Драгослав Срејовић: Искуства прошлости – поруке будућности Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује постхумно објављен текст академика Драгослава Срејовића, објављен у првом броју научног магазина IQ, октобра 1997. У уводу овом тексту Портал Порекло објављује постхумно објављен текст академика Драгослава Срејовића, објављен у првом броју научног магазина IQ, октобра 1997. У уводу овом тексту Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Вести » Драгослав Срејовић: Искуства прошлости – поруке будућности

Драгослав Срејовић: Искуства прошлости – поруке будућности

Портал Порекло објављује постхумно објављен текст академика Драгослава Срејовића, објављен у првом броју научног магазина IQ, октобра 1997. У уводу овом тексту великог српског археолога, магазин наводи:

„Професор Срејовић се у јесен 1996. године, иако тешко болестан, одазвао позиву редакције Научног магазина IQ да за први број овог часописа напише своје виђење савремене археологије и њеног места у данашњем свету. Читаоци имају пред собом једно од последњих, ако не и последње у низу дела овог великог ерудите. И сам наслов читавог тематског блока о археологији Археологија – наука о човеку ствараоцу, преузет је из овог кратког, али бриљантно и мудро написаног есеја.“

Крајем новембра 1996. професор Срејовић је преминуо. Човек за кога се везују Лепенски Вир и Гамзиград – Romuliana, резиденција цара Галерија, у тренутку смрти био је потпредседник САНУ и управник Галерије САНУ.

ПИШЕ: Драгослав Срејовић

Искуства прошлости – поруке будућности

Археологија и историја

SrejovicПрошлост човечанства која објашњава његову садашњост и одређује његову будућност, позната је само у фрагментима. Две науке које посебно трагају за том изгубљеном прошлошћу јесу историја и археологија. Историја тежи да је разоткрије помоћу писаних извора, а археологија – на основу људских рукотворина. И једна и друга врста докумената, међутим, само су делићи прошлости, њени мање или више јасни трагови, које је веома тешко разумети и објективно протумачити. Историја и археологија се међусобно допуњују, али само при реконструкцији једног веома кратког исечка прошлости човечанства, дугог непуних пет хиљада година. Археологија остаје, при том, потпуно сама у трагању за огромним, а свакако и битним одсеком те прошлости, чије се трајање данас процењује на најмање два милиона година. Који су њени стварни успеси при остваривању овог тешког, мукотрпног и ризичног задатка?

Класична дефиниција археологије као науке о старинама уступа данас место схватању да је то наука о човеку ствараоцу. Тиме се поље њеног истраживања проширује на активности људских заједница свих времена и свих пространстава, а њени резултати постају значајни не само за историју у целини већ и за све остале друштвене науке, посебно кад оне имају амбицију да утврде опште истине о човеку, његовом делу и понашању.

Доскора је историја била учитељица археологији. Касно рођена као посебна научна дисциплина, археологија је нужно прихватила већ оформљени класични метод историјског испитивања, и стога као свој главни циљ поставила што прецизнију систематизацију прикупљене грађе, њено хронолошко одређивање и уклапање у већ дате схеме развоја економике, друштва, менталитета и културе. Тако су историја и остале друштвене науке добиле од археологије податке за своје „праисторије“, и њеним резултатима углавном потврђивале већ раније конструисане тезе о прошлости човечанства. Већ почетком XX века створен је један зачарани круг, чије се деловање и данас снажно осећа. Историчар, антрополог, социолог, психолог, лингвиста, етнолог, историчар уметности и историчар религије користе као чињенице многе резултате археологије које су управо они сами постулисали. То се јасно осећа у готово свим новијим покушајима реконструкције људског понашања и деловања у прошлости, у поглављима у којима је реч о „нижим“ и „вишим“ културама, о „првобитном“ друштву или економици, о „примитивном“ менталитету, о развојним етапама свести, о пореклу уметности и религије, укратко – свуда где се говори о процесима формирања историјски познатих или данашњих људских активности.

Упадљиво је да историја, а с њом и остале друштвене науке, првенствено очекује да археологија открије оно што је прво, „првобитно“, „најстарије“, да практично објасни рађање нечег из ничег, а да затим одреди законитост у растењу и даљим судбинама насталих појава. То су велики захтеви. Археологија их је у први мах прихватила а да претходно није испитала граничне могућности својих метода; све донедавно она је трошила своје најбоље снаге да потврдно одговори на ту врсту питања, на питања која су толико сложена да се могу поредити и са оним најтежим које наука данас себи поставља.

Ако се не желе недовољно засноване претпоставке и псеудонаучна доказивања, онда су одговори које у вези с „пореклом“ археологија тренутно може дати историји и осталим друштвеним наукама изразито негативни. С том истином мораће се суочити свако озбиљније разматрање прошлости човечанства. Признавање ове чињенице не треба схватити као пораз археологије, већ као предуслов који јој обезбеђује достојанство самосталне науке, као нову реалност која омогућује веродостојно коришћење њених резултата на свим плановима историјског истраживања.

О сличностима и разликама између извора које користе археологија и историја није потребно опширно говорити. Довољно је напоменути да су предности историје (проучавање релативно блиске прошлости помоћу писаних докумената) пропраћене и моментима који отежавају објективно истраживање (субјективизам не само извора него и истраживача). Археологија, с друге стране, најчешће испитује материјале који проистичу из колективне делатности и психологије, довољно временски удаљене да се могу посматрати ван наших данашњих моралних категорија, али је лишена исказа појединаца, тачних датума и детаљних описа догађаја. Много је значајније питање разграничења истраживачког поља историје и археологије у хронолошком смислу. Горња конвенционална граница археологије за подручје Европе допире до времена стабилизације средњовековних феудалних држава, а доња граница историје спуштена је, после дешифровања линеарног Б писма, до средине XIV века пре н.е. Пошто данашња истраживања у обема наукама знатно прелазе назначене конвенционалне оквире, то је управо важно испитати њихове међусобне односе при реконструкцији оних епоха у којима се археологија и историја непосредно не укрштају. Стога ће на овом месту првенствено бити говора о резултатима до којих је археологија дошла независно од историје, а који су битни за разумевање одређених појава у прошлости, савременом свету и будућности.

Велике синтезе из области археологије веома су ретке, а опширнијих дела с теоријским разматрањима готово да и нема. У XIX веку проучавања се махом ограничавају на прикупљање и систематизовање археолошког материјала (издавање корпуса, монографија о појединим локалитетима), а токови живота у праисторији реконструишу се по схеми коју су предложили етнолози-еволуционисти, а који су археологију, а добрим делом и све остале друштвене науке, трајно оптеретили појмовима о „ступњевима развитка“, „јединственом историјском процесу“ и „првобитном друштву“, као и идејама да се живот у прошлости може објаснити посматрањем још живих примитивних народа. Само изузетно могу се наћи теоријска разматрања ослобођена конструкција етнолошке науке.

Две струје

Током првих деценија XX века уочавају се позитивна кретања у археолошкој науци. Истраживања се усмеравају на истицање особености култура појединих подручја, али већ у периоду између два светска рата тај се материјал користи за „светске“ праисторије, за синтезе којима у основи господаре идеје дифузиониста и уверења школе Луиса Хенрија Моргана (Lewis Henry Morgan) и Јохана Јакоба Бахофена (Johann Jakob Bachofen) о примарном матријархату и континуираном развоју религиозне мисли. Користећи солидне основе постављене у XIX веку, класична и оријентална археологија остварују завидне резултате, али остају верне историји, односно њеним класичним методама. Само у делима Гордона Чајлда (Gordon Childe) налазе се теоријске поставке засноване на напреднијим схватањима функционализма, марксизма, психоанализе и новијих социолошких истраживања. У периоду после Другог светског рата, у археологији се јасно запажају две струје: традиционална, још увек снажно повезана са идејама еволуциониста и дифузиониста, и друга, која се усмерава ка економским и природним наукама, пре свега ка биологији. Та нова оријентација, с једне стране, обезбеђује савременој археологији одређену егзактност, а с друге стране, проузрокује запостављање свих оних одређења културе која немају непосредну везу с техничким достигнућима и биолошким чиниоцима. Мада је археологија тек данас показала стварно интересовање за економику, а делом и за социологију, још увек постоји изузетно мали број дела у којима се археолошком грађом проверавају поставке ове две науке. Због широког поља истраживања, археологија још није стигла да асимилира све позитивне резултате модерне биологије, географије, психологије, социјалне антропологије, лингвистике и историје. И у овом тренутку, међутим, она располаже резултатима који су важни за модерна истраживања у историји и свим сродним научним дисциплинама, односно неким општим искуствима раног човечанства која се могу сматрати порукама за његову будућност.

Човек и култура

Ако се пође од најупрошћеније дефиниције да су човек и култура, односно појединац и друштво главни предмет проучавања свих друштвених наука, онда се најпре поставља питање и којим моментом започиње истраживање, које време треба да обухвати прво поглавље историје, социологије, економике или психологије. Биологија и антропологија данас истичу да је историја човека дуга око два милиона година. Да ли, међутим, с обзиром на постојеће методе испитивања, са овим раздобљем могу реално да рачунају и све друштвене науке? Одговор археологије је одречан. Предмет испитивања реално може бити само Хомо сапиенс сапиенс (Homo sapiens sapiens), људска врста чија појава пада у време око 35000 година пре н.е. и која остаје биолошки неизмењена до данас. То прво одређење објашњава историјске „универзалије“. Све што су остварили аустралопитекуси, атлантропи и палеоантропи може се само унеколико повезивати с делом Хомо сапиенса сапиенса, али зато готово да нема ниједне битне манифестације културе и друштва којој се не би могла наћи паралела у времену за које се везује његова појава. Биолошка неизмењеност сапиенса за 35000 година његовог постојања означава константу која се мора имати на уму при сваком историјском истраживању. Чињеница да се, упркос тој константи, економика, друштво и култура у целини стално мењају у времену и простору, захтева да се открију узроци тих кретања и њихов циљ. У овом тренутку археологија не располаже материјалима на основу којих би се одредиле опште законитости у рађању и расту култура, али може да упозори све друштвене науке на неколико веродостојних података, и то:

  •          ни у једном тренутку историје сапиенса не егзистира јединствена култура, једнообразна економика, одређени начин људског удруживања, јединствен уметнички стил нити само једна форма религиозног мишљења;
  •           већ на самом почетку историје човечанства јасно се могу издвојити три типа културе – водећи, пратећи и статични – с тим што ни између култура истог типа не постоји једнообразност;
  •          водеће културе не обезбеђују, како би се очекивало, културно кретање у будућности; оне су редовно краткотрајније од култура остала два типа, брже се троше и, после слома, на својим територијама не остављају стваралачко потомство;
  •          између основних типова култура, као и између култура истог типа, комуницирања су крајње ограничена; свако суштинско продирање једне културе у другу културу доводи, пре или после, до фаталних последица по обе стране;
  •          све појаве и сва збивања унутар култура увек се за њих показују и као најцелисходније; регресивна кретања имају исту вредност као и прогресивна, јер су увек одређена сумом свих појединачних потенцијала друштва, односно културе.

Ове поставке нису без значаја за истраживања у готово свим областима друштвених наука. Оне, пре свега, показују да су појмови конструисани са „пра“ (пракултура, прарелигија, прајезик) или „првобитно“ (првобитни менталитет, првобитно друштво, првобитна економика) потпуне апстракције, а уместо једнообразног и једноставног, истичу сложеност и разноврсност већ на самом почетку историје човечанства. Хронолошким фактором није практично одређена ниједна појава. За конституисање моногамне породице није неопходан предуслов постојање „претходних ступњева“ људског удруживања. Породица се може појавити и на почетку и на крају одређене епохе, као што може после ње следити или уз њу истовремено егзистирати и било која друга форма удруживања. То исто се односи и на готово све „развојне ступњеве“ економике, менталитета или религије. Посматрани просторно, по хоризонтали, и временски, по вертикали, тотемизам, егзогамија или матријархат могу паралелно постојати, односно смењивати се са анимизмом, ендогамијом и патријархатом. Уз то, ниједан од појмова ове врсте не одражава реалне ситуације. Тако, на пример, постојање матријархата у праисторији није доказано ниједним уверљивим податком. Монотеизам је слојевит исто колико и анимизам, односно сваки „ступањ“ религиозне свести садржи и све остале „ступњеве“, а самим тим, поседује и најразличитије могућности трансформације. Овим се практично, у много сличних случајева, укидају дилеме шта је старије а шта млађе.

Постојање посебних типова култура у прошлости јасно показује да је свако раздобље имало своје „примитивне народе“. То значи да данашњи „примитивци“ нису никакви реликти праисторије и да се њиховим посматрањем не може открити ништа што би се односило на прошлост човечанства. Сви закључци археологије и осталих друштвених наука, изведени на основу проучавања заосталих заједница, морају се примити с крајњом резервом. Најслабија места у делима Џорџа Фрејзера (Georg Frazer), Лисјена Леви-Брила (Lucien Lévy-Bruhl), Сигмунда Фројда (Sigmund Freud), Карла Густава Јунга (Carl Gustav Jung), Освалда Шпенглера (Oswald Spengler), Арнолда Тојнбија (Arnold Toynbee) и многих савремених економиста и социјалних антрополога најчешће су она где се врши реконструкција „детињства“ човечанства на основу података добијених посматрањем данашњих „примитиваца“.

Развој и континуитет

Археологија је, подражавајући историју, донедавно посвећивала пуну пажњу само водећим културама. Данас, кад њена интересовања заокупљају и статичне културе, односи између сва три типа култура и појмови као што су „културни развој“ и „културни континуитет“ почели су да добијају нови смисао. Под развојем се сада углавном подразумева само растење свега онога што једна култура од почетка садржи, с тим што тај процес не може трајати in aeternam. Културни континуитет се најчешће своди на преузимање одређених техничких достигнућа прошлости, али се, и при том преношењу мења функција старих инструмената, то јест они се најчешће користе само као елементи у новоконструисаним структурама. Ако се посматра просторни и временски пресек било ког великог раздобља из прошлости човечанства (нпр. камено доба), објективно се открива само густо бујање живота, низ појединачних развоја и сложених прогресивних, односно регресивних кретања. Стога, ако би се укинула сугестивна схема светске историје, живот сваке епохе личио би на пулсирање једног џиновског срца. Археологија још није у могућности да утврди законитости тог пулсирања, али располаже резултатима који могу послужити за оцену какав ће ритам тог пулсирања бити у будућности.

Не постоје било какви разлози за очекивање да ће се тај ритам суштински у било чему изменити све до тренутка док се битно не измени људска врста којој припадамо – Хомо сапиенс сапиенс. С обзиром на чињеницу да је историја свих претходних врста људског рода Хомо трајала стотинама хиљада година, четрдесетхиљадугодишња историја Хомо сапиенс сапиенса једва да је и отпочела. Све док се она не оконча, човек ће остати онакав какав је данас, а какав је био и у прошлости: биће нагона и инстикта, у већој или мањој мери дивље, спремно на све кад је у питању његова егзистенција. Никада се неће остварити његови снови о слободи, правди и једнакости, никада неће постојати један стил живота, један начин мишљења и понашања, вере или идеологија подједнако добрих за све појединце, заједнице, народе и човечанство у целини.

Ове поруке се могу чинити неугодним и мрачним. Будућност би, међутим, изгледала много мрачнија и безнадежнија ако би нестало разноврсности људских понашања и мишљења, ако би се препустило било ком систему, чак и оном из снова, да само он функционише. У том случају би се сва шароликост овог света преобразила у неподношљиву једноликост, нестало би и великих радости и великих болова, све би се зауставило и завладало би свеопште мртвило. На срећу, људи ће, као и до сада, волети и мрзети, рађати се и умирати, ратовати и мирити се. Показаће се, као што је прошлост много пута потврдила, да се сваки усрећитељ људи пре или после преображава у њиховог највећег унесрећитеља, да су све идеологије више порушиле него што су изградиле, да морамо назадовати да бисмо напредовали и разарати да бисмо изнова градили. То су поруке прошлости за нашу сутрашњицу, а и за нашу даљу будућност.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Ненад Миловановић


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top