Спич – повест, насеља и порекло становништва Reviewed by Momizat on . [divide]Спич је област уз обалу јужног Јадрана, од Чања на северозападу до полуострва Ратац[1] на југоистоку. Насеља се размештена у брдима надомак обале. У зал [divide]Спич је област уз обалу јужног Јадрана, од Чања на северозападу до полуострва Ратац[1] на југоистоку. Насеља се размештена у брдима надомак обале. У зал Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Спич – повест, насеља и порекло становништва

Спич – повест, насеља и порекло становништва

Спич је област уз обалу јужног Јадрана, од Чања на северозападу до полуострва Ратац[1] на југоистоку. Насеља се размештена у брдима надомак обале. У залеђини Спича је Созина, као и насеља Зубци и Туђемили, приобална граница Спича код Чања (Куфин) је са подручјем Паштровића, а на североистоку се планином граничи са Црмницом. Спичанска општина постојала је до 1956. године, када је извршено укрупњавање подручја јединица локалне самоуправе, те је од тада област Спича до данас у саставу Општине Бар.

 

 

Положај Спича (са Google maps)

 

 

На подручју Спича од давнине постоје насеља: Мишићи, Ђурмани, Ђенђиновићи, Зграде, Заграђе, Брца, Занковићи, Папани, Миљевци и Шушањ. Сутоморе[2] је варошица заснована 1882. године (прва кућа у Спичанском пољу, где се касније развило Сутоморе, подигнута је 1851. године), а Чањ[3] је модерно туристичко насеље засновано у 20. столећу, на месту некадашње луке, која је коришћена за пристан бродова још почетком 17. столећа[4] (у 18. столећу је отворена и званична трговачка лука са складиштима, уз дозволу турских власти).

 

Cутоморе, сa: http://jasninaputovanja.me

 

Назив Спич: Накићеновић у свом раду „Бока“ наводи да назив Спич (Spizza) долази због облика шпице којег је подручје Спича. Ово тумачење не звучи баш уверљиво. Борислав Стојовић[5] назив Спич изводи из латинске речи hospitum / hospicium – гостопримство, у смислу свратишта, крај тако назван по Манастиру Богородице Ратачке, који је служио управо као прибежиште разних путника, невољника, сиротиње, али и становништва околних села у случају неког непријатељског напада, с обзиром да је манастир имао зидине попут неког мањег утврђења. Има мишљења да Спич носи име по млетачкој племићкој кући Марковић – Спица (Conti Marcovich di Spizza)[6].

 

Најранији помен Спичана у млетачким документима[7] је из 1327. године, када се помиње Обрад син Очинин из Шушња (Obrado filius Ocigne de Susiano). 1334. године, исти човек је записан као Обрад Очинић Шушњанин (Obrat Ocinich Isusciannich), а помиње се и његов брат Ђуроје. Није познато имају ли ови спичански Очинићи везе с цетињским који се први пут помињу средином 15. столећа као већ формирано братство и презиме. У млетачком документу из 1547. године помиње се извесни Ђорђе Илијин Путујевић из Спича, морнар на млетачкој ратној галији.

 

Стариначко становништво Спича било је блиско Паштровићима, и са суседном Црмницом, која је у залеђу Паштровића и Спича, чинили су једну етничку целину, што се види и по пореклу старих родова и њиховом бивствовању по целом наведеном подручју. Догађаји од почетка 15. столећа, услед турског освајачког напредовања, као и присуства Млетачке Републике у овим крајевима и сталног ратовања током 15. и 16. столећа, ову ће слику изменити утолико што се старо становништво помера према северу (као и преко Јадрана у Италију), док се на његово место досељавају родови из средњевековне Зете и других крајева. Досељавање из Зете почиње после 1479. године, када су Турци заузели Скадар, а млетачке власти почеле да деле запустелу земљу у Приморју горштацима који су били вољни да се доселе. Напоредо с тим иде и процес покатоличавања и исламизације становништва, те успостављања млетачко – турске границе у сред овог подручја, а касније и црногорске на трећој страни. Све ово узроковаће међусобно удаљавање живља на овом невеликом географском подручју.

 

Подручје Спича у претурско време, досезало је до Ластве (Петровац на мору), што се може утврдити на основу поседа који је краљ Милутин повељом из 1306/7. године даровао ратачком манастиру. До одвајања Спича од Паштровића дошло је 1426. године, када су Млечани ово подручје предали на управу властима у Бару. Буљарица је постала гранично подручје (у документу из 1442. године овај крај се назива Spiz Pastrovichorum), али су током наредних око двесто година, Паштровићи померали границу, тако да се она усталила на Куфину изнад Чањске увале[8]. Спичани нису имали среће ни са суседним Црмничанима, који су им преотели највећи део планине на Созини. Због оваквих ствари, односи иначе три блиска племена су били готово непрекидно затегнути, а долазило је и до граничних чарки, пленидби и отимачина, насиља, па и до озбиљних крвопролића. Спич је под турску власт пао 1571. године, када су Млечани без борбе предали Турцима спичанску тврђаву, познатију као Нехај. Кнежина Спич је тада признала власт турског Бара. Иако су задржали известан степен самоуправе[9], нешто налик бокељским општинама под Млецима, Спичанима је Бар био зла маћеха. Разлог овоме је што једино у овом делу барског подручја није дошло до исламизације (за разлику од Крајине, Зубаца, Туђемила, па коначно и Мркојевића, који су дуго оделевали исламизацији), у чему су се Спичани показали најтврђи у овој области. Међутим, овде је дошло до другог процеса – покатоличавања православног становништва од стране мисионара римске цркве. Оно је нарочито било јако у време млетачке власти у 15. и 16. столећу[10]. Односи православних и римокатолика у Спичу су, у зависности од околности, били променљиви. Уколико би Спичани морали бранити своју планину од насртаја Црмничана, онда би у томе били сложни. Међутим, дешавало се да услед политичких околности у окружењу, превагне припадност вери и везе са православном Црном Гором, односно католичком Млетачком Републиком. Тако, 11. августа 1769. године, дошло је до правог малог „грађанског рата“ у Спичу, који је узроковало искрцавање руске војне мисије кнеза Долорукова у Чањској ували. Црногорци који су се ту спустили да дочекају Долгорукова и преузму војни материјал, сукобили су се са спичанским католицима подбуњеним од Млетака. Онда су православни Спичани притекли у помоћ Црногорцима и борили се против својих суседа (па и рођака), којима је, опет, у помоћ притекла јединица барских Турака. У овом окршају, који се завршио успешно по Црногорце, највише су страдали Спичани, јер је већина кућа тада изгорела од подметнутих пожара… Када је нестало спољног узрока (Турака, Млечана), односи између Спичана обе вероисповести су се нормализовали.

 

У време млетачке власти, Спич, Шушањ и Созина чинили су три засебне кнежине. Турци их обједињују у један барјак – Спич, што је можда било ближе стварном стању, с обзиром на везе становништва ове три области.

 

Маријано Болица у свом опису Скадарског санџака 1614. године бележи 60 кућа у Спичу, из којих се може регрутовати 150 војника (са старешином Ђуром Марковим). Затим су наведена и два насеља која се традиционално сматрају спичанским: Созина (Sosin) са 40 кућа и 80 војника, под комадом Дума Ликија (? Dumo Lichi)[11], и Шушањ (Suissa) са 40 кућа и 87 војника под командом Пера Витића.

 

Спич је ослобођен од турске власти 1877. године, када га је ослободила црногорска војска. Међутим, одредбама Берлинског мировног уговора, Спич је припојен Аустро-угарској, у чијем саставу је остао до краја Првог светског рата, као и већи део црногорског Приморја. У то време Црногорци су се масовно досељавали у новоослобођена подручја у Приморју, поглавито у Бар, али се један број њих доселио и у новозасновану варошицу Сутоморе. У прегледу родова Спича нећу наводити ове модерне досељенике, већ родове који се традиционално сматрају Спичанима – староседеоце и братства досељавана од 15. до 18. столећа.

 

У време када је Накићеновић писао своју књигу о Боки (објављена 1913. године), у области Спича живело је 1515 становника. Према попису из 2003. године, у насељима која традиционално припадају Спичу живело је око 6000 становника[12].

 

На подручју Спича постоји неколико знаменитих грађевина. Можда најстарија од њих је Манастир Богородице Ратачке (Santa Maria de Rotezo), на полуострву Ратац, заснован највероватније у 9. столећу. Први писани помен манастира је из 1247. године. У манастиру (самостану) су живели римокатолички редовници бенедиктанског реда. Повељу овом манастиру издао је и србски краљ Милутин 1306/7. године, којом је потврдио и проширио поседе које је манастиру даровала његова мајка краљица Јелена. С обзиром да је био опасан чврстим зидинама и на згодном месту за одбрану, служио је и као прибежиште околног становништва у случају неког напада. Постојао је до 1532. године, када су га последња двојица редовника напустили због немаштине и турске опасности, а 1571. године Турци су га опустошили и разорили, и тако у рушевинама ратачки манастир стоји до данас.

 

Остаци ратачког манастира, сa: http://mne-mpa.org

 

 

Црква Свете Текле (у народу: Ћекла) у Папанима потиче с краја 13. или почетка 14. столећа. Као и још неколико старих спичанских цркава (Свети Димитрије у Нехају, Света Петка у Спичанском пољу, Света Петка у Горњем Шушању) везује се за време владавине краља Милутина. Била је саборна црква свих Спичана. Око цркве је главно спичанско гробље за обе вероисповести. Од 17. столећа, у ову изворно православну цркву, додат је и олтар за римокатоличке службе, и тако ова црква и до данас служи за потребе богослужења обе вероисповести.

 

Црква Свете Текле, сa: http://barinfo.me

 

 

Тврђава Спич, познатија као Нехај[13] (или Хај-Нехај), налази се на стени између Созине и мора, изграђена на веома неприступачном терену због потреба одбране. Претпоставља се да је изграђена крајем 15. столећа, а најстарији помен тврђаве је из 1542. године. У самом граду било је више објеката укључујући и куће за становање, као и црква посвећена Светом Димитрију (црква је на овом месту стајала пре изградње утврђења, од почетка 14. столећа, те се претпоставља да је тврђава заправо настала подизањем зидина око већ постојећег насеља са црквом)[14]. Град је био добро утврђен и простран, те је у случају неког напада могао да прими практично све становништво околних села. Град је од средине 16. столећа почео да остаје како без становништва, тако и са све мањом војном посадом, те су га Млечани без борбе предали Турцима 1571. године.

 

Постоји још неколико мањих утврђења у Спичу: Табија на Голом брду – према неким верзијама, ова кула је Хај, а главно утврђење Спич – Нехај, затим Бошковића кула код Црног рта, и још неколико мањих фортификација. Ово указује на саобраћајни значај који је Спич имао у повести, те је и називан „Врата Котора“.

 

 

Порекло становништва:

 

Мишићи:

 

Село је постојало пре 15. столећа. Има цркву Светог Стефана Дечанског. Назив потиче од староседелачког братства Мишића, које се иселило крајем средњег века. На њихово место долазе три брата, избегли испред Турака, по предању – из Ниша, крајем 15. столећа. Од њих је све данашње становништво Мишића: од Новака – Новаковићи, од Станише – Станишићи и од Ђура – Ђурашевићи. Огранак Станишића су Зеци[15] у Црмници (Созина). Славе Светог Стефана Дечанског (односно: Мратиндан). Од њих је род Бетан у Паштровићима (Кањоши), a Новаковића има исељених у Враку код Скадра.

 

Ђурмани:

 

Село је постојало у 15. столећу. У селу је пет цркава: Светог Јована, Светог Ђорђа, Свете Тројице, Светог Илије и Нерукотвореног Образа Господа Исуса Христа. Назив потиче од староседелачког братства Ђурмана (или Ђурмановића) које се иселило крајем средњег века. У списку жумберачких ускока из 1551. године, налазимо једног Дуку Ђурмановића[16]. Староседелачки родови у Ђурманима су: Мирковићи и Перочи[17]. Могуће је да су они потомци Ђурмана.

У 15. столећу у село долазе Поповићи. Њихов предак је, после Косовске битке из Старе Србије добегао у Зету, а касније у 15. столећу, он или његови потомци, прелазе у Спич. Били су свештенички род, па отуд и презиме. Њихов огранак су Радани. Поповића има исељених у Боку – Мојдеж[18] и Кртоле (село Радовићи), као и римокатоличке вероисповести у Задру и околини[19].

Никлани су такође досељени у 15. столећу из Зете. Ваља рећи да у паштровском племену Љубиша постоји братство Никлановића. Могућу везу спичких Никлана и паштровских Никлановића, осим самог имена, можемо наћи у податку да у првој половини 15. столећа налазимо у Зети род Близикућа, што је старије име племена Љубиша.

Ђуришићи су досељени из Старе Црне Горе, не знају кад.

Башићи су потомци једног домазета код Поповића, досељеног из Старе Црне Горе у 17. столећу.

Укмановићи су потомци једног домазета из Црмнице, код Никлана. Домазет је дошао у Ђурмане из Глухог Дола у Црмници, од тамошњих Укмановића, који су огранак Вукмировића Горњака из Цеклина. С обзиром на порекло, могло би се претпоставити да су како спичански тако и црмнички Укмановићи носиоци хаплогрупе I2a CTS 10228 Z 17855, која је утврђена код два горњачка братства[20].

Сви родови у Ђурамнима славе Усековање главе Светог Јована, осим Пероча који славе Митровдан.

 

Ђенђиновићи:

 

Назив овог насеља указује на албанско порекло рода по којем је названо. Вероватно је старији назив био Ђинђиновићи, односно потомци родоначелника коме је име било Ђин Ђинов.

Староседеци у селу су Ђенђиновићи и Зградићи (премда има мишљења да су Зградићи старином из Црмнице).

Од досељеника из Црне Горе из 16. столећа су: Шкопеље, Јелићи, Маровићи и Какари[21].

Сви славе Митровдан, чак и онај део ових родова који је покатоличен.

Од Маровића наводно потичу грбаљски (у Љешевићима) и тиватски Маровићи.

 

Заграђе:

 

У Заграђу нема стариначког становништва. Раније су ту живели Перочи, истог рода с онима у Ђурманима. Из Црне Горе су у 16. столећу досељени преци данашњних родова Бабића, Куртовића и Илића. Католици су, али славе Митровдан.

 

Брца:

 

Назив села није сасвим разјашњен. Или потиче од брвана по дрвеном мосту над врелом испод села (Брвца) или по положају села на брдашцу (Брдца). С обзиром да се мештани називају Брвчанима, Стојовић[22] предност даје варијанти – Брвца. У селу има остатака средњевековне фортификације, а према неким мишљењима, ту је био властелински двор.

Брвчани имају цркву Светог Андрије.

У Брци од стариначког становништва живе Витићи из Шушања. Раније су ту живели родови Маџари и Талићи. Од спичанских Талића су Талићи у Дубровнику.

Из Црмнице су у 16. столећу досељени Лукшићи, Иличковићи и Вуксановићи. Католици су, али славе Никољдан.

У Горњем Брчелу у Црмници има братство Иличковића (и њихов огранак Суботићи), који потичу од претка који се доселио из северне Албаније у 16. столећу, а по предању старином су из Хвосна (истог порекла су и Роловићи и Никаљевићи). Према другој верзији, Иличковићи су од паштровског племена Давидовића. Славе Илиндан. С обзиром на време досељења у Спич, прихватљивије звучи друга верзија предања.

Лукшића данас више нема у Црмници (последњи се иселили 1934. године у Бар). Живели су у Бољевићима и сродни су тамошњим Јовалекићима[23]. Према предању, они су у Црмницу досељени управо из Спича око 1760. године, а старином су из Будве и, по предању, потичу од которске властелинске куће Кувелица[24]. Славе Ивањдан. Тешко је разјаснити из ових опречних предања о пореклу Лукшића која је истинита верзија о њиховом пореклу. Могуће је да су Лукшићи дуже у Спичу, досељени из Будве или Паштровића (рецимо, у 16. столећу, како њихово предање говори), те се део Лукшића (са Јовалекићима) половином 18. столећа иселио у Црмницу. У прилог овоме иде и податак да се у близини кућа Лукшића у Бољевићима налази локалитет Нај-град, који су они тако назвали у успомену на Нехај-град. Могуће је да су се Лукшићи из Спича испред Турака иселили у Созину, а касније спустили назад у Спич. 1717. године, као један од спичанских првака помиње се Нико Лукшић.

У Црмници постоје два рода Вуксановића: једни (у Трнову, племе Дупило) су старином од Куча, а раније презиме (све до 20. столећа) било им је Кучине, а други су род ширег братства Вулетића у Глухом Долу, који су пореклом од Васојевића. И једни и други славе Аранђеловдан. С обзиром да је презиме дупиоских Вуксановића из новијег доба, могло би се пре закључити да спичански Вуксановићи потичу од глуходољских. Међутим, далеко извеснија верзија је да су Вуксановићи у Брци спичански староседеоци. Наиме, постоје индиције да су Вуксановићи избегли из Спича након пада њихове кнежине под турску власт 1571. године, на Созину, одакле су се вратили у Брцу негде у 17. столећу[25]. Већ 1717/18. године, Лука Вуксановић је барјактар спичански.

 

Занковићи:

 

У селу Занковићи живи истоимено стариначко братство, као и Обрадовићи. Занковићи се рачунају у старе Паштровиће. Њихов огранак су Бркани, који су раније живели на Созини. У Мркојевићима (село Грдовићи, Бар) постоји братство Бркана или Бркановића за које се каже да потиче од старог братства Лабуна из Спича, којих данас више нема (барем не под тим именом).

Досељеници у Занковићима су Обрадовићи, ту досељени из Далмације. 1764. године помиње се Марко Обрадовић (Marco Vbradovich), поморац.

Занковићи, Бркани и Обрадовићи су католици, али славе Никољдан, а неки и Митровдан.

 

Папани:

 

Село је засновано крајем 15. столећа. У Папанима је позната стара црква Свете Текле, на заједничком гробљу свих Спичана обе вероисповести, као и црква посвећена Светом Јовану.

Стариначких родова у Папанима нема.

Досељеници су:

Папани (Никољдан), по којима је село понело назив, досељени крајем 15. столећа из Црмнице.

Шкутићи (Никољдан), досељени крајем 15. столећа из Зете.

Вуказићи и Ковачи, заједничким именом „Брежани“ (Усековање главе Светог Јована), досељени из места Брежан у Зети у 16. столећу. Неки огранци се зову и Каваженде и Ђуровићи. Од њих су исељени Брежани у Будви, од Вуказића су Спичановићи у Црмници (Глухи До) и од њих даље исељени у Зети (Балабани), а од Ковача – Шољаге у Паштровићима (Буљарица, Калудрац; славе Ђурђевдан).

Брњаде (Никољдан) су досељени у 19. столећу из Далмације (Сплит).

 

Миљевци:

 

Назив села указује да је ту некада живело братство са презименом Миљевци. Старинци у Миљевцима су Цари[26] (католици). Данас у Миљевцима живе и Хрватини[27]. Према Накићеновићу, они потичу од једног досељеника из Трста око 1880. године. Међутим, Хрватини (раније Хрватићи) се помињу у Спичу још у 17. столећу. И они су, као и неки други спичански родови, након 1571. године избегли од Турака на Созину, где су дуже време боравили (у селу Мукодо, где их је било око 30 кућа), а касније се спуштају назад у приморје. 1680. године, забележен је Никола Хрватић (Nicolo Harvatich da Spizza), католички ђакон у Барској надбискупији.

 

Шушањ:

 

Стари назив Сушањ. У гентиву, према народном изговору у Спичу, назив овог села гласи – Шушања (а не – Шушња, како би се очекивало), исто тако и у локативу – у Шушању.

Шушањ се дели на Горњи и Доњи Шушањ. У горњем Шушању је стара црква Свете Петке.

Староседеоци Шушања су: У Шушању Горњем – Перановићи[28], Паладини[29], Павовићи, Витићи[30], Главановићи, Перићи, Матковићи, Шалтићи, а у Шушању Доњем – Перајковићи, Бауковићи, Царевићи[31], Громанићи[32], као и Талићи истог рода с онима из Брца. Неки од припадника ових родова су се међу првима населили у новозасновано Сутоморе од 1850-их на даље, а неки у Бар после 1878. године. Ових родова има и православних и католика, а неки (у Бару) и исламске вероисповести (нпр. Перићи).

 

Осим до сада поменутих исељених родова, Спичана има исељених у друге околне крајеве, који не памте од којег су рода. Најчешћи случај је да су то потомци исељених спичанских староседелаца. Тако у Крајини (село Ширине, Улцињ) има род са презименом Спич, који су сасвим албанизовани. У Бару постоји род Шпичанин, од досељеног Спичанина. У Бару и Котору постоји род Спѝча од досељеника из Спича.

 

У Паштровићима, у племену Дабковићи, има род Балића, који себе сматрају сроднима са осталим братствима, међутим, постоји претпоставка да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци досељеника из Спича, од братства Ђенаша, или Ђонаша[33].

 

У паштровском Кањошу, засеоку Буљарице, живе три рода пореклом из Спича: поменути Бетани (Мратиндан), Папани (Никољдан) и Оџићи (Мала Госпођа, који по предању потичу из Херцеговине, одакле су се доселили у Спич).

 

Такође, вероватно је паштровско племе Митровића у своју данашњу област дошло из Спича у 15. столећу, што можда потврђује и њихова слава Митровдан, која је најзаступљенија међу Спичанима.

 

У Спичу су једно време боравили Суте, велико братство досељено из Зете након турског освојења. Суте су се населили на Созини (по томе су имали и надимак – Созине) која је тада припадала Паштровићима, а у 16. столећу су се спустили у Спич, да би се након пада Спича под турску власт иселили у јужну Италију[34]. На Созини данас постоји врх Врсуте, што указује на присуство Сута – Врх Сута, повише Сута.

 

 

Извори (азбучним редом):

 

Божић Иван – „Немирно Поморје 15. века“ (1979)

Вукмановић Јован – „Паштровићи“ (1960)

Вукмановић Јован – „Црмница“ (1988)

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ (1963)

Марковић Саво – „Созина до почетка 18. вијека“ (2010)

Марковић Саво – „Становништво средњевјековног Бара“ (2011)

Миљанићи Аћим и Вукота – „Презимена у Црној Гори“ (2002)

Накићеновић Сава – „Бока“ (1913)

Стојовић Борислав – „Топоними у барској општини“ (2011)

 

Насловна слика: Хај-Нехај, сa: http://jasninaputovanja.me

 

Напомене:

[1] Чује се још и Ртац и Ротац.

 

[2] Назив овог насеља долази од изобличеног Santa Maria – Suta Maria – Suta Mare – Сутоморе. Наравно, због Богородичиног манастира на Ратцу.

 

[3] Према Стојовићу, назив Чањ потиче од „старог племена Чани“.

 

[4] О могућностима пристајања ратних бродова у Чањску увалу писао је и Маријано Болица у свом „Опису Скадарског санџака“, 1614. године.

 

[5] Рад наведен у литератури.

 

[6] Биће пре да Марковићи овај додатак di Spizza (од Спича), носе по крају одакле су, а не обрнуто. Марковићи потичу са будванско-барског подручја. Поморски официр Стјепан Марковић добио је племићку титулу због његових ратних заслуга у поморској бици против турске флоте Хајрудин-паше Барбаросе код Мајорке и Алжира 1541. године. Између осталог, Стјепан је добио и посед у Спичу, као и тврђаву Спич (castello di Spizza). Тврђавом нису дуго владали с обзиром да је она пала у руке Турака свега 30 година касније. А овај племићки род се сасвим иселио из Спича у Истру 1612. године.

 

[7] Которски архив

 

[8] Куфин је узвишење између изнад Чањске увале. Назив потиче од италијанске речи confino, што значи – граница.

 

[9] Спич је имао и свој „барјак“, беле боје, на којем су били симболи крста (у горњем десном углу), полумесеца (у горњем левом углу) и руке са сабљом (по средини), а по ивицама исписана имена села која чине спичанску кнежину. Спичани су овај барјак поклонили аустријском намеснику Далмације 1904. године и барјак се данас вероватно налази у неком бечком музеју или ризници. Спич је имао народну војску, а зборно место Спичана било је место Старац.

 

[10] Број католика је почео опадати са успостављањем турске власти, међутим, у 17. столећу почиње јака акција римске цркве на поновном ширењу своје вере. Тако, Донат Јелић (Donato Jelich), Спичанин, по рођењу је крштен од православног свештеника, јер католичког тада (почетак 17. столећа) у Спичу није било. Касније се покатоличио и постао фрањевац. Према његовим подацима, у време пада Спича под турску власт, ту је било 120 католичких кућа, а 60 година касније (1631. године), свега 40. Разлог овоме је како исељавање становништва због турске власти, тако и одсуство римокатоличког свештенства, због чега је становништво почело да се враћа у своју изворну православну веру. Барски надбискуп Giorgio Bianchi, који је 1637. године обилазио спичанско подручје, у Созини (тада још увек спичанској) налази 20 католичких и свега две православне куће.

[11] Можда Лукшић?

 

[12] Занимљив је начин изјашњавања Спичана о етничкој припадности на попису из 2003. године: Око 46% се изјаснило као Црногорци, а нешто мало мање, 43% као Срби, уз 11% осталих.

 

[13] Занимљиво је да постоји тврђава Нехај (или Нехај-град) и у Далмацији, код Сења, подигнута 1588. године под заповедништвом крајишког капетана Ивана Ленковића, а служила је сењским ускоцима.

 

[14] Црква је запустела када и тврђава. Средином 19. столећа, Турци су је претворили у барутану, а касније су је у исте сврхе користили и Аустријанци. Након једне експлозије барута, црква је скоро сасвим разрушена.

 

[15] Једнина: Зец

 

[16] Владислав Скарић у раду „Срби Беле Крајине“ наводи да ово презиме није могао повезати ни са једним другим топонимом, осим са спичанским Ђурманима. Занимљиво је да у том списку ускока из 1551. године постоји низ презимена која су могу наћи у Боки и Приморју и ширем подручју данашње Црне Горе, попут: Богдашић, Вигњевић, Врањеш, Вуксановић, Ђурашевић, Лалатовић, Микулић, Оливеровић, Тудор, Херак / Хераковић. Томе треба додати и жумберачке топониме који имају своје парњаке у Црној Гори: Балабани, Данчуловићи, Кокоти, Пилатовци, Секулићи.

 

[17] У Мркојевићима, код Бара, постоји велико братство Перочовића, као и мањи род Перочи. И једни и други су исламизирани у 18. столећу. Можда имају неке везе с ђурманским Перочима. С обзиром на бројност Перочовића, није искључена могућност да је неки од мркојевићких Пероча прешао у Спич, можда управо да би избегао исламизацију.

 

[18] За њих досељници из Херцеговине сматрају да су старинци, јер су били у Мојдежу пре млетачког заузећа Херцег Новог 1687. године.

 

[19] Из једног млетачког документа из 1733. године видимо опис тог времена и разлога сеобе три куће Спичана. По једна породица Поповића, Шкопеља и Занковића је пребегла из Спича на млетачку територију због насиља барског главара Сулејман-аге Омербашића и Скадранина Сулејмана Чаушевића, „утеривача пореза“. Из записа видимо једну битну појединост, а то је да су све три куће биле римокатоличке вере, чак и Поповићи, што је стање у Спичу и до данас, да у оквиру истог братства има припадника обе хришћенске цркве. На крају су ова тројица са својим женама и 10-оро деце добили дозволу да се населе у Арбанасима код Задра са једном групом избеглих Арбанаса из скадарског краја.

 

[20] Тестирани су Ражнатовић и Јовићевић, видети на: https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

 

[21] Ово занимљиво презиме подсећа на старо племе Какарића у Горњој Зети, које се помиње током 15. столећа.

 

[22] Рад наведен у литератури.

 

[23] Потичу од браће Лук(ш)е и Леке, а по Јови Лекином долази презиме Јовалекић.

 

[24] Или Кувеличић. Которски властелин Марин Кувелица помиње се 1482. године. Пре ће бити да су они Будвани или Паштровићи који су били запослени на Кувеличином имању. Или је подударност презимена случајна: „Кувелица ж покр. презрела смоква. — Смокава је било за сваким столом [на пијаци]… Биле су тамо свјеже, скоро убране „кувелице“, које при дну пусте по једну капљицу меда, а боје су жутозелене.“ („Речник српскохрватског књижевног језика“)

 

[25] Саво Марковић, у раду „Созина до почетка 18. вијека“.

[26] Једнина: Цар.

 

[27] Једнина: Хрватин

[28] Перановића више нема у Спичу. Временом су се сви иселили из Шушања. 1611. године помиње се Лука Перановић који се из Шушања иселио у Истру са женом и три сина (Luca de Puran de Susani). 1746. године неки спичански Перановићи су се доселили у Далмацију и насељни су у Арбанасе код Задра, па их зато део литературе сматра Албанцима. 1749. године, у млетачком документу се спомиње Никола Перановић из „Сушња“.

[29] Јавља се и Паладинић и Паладиновић. Презиме вероватно потиче од титуле палатина, лат. Palatinus, што може означавати високог дворског службеника (у случају спичанских Паладина, вероватно – високог млетачког чиновника) или чиновника при католичкој цркви. Паладин може значити и – витез.

 

[30] Витићи су од Старих Паштровића, са Куфина (Бијела Смоква), властеоског рода.

 

[31] Вероватно истог рода с Царима из Миљеваца.

[32] Ово презиме се јавља и у облицима Громања и Громањић.

 

[33] Према једној верзији, по овом братству долази и назив села Ђенаши у Паштровској планини више Светог Стефана. Међутим, према другој верзији, назив Ђенаши је старији, док су Балићи каснији досељеници.

 

[34] У једном млетачком документу из 1579. године, помињу се Спичани и Шестани који су се иселили у град Барлета у Апулији.

 


Коментари (1)

  • Небојша Бабић

    У ишчекивању да из Бара стигне књига Рада Новаковића “Spič – Hospicium, Nehaj, Sutomore, Čanj” (1997), постављам чланак, па ако у наведеној књизи буде неких нових или другачијих података, биће унете измене.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top