Порекло презимена, село Ковиље (Ивањица) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Ковиље, општина Ивањица – Моравички округ. Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Порекло становништва села Ковиље, општина Ивањица – Моравички округ. Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Ковиље (Ивањица)

Порекло презимена, село Ковиље (Ивањица)

Порекло становништва села Ковиље, општина Ивањица – Моравички округ. Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Влаха“, издање 2002. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ковиље се налази y долини Ношнице, 30 км удаљено од Ивањице, у правцу Сјенице. Са једне стране падине Јавора, а с друге стране Ковиљска планина заклонили су ово место од осталог света. То је мала котлина изнад ждрела кроз које се пробија Ношница. Насеље се не може угледати ни са које стране док се не дође на неколико стотина метара, на висове изнад места. То је центар за неколико, раније пограничних села.

Тип села.

Ковиље има богату традицијују, и данас има леп изглед, чиме се поноси. Ту се налази манастир, y коме је постојала манастирска школа.

Школство.

Прва народна школа је овде подигнута и отворена 1870. године. Била је брвнара. Радило се у њој неколико година. Становници околних села више су волели да им деца чувају стоку него да похађају школу. За време првог Јаворског рата (1876) школа је спаљена. Тек после тог рата подигнута је друга школска зграда y кojoj ce радило до пре неколико година.

Од 1955. до 1960. становници околних села, уз помоћ општине y Ковиљу и среза Чачак, подигли су модерну школску зграду. Она располаже поред осталог, и салом за трпезарију и становима за просветне раднике. Ову школу похађало је годишње преко 300 ученика из околних села: Вучака, Ерчега, Васиљевића, Медовина и Смиљевца.

Остали подаци о селу.

Ту је пре четрдесет година дом здравља из Ивањице, y заједници са школом и мештанима подигао водовод. Вода je уведена у школу и станове школских радника. Ковиљчани су 1968. године уз помоћ ‘Електромораве’ из Чачка добили електрично светло, а касније су електрифицирана сва села нисконапонском мрежом. Ковиље ће постати привлачно, не само за туристе, љубитеље реткости већ и за риболовце.

Верски објекти и њихов значај.

Ово скромно место у долини Ношнице било је познато надалеко по свом манастиру. Данас се ту налазе две цркве под истим кровом, скривене испод стена, на десној обали реке Ношнице. Посвећене су Светим арханђелима и Светом Николи. Црква Светих арханђела (у пећини) је знатно мања и датира још из 13. века, из времена када је подигнута црква y Придворици и манастир Студеница. Друга је саграђена 1644. године.

Ковиље се први пут помиње 1606. године у Крушевском споменику, а затим 1651. године y једном запису у коме се говори о обнови манастира. Овај запис, који је y два маха објављен, налази се на једном рукописном четворојеванђељу које је 1651. Године поклонио манастиру Ковиљу последњи пећки патријарх Гаврило, родом из села Штиткова код Нове Вароши, из чувене кнежевске породице Рашковића. Из садржине записа види се да је патријарх поклонио четворојеванђеље манастиру са старом црквом Св. Архистрахика Михајла и Гаврила и новим храмом Св. Николе. Даље се из записа сазнаје да је Гаврило, док је био рашки митрополит, наишао на давно опустели манастир, обновио га 1644. године. Као ктитор обнове, у манастиру је остао још неко време ·док је консолидовао монашки живот и повратио манастиру нека отета добра. Исте године је саграђена црква Св. Николе и, вероватно, живописана (живопис је делимично очуван). Обновивиши Ковиље и средивши прилике у њему, пише Р. Станић, Гаврило је постављен за пећког патријарха.

Манастир је имао своје имање и стоку. Отуда потиче топоним – Амбарина, место где је манастир имао своје амбаре. Према једној легенди, калуђери манастира y Ковиљу су напустили овај крај под притиском Турака, а по другој један манастирски ђак је убио Турчина и због тога се читава братија манастира одселила преко Саве и Дунава у манастир Ковиљ код Новог Сада. И док су били y Ковиљу, калуђери су опрезно радили. Плашили су се Турака. За време славе манастира, постављали су једног или двојицу људи на место караулу одакле су осматрали да ли наилазе Турци. Одатле су могли да осматрају све прилазе Ковиљу и манастиру. Уколико се појаве Турци, осматрачи су јављали другим који су се налазили на саборишту, а ови калуђерима, и тада се народ разилазио.

Ковиљски манастир је радио и после 1688. године када „изгибоше Срби на Голији“ и после чега је овај крај био скоро пуст. Чак је тада при манастиру радила манастирска школа. Манастир је био расадник писмености овог краја. Научници су утврдили да су дечаци у овом манастиру припремани за свештенички позив. Увек је ту било по десетак манастирских ђака. Не зна се тачно када је манастирска школа почела са радом. Подаци говоре да је на почетку 18. века таква школа постојала y овом манастиру.

Административно-територијална припадност села у новије време.

Ковиље и горња села били саставни део Ужичко-старовлашке нахије, а потом (1934) и истоименог окружја. Од 1937. године овај крај припада Моравичком срезу. У срезу Моравичком (1947) налази се 18 месних народних одбора, y које улазе и одбори y Вучаку, Ерчегама и Смиљевцу (који је исте године променио име y МНО Ковиље). Са оснивањем општина y Моравичком срезу (1951) општински центри постају Ерчеге и Ковиље. Од 1955. године y срезу Чачак егзистира општина Ковиље са селима Васиљевићи, Вучак, Ерчеге, Ковиље, Смиљевац и Медовине. Општина Ковиље, са свим селима, припојена је 1959. године општини Ивањица. И данас је административно стање непромењено.

Становништво.

Становништво овог краја је живело y великим породичним задругама и највише се бавило сточарством. Биле су то велике задруге и надалеко познате:

-Аврама Јеротијевића, са 19 чланова и:

-Петра Радојчића, са 18 чланова,  су из Ровина;

-Милана Ковачевића, са 22, из Трћа;

-Николе Делетића, са 16, из Васиљевића;

-Тодора Палибрка, са 41, из Медовина;

-Јована Драмићанина, из Вучака са 20 и:

-Милована Ћојбашића, са 18, из Медовина и др.

У таквим задругама постојала је подела рада. Задруге су имале вишак сточарских производа: сира, кајмака, сувог меса и вуне, које су односили на коњима y равничарске крајеве и тамо продавали, а отуда дотеривали житарице, јер планина није могла да обезбеди довољно хлеба за чланове оваквих задруга. Уз то су се људи бавили у слободном времену, поготову преко зиме, израдом разних алата од дрвета и судова за покућство, а жене су ткале.

Јован Цвијић о овим просторима.

Интересантан је говор становника овог краја. Јован Цвијић на једном месту каже:

„На први поглед y очи пада велика спорост y говору и y покретима. Старовлашани се дозивају и разговарају на даљини, чак с једног брда на друго… и због спорости у говору, они говоре уопште чешће, али и боље него Шумадинци. У згодним примерима (Старовлах) зна употребити пословице и шале, заплести питања, губити се у описивањима, не разумети оно што му се не допада“.

ИЗВОР: Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Влаха“, издање 2002. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top