 година из села Брестице код Билеће засеок Црговао, протјерала их муслиманска породица Тановић. Има их Борчу, Фојници, Слату, Грабовици и расијању.
3. Васиљевић, славе Јовањдан, дошли прије 150 година из Бањана у Црној Гори и насели се у колешком засеоку Цргово.
4. Драганић, славе Св.Матеја, дошли су из Риђана код Никшића у Црној Гори.
5. Терзићи, славе Јовањдан, дошли су прије 180 година из Бањана поријеклом од породице Миљанић.
6. Ђоговићи,слава Лазарева Субота, живе у засеоку Ријека Ђоговића, старином потичу од Кривокапића, дошли у Мињевац а из Миљевца дошли у Колешко око 1846. године.

ДОЊА РИЉА

Изградњом цесте Невесиње – Гацко долином ријеке Заломке на једном ширем проширењу настало је ново насеље Доња Риља – Риља као центар свих колешких села. Ту је данас мјесна заједница Риља углавном за пуста и напуштена села Колешко и Залом. Мјесто је добило на значају када је окупаторска аустроугарска власт подигла жандармеријску касарну и основну четвероразредну школу 1906. године. Жандармеријска станица била је права тврђава са дебелим зидовима. Врата су била тешка метална. На прозорима су били тешки метални капци. На вратима и прозорима биле су уграђене покретне пушкарнице из који се могло пуцати по евентуалним нападачима. Овако утврђена касарна била права и тешко освојива усташка тврђава каснијим устаницима из села Залома и Колешка који су 23. јуна 1941. године напали и послије дуже опсде заузеле касарну послије четверо часовне борбе.

Између два рата на Риљима је држао трговачку радњу Перо Васиљевић. Послије завршетка Другог свјетског рата и ослобођења 1945. године, на Риљима се оснива Земљорадничка задруга Риља које се налазила у Перовој кући и трговини. Управник задруге био је Љубо Самарџија. Осим основне школе са порастом броја дјеце оснива се осморазредна основна школа на Риљима. Дугогодишњи учитељ био је Здравко Петковић са Залома.

Недалеко од жандармеријске касарна шездесетих година 20. вијека подигнут је партизански споменик погининулим борцима из села Колешка и Залома у току рата 1941-1945. године. Неколико колешких породица: Самарџија, Милошевић и Бабић стално се настанило и живјело на Риљима. За потребе локалног сеоског становништва била је у задрузи отворена продавница мјешовите робе. Радила је и сточна пијаца гдје су локални сељаци продавали стоку: јањце, овце, телад и говеда. Добијени новац трошили су у задружној трговини купујући робу за своје основне потребе. Ковачку радњу држао је Марко Самарџија, док је кројачу радњу држао Милутин Ковачевић.

СЕЛО СЛИВЉА

Село Сливља смјештено је по странама Сливског потока који је десна притока ријеке Заломке. Сеоске куће смјештене су по разним висинама од 1000 до 1200 м. Сливља су била највише село Невесињске Површи. Поред Сливског потока који тече повремено за вријеме великих киша дог се отапа снијег са Површи. Село има три стална врела од којих је најаче и најпознатије врело Точак са кога пију воду и поје стоку. Ту је била основна четвероразредна школа у скорије вријеме ту је подигнута сеоска црква. Село се дијели на засеоке: Подјавор, Мале Морине, Ваље и Главице. Прије 120 година у селу је било 75 кућа и било је једно од најсељенијих села у Невесињској Повеши.

Сливља су некада за вријеме турске власти прије 300 година била муслиманско село. Када је почело да слаби Турско Царство крајем 17. и 18. вијека а нарочито послије пораза под Бечом 1683. године, догађају се велике етничке промјене и сеоба становништва на овим просторима. Нешто због акције хајдучког харамбаше Баја Пивљанина и епидемија куге у Сливља стижу нови становници. Бајо Пивљанин је 1683. године разорио села Сливља и Залом која су била предстража за одбрану Невесиња. Неко вријеме у Сливљима је живјела породица Ковачевић, одатле су отселили у Колешко и населили се у сва колешка села. У селу Сливља живе српске породице:

1. Драшковићи, славе Никољдан, дошли из Сијерчња на Дрини.
2. Пикуле, славе Никољдан, поријеклом од породице Говедарица с Михољача у Гацку.
3. Стајићи, славе Лазареву Суботу, дошли су из Главица испод Стражевице у Дубљевићима.
4. Јеремићи, славе Јовањдан, поријеклом испод Орлине у Црној Гори. Раније се звали Штукеље, живјели су испод Штукељине Главице.
5. Тунгузи, славе Јовањдан, дошли из Пиве у Црној Гори. Из ове породице потиче хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, један од вођа устанака Невесињска пушка 1875. и Улошког устанка 1882. године. Гроб му се налази на Моринама на брду Јакомир на надморској висини 1436 м.
6. Салатићи, славе Аранђеловдан, дошли са Бијеле Рудине код Билеће.
7. Голубовићи, славе Св. Матеју, поријеклом су из Пиве у Црној Гори.
8. Бјелоглави, славе Никољдан, дошли из села Мала Грачаница из Гацка.
9. Богдановићи, славе Игњатдан, дошли из Гареве из Гацка, потичу од породице Мандић.
10. Дамјанци, славе Јовањдан, дошли испод планине Ћурила у Црној Гори.
11. Ћеклићи, славе Св. Петку, дошли из Ћеклића у Црној Гори.
12. Игњатовићи, славе Никољдан, дошли из Комана у Црној Гори.
13. Бакочи, слава Аранђелов дан, дошли из Корјенића код Требиња.
14. Никитовићи, славе Св. Трифуна, дошли из Дробњака у Црној Гори.
15. Станићи, славе Ђурђевдан.
16. Ајкало, славе Ђурђевдан.
17. Пророк, славе Аранђеловдан.
18. Његуш, славе Јовањдан.
19. Хрњез, славе Ђурђиц.

Од свих садашњих сливских породица најраније у 18 вијеку дошли су: Драшковићи, Пикуле и Станићи. Све остале породице дошле су знатно касније. Породица Бува у засеоку Рибари дошли су 1820. године из села Домрка, слава Митровдан. Југозападно од засеока Рибара налази се старо селиште Неановићи у коме се налазе два гроба. Према народном предању ту су сахрањени војвода Колешко и Лазар Братачанин. Они су учествовали у бици на Косову на Видовдан 28. јуна 1389. године. Обојица тешко рањена дошли су у повратку до села Сливаља и ту су на домак кућног прага преминули и ту су сахрањени у засеоку Неановићи у Сливљима.

ИСТОРИЈА

Овај крај Невесињске Површи са својим селима Колешко и Сливља богат је својом историјском прошлости од најстаријих дана до данас. Овај храбри народ учествовао је у свим судбоносним историјским догађајима који су били везани за судбину и опстанак српског народа на овим просторима. Војвода Колешко по коме је село Колешко добило име борио се у Косовској битци. У свим каснијим бунама устанцима и ратовима Колешчани и Сливљани су узели учешћа, дали су видан допринос у свим устанцима српског народа у 19 и 20 вијеку а то су:

1. Прва Невесињска пушка 1875 – 1878. године.
2. Друга Невесињска пушка 1882. године или Улошки устанак.
3. Трећа Невесињска пушка 1941. године, Јунски устанак и напад на жандрмеријску станицу на Риљима 23 јуна 1941.г.
4. Отаџбински рат 1992- 1995. године.

Трагова старих насеља, гробаља, гомила, старих путева и градова има у колешким селима: Риљима, Балабанима, Гају, Плужинама и Сливљима.

У устанку Невесињска пушка становници Невесињске Површи били су у сатаву Горњо-невесињског батаљона. У борби за слободу погинуло је 46 бораца Горњо-невесињског батаљона.

СПИСАК ПОГИНУЛИХ БОРАЦА ГОРЊО-НЕВЕСИЊСКОГ БАТАЉОНА

1. Драгић Радовић, официр погинуо на Муратовици 1875.
2. Ристо Пикула, погинуо на Муратовици 1875.
3. Стојан Гојко , погинуо на Борчу 1875.
4. Лазар Васковић, погинуо на Борчу 1875.
5. Гашо Скоко, погинуо на Борчу 1875.
6. Никола Рњез, погинуо на Борчу 1875.
7. Јово Васовић, погинуо на Борчу 1875.
8. Ђуро Дрвенџија, погинуо на Борчу 1875.
9. Ђоко Ћућило, погинуо на Борчу 1875.
10. Марко Бува, погинуо на Борчу 1875.
11. Ћетко Говедарица, погинуо на Борчу 1875.
12. Васиљ Спасовић, погинуо на Борчу 1875.
13. Никола Пикула, погинуо на Залому 1875.
14. Јоко Глуовић, погинуо на Залому 1875.
15. Јоко Лукета, погинуо на Залому 1875.
16. Лазар Продановић, погинуо на Залому 1875.
17. Мијало Ђерић, погинуо на Залому 1875.
18. Васиљ Ивковић, погинуо на Залому 1875.
19. Ћетко Ристоновић, погинуо на Зовом Долу 1875.
20. Никола Алексић, погинуо на Касаби (Невесињу) 1875.
21. Милош Ђерић, погинуо на Касаби (Невесињу) 1875.
22. Шурко Петковић, погинуо на Касаби (Невесињу) 1875.
23. Јово Лажетић, погинуо на Касаби (Невесињу) 1875.
24. Марко Ивковић, погинуо на Крстацу 1875.
25. Лука Иванишевић, погинуо на Церници 1875.
26. Трипко Бува, командир погинуо у Дуги 1876.
27. Андрија Ковачевић, погинуо у Дуги 1875.
28. Јован Савић, официр погинуо на Крековима1876.
29. Лазар Пикула, барјактар погинуо на Морињу 1876.
30. Милош Пикула, погинуо на Морињу 1876.
31. Сава Вучинић, погинуо на Вележи 1876.
32. Лазар Вилић, погинуо на Вележи 1876.
33. Ристо Дамјанац, погинуо на Вучијем Долу 1876.
34. Јован Бува, погинуо на Љесковом Дубу 1876.
35. Вук Драшковић, погинуо на Љесковом Дубу 1876.
36. Томо Настић, погинуо на Граховцу 1876.
37. Мато Гузина, погинуо на Граховцу 1876.
38. Ђоко Ковачевић, погинуо на Чемерну 1876.
39. Милош Братић, барјактар погинуо на Крстацу 1877.
40. Тодор Никитовић, погинуо на Крстацу 1877.
41. Спасоје Лакета, погинуо на Крстацу 1877.
42. Анто Анђић, погинао на Крстацу 1877.
43. Бајо Ивковић, погинуо на Крстацу 1877.
44. Обрен Скоко, барјактар погинуо на Острогу 1877.
45. Васиљ Бува, подофицир погинуо на Острогу 1877.
46. Сава Вучинић, погинуо на Никшићу 1877.

Добровољачки покрет и Први свјетски рат 1914 – 1918. г.

За вријеме Првог свјетског рата 1914. – 1918. године велики број бораца из Невесињске Површи учествовали су као добровољци у стварању заједничке државе. Негдје око хиљаду Невесињаца били су добровољци и носиоци Албанске Споменице и Карађорђеве Звезде и других ратних одликовања и признања за свој допринос у борби за ослобођење земље и стварање заједничке државе. Међу њима је био доста бораца са простора Невесињске Површи из села Колешко и Сливља.

ОТАЏБИНСКИ РАТ 1992. – 1995.

У последњем одбрамбеном Отаџбинском рату 1992. – 1995. године, слиједећи славне традиције својих храбрих предака у борби за слободу српског народа на Невесињско – Мостарском ратишту 1992. – 1995. године погинуло је 467 бораца. Са простора Невесињске Површи дало је своје младе животе 15 бораца из села Колешка и један борац из села Сливаља.

СПИСАК ПОГИНУЛИХ БОРАЦА НЕВЕСИЊСКЕ БРИГАДЕ ИЗ КОЛЕШКА И СЛИВАЉА 1992. – 1995.

1. Андрић Мирка Радован, Гај, рођен 1944. – погинуо 1992.
2. Буха Вида Војислав, Плужине, рођен 1957. – погинуо 1994.
3. Зеленовић Вукана Младен, Гај, рођен 1965. – погинуо 1992.
4. Зеленовић Вукана Милош, Гај, рођен 1963. – погинуо 1994.
5. Ковачевић Милована Марко, Колешко, рођ. 1933. – пог. 1992.
6. Костић Љуба Радоје, Колешко, рођен 1962. – погинуо 1992.
7. Лакета Богдана Драган, Плужине, рођ. 1969. – погинуо 1992.
8. Лакета Радована Миладин, Плужине, рођ. 1959. – пог. 1992.
9. Лакета Милана Зоран Плужине, рођен 1962. – пог. 1992.
10. Лакета Влада Петко, Плужине, рођен 1964. – погинуо 1992.
11. Милановић Милосава Раденко, Плужине, р. 1969. – пог. 1992.
12. Милановић Мирка Зоран, Плужине, рођ. 1963. – пог. 1992.
13. Ратковић Аћима Радивоје, Гај, рођен 1953. – погинуо 1992.
14. Самарџија Гојка Велимир, Риља, рођен 1966. – пог. 1992.
15. Шиљеговић Марка Миленко, Риља, рођ. 1946. – пог. 1992.
16. Јеремић Сретена Ненад, Сивља, рођен 1973. – пог. 1992.

СВОЈЕ МЛАДЕ ЖИВОТЕ ХРАБРО И ЧАСНО
ПОЛОЖИЛИ СТЕ НА ОЛТАР ОТАЏБИНЕ.
” ВИЛЕ ЋЕ СЕ ГРАБИТ У ВЈЕКОВЕ
ДА ВАМ ВЈЕНАЦ ДОСТОЈАН ОПЛЕТУ ”.

(ЊЕГОШ).

 

АУТОР: Проф. Никола Владов Лакета

 

Садржај преузет са портала poreklo.rs мора имати наведено име и презиме аутора садржаја, као и потпис poreklo.rs са линком ка изворном тексту на порталу Порекло.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.