Порекло презимена, село Големо Село (Врање)

9. јуна 2016.

коментара: 0

Порекло становништва села Големо Село, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Golemo-Selo

Положај села.

Големо Село је највеће село у овој области. Налази се са обе стране реке Ветернице, одакле ова тече Клисуром. Мањи део села је у равници, поред реке а већи део по косаницама и странама долина притока ветерничких. Све сеоске куће, као и имања (њиве, баште и ливаде) су изван домашаја река и потока. Једино, када Ветерница надође, нанесе штете по којој њиви или башти а због тога су неке зграде премештене, мада и данас има кућа поред реке, али нису изложене поплавама.

Воде и клима.

Мештани користе воду за пиће из кладенаца, бунара, са потока и река; зими поглавито са река а лети са кладенаца, којих има свуда где и кућа. Кладенци су јаки и не пресушују, једино су слабији у Баљковцу. Познати кладенци су: Дуруков Кладенац, Мирска Падина, Шишавица, Белова Бара, Груна Бара, Јађупка, Брекинче, Криво Кладенче, Вирови, Китке, Мајкићу Преслап, Стари Кладенац, Анђелинков Кладенац, Лешје, Панчарица, Баљковац, Полом, Петлова Бара и др.

У неким изворима вода је зими врло топла („као грејана“), у њој се лед одмах истопи; зими са њих нико не пије воду, једино када је оставе да се охлади, а служе се водом са потока. Лети је у тим изворима хладна. На неким местима, попут Белове Баре, Беривојштици и др. вода је слана, те се ту прикупља стока и лиже влажна места. Самовилски Кладенац (у Дубју) сматра се за лековит – лечи од рана. И код места Манастира постоји један извор, чијом се водом становници умивају, када се окрастају; ту је био „барчуг“, мештани га очистили и сада је извор.

Западни ветар мештани називају „горњи ветар“. Када он зими „тера“ облак – биће снег (или киша). Источни ветар зову „козјодерац“ и када зими дува – најхладнији је; никада не досноси кишу; дохвата брда па се разбије.

Земље и шуме.

Њиве („оралије“) становници већином имају око кућа, а и даље од кућа на местима званим: Ракитовица, Голи Млаз, Змијарник, Дренова Глава, Бегова Бара, Забелина, Угрин До, Међина, Кузманова Чука, Тракино Кућиште, Лабаћевица, Орашје, Цилина Падина, Гуштрица, Репељица, Јеленац, Поног, Бошковица, Бајин До, Лешје, Змијопек, Брдарица, Кујинац, Дрење, Панчарица, Мијачовица, Власен (расте висока трава „власен“), Мраковштица, Баљковац, Вртача, Обршина, Доња Шума, Дубје, Бобиште, Витановица, Градавица, Луке, Загробиште, Беличевица, Преке Њиве, Срндаће, Дулан, Петлова Глава и др.

Највиша су места Прокопије, Китке, Мајкићи Преслап, Срндаће, Б’бњи Орница, Попова Падина и др. На њима данас сеју овас, а јечам је сејан док је био „новина“; кукуруз на тим местима остаје зелен. Изузев поменутих места, близу осталих нађе се и по која кућа.

Испаше има на местима званим: Иванова Чука, Стајкова Шума, Попова Падина, Голема Крушка, Призетко, Мала Гарина, Голема Гарина, Базарник, Тумба, Коласто Лазинче, Јанкића Падина, Бугарско Кућиште, Вирови, Брекинче, Катићева Ливада, Станимирово Трлиште, Липа, Дојћи Вирови, Срман, Пржар и др.

На свим тим местима има и шуме и по нека њива. Шуме има и на местима званим: Рашева Падина, Равњак, Клинчев Трап, Доњо Грашиште, Крњино Њивче, Полом, Косовица, Старо Гумно и др. Шума је већином букова, дубовина, благунова и др. Само је на неким местима шума подељена.

Тип села.

У почетку, по предању, ово село је било поглавито збијеног типа. Када је  турска војска преко Пољанице кренула на Кара-Ђорђа и Хајдук Вељка, куће Големог Села биле су у реци поред Ветернице. Одатле су се становници разишли и данас је село разбијеног типа, подељено у мале: Рекаре, Топлик, Варожег, Беривојштица, Дубје, Голи Млаз, Синорски Део, Селиште, Ливађе, Синорје, Бајандолску и Баљковачку Малу.

Све су те мале, од Рекара, који је поред Ветрнице, звездасто распоређене у правцу долина и коса, које се према Ветерници спуштају. Растављене су међу собом земљиштем, потоком, долином, страном долине, шумом – или су мале, као Дубје и др. на савим издвојеним, самосталним положајима. Негде мале прелазе једна у другу а негде су удаљене једна од друге 5 до 10 минута хода. Куће у малама су различито удаљене. Најзбијеније су у мали Рекарима, где је судница, школа, механа, дућан, ковачница и др.

Данас је задруга све мање. Већа задруга је Јована Рашића, у којој има преко 20 укућана.

У селу има око 240 кућа, укључујући и Остру Главу.

Старине у селу.

Са дессне стране Ветернице постоји градиште или „метеризиште“. Где има камена од некадашње тврђаве.

На Витановици, на месту званом Павуница, постоји црквиште, где се распознају темељи некадашње цркве. Око тог места има остатака старе храстове горе. Храм је био посвећен Св. Прокопију а литија се носи на Спасовдан.

Црквиште постоји и на брду Прокопију. Прича се да је ту раније била црква, која је грађена још у доба када је у Трстени било око 70 српских кућа и када су сва околна арнаутска села била српска.

Испод Иванове Чуке, између Манастирске и Остроглавске Реке, постоји место звано Манастир. Ту је на развалинама старе цркве подигнута нова, обична црквица.

Старих гробаља има на неколико места; Латинско Гробље на Градавици и на месту званом Гуштерица.

Селишта има на два места. Једно је на левој страни долине Сенске Реке близу кућа Гиздавкиних. Старо Село је поред Ветрнице.

У Баљковцу се наилази на „згурије“, ћерамидине и др. Ту су, веле, биле ковачнице.

На месту званом Рупица, које је у изворишту Сенске Реке у близини Дрмана (шума) и Репељице (њиве) је раније био збег. Прича се да су се преци данашњих становника ту крили од Турака (кесеџија) три године – и ови их никако нису могли наћи; дању су радили по њивама а ноћу враћали у збег. Тек када се један од Турака попео на високу дуб на Бранковој Чуки, спазио је ватру и збег. Онда су их напали и опљачкали.

Постанак села и порекло становништва.

Не зна се ко је први заселио данашње Големо Село. Прича се да је некада у њему било 90 кућа, да би ударила чума и уништила сво село. Ипак, за породице:

-Павлетовци или Бајандолци, Никољдан, познати су као „старовремци“. Неки кажу да су од њих и породица;

-Гиздавкини.

-Речперци нису сви од „једне крви“. Једни воде порекло од Лингура (влашки Цигани) за кога се преудала једна жена (Неда). И данас на њима старији људи запажају неке знаке њиховог порекла. Остали Речпарци су су прави потомци она два брата, што се и по њима познаје. Најпре су се звали Метерци, односно Цигани, па су доцније названи Речпарци по некоме њиховом претку, деди Стојку – који је био „речпарин“, однсно сточни трговац. Има их 40 кућа, славе Никољдан.

-Којићевци, Св.Ђорђе. Њихов предак живео је у данашњем селу Рожданцу код Чоринога Кладенца, где и данас постоји Којићева Ливада, па је одатле прешао у Големо Село.

За горе наведене се  прича да су пореклом од становништва Старог-Големог Села, пре помора од чуме.

За старинце се сматрају и:

-Богдановци (по старом Белчевци), славе Никољдан.

Досељеници су:

-Доинци, чији су се прадедови доселили из оближњег села Лалинаца, одакле су побегли од Арнаута, који су отели село. Воде порекло од неког детета, које је овчар нашао у папрату, па га је одгајио, те су по томе названи Доинцима (по дојењу). Славе Св, Јована Крститеља.

-Доганци, св. Ђорђе. Преци су им из „врањско“, одакле су побегли. Познати сеу као веома опаки људи.

-Пицанци су од Куршумлије. Били су најпре у Прекоброду (Лалинце) па су отуда дошли у ово село. Од њих су:

-Дунђерци, који славе Аранђеловдан.

-Ђокавци (Деда-Ђорђијанци), Св. Ђорђе, су из села Зарбинца. Тамо су им дошли Арнаути на преноћиште и ови их примили. Када су им сутрадан рекли да могу ићи, нашта су им Арнаути одговорили како су они доста ишли, те да сада домаћини треба да иду. Тако су Ђокавци напустили Зарбинце и дошли у ово село. Од њих су Деда-Ђорђијанци.

-Бугарци, Никољдан, су из данашње југозападне Бугарске, где су убили кума и добегли у Големо Село. Због тога се, веле, у њиховој породици увек мађе некос акато чељаде.

-Пилештарци су пореклом из Равне Бање (Јабланички срез), где им је предак радио на самокову, па се овде доселио и удомио. Не каже се коју славу славе.

-Десивојчани (Кесманци по старом). Аранђеловдан, су из села Десивојца, одакле су досељени пре 90-100 година побегавши од  Арнаута, који су им убили прадеду, који је, веле, остао незакопан. Уз то морали су напустити и своје имање, па и 60 товара жита, Старо презиме им је Кесманци, како се и данас зову неки из те породице, којих има по осталим селима – Крушевој Глави, Градњи и др. Прича се да су до скора чували три тапије, које су им, веле, остале још од кнеза Лазара, по којима су имали права на Десивојце, Зарбинце и пола Градње.

-Ковачевци (Кржинци), Никољдан, су, по старом презимену Веселинци, досељени из села Кржинаца код Владичиног Хана где имају рођаке. Побегли су због турског зулума.

-Калуђерци* су из села Калуђери у Клисури.

-Враготерци* су из Калуђераца, село у Клисури ветерничкој, одакле су добегли пре 90-100 година због турског зулума, када је око 170 крџалија пошло низ Ветерницу на Кара-Ђорђа.

-Савини, Аранђеловдан, су пореклом из „ново брдско“, досељени пре 90-100 година. Побегли су браћа Сава, Вуча и Павол са оцем Ристом. Тамо су Арнаути хтели да им уграбе сестру, те су били пиморани да беже. Неко време су провели у Мркољу (Јабланички срез), па отуда дошли у Големо Село.

-Кесерци* су из Стрешка. Предак има остао сироче – па га пре 100 година – Ђокавци одгајили и оженили.

-Таратањци, Никољдан, су из Ушевца, одакле су побегли од Арнаута, који су им отели сестру и понели у Добрејанце. Деда Гмитар са браћом појури за Арнаутима и склони се у данашњу цркву Добрејенску, поред које је водио пут, којим су Арнаути пошли. Када су наишли, ови их нападну пушчаном паљбом, којом приликом су убили два Арнаута и девојку.

-Пешић Стоилко* је пореклом из Криве Реке, одакле је добагао са оцем пре 60 година. Тамо су им Арнаути присвојили једну сестру, па хтели и другу, те ови побегну. Зову га Ера по некоме Миљку Ери, из чије се породице оженио.

-Стамболци, Аранђеловдан, су названи по Стамболу, куда су им преци гонили на продају овнове о говеда. Старином су из Десивојца а овде су се доселили пре 50-60 година из Студене. Иста су породица са Десивојчанима.

-Шуманци, Никољдан, су из села Шумана,одакле су им дошли прадедови.

-Цветковићи (Ђорђе), Никољдан, су из Добрејанца.

-Станковићи (Јања)* су из Печењевца, одакле га је довела мајка пре 60 година, пошто се преудала у овом селу, за Гмитра из Ушевца.

Сеоска слава је Спасовдан.

*Не каже се коју славу славе.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.