Poreklo stanovništva sela Lokva, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.
Položaj sela.
Lokva je u jednoj lokvini, uloci, na kosi koja deli vode Lokvanskoj i Berčinovačkoj Reci ili Bošavi ili Bašavi (Suha Reka), a pod visom Čojnica. Priča se da je ovde bilo jezero (vidi postanak sela), koje je nestalo. Oticalo je na severnu stranu. Kuće su uglavnom, po ivicama toga negdašnjeg jezera, osobito u severnom kraju. U južnom kraju i u sredini toga basena i danas y kišno doba pravi se blato. Pored sela severnom stranom protiče omanji, bezimeni potok, u koji je oticalo pomenito „ezero“, koji, više sela, prima sa leve strane Belopavitski i Slivovski Potok. Zemljište je od sela zapadno vrlo strmenito i spušta se u vidu omanjih močarnih uloka i humki do Berčinovačke Reke.
Severno, preko potoka, je kosa, poznata pod mnogim imenima: Nerezine (tu su bili nekada vinogradi), Singurica, Ravnište, Čojnica, Oreova Glava i završava se Golom Čukom, iz koje izvire Lokvanska Reka (utiče niže Vidovaca). Od Čojnics izdvaja se kosa, koja ide u pravcu sever – jug, a poznata je pod raznim imenima: Meškov Kpc, Sinji Rt i.t.d.
Zemljište je vrlo brdovito, te se toga radi kola ređe upotrebljavaju, već mahom saonice („sana“) kako zimi, tako i leti.
Vode.
Potok, što protiče kraj sela, i ako je vrlo plahovit, ne nanosi štete selu, jer se duboko ukopao u belu zemlju (taj se kraj zove Beli Breg). Pored njega su tri omanja izvora, sa kojih selo pije vode. Jedan se zove Boraćin Kladenac, a ostala dva Kladenci Pošto leti izvori često presahnu, iskopana su dva bunara, sa kojih se takođe pije voda. Voda je u izvorima (i bunarima) leti vrlo hladna, a zimi skoro mlaka i nikada se y njima voda ne mrzne. Sa potoka se ne pije voda.
Klima.
Ovde je mnogo hladnije nego u svima susednim selima, jer je ovo selo na većoj visini, a izloženo jakim vetrovima. Najjači je vetar istočnik ili krivac, koji duva sa istoka, i banjac, duva sa zapada. Košava duva sa severo-zapadne strane — uz Timok, a piroćanac sa jugo-istoka – sa Pirotske strane. Kišu donosi jug i košava: kad duva jug, pa okrene košava, mora biti kiše (snega). Banjac vedri. Zato što je mesto jako ietrovito, odžaci („komini“) su vrlo niski, često obloženi spolja daskom, osobito sa one strane, ca koje ponajčešće duvaju vetrovi i kiša dolazi. Sneg počinje padati početkom novombra, a napada obično 0,5—1 m debljine.
Zemlje i šume.
Zemlja je za obdelavanje, kao što je rečeno, brdovita i vrlo nerodna („divja“). Sva je oko sela, po brdima koja se zovu: Nerezine, Singurica, Čojnica, Dragin Del, Milkov Krs i Sinji Rt. Ravnice ima nešto na visoravnu Ravnište, ali je i tu vrlo slaba zemlja. Kao najbolja zemlja smatra se ono humkasto, iako vrlo strmenito, zemljište zapadno od sela, u čijim ulokama su najbolje seoske livade.
Od strmnine najviše se seje ovas, limac – krupnik, raž; pšenica se seje koliko za kolač (za blag dan ili blag den), a kukuruza relativno najviše.
Za običnu porodicu (od 10 duša) potrebno je 30—40 ralica zemlje, da se može ishraniti.
Utrine za stoku ima nešto u Čojnicn, ali je seoska, i plaćaju „utrinsko“ ili „popašu“. Stonu napasaju i u Oreovoj Glavi, ali za to plaćaju Šarbanovcima ispašu. Pojate („povate“) su u Oreovoj Glavi (6 p.), u Dlbokoj Padini (4 p.) i na Krstu (3 p.). Pojate se ne sele. Postoji običaj bačijanje.
Zajedničke šume (seoske) nema. Ima nekoliko omanjih privatnih branika ovde-onde po seoskom ataru. Šuma je iz granice i bukve (buka).
Tip sela.
Lokva je potpuno zbijenota tipa, ali su kuće u gomili, grupisane bez ikakve reda. Ipak se daje primetiti kako su kuće, uopšte, u razvučen krug poređane, a sredinom se tek u novije doba počele graditi, pošto se po periferiji selo ne može širiti, jer bi se stanovi i suviše izložili vetrovima.
Težnja je da se domovi podižu u lokvini, u zavetrini. Selo je zbijenije u severnom kraju, jer je južni močaran (u njemu ima još vrba). – Doselci su pomešani sa starincima, osobito novijim; ali se ipak primećuje da su oni osobito po periferiji, kao što su: Milenovci, Totoljanci, Taljbiči, Stevanovci i.t.d. Starinci zauzimaju sredinu sela. U selu nema krajeva ili mala, jer je selo na vrlo mali prostor ograničeno. Ima tri kuće raselice, i to: dve (Stevanovci) na ušću pomenutog bezimenog potoka u Berčinovačku Reku, a jedna (Manojlovci) u Dubravi (prema Knjaževcu).
U selu ima oko 73 kuće.
Ime sela.
Selo Lokva dobilo je ime po obliku zemljišta na kome je (lokva, uloka, lokvina). Brdo Nerezine dobilo je ime po tome, što su ovde bili vinogradi, na zapušteni (ne režu se više).
Starine u selu.
Na zapadnom podnožju Gole Čuke (gde se međe sela: Lokva, Vidovci, St. Korito. Berčinovci i Šarbanovci) nalazi se mesto Rusalija ili Rusalijska Grobišta, o kome se samo toliko priča da se „tuj bil nek’vn’vv Ruealija“.
Blizu Gole Čuke nalazi se Selište (o čemu vidi postanak sela Šarbanovaca).
U Lokvanskoj Reci nalazi se mesto Crkvište, na kome ima gomila kamenja. Misli se da je tu u davnini bila crkva.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
O postanku Lokve priča se ovo: U davna vremena bilo je na svome mestu blato ili jezero. Kraj jezera bile su livade, po kojima su pasla goveda seoska, a iz jezera bi se s vremena na vreme pojavljivao „vodni bik“ i s njima se bo. Priča se, dalje, kako je neki deda Radič imao jednoga bika, kome on okuje rogove, pa ga tako pusti kraj jezera da pase. Čim vodni bik izađe iz jezora, pojuri na Radičeva bika. ali ga ovaj ubode, i tako se spasu seoska goveda jedne napasti!
U to vreme, priča Miladin Nešić (star 74 godine), blizu jezera bile su 2-3 kuće i nekoliko kuća po planini (u to doba je bila okolina seoska obrasla gustom šumom). To je bilo, otprilike, krajem 18-og veka.
Oko 1836.—1838. bilo je svega osam kuća. Deda Miladin navodi ove iz toga vremena: deda Krsta, deda Živan (unuk dede Radiča), pop Golub, deda Marko, deda Nikola, deda Stevan, deda Janko i deda Pavun (Paun). Skoro od svih njih ima potomaka; tako:
-Ždanovci (4 k.) vode poreklo od deda-Živana, unuka Radičeva. Slave Petkov-dan.
-Miletiči (6 k.) su od deda–Milete. Mileta je brat od strica Radiču, dedi Živanovu. Slave Petkov-dan.
-Baljinarci (12 k.) su od deda Janka. Slave Petkov–dan.
-Manojlovcima (6 k.) je ćutuklija deda Nikola. Od njih ima u Vidovcima odseljenih. Slave Petkov-dan.
-Krstiči (5 k.) vode svoju starinu od deda Krste. Slave Petkov-dan.
-Jaršiči (4 k.) su, po svoj prilici, od deda–Pauna. Slave Petkov–dan.
-Markovca (10 k.) su iz loze deda-Markovo. Slave Petkov–dan.
Ovih sedam familija smatraju se kao starovremci (ćutuklije). Slava im je ista. Zna se pouzdano da Živanovci, Miletičn i Baljikarci vode svoje poreklo od jednoga pretka. Možda su i ostale pomenute porodice ista sojevina sa svima, ali se ne priča ništa o tome.
Popa Goluba familija živi danas u Berčinovcima, u srezu zaglavskom. i tamo se zovu Popovci ili Popoviči (vidi tamo).
Doseljenici su:
-Stevanovci (8 k.) su se doselili iz pirotskoga okruga, iz sela Vrtovci, oko 1836-1837. godine. Prvi se doselio Stevan, i po njima su prozvani Stevanovci. Ima ih i u Vidovcima (Treniči). Slave sv. Nikolu.
-Bugari, ili Stanojiči (5 k.) su poreklom iz Repljane u Bugarskoj. Njihov predak služio ovde, oženio se i stalno nastavio. Slave Đurđic.
-Totoljancima (3 k.) je starina Crni Vrh u pirotskom okrugu. Deda Milojko je „prišao na devojku“ pre šezdeset godina. Slave sv. Jovana, a na zemlju Petkov-dan (preslava).
-Maglenovci (Z k.) su iz Papratne, u Zaglavku. Njihov predak služio ovde, oženio se i zaselio se pre 60 godina. Služe Vračeve.
-Tiljćiči (2 k.) su došli iz Berčinovaca u Zaglavku. Slave Vračeve.
-Radonjiči (2 k.) su poreklom iz Štitaraca, y srezu zaglavskom. Pre 30 godina „prišao na ženu“ (uljez) Božin Milivojev. Slave Đurđic, preslavljuju Petkov-dan („na imanje“).
Poreklom iz pirotskoga okruga je i:
-Nikola Videnović usinjen je ovde pre 40 godina. Slavi sv. Nikolu, preslavljuje Đurđic.
Jedna kuća je starinom iz St. Korita*, y Zaglavku; prvi je (nakalamak) došao pre 20 godina. Slavi Đurđic a preslavlja Petkov–dan (*ne navodi se prezime)
U selu ima jedna ciganska kuća. Govore srpski. Kovači su, a i po malo zemlju rade.
Lokva je od mlađih sela, po svoj prilici s kraja 18–og ili početka 19–og veka. Glavno stanovništvo sačinjavaju stare porodice (Živanovci, Miletiči, Baljikarci, Manojlovci, Krstiči, Jaršiči, Markovci), koje su vaselile selo. Od njih ima nekoliko u Berčinovcima, u Zaglavku, kao što su Baljikarci, Babiči i Krstiči. Kao da je, prema pričanju starijih ljudi, Lokva postala od Berčinovaca.
Do oslobođenja stanovništvo je raslo priraštajem, a odatle pa skoro do naših dana množilo se i doseljavanjem, osobito na još onda neoslobođenih krajeva: pirotskog okruga. (Vrtovaca, Crnog Vrha, Repljane) i okoline. Veći deo doseljenika je nakalamak.
U Lokvi ima dva seoska groblja. Jedna su starija, napuštena, i u njima su se sahranjivali u prvo vreme Lokvanci. Nalaze se uza selo, na zapadu. Zbog blizine, grobišta su iseljena u Nerezine, severozapadno od sela.
Seoske su zavetine: Sv. Nikola, sv. Jeremija, Spasovdan, Trnova sv. Petka i Đurđevdan.
IZVOR: Prema knjizi Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.
Komentari (0)