Порекло и братства племена Никшића

2. мај 2018.

коментара: 36

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Никшићи су племе Старе Херцеговине, које је у једном раздобљу настањивало област средњевековне жупе Оногошт, касније по њима названу Никшићи, и то Никшићко поље – околину старог града Оногошта, касније Никшића, област Требјеса на југу од града Никшића и жупу на исток од града, касније по њима названа Жупа Никшићка.

Током турске окупације која је у овој области трајала око 400 година, становништво Поља ће се у највећем броју иселити, у 18. веку иселиће се и Требјешани, а једино ће становништво Жупе у већем делу остати у својој области. Отуд је разумљиво да многи родови у другим крајевима Црне Горе, Херцеговине и нарочито Србије воде порекло од исељених Никшића.

Према предању забележеном код већег броја аутора, родоначелник племена Никшића у Старој Херцеговини је грбаљски бан Владимир, другим именом познат и као Илијан. Био је племићког рода. Према предању, оженио је кћер зетског краља Вукана Немањића, Јевросиму. Јевросима није личност позната историји. За Вукана се зна да је имао три сина, а непознато је да ли је имао кћери. С обзиром да никшићко предање увек говори како је Илијан оженио сестру зетског краља Стефана Вукановог, јасно је да се то венчање догодило након Вуканове смрти, око 1208. године, али и после 1216. године, када је краљ Радослав прогнао са власти старијег Вукановог сина Ђорђа, те је краљевску власт у Зети спроводио Стефан Вуканов. Имајући у виду да је Вукан, као најстарије дете Немање и Ане, рођен око 1150. године, Јевросима би могла бити рођена крајем 12. века, па у то раздобље треба сместити и време рођења бана Владимира Илијана, родоначелника Никшића. Међутим, према „Казивањима старих Требјешана“[1], Јевросима је била кћер, а не сестра краља Стефана, што помера и време рођења како њеног, тако и Никшиног (око 1230. године). У сваком случају, и једна и друга верзија потврђују сва забележена предања која говоре да је Никша био присутан подизању Манастира Морача (1852. године, у којем се према неким наводима касније и „запопио“[2]).

 

Ровински је о овом предању забележио:

 

„Најстарији познати предак Ровчана је бан Милутин, који је живео у месту Кртоле (на југу Тиватског залива) негде крајем XII или почетком XIII века. Бан Милутин је имао сина Иваниша, који га је и наследио. Бан Иваниш Милутинов је живео са породицом у Грбљу (Бока Которска), и имао је два сина: Илијаса и Владимира, у народу познатог као Илијан, који је такође зивео у Грбљу … Војвода Владимир Илијан Грбљанин се оженио Јевросимом Вукановом, сестром (дукљанског) краља Стефана Вукановог Немањића а унуком Стефана Немање. Илијан као племић и представник Грбља, био је на услузи Немањићима, па је тај крај заједно са градом Котором, једно време уживао аутономију у држави Немањића. Захваљујући стеченом поверењу, дошло је и до брака са Јевросимом, у коме су се родили Никша и Бранлуста. Из народних легенди и неких историјских извора, може се закључити да је војвода Илијан на крају изиграо то поверење учествујући, или чак организујући једну од бројних буна у Зети против власти Немањића. Буна је сломљена, а војвода Илијан је највероватније погубљен. Никша, Илијанов син, је био боље среће од свог оца (други Илијанов син Бранлуста се слабо помиње, и вероватно је умро не оставивши потомство). Никшу, који је још био дете, усвојили су и одгојили његови рођаци, Немањићи. О Никши постоје многе легенде; оставио је бројно потомство и остао у успомени народа читаве Старе Херцеговине и Црне Горе (од Никше потичу племена Требјешана, Жупљана, Ровчана и оних у Потарју). Али, те легенде, које долазе из разних племена Црне Горе, никако не могу да се сложе око времена у којем је Никса живео. Неке легенде га смештају у доба владавине дукљанског краља Стефана Немањића (подигао манастир Морачу 1252. године), док је у другим он учесник убиства бана Угрена, у другој половини XIV века.“[3]

 

Предање о пореклу Никшића из Грбља и од Немањића у женској линији, забележили су многи етнографи: Димитрије Георгијевић Тирол („Казивања старих Требјешана“, 1842), Нићифор Дучић („Народно предање о Никшићима”, 1892), Радоје Ускоковић („Исељени Никшићи”, 1924), Андрија Лубурић („Племе Никшићи”, 1935), Петар Шобајић („Никшић“, 1938), Милан Пековић („Никшићка Жупа“, 1974), Слободан Раичевић („Споменици у старој жупи Оногошт“, 1992) и др.

 

Оно што може да збуни су наводи да је порекло Никшића из Грбља, а да се као место Никшиног рођења и његове цркве задужбине посвећене Светом Луки налази у средишњем делу Кртола (данашњи Радовићи). Грбаљ и Кртоли никад нису чинили целину у административно-територијалном смислу. Грбаљ је увек био засебна жупа са својим статутом и привилегијама, док су Кртоли били део Михољског збора, неколицине бокељских општина окупљених око Манастира на Превлаци (некадашњег седишта Зетске епископије). Но, то што је родоначелник Никша био Грбљанин по пореклу, не значи да није могао имати посед у Кртолима.

 

Сва предања везана за Никшиће говоре о Грбљу као матици племена. У Кртолима на полуострву Луштица, у селу Гошићи, постоји црква Светог Луке, саграђена још у 5. веку, по којој су, наводно, преци Никшића, узели Лучиндан за славу. Недалеко одатле, у Никовићима налази се локалитет – узвишење, познат као “Никшина главица”, где је, према предању Кртољана, место Никшиног рођења. „Одатле су се, по предању, населили Никшићи у Црној Гори“.[4]

 

О могућој вези Никшића са Приморјем писао је и Вукмановић у свом раду о Паштровићима[5]: „Данас народно предање зна само да су овдје били стари Никшићи и на њих је очувана успомена у неким топографским именима (Кастио Никшићки, Земља Никшић и Никшић Улица)… Никшићи се у XV вијеку помињу и у Паштровићима као сточари и земљорадници. На Брдима, планинском насељу, били су познати као сточари, а понегдје као кметићи и помињу се још као купци земље“. 1437. године у једном документу се помиње Јурек Никшић, а 1441. године браћа Никшићи из Паштровића – Јурко (вероватно онај исти, Јурек), Драгош и Лерко[6]. Данас је тешко утврдити да ли се ради о припадницима племена Никишића, или можда неког изумрлог паштровског братства, док би се у случају побројане тројице браће могло радити и о патрониму, од оца Никше, који и не мора бити припадник племена Никшића.

 

Никшу Илијановог не треба мешати са војводом Никшом од којег су Никшићи и Гојаковићи у Ровцима. Наиме, овај други Никша је савременик оногошког бана Угрена, којег је убио Никшин син Гојак. Гојакови унуци су пописани у турском дефтеру за Херцеговину из 1477/78. године[7], што се уклапа у помен бана Угрена на почетку 15. века, као и у народно предање по којем је Угрена убио Гојак Никшин, а затим побегао у неприступачну област Ровца, где се од њега касније развило бројно потомство. „У историјским изворима помиње се 1401. године Угрен (Радиновић) који је купио царину на Оногошту. Изгледа да је тај Угрен био jедaн од посљедњих жупана у Оногошту из његова рода старосједилаца“.[8] Ове појединости указују да је Гојак живео крајем 14. и у првој половини 15. века, а његов отац Никша је могао бити рођен средином и живети у другој половини 14. и првој половини 15. века. Овај познији Никша је потомак Никше Илијановог, по коме је (и вероватно не само он, него и још неки предак између њих) и носио име.

 

Поставља се питање по којем Никши носи име племе Никшића. Чињенице указују да је назив Никшићи старији од овог познијег војводе Никше који се настанио у Оногошту. Наиме, најстарији забележени помен влаха Никшића је из 1399. године[9] у писму који су Дубровчани писали Јелени Балшић у вези притужбе влаха Никшића („власи Никшики“) да им је Богчин Корјенић у Љутој узимао царину кад су ишли у Дубровник или Котор. Дакле, власи Никшићи су 1399. године већ оформљена заједница (ратничка дружина, катун, племе) која живи у подручју тадашње Оногошке жупе. Како смо, према другим релевантним временским одредницама, закључили да је Никша, отац Гојаков, рођен средином 14. века[10], немогуће је да за само 50-ак година он има тако бројно потомство да се они називају по њему – Никшићи, у смислу веће заједнице истородних потомака неког Никше. У прилог овој претпоставци иде и постојање Никшића у Полимљу, који су средином 15. века већ толико бројни да се по њима зове влашка нахија.

 

Највероватније објашњење постојања Никшића у Полимљу и Потарју[11] крајем средњег века је да су они огранак Никшића који су се средином 14. века појавили у Оногошту, ту вероватно дошавши из Приморја, те се један део племена померио на исток и тамо трајно настанио. Досадашња генетска истраживања не потврђују ову везу, с обзиром да сви до сада тестирани који имају порекло од полимско-потарских Никшића, нису нарочито генетски блиски осталим Никшићима. Наиме, и поред тога што су и једни и други носиоци хаплогрупе I2a PH908, генетска блискост ове две групе Никшића потиче од предака још из раног средњег века, тако да се не може извући закључак да су и они потомци Никше који је живео у 13. веку. Могуће решење ове загонетке је да је део Никшића био само главарски слој код полимско-потарских Никшића, који је катуну дао и име, док су остали његови припадници били другачијег порекла. Жарко Шћепановић[12] и Богумил Храбак[13] сматрају да су Никшићи били на Тари крајем 14. века, где су ступили у везу с надирућим Турцима, те да су још 1399. године били „стабилизовани“ на Тари. Ранији назив области – Брсково, са успостављањем турске власти замениће се називом влаха Никшића, под турском влашћу – Нахија влаха Никшића (Nikşiçler) пописана у попису крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. године, а затим и у осталим турским пописним документима све до 1550. године.

 

У једном дубровачком документу из 1355. године, између осталих лица, помињу се и извесни Витоје и Нинко Никшићи из Оногошта[14]. Радоња Нинковић од Никшића (de Nichsich), који се помиње у млетачком документу из 1399. године, можда би могао бити син Нинка Никшића.

 

Никшићи су се у Оногошку жупу доселили највероватније средином 14. века, а ако се узме да су двојица поменутих браће Никшића 1355. године становници Оногошта и племенски Никшићи, а не синови неког другог Никше[15], онда њихов долазак у Оногошку жупу пада вероватно и раније. Ту ће се ово племе умножити, притом потискујући стариначке родове, истовремено запоседајући њихова насеља, док нису сасвим преовладали, у толикој мери да се област према њима почиње називати – Никшићи, и то почев још од 1477. године. Током 16. века, област (жупа) се још увек назива Оногошт, а почетком 17. века још постоје напоредо оба назива – Оногошт и Никшићи[16], да би током 17. века назив Оногошт био истиснут пред племенским називом. Касније, кад буде, од стране Турака, заснован град на месту раније тврђаве Оногошт (око 1700-1702. године), он ће бити прозван једноставно – Никшић, с обзиром да се налазио у сред никшићког подручја.

У турском дефтеру за Херцеговину из 1477. године[17], пописана је и нахија Грачаница, са назнаком „други назив Никшићи“. Војвода нахије је Батрић, а осим његовог пописано је још 20 домова у џемату. Ако узмемо као тачно предање да су синови Никшини убили бана Угрена почетком 15. века, што указује да су они тада били одрасли људи, пописани Никшићи би могли бити њихови унуци и праунуци. Занимљиво је да се међу пописанима јављају двојица са назнаком „син Никше“ (Паскаш и Владко), што указује да је и даље име Никша било заступљено међу Никшићима.

Но, вероватно ово није коначан број Никшића у овом крају око последње четврти 15. века. Сигурно су неки Никшићи тада живели и у другим околним нахијама. Као могући доказ за то је и лично име Никша које се јавља на више места у дефтеру и у нахијама Рудине, Риђани[18] и Пива, као и чињеница да се, као једно од места где зими бораве Никшићи наводи и Велимље (у Бањанима), што је знатно на запад од Никшића и ван подручја које се традиционално сматра никшићким.

Никшиће би требало тражити и у Нахији Оногошт, где је пописан џемат Милике (или Милка) Војихниног са укупно 11 домова. Међу пописанима су извесни Станоје син Озрихне и Оливер син Ивке. У области племена Никшића касније налазимо села Озриниће и Ливеровиће. Можда су добила називе по наведенима Озрихни и Оливеру.

Под Никшићима у племенском смислу, сматрају се следећи огранци: Никшићи у Жупи Никшићкој, Требјешани у селима Никшићког поља и њихов знатан део насељен у Ускоцима, Ровчани – Гојаковићи и Полимско-потарски Никшићи.

 

Свима је заједничка слава – Лучиндан. Према Ускоковићу „сви Никшини потомци славе Лучиндан и преслављају Петровдан.”[19] Гојаковићи у Ровцима имају различиту прислужбу у односу на остале Никшиће – Марковдан.

 

Како је наведено, ровачки Никшићи[20] потичу од Никшиног сина Гојака, који се, након убиства бана Угрена[21], склонио у Ровца, у тешко приступачан крај на десној обали реке Мртвице, недалеко од њеног ушћа у Морачу. Од његова четири сина у Ровцима ће касније нарасти велико братство Гојаковића, које се дели на ужа братства: Булатовиће (Булатовићи, Минићи, Тапушковићи), Влаховиће (Влаховићи, Селићи), Срезојевиће (Илинчићи) и Шћепановиће (Шћепановићи, Драшковићи, Бећковићи)[22]. Од Гојаковића су и Поповићи (Колашин) и Новаковићи и Пулетићи (Липово), а од једног Гојаковића који се доселио из Ровца код племеника у Жупу (село Дучице), касније се развило неколико братстава у Жупи, и то: Вујиновићи, Јокићи, Костићи и Миличићи.

 

Главни део племена Никшића су Никшићи насељени у средњевековној жупи и граду Оногошт, касније крај и град назван управо по њима – Никшић. Они потичу од четворице синова Никшиних: Радослава, Милутина, Владимира и Гезимира[23] (од петог, Гојака, су Ровчани).

 

Према племенском предању, Владимира је Никша упутио у Грбаљ (или, пре, у Кртоле?), где су имали породично имање. Не зна се који би родови у Грбљу могли потицати од њега, уколико их уопште има. За један род се може претпоставити да потичу од ових грбаљских Никшића, а то су Милетићи који су се касније доселили из Грбља у Жупу (село Васиљевићи). На присуство Никшића у овом делу Боке највероватније указује и резултат Бабовића из Радованића на Луштици, који су стариначка луштичка породица[24], а код којих је утврђена хаплогрупа I2а PH908[25], при чему утврђени хаплотип не стоји тако далеко од никшићког. Раичевић[26] међу Никшиће рачуна и војводу Ђураша „за којег се вели да је живио у селу Кртолама у Жупи. О њему се приповиједа даје био ожењен кћерком Иван-бега Црнојевића“. На полуострву Луштица у Боки (и то управо у селу Радованићи!) постоји братство Ђурашевића чије предање тврди да потичу од Ђураша Вранчића, велможа краља Стефана Дечанског. У Кртолима постоји село Ђурашевићи, које се, као и већи део Кртола, у 14. и 15. столећу налазило у поседу Ђураша Илића, унука Ђураша Вранчића и родоначелника Ђурашевића, од чије једне гране потичу Црнојевићи[27].

Братство Матијашевића из Драговољића код Никшића за себе такође тврде да су од Владимира Никшиног.

 

Испрва су Никшићи насељавали Оногошко (касније Никшићко) поље у околини тврђаве, па и након пада тврђаве у турске руке (1465). Но, након устанка војводе Грдана Никшића крајем 16. века и током турско-млетачких ратова 17. века, већина становништва се померила према другим, нешто скровитијим областима.

 

Већи део Никшића се настанио у Жупи код Оногошта (касније Жупа Никшићка, на југоисток од Никшића), и то су потомци Милутина и Гезимира Никшиних[28].

 

Ливеровићи

 

Од Милутина је велико братство Ливеровићи[29] (у селима Ливеровићи, Облатно, Бастаси, Царине, Југовићи и Драговољићи), које се дели на родове: Бошковићи, Даковићи, Дачевићи, Ивановићи, Јаридићи[30], Јовановићи и њихов огранак Мандићи, Максимовићи, Митровићи, Николићи, Пековићи и Ћипранићи.

 

Потомци Гезимира (у селима Заград, Кута, Бјелошевина, Мораково и Васиљевићи) се деле у неколико група:

Прву групу чине родови: Ђиласи, Ђуровићи, Кнежевићи, Поповићи и Чворовићи.

Другу: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи, Кнежевићи, Лакетићи и Рашковићи. Од Бечановића је у Жупи био род Спаића, који су се 1712. године иселили у Прошћење код Мојковца, где се разгранају на Видаковиће, Кршикапе, Миниће и Павловиће, од којих неки пређу у Дробњак[31]. Од Бојовића су Бушковићи у Врањини на Скадарском језеру и у Курилу у Зети[32]. У ову грану Никшића се често сврставају и Крулановићи, али они су Никшићи само по женској линији[33].

Трећа грана су Шундићи[34] и њихови огранци Јоковићи, Мирковићи и Остојићи.

Четврта грана Гезимирових потомака је велико братство Васиљевића, које се дели на родове: Митровићи, Мићковићи, Павловићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи, Стојановићи и Ћираковићи.

 

Од жупских Поповића потиче позната кућа никшићких муслимана – Феризовић, према предању Жупљана – од Тодора Поповића којег су у детињству отели Турци и потурчили га, давши му име Фериз. Када је одрастао, Фериз се вратио у Жупу и настанио међу Поповићима. Његови потомци – Феризовићи су мирно живели међу православним Жупљанима, знајући да су истог порекла. Међутим, 1805. године, наговорени од Цетиња, Жупљани су истерали Феризовиће, те они пређу у Никшић. Феризовићи су били угледна никшићка кућа, уважавана и од муслимана и од православних. Након ослобођења Никшића, 1877. године, свих десет домова Феризовића иселило се у Сарајево и Подгорицу, где их и данас има. На Бошњачком ДНК пројекту постоји резултат тестираног Феризовића, код кога је утврђена хаплогрупа I2а PH908, што указује да је предање да су Феризовићи потурчени Никшићи по свој прилици тачно.

 

Временом, Никшићи су населили и Луково, крај североисточно од Никшића (требјешки Војводићи), међутим након подизања новог утврђеног града Никшића почетком 18. века, Луково је, исто као и већи део Никшићког поља, запустело.

 

Требјешани су потомци Радована Никшиног, који се настанио у Требјеси, у подручју истоименог брда на исток од Никшића. „Требјесом се сада зове само једна велика главица код града Никшића (Оногошта). Раније се Требјесом називало и једно насеље испод ње. То је насеље расељено 1789. године. У најстарије доба Требјесом се звао део Никшићског Поља, који је јужно од тврђаве Оногошта и главице Требјесе. На томе су земљишту данас села: Озринићи, Кличево, Кунак, Бршно, Пријеспа, Гудеља и Страшевина“.[35] Након две разуре Требјесе од стране никшићких Турака (1711. и 1789. године) већина Требјешана се коначно иселила из своје матичне области. Велики део Требјешана се 1789. године населио најпре у Бјелопавлићима, а касније прешао у Љевишта у Горњј Морачи. Одатле се део иселио за Русију (1804), а неки родови у села у јужном делу Дробњака (Струг, Сировац, и др), где се касније образовала посебна заједница под називом Ускоци. Након 1878. године, неки родови Требјешана су се вратили у своју матичну област и населили у Жупи Никшићкој и самој вароши Никшић и селима око ње.

 

У време друге разуре Требјесе, 1789. године, требјешка братства била су следећа: Балићи, Батрићевићи, Бућићи, Војводићи, Вујачићи[36] (раније Гавриловићи[37]), Дипићи, Драгићевићи, Јокановићи, Кљајићи, Распоп(овић)и и Симоновићи[38].

Током боравка Требјешана у Морачи, од ових братстава су се одвојили неки огранци са новим презименима, а тако и другде где су се расељавали, у Дробњаку, Пиви, као и касније приликом повратка неких родова у никшићки крај.

Део Балића се населио у Жупи Никшићкој (Царине), а од њих су и Лазаревићи у Морачи[39]. Од Дипића су Поповићи и Требјешани у Морачи и Ускоцима, а од ових Никовићи у Пиви. У Морачи и Ускоцима су и: од Јокановића – Лопушине, од Кљајића – Бећировићи, од Вујачића – Туровићи. Део Војводића се населио у Пиви, а од овог братства потичу и Ђоковићи у Жупи Никшићкој (село Југовићи).

Oд исте гране од које потичу Требјешани су и Радуловићи[40] у Рубежима код Никшића и њихов огранак Радоњићи, а од њих и у Жупи (Царине), као и у Дробњаку – Лаловићи (Пошћење) и Пекићи (Превиш). Грдинићи у Мојковцу, Беранама и Ускоцима (Сировац) су потомци Рада Требјешанина, који се после прве разуре Требјесе (1711) населио у Гојаковићима код Мојковца.

 

Браћа Миљанићи у лексикону црногорских презимена[41], као огранке или потомке Требјешана, наводе и следеће родове:

У никшићком крају: Вујовићи, Вућићи, Драшковићи, Кољајићи, Лазаревићи и њихов огранак Николићи, Радосављевићи.

У Херцеговини: Бјелетићи и Папићи (Опутна Рудина – Црквице, Билећа – Прераци, Хум) од требјешких Милобратовића, Гутовићи раније Божовићи (Гацко – Бодежиште), Пехиљи (Жиљево), Шиљеговићи (Невесиње – Риља); као и Челебићи у Жабљаку (на Скадарском језеру).

 

Никола Вујачић[42] као основна требјешка братства (потомке војводе Дракула Драгићева (?)) наводи следећа презимена: Војводић (Ђоковић), Бућић (Папић), Вујачић, Грдинић, Ђурковић, Кљајић (Бећировић), Кнежевић, Лопушина, Радуловић, Симоновић и Требјешанин (Поповић).

 

Досадашња генетска испитивања Y-хромозома више особа показала су да су Никшићи носиоци хаплогрупе I2a PH908, такозвана „динарска јужна“[43].

 

Од племена Никшића потичу многе познате личности[44].

 

Један од познатих изданак племена Никшића је Аксентије Шундић. Рођен је као Мирко Шундић у Васиљевићима 1750. године. Као младић, примио је монашки постриг у манастиру Студеница. Од 1792. године био је архимандрит и старешина манастира Морача. Водио је активан политички живот у временима кад је разурена Требјеса, те је био пропагатор досељења Требјешана у Горњу Морачу. Водио је преписку с вођама Првог српског устанка, као и с митрополитом Петром I Петровићем. 1805. године био је један од вођа устанка старохерцеговачких племена, а с војводом Мином Радовићем предводио је одред Морачана који су се борили уз Карађорђа 1809. године када је освојен Нови Пазар.
Архимандрит Аксентије Шундић упокојио се 1826. године у Кутима, а сахрањен је код манастира Светог Луке у Никшићкој жупи. Руска царица Катарина Велика одликовала га је орденом Свете Ане.
Треба поменути и следеће познате Никшиће: Архимандрит Хаџи-Рувим Ненадовић, чувени духовник, сликар и резбар, мученички пострадао од београдских дахија 1804. године. Војвода из оба српска устанка, председник Народне канцеларије (владе) током Другог српског устанка и школован сликар – Петар Николајевић Молер (синовац Хаџи-Рувимов). Чувени ускочки ратник и харамбаша Петар Кршикапа, један од учесника убиства Смаил-аге Ченгића 1840. године. Прота Захарије Захарић, кремански свештеник чијом заслугом су сачувана пророчанства Митра и Милоша Тарабића[45], веома угледна особа и лични пријатељ краља Петра Карађорђевића. Песник Радован Бећировић – Требјешки. Чувени београдски психолог Жарко Требјешанин. Марко Лопушина, публициста који је објавио више радова о српској дијаспори. Светски познати народни гуслар Бошко Вујачић. И још многи други.

 

За оне које занима више података о Жупи Никшићкој, треба истаћи да Жупљани воде лепо уређену и богату подацима интернет страницу о свом завичају:

http://zupa.today/

 

Насловна слика: Никшин киљан на Лукавици, са странице:

http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/rovca-do-niksica/

 

Слика села Ливеровићи, са странице:

http://zupa.today/liverovici.html

 

 

 


[1] „Казивања“ су записана 1842. године од стране Димитрија Георгијевића Тирола, српског писца и историчара. Главни казивач био је Требјеанин Иван Степанов Драгићевић.

[2] “Исељени Никшићи”, Радоје Ускоковић

[3] „Црном Гором“, Павел Аполонович Ровински, 1893.

[4] „Бока“, поп Сава Накићеновић, страна 198

[5] „Паштровићи“, др Јован Вукмановић, страна 110

[6] „Паштровићи“, др Јован Вукмановић, страна 110

[7] „Постанак и развитак, брдских, црногорских и херцеговачких племена“, Бранислав Ђурђев, страна 157

[8] „Споменици у старој жупи Оногошт“, Слободан Раичевић, страна 159

[9] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 142

[10] Никша је погинуо од разбојника на Лукавици, где се и данас налази Никшин киљан, а сахрањен је на подручју данашњег жупског села Заград где је недавно ископана “Никшина плоча”, надгробна плоча Војводе Никше.

[11] Ради се о области Горњег и Доњег Колашина, између река Таре, Лима и Љубовиђе. Упрошћено се за ове Никшиће користи назив – Тарски Никшићи.

[12] „Никшићи у Потарју“

[13] „Стари Влах од XV до почетка XIX века“

[14] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 144

[15] Никша у то време, па ни данас, није било тако ретко име.

[16] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 143

[17] „Поименични попис санџака вилајета Херцеговина“, Ахмет Аличић

[18] Риђани су старије племе ове области, које су, према предању, Никшићи „притисли“. Да су ова два племена била у суживоту, говори и чињеница да су у 16. веку имали заједничког војводу, из племена Никшића.

[19] “Исељени Никшићи”, Радоје Ускоковић

[20] Овај чланак се неће детаљно бавити ровачким Никшићима – Гојаковићима, с обзиром да они касније чине засебно брђанско племе, као и из разлога што о њима постоји посебан чланак.

[21] Угренов киљан и данас постоји у Ливеровићима у Жупи Никшићкој.

[22] Братства и родови се наводе азбучним редом, без обзира на бројност рода.

[23] Ово за подручје Црне Горе и Старе Херцеговине необично име, које у основи има мађарско име Геза, могло би бити временом изобличено словенско име Казимир.

[24] „Бока“, Поп Сава Накићеновић

[25] Табела Српског ДНК пројекта: https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[26] „Споменици у старој жупи Оногошт“, Слободан Раичевић, стр. 33-35

[27] „Бока“, Поп Сава Накићеновић

[28] Подаци о жупским Никшићима су из рада „Никшићка Жупа“, Милана Пековића, стр. 31-80.

[29] Вероватно упрошћено од Оливеровићи.

[30] Чује се и варијанта: Јаредић.

[31] „Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, Стојан Караџић и Вук Шибалић, страна 799

[32] Ово предање наводе сами Бушковићи, а записао га је Андрија Јовићевић („Ријечка нахија“, страна 609); Милан Пековић („Никшићка Жупа, стр. 61-62) износи податак да Бушковићи потичу од жупских Шундића.

[33] Занимљива је прича о мушком пореклу Крулановића. Наиме, један Кнежевић је, током француске инвазије на Боку, почетком 19. века, заробио једног француског војника и довео га у Жупу, где је овај радио као слуга. Како је у тој кући Кнежевића била једна неудата а старија девојка, то их они ожене, а потомство остане да живи у мајчином роду.

[34] Према другој верзији коју наводе Караџић и Шибалић, Шундићи су огранак требјешких Дипића („Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, стр. 794-795).

[35] „Дробњак, племе у Херцеговини“, Андрија Лубурић, страна 21

[36] Граховски Вујачићи сматрају да су Вујачићи у Морачи и Ускоцима њигов огранак.

[37] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[38] „Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, Стојан Караџић и Вук Шибалић, страна 793

[39] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[40] Радуловићи су од Радула Крстова Никшића, а Требјешани од његовог брата Дракула („Исељени Никшићи”, Радоје Ускоковић).

[41] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[42] Родословно стабло у раду „Требјешани“, Никола Новичин Вујачић

[43] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[44] Биће наведени само познати Никшићи родом или пореклом из матичне области око града Никшића, без Ровчана, из разлога наведених у фусноти 20)

[45] „Креманско пророчанство“

Претходни чланак:

Коментари (36)

Одговорите

36 коментара

  1. Nikola Drašković

    Pročitao sam sve o Rovčanima sto ima na ovom sajtu i odlično je sve. Kao i DNK uzorak mojih Draškovića, i ja cu da se testiram odje u Americi. A komentarisao sam jer mi se svidjela slika Nišina kiljana pa me povukla nostalgija. Svaka vam čast na projektu! Pozdrav. Nikola.

  2. Војислав Ананић

    НИКШИЋИ, некад једно од најјачих и најзнатнијих племена у црногорској Херцеговини у околини Никшића. По старој писаној и усменој предаји, која се одржава међу њима, Н. воде подријетло од заједничког претка Никше, по коме се тако и називају. За њега кажу, да је био син неког грбаљског бана, а од женске лозе Немањића, из Грбља је прешао код бана Угрена, који је у то вријеме управљао Оногоштом. Никша се настанио у никшићкој жупи; ту се намножавало и одатле ширило његово племе. Н. се у дубровачким споменицима спомињу први пут 1399, под именом Власи Н. У том документу стоји, да се Дубровчани жале госпођи Јелени, што се Н. узимају двије царине кад иду у Дубровник. Из никшићке жупе су се Н. рано почели спуштати низ ријеку Грачаницу пут Никшићког Поља. Основали су прво јако насеље у Драговољићима, затим у Рваћеву. Из њега су се спустили у поље. Најјача су им насеља била око главице Требјесе, четврт сата источно од Никшића. По њој се тај огранак називао Требјешанима. Рано је један дио Н. прешао у сусједно племе Ровца. Сви Н. славе Св. Луку. У Жупи се налази стари манастир, посвећен овом свецу, који је служио за дуго вријеме као културни и просвјетни центар племена Н. и ближе околине.
    По старом граду Оногошту околина никшићка се некад звала Оногошт. У почетку 17. вијека дијелила се она на Оногоште и Никшиће. Касније се губи стари назив Оногошт, а потискује га и замјењује племенско име Н.
    Породице племена Н. су се истицале у оном крају јаким кнежевским, свештеничким и војводским кућама. Никшићки војвода је био над цијелом околином Никшића. Најјачи су Н. били у 16. и 17. вијеку. Дали су чувеног војводу Грдана Никшића, који је организирао устанак против Турака. Њега је замијенио синовац му, војвода Петар Гавриловић, који је у половини 17. вијека предводио Н. за кандијског рата у борби против Турака. Војводство је остало на његовом потомству, које је живјело у Требјеси и презивали се Војводићи. Од њих је било, како предаја каже, осамнаест војвода.
    Н. су увијек судјеловали у свим већим покретима против Турака; били су уз свог војводу Грдана, уз Млечиће у кандијском и морејском рату и увијек су се у борби одликовали. Кад су Турци подигли утврђење и настанили се у Никшићком Пољу од почетка 18. вијека, повели су Н. са околним племенима непрекидну и очајну борбу с њима. То их је слабило и нагнало да су се почели од тада, као и остало становништво Никшићког Поља, све више исељивати. Најгоре су прошла њихова насеља у пољу ближе турском граду, Требјеса и Рваћево. Она су већ давно расељена и у рушевинама. Одржали су се дијелом Н. даље од града, у Жупи, Драговољићима, па и у Ровцима. Два пута су Н. особито настрадали. Први пут 1711. када су, на позив руског изасланика Милорадовића без успјеха нападали на турски Никшић, а други пут 1789. опет при нападу на град. Оба пута је Требјеса потпуно разорена. Послије тога Требјешани су прешли у ускоке, одакле су наставили борбу с Турцима. Тада се особито истакао јунак Вук Јокановић-Лопушина. Из ускока се један дио Требјешана преселио 1804. у Русију код Одесе под водством браће сердара Малише и Бошка Бућића. Н. има много више расељених по свима српским земљама него у њиховој старевини код Никшића. Највише их је у Србији. Њихови су исељеници понијели јаке традиције из старог краја, па са и у новој средини показали велику борбеност и способност и дали много истакнутих и заслужних људи. Од њих су у Србији: Блазнавци, Грбовићи, стара кнежевска породица у околини Ваљева, ваљевски кнез Илија Бирчанин, Хаџи Рувим, боговађки архимандрит, војвода Петар Молер, Павле Даниловић, секретар кнеза Милоша, шабачки владика Мелентије Никшић, добротвор мајор Миша Анастасијевић, Сима Милутиновић-Сарајлија, породица Јована Скерлића, породице кнегиње Љубице, краљице Драге и многе друге.

    Литература: Казивање старих Требјешана и архива сердара Малише и Бошка Бућића (1842); Исељени Никшићи (Зборник радова посвећен Ј. Цвијићу, 1924). П. Шобајић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  3. Pozdrav Nebojsa,znate li nesto o iseljavanjima Kostica u JuznuSrbiju,Toplicu,Prokuplje?

  4. Небојша Бабић

    Поздрав Предраже, заиста немам тај податак. Верујем да међу људима из Порекла има добрих познавалаца крајева који вас занимају, па се надам да ће вам неко наћи податке. Само да примете ове коментаре…

    • Aleksandar

      Moje postovanje,
      Ja sam Vasiljevic iz sela Sirca kod Kraljeva moj predak je Milija Smolovic 1760-1830 doselio se iz Crne Gore nasao sam da Smolovici poticu od Petra Ivanovica iz Niksica, intersuje me opsirnije o tim Ivanovicima iz Niksica, kao i opsirnije o Smolovicima. Ako imate literaturu i smernice i informacije na ova dva pitanja pomogli bi ste mi jako puno.
      Hvala Vam Veliko
      Moj meil je [email protected]

  5. Denis Vuković

    Poštovani,
    moje prezime je Vuković i po predpostavci mojih predaka da smo poreklom iz Nikšićke Župe. Da li imate neke podatke o tom plemenu Vukovića kojima je krsna slava sv. Joakim i Ana?

  6. Небојша Бабић

    Денисе, Свете Јоакима и Ану у Жупи и другим крајевима око Никшића славили су Угреновићи и родови који од њих потичу, – потомци бана Угрена.

  7. Radiša Jovanović

    Treba mi neko iz Nikšićke župe ko prati porodična stabla, jer imam neka saznanja a i priče od starijih da potičemo sa tih prostora. Naime krajem 17.veka oko 1690.godine u Rakovac na Kopaoniku doselio se Svetislav, neznam koje je prezime imao. Sa njim je bila i Djura, neznam dali mu je bila majka ili žena, ali po nekim pričama najverovatnije da mu je bila žena. Slavimo Lučin dan /Svetog Luku/ i Markov dan.
    Ako neko ima neka saznanja o Svetislavu i Djuri neka mi se javi. Ne mogu da dodjem do podataka koje im je prezime bilo kada su došli na ove prostore.
    Unapred hvala ako neko ima neka saznanja.

  8. Небојша Бабић

    Један значајан налаз који можда баца неко ново светло на порекло Никшића:

    “Прегледајући I2-PH908 хаплотипе на ФТДНА Пројекту, уочих тестираног Нијемца Christoph Hüfner,1595,Nonnewitz,Saxony,Germany.

    Nonnewitz је мјесто у Саксонији, у срцу некадашње територије полапских Срба. Тражећи да прочитам нешто више о овом мјесту на њемачкој Википедији нађох сљедећи податак: “Nonnewitz entstand 1928 aus der Zusammenlegung der drei Dörfer Bröditz, Nonnewitz und Nixditz.” тј. Nonnewitz је настао 1928. године спајањем три села: Bröditz, Nonnewitz und Nixditz. Видимо да су сва три насеља словенофона и то са завршетком на -ић. Овакав тип топонима је иначе чест у том крају и сви ови топоними се налазе у
    Atlas Altsorbischer Ortsnamentypen (Атласу старосрпских топонима). Ово Nixditz ме одмах подјсетило на Никшић. И затим нађох и потврду моје претпоставке:

    То насеље се дакле несумњиво звало Никшић, што показује старост и присутност овог облика било да се ради о називу мјеста или рода на двије локације на којима су у средњем вијеку живјели Срби, на Балкану и Полабљу.

    Иако не вјерујем да је тестирани Хуфнер припадник никшићког рода, занимљиво је да им је генетски прилично близак (мада ово може бити и посљедица модалности никшићког хаплотипа)…”

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.360

  9. Obrad

    Veliki pozdrav.Da li neko zna o Matovicima,jer po pricama nasih djedova se pominje Niksicka Zupa,Trebinjske sume,Banjani.Hvala unapred !

  10. Небојша Бабић

    Обраде, вероватно се ради о бањанским Матовићима:

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=600.160

    Код браће Миљанића постоје пописани сви Матовићи у ЦГ:

    http://www.montenegro.org.au/M.html