Poreklo stanovništva sela Ranovac, opština Petrovac na Mlavi – Braničevski okrug. Prema knjizi „Mlava“ – Antropogeografska proučavanja Ljubomira Jovanovića. Priredio saradnik Porekla Milodan
Položaj sela.
Sliv srednjega toka Vitovnice, ograđen brdskim kosama i to sa zapadne i jugo–zapadne strane onom, na kojoj su: Bubanj, Korkan, Znamanj, Krbasonj, Boljetin, Šume, Bele Vode i Babin Grob znatniji visovi, a sa istočne i severo-istočne strane onom, na kojoj su: Veliki Obor, Kunovac i Zebac, koji ujedno predstavljaju i razvođe za Mlavu i Pek, počev od razvođa Melničke i Nakrške Reke, pa sve do Bobreškog Potoka, predstavlja nam atar sela Ranovca.
Po ovom prostoru pružaju se četiri brdske kose. One u glavnom imaju pravac sever–jug. Prva je kosa ona, što deli vodu Mlavi sa desne, a Vitovnici sa leve strane. Na njoj je najviši vis Bubanj, visok 395 m.. (y ataru ranovačkom Boljetin 288 m.), a osim gore pomenutih visova, njoj pripadaju još i ovi: Basarap, Čukar, Vinje, Markonj i Orljevo. Druga je kosa ona, što deli vodu Vitovnici sa desne, a Crnovrškoj Reci sa leve strane. Ona se izdiže od Bobreške Reke visovima: Periš i Stenjak, na preko visova: Znamanj, Pojenje, Šume, Petrže spušta se u dolinu Nakrške Reke. Na njoj je najviša tačka, na Pojenju 285 m. Treća kosa počinje Čukarom iznad Bobreškog Potoka, na preko Crnog Vrha hvata se visova Zbega i Aršice, zatim visova Lazare i Krša, i spušta se u dolinu Nakrške Reke. Na ovoj brdskoj kosi najviši je vis Crni Vrh 419 m. Četvrta, granična kosa seoskog atara jeste ona, koju napred pomenusmo, što deli vodu Mlavi i Peku. Na njoj u ataru ranovačkom najviši je vis Zebac (429 m.), ujedno i najviši vrh u celom selu. Između ovih brdskih kosa vijugaju u istom pravcu reke: Vitovnica, Crnovrška Reka i Brezovica; a popreko ih presecaju pritoke Vitovnice: Nakrška Reka sa južne i Bobreška Reka sa severne strane.
Vode i klima.
Sve ove reke imaju svojih pritoka, tako Vitovnica prima sa desne strane: Nakršku Reku (Kršje u gornjem toku), potok Jerk (Ogašul Jerk), potok Padura (Ogašul Paduri), potok Gaina (Ogašul Gaina), Crveni Potok (Ogašul Rošul). Petruš-Potok (Ogašul Petruši), potok Baroga (Ogašul Baroga), potok Dorop (Ogašul Dorop) i Bobrešku Reku, kao i još mnogo sitnijih, koji nemaju imena. Sa leve strane ove: Veliki Potok (Ogašul Mara), Flori Potok (Ogašul Flori), u ovaj utiče Lazarev Potok (Ogašul Vrečonji), Baščijski Potok (Ogašul La Vaščij), potok Vojin ili Surulješki Potok (Ogašul Surulješ), Mortul Potok (Ogašul Mortul).
Bobreška Reka, koja selo sa severne strane graniči, pored mnogih drugih, koji ne pripadaju ataru ovoga sela, prima još i ove iz atara ranovačkog: Crnovršku Reku, u koju sa leve strane utiče potok Petrže, i Brezovicu, koja prima nekoliko manjih bezimenih potočića. U dolinama ovih reka, oko izvora i na stranama ovih potoka, na stranama ovih brda i na brdskim visoravnima u ovome okviru razređene su kuće sela Ranovca, od kojih su samo one, što se y dolini pored Vitovnice nahode, izložene poplavama, prilikom jačih povodanja.
U selu ima dosta izvora. Upravo svaki od napred pomenutih potoka ima svoj izvor, sa koga se i voda pije. Poznatiji su izvori: Izvor u Slani (Fonten La Slanjencilor), Izvor Baščijski (Fontenj La Baščij), Izvor kod Škole (Fonten, La Škola), Izvor Jerk (Fontenj Jerkj, Izvor Zarićev (Fontenj La Zarjonj), Petrški Izvor (Foitenj La Petrže), Izvor Jakovljev (Fonten, La Jakob). Od ovih se za lekovite smatraju Jerk i Jakovljev, gde dolaze seljaci Mlade Nedelje, te se umivaju i leče od „očiju“ i groznice.
Osim izvora na mnogo mesta u selu ima bunara – ćermova, čija vola služi za piće.
U selu je hladnije no u Stigu i Pomoravlju. Sneg kodpi tek druge polovine aprila, a voće i usevi za čitavih 10 dana docnije sazrevaju.
Zemlje i šume.
Zemlje za obrađivanje u ovome selu ima više nego i u jednom u celom srezu. Ona je oko kuća, jer su kuće seoske na salašima. Ali pored toga pojedini krajevi imaju svoja imena i dosta su udaljeni od središta seoskog. Najdalji su krajevi daleko od središta 2 sata hoda, kao što su: Zebac, Brezovica, Mlašnik, Čukar, Aršica i Zbeg. Malo su bliže ovi krajevi: Petrže Polje, Bogdanovo Polje, Blagojonj, Makuljsko Polje, Pojenje, Znamanj i Slana. Na svima ovim mestima seju se žita i kukuruz, ali se veliki deo zemlje ostavlja kao utrina, gde gone stoku na pašu i odakle skupljaju seno.
Šuma ima u selu dosta, premda je veliki deo uništen. One su obični sa imanjima spojene, ali ima i većih prostora, koji su samo šumom pokriveni. Oni su dosta daleko od sela. Tako: Crni Vrh sav je pošumljen. On je udaljen 2 sata od sredine sela. Brezovica je većim delom pod šumom, Čukar iznad Crnoga Vrha takoće je sav pod šumom. Osim toga, Znamanj i Korkan, Boljetin, Pojenje, Šume, kao i Aršica, Zbeg i Zebac većim delom pokriveni su šumom. Šuma je sva od lisnatog drveća i većim je delom privatna svojina. Osim obične upotrebe za gorivo, još se iz šume snabdevaju građom za kuće i od ove šume prave šlipere i grede.
Selo ima dosta i zajedničke zemlje. Opštinske ornice, isiaša i zemljišta pod šumom biće do 100 ha. Samo ovo zemljište nije grupisano već rastureno. Najveće su partije opštinske zemlje u Petrže–Polju i Znamanju, a šume na Znamanju, Zebcu, Crnom Vrhu, Boljetinu i Slani. Zemlju ornicu daju pod arendu, a šume i livade služe za popašu onim porodicama, koje u neposrednoj blizini žive.
Zemlja je obične rodnosti. U rečnim dolinama je najrodnija i tu je uvršćena u drugi; na blagim stranama brda, kao i na malo nižim poljima u treći, a na okomitim stranama, kao i na brdskim visoravnima u četvrti red.
Tip sela.
Ranovac je selo razbijenog tipa. Njegove su kuće rasturene po prostoru od 3 sata dužine. Jedino u sredini sela, u dolini reke Vitovnice, što su kuće malo zbijenije, te čine izgled sela. Tu ima stotinu kuća, koje ipak nisu jedna blizu druge. Između najbližih kuća na ovome mestu rastojanje je 80—100 m. Među ovima su sudnica i škola, 3 kafane, 5 dućana i 8 kovačnica. Ostale, preko 40, stoje prazne, jer im gazde žive stalno na salašima. Sve ostale kuće rasturene su oko potoka i njihovih izvora, po dolinama onih drugih reka, a ima ih priličan broj na brdskim visoravnima i stranama napred pomenutih visova.
One su obično grupisane po porodicama. Između kuća u jednoj grupi – porodici ima razmaka obično do 150 m. Između grupa odstojanje iznosi 5—30, a često i više minuta. Uzrok, zbog koga je selo ovako rastureno leži u tome što su imanja pojedinih seljaka od središta sela jako udaljena, te bi im mnogo vremena trebalo, da na njih odlaze i otud se vraćaju. Osim ovoga, ima još jedan uzrok ovoj rasturenosti. Pojedine porodice, naročito one, koje su docnije došle, prilikom doseljavanja birale su najzgodnija mesta za nastanjivanje, a to su mahom mesta oko potoka i njihovih izvora ili na blagim stranama brda, pa su tamo i osnivale naselja. Takav je slučaj za one porodice, što žive u mestu zvanom Slana i još nekim, što ćemo odmah videti.
Zadruga je bilo do skora dosta jakih, ali pre desetak godina one se rasturiše. Najveća zadruga sada ne broji više od 18 članova.
Pojate ili salaši.
Pojate ili salaši ovoga sela zaslužuju naročitu pažnju. To su kuće na salašima od kojih su najdalja od središta sela 2 sata hoda. Preko 3/4 stanovništva ovoga sela živi stalno na salašima. U selo, kako oni zovu onu sredinu, gde su sudnica, škola, kafane i dućani, silaze samo većih praznika i kad ih vlast pozove. Retko koji seljak ima kuću i u selu. Salaš mu je sve i sva. Obično se na sredini salaša nalazi jedna oniska kuća, brvnara od jedne sobe i kujne. Pred ovom kućom stoji na 5–10 koračaji klet— staja, koji više naliči na kakvu kolibu, no na kuću. Odmah pored kuće levo ili desno je i koš s ambarom – smestište za letinu; u blizini ovoga je kokošinjak, a ispod koša ili iza njega kočina za svinje, koje se ovde zatvaraju samo na prenoćište, inače ceo dan provode po šljivaru i braniku. U blizini kuće nalazi se i drvljanik. Sve ove zgrade vrlo su bliske jedna drugoj i ograđene su niskim plotom ili vrljikama. Odmah do zgrade nalazi se toblar – košara, u kojoj drže krupnu stoku. Do ovoga je ograđeno trlo za ovce, koje nije ničim pokriveno. Oko ovih zgrada raspoređeno je imanje: njive, branici i šljnvari. Poslednji su obično na dogledu kuće.
Priče i tumačenja o imenu sela.
O imenu sela postoji priča, koja je vezana sa njegovim pomeštanjem s mesta na mesto. Po toj priči Ranovac je bio na mestu Orljevu. Jednom prilikom dojezdi neki srpski vojvoda u ovo selo sa svojim junacima i zatraži hranu za sebe i svoju vojsku. Seljaci odmah spreme i lepo ih ugoste, ali kad je zatražio vode, oni mu donesu malo, i to vruće vode. On ih upita što nemaju vode, i kad na to dobije odgovor da nemaju, jer je reka dosta daleko, skoči naljućen vojvoda, uzjaše konja, na sa svojim ljudima siđe niz brdo Orljevo u reku i na njenoj desnoj strani nađe izvore. Zatim se vrati natrag i naredi da se svi presele ovamo. Oni ga moradoše poslušati i selo se premesti na današnje mesto. Ovde vojvoda ostane kod njih još neko vreme, pa pre nego što je pošao, naredi da se selo zove Ranovac, jer je u njemu našao sve za hranu, što u okolnim selima nije mogao.
Za Petrže—Polje ima ova priča: Kraj sela Ranovca, blizu sela Kladurova bilo je nekada jedno selo i zvalo se Višnjica. Turci jednom, baš trećeg dana Uskrsa, napadnu iznenada na ovo selo, i to kad je igralo kolo, pa y obesti svojoj poseku one, koje na okupu zatekoše. Jedan momak i devojka, koji su iz kola otišli, ne znajući za ovaj pokolj, vrate se i spaze gomilu leševa i Turke. Oni se prepadnu i nagnu bežati. Turci ih uhvate i upitaše ih da nisu brat i sestra. Kad rekoše da nisu, oni ih puste sa rečima: „Idite, sad vam praštamo život, ali samo da ste pokorni“. Od toga straha i mesto se nrozove Pretrže, a sada Petrže.
Kraj Slana zove se po tome, što seljaci veruju da tamo ima soli. Istraživanja, pak, rudarska nisu ovo potvrdila, a ni sam škriljastn teren ne nagovešćuje ovu mogućnost. Pojenje nosi naziv ovaj s toga, što su tu bile iojate seljaka, koji su u Slani stanovali.
Ostali krajevi nose nazive prema porodicama, kao: Bruson, Blagojonj, Bogdanovo Polje itd. ili prema imenu brda: Orljevo, Znamanj, Crni Vrh, Zebac; ili prema reci i potoku: flori, Gajina, Brezovica, ili najzad prema nagibu zemljišta, kao Padina.
U izveštaju Maksima Radkovića egzarha, pominje se i selo Rahanovac, kao selo pridodata parohiji manastira Vitovnice, koja je tada bila dodeljena Banatu. Ranovac je tada imao 60 „hljebov“.
Osnivanje sela, ranija naselja i njihovi tragovi.
Od svoga postanka Ranovac je pretrpeo nekoliko seoba. Prvo je bilo selo oko današnjega visa Boljetina i znalo se Bogatinac. Koje su porodice tamo živele, meštani ne znaju. Zna se samo to da su odatle morali pobeći zbog nasilja turskog i da su sišli sa puta, koji je onda kroz selo vodio uz reku Vitovnicu. Kako su bili vrlo bogati, to im je bilo vrlo žao za njihovim imanjima i prozovu to mesto Boljetin mesto Bogatipac. Jedna porodica, koja je sa prvog mesta pobegla. zadrži se na mestu, što se danas zove Stanulovac, i tu se nastani. Koja je to porodica i šta je dalje sa njom bilo, meštani ne umeju da kažu.
Prema ovim pričama starost sela iznosi preko 250 god., jer su paračukundedovi današnjih staraca, što o ovome pričaju, dovedenp na ovo mesto kao deca od 8—10 godina. Prve porodice, koje su se ovde doselile, jesu: Rajconji, koji su se raspali na Birovešte, Drikonje, Subcereje, Stefanešđe. Jevone i Pulanešđe, koji su došli iz Karansebeš u Erdelju. Bilo ih je svega 5 kuća. Za ovima dolaze iz Viteževa u Moravi Budimirejšte. Nakon toga dođoše 2 kuđe Zgršonja iz Lugoša i to Kurjonji i Zdrikonji. Odmah za ovima dolaze Taflagonji iz Karansebeša. Za njima dođu Markonji iz Đurđeva, koji se posle raspadoše na: Zdravkonje, Petkonje, Meteronje, Avramešte, Golubonje, Jankuljconje, Jošonje. Za ovima dođu Zarjonjn iz Almaža, a odmah za njima Antanazonji iz Karansebeša.
Selo imađaše tada od prilike 35 kuća. Turci su iz početka lepo sa njima postupali, ali naskoro počnu da ih muče i oni napuste ovo mesto i razbegiu se. Većina ih ode na mesto, gde je današnje Petrže–Poljs, a neki pobegnu u Melnicu i Kladurovo. Oni, koji su otišli u Petrže, osnuju selo i nazovu Višnjicom.
Ovde sad dolaze još neke familije. Tako prvo dođu na poziv svoje rodbine: Fusonji i Čokonji, koji su Pulanešđe. Za ovima dođu i Rotundonji iz Erdelja, pa Lalonji, koji se razdeliše na: Žutonje i Brajonje. Ali Turci ih nađu i ovde, i mnoge ih poseku. Oni što ostaše pobegnu sad opet u Vitovnicu i to na njenu levu obalu, na brdo Orljevo, koje je bilo sve pošumljeno. Tamo raskrče sebi mesto i tu osnuju selo istoga imena. Sad dolaze i ostale porodice, tako: Rajići sada Mitaronji iz Resave, Pistronji iz Krajine, Vrečonji iz Vlaške, Dražilonji iz Resave, Krinulešće iz Trnjana i Florani iz Kladurova. Ovo beše sve u prvoj polovini XVIII stoleća.
Na ovo mesto dolazi onaj pomenuti srpski vojvoda i oni se odatle sele na današnje mesto, oko Vitovnice, koje se, kao što videsmo, nazva Ranovac. Sad tek, a to je bilo za vremena Karađorđeva, Ranovac naglo raste, jer dolaze mnoge porodice. Tako na Kriljeva dolaze: Varbonjn, Germanešće i Radonji, pa osnivaju zaselak Slanu. Za njima dolaze: Sandonji iz Sibnice n nastanjuju se oko Boljetina; Kišeboronji iz Brestovca u Crnoj Reci; Pucujenji iz Crne Reke; Vačonji iz Crne Reke; Butonji dolaze kao koritari i zauzimaju mesto u Nakrškoj Reci i potoku Jerku, gde je bilo dosta lipovine, koja im je bila potrebna za rad drvodeljski, zbog koga su prozvani Butonji; Kljuronji iz Crne Reke, Barčonji iz Zlota, Grozavešće iz Krajine, Stropalonji iz Krajine, Koljeroni i Srbonji iz Makedonije, Dragonji iz Krajine, Sokolrjani, Žuržonji, Bogdanešće i Trajonji iz Sokola u Erdelju, Petrikonji i Brusonji iz Cerovice, Nodžonji iz Šumadije.
Ove porodice pri doseljavanju nisu gradile kuće u selu, već onde, gde im je izgledalo najzgodnije. I tako postanu zaseoci: Slana, Petrže i Brusonj. Na njih se posle ugledaju i stariji meštani i počnu se iz sela raseljavati na svoja stara imanja.
To je početak razbijanja sela, dok se godine 1876. za vreme ratova ne preseli većina na svoja imanja – salaše, te selo dobije u pravom smislu oblik razbijen.
Za vremena ovih preseljavanja i doseljavanja, zavetina seoska je bila Spasovdan, a od pre 40 godina uzet je Đurđevdan.
Nastanjeni u blizini jedan do drugoga, doseljenici iz raznih krajeva potpuno su se izjednačili, kako u jeziku, tako i u nošnji i običajima. Stanovnici sela Ranovca ni u čemu se ne razlikuju od seljaka sela Kladurova, Melnice i Rašanca, koja su u neposrednoj blizini svoga, i srodna su po krvi; ali od seljaka sela Knežice i Kamenova, koja su samo za 1 sahat od istog udaljena, razlika je vrlo velika, kako u jeziku, tako i u nošnji, a i u običajima. Jer, dok u Knežici žive sve sami Srbi, koji srpski govore i srpski se nose, dotle u Ranovcu retko će se čuti srpska reč, a i nošnja im je sasvim drukčija.
U selu ima 590 kuća sa 814 poreskih glava. Po krajevima su ovako raspoređene: u Crnom Vrhu 83, y Petrže-Polju 38, u Pojenju 22, y potoku Rošulu 7, u potoku Gajini 8, u Bogdanovu Polju 30, u potoku Paduri 6, u potoku Jerku 6, y Brusonj-Polju 20, Pađina-Polju i Nakrškoj Reci 163, y Stanulovu 6, Velikom Potoku 55, potoku Flori 30, potoku Vrečonju 25, Orljevu 20, u Baščiskom–Potoku 32, na visu Boljetinu 2, visu Krbasonju 4, potoku Petruju 4 i Slani 30.
Poreklo stanovništva.
U selu su ove porodice:
-Stropalonji (20) u Crnom Vrhu, iz Krajine, slave Sv. Nikolu.
-Krinulešće (15) u Crnom Bpxy, iz Trnjana u Moravi, slave Sv. Nikolu.
-Dražilonji (10) u Crnom Vrhu, iz Resave, slave Sv. Nikolu.
-Stefanešće (3) u Crnom Vrhu, iz Karansebeša u Erdelju, slave Sv. Nikolu.
-Jevonji (5) u Crnom Vrhu, iz Erdelja, slave Sv. Nikolu.
-Lalonji (25) u Crnom Vrhu, iz Erdelja. slave Petkovicu.
-Koljeroni (5) u Crnom Vrhu, iz Krajine. slave Petkovicu.
-Birovešte (10) u Petržu Polju, iz Karansebeša u Erdelju, slave Sv. Nikolu.
-Florani (15) u Petržu Polju, iz Erdelja, slave Sv. Nikolu.
-Subcereji (7) u Petržu Polju, iz Erdelja, slave Sv. Nikolu.
-Drikonji (3) u Petržu Polju, iz Erdelja, slave Sv. Nikolu.
-Žutonji (3) u Petržu Polju, iz Erdelja, slave Petkovicu.
-Barčonji (3) y Pojenju, iz Zlota u Crnoj Reci, slave Sv. Nikolu.
-Grozavešće (5) u Pojenju, iz Krajine, slave Sv. Nikolu.
-Budimirejšte (4) u Pojenju, iz Vitenjeva u Moravi, slave Sv. Alimpija.
-Zgršonji (8) u Pojenju, iz Lugoša u Banatu, slave Sv. Alimpija.
-Brajonji (2) u Pojenju, iz Erdelja, slave Petkovicu.
-Kurjonji (6) y potoku Petruši, iz Lugoša u Banatu, slave Sv. Alimpija.
-Žuržonji (4) u potoku Rošulu, iz Sokola u Erdelju, slave Sv. Aranđela.
-Koljeroni (2) u potoku Rošulu, iz Krajine, slave Petkovicu.
-Srbonji (1) u potoku Rošulu, iz Makedonije, slave Đurđic.
-Petrikonji (8) u potoku Gajini, iz Cerovice u Šumadiji, slave Sv. Jovana.
-Bogdanešće (30) u Bogdanovu Polju, iz Sokola u Erdelju, slave Sv. Aranđela.
-Brajonji (6) y potoku Paduri, iz Erdelja, slave Petkovicu.
-Valonji (6) y potoku Jerku, iz Crne Reke, slave Sv. Nikolu.
-Brusonji (20) y Brusonj–Polju, iz Cerovice u Šumadiji, slave Petkovicu.
-Zarjonji (20) y Pađina–Polju, iz Almaža u Erdelju, slave Sv. Nikolu.
-Mitaronji (10) y Peđina–Polju, iz Resave, slave Sv. Nikolu.
-Butonji (14) y Pađina—Polju, iz Crne Reke, slave Sv. Nikolu.
-Dražilonji (8) u Pa’đipa-Polju, iz Resave, slave Sv. Nikolu.
-Pistronji (5) u Paćina-Polju, iz Krajine, slave Sv. Nikolu.
-Markonji (50) u Pađina-Polju, iz Đurđeva u Vlaškoj, slave Petkovicu.
-Antanazonji (8) u Pađina–Polju, iz Karansebeša u Erdelju, slave Petkovicu.
-Sokolrjani (20) u Pađina–Polju, iz Erdelja, slave Sv. Aranđela.
-Jankuljconji (4) u Pađina–Polju, iz Đurđeva u Vlaškoj, slave Petkovicu.
-Golubonji ( 2) u Pađina–Polju, iz Đurđeva u Vlaškoj, slave Petkovicu.
-Trajonji (4) u Pađina–Polju, iz Sokola u Erdelju, slave Petkovicu.
-Avramonji (4) u Pađina-Polju, iz ‘Burđeva u Vlaškoj, slave Petkovicu.
-Jošonji (9) y Pađina–Polju, iz ‘Burđeva u Vlaškoj, slave Petkovicu.
-Taflagonji (10) u Pađina–Mali, iz Naransebeša u Erdelju, slave Mitrovdan.
-Pulanešće (4) u Paćina-Mali, iz Karansebeša u Erdelju, slave Veliku Gospođu.
-Kišeboronji (3) y Otanulovu, iz Brestovca u Crnoj Reci, slave Sv. Iliju.
-Nodžići (Nodžonji) (3) y Stanulovu, iz Cerovice u Šumadiji, slave Sv. Jovana.
-Zgršonji (15) y Velikom Potoku, iz Lugoša u Banatu, slave Sv. Alimpija.
-Pulanešće (40) u Velikom Potoku, iz Karansebeša u Erdelju, slave Veliku Gospođu.
-Trajonji (30) u potoku Flori, iz Sokola y Erdelju, slave Sv. Aranđela.
-Vrečonji (25) y potoku Vrečonju, iz Vlaške, slave Sv. Aranđela.
-Pucujenji (10) u Orljevu Brdu, iz Crne Reke, slave Sv. Nikolu.
-Zdrikonji (10) u Orljevu Brdu, iz Lugoša u Banatu, slave Sv. Alimpija.
-Čokonji (6) u Baščiskom Potoku, iz Vlaške, slave Veliku Gospođu.
-Fusonji (15) y Baščiskom Potoku, iz Vlaške, slave Veliku Gospođu.
-Rotundonji (7) y Vaščiskom Potoku, iz Erdelja, slave Sv. Nikolu.
-Kljuronji (4) u Baščiskom Potoku, iz Crne Reke, slave Mitrov–dan.
-Sandonji (2) na visu Boljetinu, iz Sibnice, slave Petkovicu.
-Zgršonji (4) na visu Krbasonju, iz Lugoša u Banatu, slave Sv. Alimpija.
-Dragonji (4) y potoku Petruju, iz Krajine, slave Petkovicu.
-Barbonji (18) u Slani, iz Krivelja u Crnoj Reci, slave Sv. Nikolu.
-Germanešće (8) u Slani, iz Crne Reke, slave Sv. Nikolu.
-Radonji (4) u Slani, iz Crne Reke, slave Sv. Nikolu.
Pomeštanje i raseljavanje, saseljavanje i sašoravanje.
Selo, kao što se iz prošlog odeljka vidi, nije bilo na današnjem mestu. Ono je pomerano pet puta, dok nije zauzelo današnji položaj. Sva ranija naselja pripadaju i sada ovome selu. Na njima i sada žive pojedine porodice.
Starine, sedišta, groblja i dr.
U ataru ovoga sela ima dosta starijih i mlađih selišta. Na visu Kraku Peri u Slani nalazi se i porušen temelj nekoga gradića, a odmah u blizini ovoga i staro groblje sa velikim kamenim pločama bez natpisa, po svoj prilici iz rimskog doba.
U Stanulovcu, na putu y Melnicu, nahode se i sad rešetkaste cigle, ostaci negdašnjeg naselja. Još ima ostataka od naselja i na ovim mestima: Orljevu, Znamanju i Lazarevu Potoku. Ova su prema ostacima novijeg postanka. Novijih selišta ima, kao što napred pomenusmo, na svim mestima: u Stanulovcu, koje jedino nosi naziv Selište, zatim oko Boljetina, Petraš–Polja i Orljeva Visa. U središtu sela, 15 min. od škole idući niz Vitovnicu, na levoj obali njenoj nahode se skoro do temelja porušeni zidovi manastira, koji se zove Jakovljev Manastir. Zidovi su mu dugački 15 m., kod pevnice je 7, kod preprate 5, oltar mu je dug 4, a zidovi su mu debeli 0,80 m. Više manastira nahode se ostaci starog konaka, a na brdu, koje nosi naziv po manastiru, nalazi se jedno udubljenje, gde je bio podrum manastirski. Na 50 metara ispod manastira nalazi se kladenac, čija je temperatura 14°, a pri dnevnoj 28°. O ovome manastiru ništa se ne priča. Izvor smatraju za lekovit i tu dolaze da se od groznice leče.
Tragova starih puteva nahodi se od Kladurova, preko Petrža Polja na Crni Vrh. Za stara rudišta i okna seljaci ne znaju. U selu imaju tri opštinska groblja, gde se mrtvaci sahranjuju, a pored toga i pojedine porodice sahranjuju svoje na salašima, te se tako može reći koliko ima salaša, toliko ima i grobalja.
Zanimanje stanovništva.
Do pre dvadesetinu godina stočarstvo je bilo glavno zanimanje stanovništva. Ali od toga vremena i zemljoradnja je uzela većega maha. Sa napredovanjem zemljoradnje počelo je stočarstvo opadati tako, da sada malo ima ljudi u selu, koji imaju 50—100 ovaca. Ali, ipak stočarstvo kod ovih seljaka ima prevagu, jer to im je najglavniji proizvod za trg. Naročito drže goveda.
Pored ovoga gaje još i šljive, od kojih peku rakiju. Cyšiti šljive ne umeju. Meću seljacima ima dosta i mlinara, jer u selu ima 10 vodenica i 1 valjavica na reci Vitovnici.
U sredini sela nahodi se osam kuća ciganskih. Oni su svi kovači. Od njih su dve kuće turski Cigani, a šest kuća Vlasi. I jedni i drugi govore vlaškim jezikom i izjednačili su se sa ostalim seljacima.
IZVOR: Prema knjizi „Mlava“ – Antropogeografska proučavanja Ljubomira Jovanovića. Priredio saradnik Porekla Milodan.
Komentari (0)