Порекло презимена, село Градиште (Књажевац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Градиште, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 19 Порекло становништва села Градиште, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 19 Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Градиште (Књажевац)

Порекло презимена, село Градиште (Књажевац)

Порекло становништва села Градиште, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Градиште се налази на десној обали Алдиначке или Големе Реке. Изнад њега је брдо Обешеник. Куће су на једној заравни изнад поменуте реке тако, да селу река не може нашкодити. Западно поред села промиче бујан поток Рајан Дол, који одсеца четири куће од села. Градиште је усред висова тако, да је са свих страна затворено и сасвим му спречен саобраћај. У селу се једино саоницама како лети тако и зими служе. У последње време, од кад се почео просецати пут Кршином ка Соколовици, почињу се и кола градити. Према селу су например са југа Град и Црквиште; на западу Голема Глама; на северу Аљин Дол, на истоку Кућина Шиба, Јеље итд.

Клима.

Овакав положај не допушта ветровима да селу шкоде. Најјачи а и најхладнији је источни ветар, који се зове кривац, а за њим – кошава, која дува са запада, уз реку, и најчешће доноси кишу.

Воде.

Околина Градишта је богата у изворима. Најјачи је извор Врело, који се находи испод села на 10—15 минута, на левој обали Големе Реке а под Големом Гламом. Извор је тако јак да одмах може воденички камен окретати, а зими још је јачи. Народ сложно тврди да је то вода из Репушничке (Папратске) Реке, која понире више Горње Каменице на пола часа хода, па испод атара причевачког, понирући, тече и избија овде. To своје тврђење посведочава овим: 1) Када је Репушничка Река мутна, онда се ускоро појави мутна вода и у Врелу, и ако нигде није падала киша у околини. 2) Изнад Горње Каменице у Репушничкој Реци опажа се да нестаје воде у песку крај десне стеновите обале речне. To место зове се „Пропас“. И доиста, дотле роком много више воде тече, него одатле. 3) Људи су пуштали сламу y ,Пропас“, и онда се приметило да она излази у Врело. 4) Кад има довољно воде у Репушничкој Реци, Врело је јаче; а кад попресуши, и Врело је слабије.  Тако народ тврди и овде и y Горњој Каменици. Вредно би било да позванији обрате пажњу на ово занимљиво народно веровање.

Али док у околини има доста извора, дотле их у селу нема. Градиште данас пије воду са једног јединог бунара, који је начињен у средини села пре неколико година. Док он није био начињен, село је пиле воде са реке, особито зими, и са изворчића који су према селу, преко реке, а у подножју Црквишта и Градишта.

Земље и шуме.

Добре земље за обрађивање нема, јер је околина брдовита. Нема скоро виса који није овде–онде разоран. Кад снег отпочне копнити, или кад јача киша падне, плаховити потоци са висова и коса јуре носећи са собом и оно мало земље што је поврх камена. То бива особито лети, када је земља обрађена, и онда брда, засејана житом, изгледају као избраздана, разорана вододеринама. Особито је Аљин Дел разоран многим потоцима. Ова је та земља, према томе, око села, а места се зову: Црквиште, Глама, Заград, Огорелица, Jeље, Аљин Дел, Трновица, Мали Јесиковац, Јазвине, Крушевица, Голкласица, Обешеничка Падина, Прло, Престоље, Голећи Рт, Аљин Дол, Бара, Рајин Дол, Рудине и Кршина. Најдаље је Аљин Дол – на пола часа хода. На овако неродној земљи сеје се поглавито овас, раж, крупник и кукуруз, који врло слабо успева.

Народ се више, према овоме, бави сточарством — неговањем коза и оваца, јер за њих има прилично утрине, паше. Утрина је највише сеоска, и то у Врелу, Огорелици, Манастиришту, Товаљици и Бегешову Лицу или Товаљевој Дупки. На попашу се плаћа „утринско“. Сваки сељак има појату, и оне су око села.

Обичај бачијања држи се добро.

Највећи део околине јесте голет. али ипак има доста шуме, која је највише сеоска. Најбоља је шума у Кућиној Шиби (државна шума), где је све сама буква, Јељу, где расте граница и цер, и Огорелица, где је букова шума. Шума се употребљава за огрев, грађу и у последње доба за печење креча.

Како је народ врло сиромашан, иде у Румунију у печадовину (око 20 душа годишње), то отуда плаћа порез и купује себи храну.

Тип села.

Село је потпуно збијеног типа, нити се дели на крајеве или мале. Куће су оне у гомилици а сред њих прелази сеосии пут, око кога су доста неправилно поређане. Растојање између кућа је 5-10 нерава. Нешто су јаче одвојене четири куће потоком Рајни Дол. Иако село није издељено на крајеве, ипак се чује горњи крај, у коме су Велојичи, и доњи крај, у коме су махом Првулоеци, али између њих нема размака.

Име села.

Село је добило име Градиште по градишту, градској рујини, која се налази према селу на једној стени. Не зна се да ли се село кад год друкчије звало.

Заград се зове онај део атара иза града (јужно), те му је отуда и име дошло.

Црквиште је добило име по томе што је ту била некада цркви.

Манастириштс је добило име од манастира који је ту био.

Јазеине место прозвано је по јазвинама, рупама, које су се туда налазиле а и данас налазе као остаци старога рударства.

Старине у селу.

Градиште по својим старинама спада у ред ређих села заглавачких. Ово је њима тако богате да је тешко човеку отети се од мисли: како је овде морало једном бити какво јаче културно место. Да их поменемо редом:

Градиште. Јужно од села Градишта на једном стеновитом окомку находе се још свеже развалине градске. Налази се изнад самога ушћа Причевачке Реке у Голему (Алдиначку) Реку. Могуће је ући у њу само са југоисточно стране, а са свих осталих страна је одсек. На источној страни има добро очуваних зидина. Град је имао два платна, која још, на источној страни, штрче за 2—3 м. у висину. Предање је о граду врло тамно. Вели се да га је зидао Латин. Прича се да је у граду била варош, од које се познају трагови – темељи од кућа и подрума. У рушевинама налази народ врло често (особито чобани} новац од потпуно чистога сребра, стопне,  крчаге, грнце (лонце), гвожђурију итд.

Милићевић је забележио о овоме градићу ове: „…стари градић, за који се не зна ни чији је ни кадашњи je. Ту је један сељак изорао хаљине, које су, уместо гајтана, било све сребрним токама искићене; још су изоравани неки суди, све од самог сребра.

Станајина црква. На десној обали Алдиначке Реке, на једној стени, под самим градом налазе се опет некакве дебеле зидине. Некаква Станаја (жена) из Градишта откопавала је овде цркву, и од тада се ова рујина прозоне Станајина Црква. По многим знацима види се да је ово била кула, која је бранила пролаз долином реке.

Црквиште. Источно од града на 300  -400 корака налазе се на једном ћувику темељи некакве старе грађевине, обрасли све y трњу и шипражју. Народ верује да је ту била црква и да се до скора ту познавао траг од старог црквеног бунара. Окренута je право истоку; дужина је 23 и по корака  а ширина 13 корака; дебљина зида је око пола метра. Једва се распознају врата ка југу. Можда је ово била градска црква!

Манастириште. На четврт часа од села уз Голему Реку, на десној њеној обали находи се Манастириште. Ty је на незнатној равнини, између древних јасенова и кленова који и данас стоје, била црква од слабог материјала, па је, будући од дрвета, сва изгорела тако да јој се данас ни темељи не познају. Једини је остао свети престо – престони стуб од бигра, преко кога је четворострана плоча, такође од бигровитог камена. По причању старијих људи. који су и данас живи и у њу ишли те се причешћивали, црква је била посвећена св. Архангелу, те се и данас ту народ скупља на тај дан. Памти се да ју је последњи свештеник опслуживао Радојко Гојковић из Балинаца. Шума у околини била је црквена. Кућина Шиба која је према цркви, манастиру – на левој обали речној, била је црквена, па је држава преузела. Близу цркве има добар извор воде.

Стара тробишта. Уза „Станајину цркву“ налазила се стара гробишта. Нико не зна ко се ту сахрањннао. Било је ту дугачко камење, усправљено, без икаквих особнтих знакова. Када се просецао пут низ реку, нађено је људских костију, а камење је све повађено.

Рударство. Око Градиште, особито са северне и источне стране, има пуно остатака старога рударства. Силна згура, шљака, од топљења руде, рударски алати (напр. чекићи), многа подземна окна јасно сведоче, да је онде било важно рударско место. Особито има много трагова у Јазвинама (које је и названо тако по многим јазвинама y њему), Р’ајином Долу н Аљином Долу. Данас се покушава. да се понова оживи овде рударски рад, и већ се неколико година истражује руда. Има бакра, по мало сребра, ређе и злата. На мајдану раде и сељаци из Градишта, ту зарађују 1,20–1,50 дин. дневно.

Постанак села и порекло становништва.

O селу Градишту има у народу овакво предање: У давна времена, у доба цара Лазара, овде је било врло велико насеље. Косовски бој је затекао овде преко 700 домова. Неколико стотина војника отиде одавде у бој на Косово, па готово сви изгину, а само их се седморица врати у село. Када су пак, после српске пропасти Турцн поплавили ове српске земље, и она се седморица (са својим породицама) разбегну: једни пребегну у село Стајћовце (у Бугарској), као например Првуловци, а други прсну у пиротске стране, трећи у Мораву итд. До скора. су, прича се, долазили из Стајћоваца стари Градиштани ради трговине и својакали се са овдашњим становништвом. Село је било пусто неко време, док се опет неки не вратише на старо огњиште (Првуловци, Велојичи).

Према селу, на левој страни Алдиначке Реке, налази се место Ижиште. Ижиштем се зове стога, што су ту било иже, домови. Кo je ту живео и кад, народ ништа не прича, али неки мисле да је то насеље било док је и град био у животу. Можда је овде било подграђе градско, јер се налази у непосредној близини града, на источној му страни.

Народне традиције, врло многи остаци рударства, као: згура, окна рударска, алатљике рударске, црквине и др.  све то показује да је доиста морало овде бити неко јако насељено место, о коме се данас скоро ништа не зна. Врло је вероватно да је данашње Градиште на рујинама тога старога насеља.

Најстарије су породице:

-Велојичи (7 к.) су јака и разграната породица. Славе св. Николу.

-Првуловци (10 к.) су такође старинска и разграната фамилија. И они славе св. Николу.

Мисли се да обе ове породице воде своје порекло чак из доба Косовскога боја. Традиција нарочито потиче Првуловце, од којих су се, као што је напред речено, многи одселили у Стајћовце.

-Живковци (4 к.) се тако исто сматрају за ћутуклије. Деда Живко је, по коме је прозвана породица, данашњим најстаријим Живковцима чукундеда. Једни су познати као:

-Ристичи (2 к.), по праунуку Живкову, а остали:

-Живковци по чукундеди. Славе Петковдан.

Остало становништво је досељено: Тако су се:

-Марковци (4 к.) доселили из Горње Каменице пре 80 година. Први је досељеник пришао на женино имање као уљез.Ових има и у Ст. Кориту (Главњичичи, Руси), али тамо славе св. Ђурђиц (3. нов.), док ови – св. Аранђела (8. нов.).

-Ћосаци (2 к.) су пореклом из Алдинаца. Њихов предак дошао је отуда овде као домазет. Славе св. Ђурђиц (3. нов.).

-Шутаци (3 к.) су дошли отприлике кад и Ћосаци (домазети) из Дејановаца у заглавском срезу. Славе Врачеве.

-Влатковци (1 к.) су из Ст. Корита од пре пола века. Славе Ђурђиц (3. нов.).

-Аксентије Миловановић (1 к.) доселио се као домазет из Кандалице. Слави Ђурђиц (3. нов.).

У селу има две циганске куће. Доселили су се из Беле Паланке. Ковачи су. Говоре српски.

Као што се види, становништво Градишта састављено махом из старих породица, а тек незнатним делом из досељеника; јер од 32 куће, на ћутуклије пада две трећине а тек једна трећина на досељенике. До пре 80 година становништво је расло прираштајем, а тек после нешто досељавањем (домааетима).

Сеоска је заветина Пантелеј и Трнова св. Петка.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top