Порекло презимена, село Трговиште (Књажевац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Трговиште, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 190 Порекло становништва села Трговиште, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 190 Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Трговиште (Књажевац)

Порекло презимена, село Трговиште (Књажевац)

Порекло становништва села Трговиште, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Трговиште је на обалама Трговишке Реке, нешто више ушћа ове у Трговишки Тимок. C обеју страна иривљештено је висовима: c леве стране је Обли Камен или Ђуле и, много виши, Гарванит или Гарваница; с десне стране је коса Брда Страна или Врља Страна; на југу је, преко Тимока, према ушћу Трговишке Реке, Јевик под различитим именима: Говеџа Падина, Прогон, Мали Јевик, Габар и Баба-Радин Камен.

Отприлике, две су трећине села на десној обали речној, у присоју, а остатак на левој, у осоју. Куће су делом на камену лискуну и пешчару на десној обали, а на левој су на самом пешчаном наносу. Један део села је избио из ове котлине на пут, те се село шири и равницом, пошто није могуће око реке; то је особито случај са крајем на десној обали, јер и кад не би ту било припрто земљиште, не би се могле куђе подизати, пошто је све камен, „сињи камен“.

Река је врло бујна. Кад надође носи дрво, камен, те чини велике штет селу, особито градинама испод села, пошто се река ту излије из овога корита, те шљунак притисне, на тај начин, велики део поља.

Да не би река нашкодила кућама, подзидавају се каменом и ограђују каменим зидовима. Али се у последње време понајвише избегава грађење кућа крај реке, већ се бежи према пољу, на пут Књажевац – Пирот.

Клима и воде.

Како је село ужљебљено између висова и коса, доста је заплењено од ветрова, те је у њему например топлије него у Књажевцу. Ипак и овде дувају јаки ветрови, као што је кривац, који је силан, хладан, а дува низ Трговишки Тимок; бањац дува са соко-бањске стране, кошава уз Трговишки Тимок. Кишу доносе сви ветрови, особито југ.

Око реке има овде-онде кладенчића, али их река зароји чим придође. Отуда се није највише бунарсна вода. Има шест бунара.

Земље и шуме.

Малено село – мален му и сеоски атар: за један час, па и за пола часа, може се проћи с краја на крај. У долини Трговишког Тимока, од Баранице па на више ка Књажевцу, има врло плодне равнице, на којој роди изврсно кукуруз и пшеница. Али је врло мало има. И све што је има, често је засипају горски потоци, особито y горњем делу, ка Бараници, где је у равници сама наројина од шљунка са висова. Скоро већи део земљишта је брдовит, врло неплодан, камен је свуда огољен, пошто је вода спрала оно земље на њему. Земља за обрађивање налази се око села у местима, која се зову: Градине, Топољак, Башча, Луг, Ибримово, Дубрава, Барећи Дел, Длбоћи Дол, Jaмe, Врљи Дел, Угрина Падина, Гравиште, Крстови, Кални Дол, Мриш, Џурџин Трап, Језик. По висовима се сеје понајвише ражи и овса.

За исхрану једне породице потребно је најмање око 30 ралица.

Сточарством се народ слабо бави, јер нема довољно утрине (паше). Нешто само утрине има у Јевнку, Стражиној Падини, Врљој Страни и Гарваници и то је све „селска“. Имају своје појате на државама. Али свака кућа нема ни стоке, а камо ли појате. Они што имају стоке, не бачијају, већ сами „млекују“: праве сир и носе га, као и млеко, на продају у Књажевац. Земљорадња и сточарство нису довољни за исхрану становништва, то је отуда упућено на аргатовање, печаловину итд.

Али, сви су Трговиштави добри мајстори, зидари. С пролећа особито иду у градове – вароши, те зидају зграде, јавне и приватне, тешу камен и.т.д. Од тога велики део становништва живи, те се отуда мање иде у печаловину, него што би се очекивало.

Земља је, као што је напред речено, готово сва оголићена. Нешто сеоске шуме има у Јевину, Бараници и Гарваници. Шума је највише дрен, граб, граница, ретко буква. У Длбоком Долу има приватно шуме. Ту свака кућа има своју деоницу.

Тип села.

Село је збијенога типа. Поједини делови села зову се породичним именима или по славама: свето–николинци, свето-јовановци, гмитровци и.т.д. Крај села на левој обали речној, што је под самим Облим Kaменом, зове се Буљчичи–мала. Између кућа растојање може бити 5-20 корака, па и више, нарочито онде где има какових природних препона (камен, стена и сл.). Тако на десној обали, у теснацу, куће су приметно подвојене у три гомилице двема стенама, које се зову Камен и Рид, али између њих нема 40-50 корака. Око пута (друма) куће су нешто разбијеније.

Име села.

Име селу дошло је од старог тржишта, трговишта, које је овде било (види Старине).

Калинина Поље. Прича се. да се некаква девојка, Калина, попела ту на крушку, да бере крушке. Дођо Турчин под крушку и затражи да одмах сиђе. Када Калина не хтеде, Турчин се и сам попе ухвати Калину и повуче, али обоје падне, и на месту остану мртви. Отуда се прозове поље – Калинина Поље.

Старине у селу.

Око Трговишта има пуно остатака из старине. И брда и долина Трговишкога Тимока имају остатке из давнине, које сељаци често изоравају. Када je копан темељ за књажезачне касарне, ископаване су многе старинарске ствари, например новац („костадинке“), различити судови, црепови од судова, пепелишта (огњишта), зидови и сл.

Близу села. на левој обали Трговишке Реке, на путу Књажевац – Пирот, налази се место Пазариште. Ту су данас трговиштансие градине. Прича се да је у „турско доба“ била овде некаква велика варош, која се простирала и преко Тимока на Калинино Поље. Оно је место било чувено, јер су овде бивали велики ,панаири“ – вашари, особито о св. Лазару. Било је овде, вели се, врло много дућана, у којима се продавао еспап. Један крај те вароши зове се данас Валуге, испод села, на коме се нађе, при орању, трагова старе калдрме, а мисли се да је ту била варошка црква. По том пазарншту, трговишту, вели се, прозвало се и село Трговиште.

Ниже села, к северу, налазе се преко Дубраве трагови старог калдрмисаног пута, који је, по свој прилици, везивао Бараницу, „Голубац“ и Равни град. Особито се распознаје пут изнад књажевачких касарни, идући ка Горњем Зуничју.

На 10 -15 минута од села yз Трговншки Тимок, на стени, „између брда Зеленике и Баранице“, налазе се рушевине старога града Баранице О њему се читаве легенде у народу преносе. Био некакав, прича се, силан и богат цар Баран (или – Барон?). Муке је видео народ, док је цар подигао овај град. Песак је из Тимока морао вући јарцима н магарцима. Имао је он (цар) овде и своју тарапану, и силнога блага има у двама подрумима, које је мучно наћи. И народ риља, прекопава, протура зидурине, тражећи благо Бараново! У граду има диван, хладан извор воде, која је спровођена „оловним“ цевима, а којих данас нема.

Баранина је у римско доба била живо место и стајала у јакој вези, као што нам сведоче напред поменути трагови старога калдрмисаног пута, са Равним градом.

У рушевинама Баранице, јасно се познају градски темељи; налазе се комади отаринскога оружја (на пр. стрелице), старински новац, комади од судова, комади од стакла, „тугле“, итд.

Јужно од тврђаве, овде где се Тимок пробија између Баранице и Стражине Падине, а на десној обали Тимоковој, на једној стени налазе се остаци некакве грађевине. Ty je, прича народ, затварао цар Баран (Барон!) пролаз Тимоку, те су на више по Тимоку пловиле његове лађе. Од ове су се грађевине одржали зидови где-где врло добро. Зидови су врло дебели (по l м. дебљине), а сама је грађевина имала више одељења, мањих и већих. Зид је тако зидан, да је долазио ред камена, па онда пет редова цигаља (тугле), – па опет ред камена, и тако редом.

Постанак села и порекло становништва.

Околина Трговишта ботата је остацима из давне прошлости. Успомена на трг крај села (Пазариште), на варош у Калинову Пољу, Бараиица са многим својим рушевинама, пут који је ишао долином Тимока ка Бараници, многе ископине: црепине, ћупови, остаци од оружја – све то сведочи, да је у атару овога села било у раније доба какво живо и велико насеље. Својим доњим делом село је на Пазаришту, где је био трг и у турско доба. Недалеко испод села налази се једно Селиште, на коме је, мисли се, било Трговиште. До скора су се познавали бунари, али су сада затрпани, те нема никаквих знакова на њему од пређашњег живота. Једном удари чума на село тако, да је много народа помрло, врло много се разбегло у Бугарску, у пиротски округ, у Мораву (око Ражња). Од осамдесет домова, колико је, вели се, било онда y селу, остало је само четири, то су:

Јован, Груја, Стојко и Буљчич (домаћини), од којих су данашњи Кључа породица или Кључичи, Стојковци или Дејановци, Грујичи и Буљчичи.

Овај заостатак крене се са свога огњишта нешто од куге, нешто од Турака, y Длбоћи Дол, на 15-20 минута северозападно од данашњег села. То је било крајем 18–ог века. У Длбоком Долу је село, повучено у шуму, остало, патећи од безводице, све до ослобођења. (1833. г.), када се село сасели овде где је данас.

Данашње становништво, по старини поређано, изгледа овако:

а) старинци:

-Кључичи или Кључа (6 к.) славе св. Врачеве. Воде порекло од деда Јована.

-Буљчичи (4 к.) славе Митров–дан; воде старину од деда Буљчича. Зову се и Булинци.

-Грујичи (8 к.) су од деда Грује. Славе Митров–дан.

Буљчичи и Грујичи као да су једног порекла, јер се мала, у којој живе, зове Буљчичи-мала, а и исту славу славе.

-Стојковци или (новије) Дејановци (2 к.) су од деда Стојка. Славе св. Николу.

б) досељеници:

-Лућичи (10 к.) су старином из Црног Врха, у пиротском округу. У Црном Врху, прича се, било је у једно време око четрдесет кућа, које су давале махом хајдуке. У то давно време неки Лука и још један спусте се из Црног Врха, те Лука оде у Змијанац (тимочки срез), па се одатле врати овде. Од њега су данашњи Лућичи. Његов се друг задржи у Балинцима (ваљда су од њега данашњи Терзијичи), у Заглавку. Славе св. Николу.

-Прелазнице или Прлазнице (24 к.) су јака и разграната сада породица. Старина им је у селу Прелазници, у Бугарској (близу Белграџика). Славе св. Николу.

Лућичи или Црновршчање и Прелазнице су дошли с краја 18–ог века.

-Бугари (6 к.) су дошли од некуда с пиротоке стране у првој половини прошлога века. Славе Врачеве.

-Грџалије (6 к.) су дошли из „Грчке“. Живи су праунуци. Славе Митров–дан.

-Калинци (3 к.) су из Калне, у пиротском округу. Први се доселио деда Миша као уљез. Славе ов. Јована.

-Виденовци (3 к.) су доселци, али се не зна одакле су. Славе св. Алимпију.

-Царичи (1к.) су из истоимене породице у Кандалици (Заглавак). Славе св. Ђорђа.

-Живадиновци (3 к.) су из Старог Корита (Заглавак). Славе св. Ђорђа.

-Вилиповци (3 к.) су из села Босаре (Басаре ?) y пиротском округу.

-Ћепичи (2 к.) су из Старог Корита. Славе св. Ђорђа.

Поред тога има један дом из Јаковца (тимочки срез) и један свето–стевановац (не зна се одакле је).

У целом селу има око деведесет кућа. Од целокупног становништва има две трећине (и јаче) досељеника, а тек једна трећина ћутуклија. Иако је село врло старо, маса је становништва досељеник. Досељеници су из Црнога Врха, Прелазнице, „пиротског округа“, Калне, „Грчке“, „Босаре“, околине, а многима се и не зна порекло иако се зна да су доселци.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top