Генеалошке заблуде или како не правити родослов – примери из Срема Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Радован Сремац До сада сам безброј пута чуо похвале појединаца како имају родослове својих породица уназад 300-400 година, па чак ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Радован Сремац До сада сам безброј пута чуо похвале појединаца како имају родослове својих породица уназад 300-400 година, па чак Rating: 0
You Are Here: Home » Препоручени текстови » Генеалошке заблуде или како не правити родослов – примери из Срема

Генеалошке заблуде или како не правити родослов – примери из Срема

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Радован Сремац

До сада сам безброј пута чуо похвале појединаца како имају родослове својих породица уназад 300-400 година, па чак и знају одакле су им преци са Чарнојевићем тачно дошли (уз обавезно навођење места са подручја Косова и Метохије, Црне Горе или Лике итд). После 22 године бављења генеалогијом ја нисам успео да изађем из 18. века и поред бројних матичних књига и пописа којима подручје бивше Аустроугарске обилују. Када питам те особе како су успели да открију толико предака, кажу ми да се у неком турском дефтеру у неком селу, граду или подручју помиње њихово презиме и то је доказ за порекло.

У време Војне границе (а и касније) куће/домови у једном месту су означавани редним бројевима који су почињали најчешће од капетанске куће (ако је у питању граница) или од општине (у цивилној управи). Никад се није дуплирао број дома, он је јединствен. Уколико је неко место било вишенационално, онда је поред главног редоследа бројева које је водила држава, парохија/жупа по истом принципу водила и своје интерне бројеве домова својих парохијана/жупљана, и они се разликују од званичних државних бројева. Бројеве домова, бригу о деобама задруга итд. у име државе на простору Војне границе водиле су војне власти, а од 1873. године Петроварадинска имовна општина. У Граници су вођени детаљни и прецизни спискови војника-граничара за сваки дом. За свако место је било прописано колико војника из колико домова треба да обезбеди. У изузетним случајевима је дозвољавано да се један дом угаси и остане без људи. Углавном је неки брачни пар, појединац или појединка, у ситуацији да нема наследника, усвајао дете или децу или пуштао у кућу неку другу породицу. Та деца и та друга породица су најчешће узимали презиме, па чак и крсну славу, газде. Некад су задржавали своја презимена, али су добијали надимак-шпицнамет по газдином презимену. Некад се газда без жене и деце поново женио удовицом са децом и њима давао своје презиме. Дакле, у свим овим случајевима долази до прекида крвне лозе у тој кући под тим презименом. Од тог момента можемо да говоримо о баштиницима презимена, огњишта и крсне славе, али не и о породичној лози и директним прецима/потомцима. Овакве ситуације су биле релативно честе о чему сведоче и матичне књиге, али и домовни протоколи.

Веома чест и велик проблем у генеалогији јесу презимена. По мени можда и највећи проблем. Познато је да Срби као народ углавном нису имали стална презимена (част изузецима). Код Срба је увек било знаменитије лично име него презиме, о чему сведоче, на пример, називи улица: Карађорђева, Св. Саве, Кнеза Милоша, Господара Вучића итд. Дакле, у српској култури су битнија лична имена од презимена. Доласком на простор Хабсбуршке/Аустро-угарске монархије, Срби под притиском државне администрације полако почињу да узимају стална презимена. Презимена су добијали и узимали или по имену свог оца или деде, или кућног старешине који им не мора бити директни предак, или по занимању, затим по некој личној особини или по месту одакле су се доселили итд. Међутим то је ишло толико полако да је крајем 18. века Беч донео наредбу да Срби морају коначно да узму стална презимена. До тада су се презимена, у релативно великом броју случајева, мењала од генерације до генерације. Шид се може узети као одличан пример за овакве студије будући да су матичне књиге шидске парохије комплетно сачуване од 1762. године, уз то и преписане, анализиране и публиковане. Из њих се може уочити да су неке породице мењале презиме чак до почетка 19. века. Леп пример тога је породица академског сликара Саве Шумановића. Његов најстарији познати предак Константин се током друге половине 18. века помиње под презименом Поповић што је презиме његовог очуха Василија Поповића. Константинова деца су у матице уписана под презименом Вајић/Вајин (по имену Василије/Ваја), а тек од почетка 19. века се помињу као Шумановићи. Други пример је данашња породица Михајловић. Најстарији поуздано утврђен предак је Станоје Бруцић, његова деца су носила презимене Станојеви(ић), а у 19. веку се појављује презиме Михајловић уз спорадично коришћење надимка Бруцић. Као трећи пример навешћемо породицу Убавић чији је надимак Жижић. У најстаријем попису Шиду из 1722. године међу удовицама је наведена Убава, Жижина удовица. Дакле може се претпоставити да су Убавини потомци узели презиме по њеном имену а локални надимак добили по очевом имену. Сви ови облици презимена су кориштени у званичној црквеној и државној администрацији. Већина шидских презимена из 19. и 20. века се јављају као лична имена током 18. века, од којих су, вероватно, и настала. Можемо да замислимо колико је током прве половине 18. века у Шиду, насељу са 200 кућа, било, на пример, Василија и Јована и колико је породица Васић/Василић и Јовановић настало од тих имена! За нека шидска презимена се може претпоставити како су настала: по пореклу – Мостарлић, Пресечковић, Ситничић, Ковинчић; по занимању – Ковачевић, Пиромански („бирманац“), Кнежевић, Поповић, Барјактаревић, Башичевић, Ћурчић, Чизмић; по физичкој особини – Бркић, Лакетић; док је највише оних насталих по имену претка. У архиву Шидског властелинства из 19. века чува се више потврда којима су Шиђани уз сведоке или приложену документацију, потврђивали сродство са дедом или прадедом који су носили другачије презиме.

Ситуација у којој се Шид нашао почевши од 1745. године, када је издвојен из Војне границе и припојен цивилној управи, проузроковала је велика миграциона кретања. Тада је становништву дата могућност да или остану у оквиру Војне границе пресељењем у неко суседно место или да остану у Шиду под цивилном управом. Велик број породица је напустио Шид и преселио се у околна села. Преостале породице су подељене, односно уситњене су тадашње задруге, и њима су дате куће исељених породица. То је донекле ублажило огромно смањење броја домова у Шиду. Са друге стране, у Шид су се доселиле породице из места у Војној граници. Овакво стање је додатно закомпликовала чињеница да су се неке породице предомишљале и поново досељавале у Шид или или га напуштале. Настала је веома неповољна и тешка ситуација јер су се ове миграције наставиле наредних петнаест година, све док их аустријска власт није коначно обуставила званичном забраном 1759. године.

Узевши у обзир горе изнете податке, данас је готово немогуће утврдити порекло готово свих породица пре доласка у Шид. Српске породице вековима мучене ратовима, глађу, верским притисцима, и генерално борбом за опстанак, свакако нису усмеравале своју пажњу ка очувању сећања на порекло. А ако и јесу, до данас се то углавном заборавило. Из личног искуства аутора овог текста који се више од 20 година бави генеалогијом, може се рећи да велик део старог сремског српског становништва нема сачувану тачну предају о пореклу и месту живљења пре досељења. Сва предања се своде на причу о убиству неког Турчина због чега је породица морала са Чарнојевићем да бежи у Срем. Историја је одавно доказала да се Чарнојевићи Срби великим делом уопште нису задржали на подручју Срема него су отишли даље на север. Срем су у каснијим сеобама у већој мери населили Срби из Лике и Босне, али и других крајева. Већ 1702. године за Ердевик је забележено да су га населили Срби „са разних страна: Панонија, Београд, Бугарска, савска обала итд.“

Као одличан пример генеалошког проблема и ситуације на које се обавезно мора обратити пажња, узећемо једну породицу из поменутог Ердевика. У домовном протоколу из 1849. године за српску православну парохију ердевичку, у дому број 25. наведена је породица Машић:

Мојсеј Машић, 48, другобрачни

супр: Теодосија, 48, другобрачна

дет: Пава, 15

Јулијана, 10

Марица, 8

 

пасторак Вук, 25

 

Сава обратио се, 30, првобрачни

супр. Љубица, 28, првобрачна

дет: Ана, 7

Екатерина, 6

Драга, 1.

 

Најпре, без провере података у матицама не можемо бити сигурни да ли су Пава, Јулијана и Марица ћерке наведене Теодосије или Мојсејеве прве супруге.

Наведени пасторак Вук је вероватно син Мојсејеве друге супруге Теодосије. Али и не мора бити јер је могао бити и син из првог брака Мојсејеве прве жене. Вуково право презиме нам је остало непознато.

Побратим Сава је очигледно „ушао“ у Машићев дом, узео његово презиме и наставио традицију дома и презимена. Његово право презиме није познато. Будући да је старешина дома, Мојсеј Машић имао три ћерке које би по удаји отишле из куће, он је вероватно морао неког да пусти у кућу како се иста не би угасила. То је вероватно разлог братимљења са Савом.

Оно што је овде највећи проблем, јесте што су и Вук и Сава узели и задржали презиме Машић.

Можемо да замислимо ситуацију да немамо овај злата вредан домовни протокол, и да правимо родослов само из матичних књига. Дакле, у једном моменту нам се појављује у матици венчаних Вук Машић и Сава Машић, а затим и у матицама крштених/рођених њихова деца а и онда потомци до данас. Свакако, ни Вука и Саву не би пронашли као „Машиће“ у матици рођених/крштених и, будући да се и то често дешавало, претпоставили бисмо да је свештеник једноставно направио пропуст приликом уписивања. Тада би смо, да немамо ове податке из домовног протокола, према годинама старости, а знајући да су некад разлике у годинама између првог и последњег детета могле бити и по 30 година, могли претпоставити да је Мојсеј или отац или старији брат Вуку и Сави.

Дакле, и ако смо сигурни да су наши преци живели у једној кући која се помиње у неком попису, породични старешина те куће наведен у попису не мора да буде и наш директан предак. Он је једноставно најстарији мушкарац у кући у том моменту. Ситуацију отежава и могућност да је наш предак, на пример старешинин братанац, затим и да носе исто име, у попису може да буде две или више кућа са истим презименом, чак и једна до друге, а које нису у крвном сродству… Дакле, има безброј ситуација које веома компликују генеалогију и које захтевају од нас веома опрезан и детаљан приступ у истраживању.
Ако без домовног протокола не може да се разјасни ова компликована ердевичка ситуација од пре 100-150 година, како можемо бити сигурни за нешто од пре 500 година када је ретко која породица уопште имала стално презиме? На жалост, у ове замке су се хватали и неки историчари у својим радовима.

Ако на пожутелом и црвљивом папиру матичне књиге/црквеног протокола не пише „Х син од М и Ф“ онда не можемо рећи да имамо родослов, него само претпоставке. Не можемо рећи да су то наши крвни преци, него настављачи породичног презимена или само тек само случајни презимењаци.

Иако су као примери у овом тексту узети само Шид и Ердевик као својеврсне студије случаја, ситуација је вероватно слична или идентична на ширем подручју. Малено бачко село Параге, које има сачуване матичне књиге и домовне протоколе од 1744. године, може бити одличан пример да се више-мање слична ситуације односи и на те крајеве.


Коментари (3)

  • Dobrica

    Austro-Ugarska je bila uređena država, ipak postoje rodovi u Srbiji kod kojih je jako izraženo usmeno predanje koje se u mom slučaju pitvrdilo i genetskim nalazom. Tako da je sve relativa..

    Одговори
  • Радован Сремац

    Naravno. Ovo što sam naveo svakako nije pravilo, ali je takva situacija na širem području. Ja sam imao prilike da u istorijskim izvorima proverim neka predanja iz moje porodice i sva su bila miks istine i neistine. Tu se generacijama nešto dodavalo, oduzimalo, i u suštini, ispostavilo se da su mi ta predanja neupotrebljiva. Ostavio sam ih u beleškama samo kao takva, kao predanja, a ne kao istorijske činjenice.

    Одговори
  • Саша

    Одлично сте запазили да је код Срба лично име знаменитије од презимена. То проистиче још од Растка Завидовића и његовог Законоправила. Тај документ је срж разумевања српског бића али, на жалост, данас је веома тешко доћи до садржаја Законоправила. Пре десетак година штампано је једно издање у свега 100 примерака али чак ни издавач, Духовни центар Жичке епархије, нема тај примерак. Законоправило је раздвајало Славено Србе и остале хришћане ( који су данас постали Срби) и по начину давања личних, властитих имена. Наиме Славено Срби потомцима су морали давати искључиво славенска имена а остали хришћани, Влаји (Власи) и породице које су имале ограничену баштину (првенствено сточари), себи и потомцима нису смели давати славенска имена па су они приврженост хришћанству (цркви) и владару потврђивали тиме што су потомцима давали апостолска имена. Тако данас у Србији преовладавају презимена „апостолска“ (Јовановићи, Павловићи, Петровићи, Луковићи, Ђорђевићи) у односу на Славено Српска презимена, са славенским именом у корену презимена. Презимена посрбљених Влаја-Влаха су за посебну тему. Ово и остала начела из Законоправила постала су народна традиција у Срба, поготову у Србији, у оном делу који је за време Османлијске царевине био Султанов хас (посед) и као такав изузет од хришћанског данка а тиме и без потребе за „турчењем“, као механизмом за задржавање поседа које су имали као трајну и неограничену баштину. Из тих крајева је и најмање становништва отишло у сеобе. Већину становништва у сеобама су чинили становници јужно од Ниша, са КиМ и са севера Северне Македоније. Стари Влах ( у најширем смислу), Пештер (ограничен Тројановим врхом, Ђерекарским омаром и Ђурђевицом), Драгачево (Драгашево), односно простор „Ужичке Републике“ је био један од Султнових поседа и у њему се задржало највише Славено Српског становништва. Каснија насељавања под „црномањастим“ Ђорђем и Обреновићима нису променила поштовање традиције из Законоправила. Сво време од Османлија од кнеза А.Карађорђевића, домицилно становништво је имало и користило само лична, властита имена. Указом 1852. и Законом из 1853. то становништво је добило и презиме. И то искључиво по следећа три начела. 1. По најстаријем мушком претку за кога се поуздано зна да је постојао иако га нико од присутних из породиче није запамтио. 2. По најстаријем мушком претку кога је неко од присутних познавао. 3. По најстаријем члану породице ако је породица без знања о својим прецима. Удовичке породице и њени женски чланови добијала су презиме по удовици-баштинарки. Грађанским закоником из 1844. готово све породице добиле су поседе или макар „крчевину“ у баштину. Моја породица добила је презиме по претку пописаном 1528. који се из града, „вароши“, вратио на баштину, да би је задржао јер би као три генерације без баштинара на истој, постала део турског војничког поседа. Иначе моји преци су Бели Срби и деда родоначелника породице је пописан у првом дефтеру Смедеревског санџака из 1476. са именом и презименом које је донето из Моравске-Бохемије. Од најстаријих предака до нових генерација, једино ја немам славенско име. Деда-стриц (није имао деце) оставио је аманет оцу да ми да име по „ратном“ надимку човека који му је 1941. спасао живот. (Ради се иначе о „краљевом командосу“ који је и буквално извео и изнео А.Ранковића из београдске болнице 1941. године) У српским архивама код давања презимена остало је записано да су из наше породице „проистекле“ три породице, конкретно Васиљевићи, Јеремићи и Васиљевићи, сви из Драгачева. Они нам нису били род, знали су за своје претке, а код мојих предака су радили „на пола“.( „Половина“ је су то доба односила на половину пореског давања, разрезану од Турске управе, а не на половину убраних приноса са конкретног поседа). Иначе, уласком у Драгачево (Драгашево), Турци су пописали 13 хришћански породица-баштинара и сви они су задржали своје поседе (до 1844.) и били хришђани-спахије сво време Османлијско-Турске управе. Такође, Турци су само једном дошли на нашу баштину, 1814, када су гушили Хаџи Проданов устанак. Сво становништво су одвели у остатке старохришћанског манастира Св. Николе (чију баштину су моји преци добили када су се населили из Моравске) са образложењем „да сачувају народ, који је до сада-тада био „нараван“, јер би га иначе вође устанка жртвовали као и остале збегове, (посечене главе на Стамбол капији) у свом бегу ка Аустрији. Тако су ми преци сачувани а Хаџи Продан је као и предходно „црни“ Ђорђе, пребегао у Аустрију. Њих двојица су, уз Кочу Анђелковића и његове капетане, први „пси рата“ на нашим подручијима. Управо због очуване Славено Српске традиције, комунисти су у јесен 1941. приликом пљачки општинских благајни (тада су постојале сеоске општине, до 1958.), палили матичне и катастарске књиге, да би затрли и памћење и материјалне доказе. Након рата су уз „два сведока“, постајали власници поседа особа, које су предходно, негде у јаругама или обали реке, „ослободили“ од живота. Кроз различите цивилизацијске епохе и искуства пролазио је наш род и наша заједница, држава Србија и зато треба раздвојити пов(ј)ест од (х)историје и de jure од de facto и са великом посвешћеношћу и преданошћу, без предрасуда, приступити овим и сличним темема. Митологија, којом као друштво обилујемо, не треба да има места и приступа раду на оваквим и сличним пројектима . Уз најбоље жеље у будућим истраживањима, поздрав за Вас.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top