Порекло презимена, село Сурдул (Врање)

14. маја 2016.

коментара: 0

Порекло становништва села Сурдул, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Сурдул је не обема странама Сурдулске и на левој страни долине Барбарушинске Реке.

Мала (покрај) Мотина  је на левој страни Сурдулске Реке, на подножју Мотине. Мала Ливада је испод ове, такође не левој страни Сурдулске Реке и на подножју Мотине. Мала Преслоп је испод мале  Ливаде, а на једном делу, искрајку косанице Самог Дрвета – на преслопу. Мала Јабуче је на левој страни Сурдулске Реке, пошто прими Ћурковачку Реку, а на месту званом Јабуче и Јасиче. На десној страни Сурдулске Реке прва је, од врха,  Пајкинска Мала или мала Језеро, у почетку, а на обема странама дола Језерског Потока, десне приточице Сурдулске Реке. Испод ове је мала Коник. Кућа мале Коника има: према Сурдулској Реци, док не прими Ћурковачку, близу Кулине; према Сурдулској Реци, пошто се састане са Ћурковачком Реком, по Козарнику; према Барбарушинској Реци у почетку а са обе стране Баба-Стојиног и Дола Лештара, а и по риду, Конику, како се у целини зове завршетак косе између Вишевско-Сурдулске и Барбарушинске Реке.

Воде и клима.

У селу има извора и јаких и слабих. Познати су: Крничка Ливада, Свињарник, Ћосински Кладенац и др. У селу пију и речну воду. У селу дувају сви ветрови, јер је село веома разбијено и на различитим положајима.

Земље и шуме.

Земљиште је већином брдско и оголићено. Једино у делу села на подножју Мотине има много ливада и местимично очуване шуме, која се лепо види са Гиздавог Дрвета.

Село има земље за обрађивање („оралије“) око кућа на местима, чије мале имена носе а и ван кућа на местима званим: Ћурчина Ливада, Само Дрво, Просечка, Кршена Кола, Доња Орница, Осојно, Рамњак, Рамниште, Турске Њиве, Језера, Гиздаво Дрво, Тресава, Караница и Лом. Сва су та места далеко од кућа од 10 минута до један сат хода.

Паше имају по Мотини и по Гиздавом Дрету.

Шуме имају на подножју Мотине, по Гиздавом Дрвету и на појединим од поменутих места, где су њиве, као по Конику, Јабучету, Осојној, Просечкој и др.

Сурдуљани данас немају заједничку утрину.

Оралија је слаба а паше према осталим селима има доста и добра је. Да једна породица живи осредње потребно је да има: 100 шиника земље, 50 оваца, два јарма малих волова и једног коња.

Тип села.

Село је разбијеног типа, подељено је на мале: Мотину, Ливаду, Пресоп, Јабуче, Пајкинску малу или Језеро и Коник. Најрастуреније куће су у малама Ливади и Конику, међусобно удаљене од 300 до 350 корака – 5 до 7 минута хода.

Презимена становника по малама: У мали Ливади (10 кућа) – Пешини, Фићорци, Веселиновци, Лејинци; у мали Јабучету (10)– Рисимови, Петковци, Ђорини, Антини, Терзијанци и Костинци; у мали Преслопу (6) – Величковци и Петришевци; у мали Мотини (15) – Пешићи, Веселиновци, Митровићи и Ратајкини; у мали Језеру (6) – Милчинци; у мали Конику (9) – Пашалијинци или Пауновићи, Струминци, Јармазови или Баба-Стојини или Коларови, Влајковци и Младенови. У селу има укупно 60 кућа.

Старине у селу.

Селом зову данас место на левој страни Сурдулске реке, где је било прво селиште данашњег села Сурдула. За то „село“ обично стари људи кажу: „ Кад село (данашње) беше у „село“ (негдашње) и Сурдул беше Сурдул“, односно, било је добро за живот; добра земља, пуно ливада, воћа и др. Из тог су се „села“ растурили на имања, где данас живе, пре 80-90 година, кад је у њему било 20 кућа. То место зову Селиште, али се ово не односи на село, које је било пре данашњег насеља. Причају да је овде било село од 70 кућа, „главничара“, па је уништено; по причању неких од чуме док други причају да га је уништила нека војска. Од тог села заостало је Старо Гробље, где је и данашње, од кога нема никаквих видљивих трагова.

У мали Конику, где су куће Пашалијинаца постоји једно завршкасто узвишење – „цуцуљка“ – које становници зову Кулином. Прича се само, да је ту била нека кула, али данас нема никаквих трагова; у доњем делу та је Кулина поорана а при врху има неколико „дубица“ – храстова.

Порекло становништва.

По редоселду досељавања:

-Влајковићи и Пешићи, Никољдан,  су се најпре доселили у ово село из унутрашњости Србије – не знају из ког места. Дошли су, како причају, пре 120 година и у селу нису никога затекли.

-Веселиновићи и Ратајкини, Никољдан и Св. Ђорђе. Њихови преци су се доселили „из паланачко“ (околина Паланке). Не зна се због чега су овде дошли, нити причају да су „маден“ плаћали.

-Терзијанци, Никољдан. Они су се у Јабучету. Њихови преци, три брата – Петар, Риста и Рисим, су се доселили из села Јелашница (Масурички срез) због зулума арнаутских. Они су се најпре населили у Лештару, на левој страни Барбарушинске Реке, близу села Вишевца па потом прешли на леву страну Сурдулске Реке и населили на месту где је најпре било село Сурдула, из кога су се становници раселили на своја имања.

-Младеновићи су такође досељени из Јелашнице због зулума арнаутских. Не каже се коју славу славе.

-Величковићи или Петришевци (Никољдан), Милчинци (Јовањдан) и Струминци (Никољдан). Они су се доселили из околине Ћустендил Бање. Не зна се разлог зашто су овде насељени.

-Лејинци, Аранђеловдан. Њихов предак је добегао из села Лејачића (за које веле да је у Старој Србији) због зулума арнаутских.

-Ковачевићи (обично звани Фићорци), Никољдан,  су досељени из села Дубежовца, за које веле да је у околини Куманова, мада тамо такво село данас не постоји. Причају да су им дошла на конак три Турчина, које ови поубијају и опљачкају, па потом побегну и дођу у ово село. Комшије им говоре, како су били хајдуци – „па су и данас такви“.

-Трничани, Аранђеловдан, су се последњи доселили у ово село, пре око 90 година. Дошли су из села Трнице (Врањска Пчиња у сливу Вардара). Разлог досељавања је што је у то време земља и Сурдулу били „бађава“. У Сурдулу су провели неко време, па како су чули, да је у унутрашњости Србије боље, одселе се тамо, али се за кратко време врате и поново настане у овом селу.

-Пашалијанци или Пауновци (Павуновци), Никољдан и Аранђеловдан. Не зна се одакле су дошли, али причају, да су пореклом од Ђорговаца.

Осим једног „призетка“ (у мали Конику, породица Јармезови) из Доњег Требешиња нико се у село није доцније доселио, мада има доста одсељених.

Сеоска слава је Ђурђеван.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.