Sveti Simeon Mirotočivi

U navečerje praznika Svetog Simeona Mirotočivog, u godini u kojoj obeležavamo 830 godina zasnivanja Manastira Studenica:

I danas, dok mu ne priđeš na stotinak koraka, Manastir se ne vidi od guste šume. Jedini put kojim se može stići u Studenicu je uzvodno tokom istoimene reke, iz pravca njenog ušća u Ibar, od varošice koja se, očekivano, zove upravo Ušće. Kako su lako stari Srbi nazivali svoju zemlju! Manastir je nazvan po studenoj rečici, koja se uliva u veću reku, a na mestu njihovog ušća nikla je istoimena varošica. Ibar je zaostavština, ilirska ili keltska, spore se u naučnim krugovima. Dakle, jedini prirodni put je dolina Studenice, i to uz puno muke. Današnji drum krivuda obroncima planine Čemerno, usečen u planinu iznad klanca nevelike ali opasno brze rečice koja je sebi tokom vekova izdubila klanac. Kako li je tek Studenica bila odvojena od svega tamo potkraj 12. veka kada je zasnovao Stefan Nemanja. Postoji i drugi prilaz, sa zapada iz pravca Ivanjice, ali taj je još teži nego ovaj sa istoka. I danas nešto jača kiša odroni zemlju i kamen i lako zatrpa duge deonice ovog druma, a kako je ranije bilo neprohodno, to se lako da zaključiti. Sve ostalo, do ova dva puta, su šume i strmoglave planinske strane. Mirno živi već osamstotrideset godina Studenica, na platou toliko velikom koliko zauzima sam manastirski krug, ušuškana između visova Golog brda, Čemerna, Radočela i klanca svoje reke imenjakinje.

Nisu Srbi tek tako izabrali Rašku za jedno među prvim svojim staništima. Mnogo šuma i lepih župa zaklonjenih ne toliko visokim koliko neprohodnim gorama koje pružaju dobru zaštitu i od vetrova i od neprijateljskih vojski. Reke i rečice pune ribe, obilje paše za stoku, drvne građe koliko poželiš. I lepota sve te prirode, radost najlepših oblika i boja. Pada na pamet stih iz onog psalma – “kako su veličanstvena dela Tvoja, Gospode!”

Lepo pevaju studenički monasi. Kao da se anđeli s Neba oglašavaju, tako zvuči bratija za pevnicom. Uz rame su Dečancima, Sopoćancima, Koviljcima. Ne treba tu nikakav hor, njih petorica – šestorica, i akustika hrama. Glavna crkva, majka svih naših crkava, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, sija punim sjajem, kao u 12. veku. O njenoj lepoti ne mora da se priča i piše. Svako ko je bio bar jednom tamo, nosi tu sliku urezanu u duši. Priprata je delo Svetog kralja Radoslava. Tu je i mala crkva Svetog Nikole. Zatim, Kraljeva crkva Svetih Joakima i Ane, sa divnim freskama Roždestva Presvete Bogorodice, i ktitorske Svetih Njemanjića oca Simeona i sina Save, jedina izgleda dovršena, u onoj meri u kojoj je vreme i prilike nisu uništile.

Sa zapadnog zida glavnog studeničkog hrama, iznad ulaza u naos, sija blagodaću i lepotom najlepša freska sa čijom tragičnom lepotom se ništa od čovečjih ruku stvoreno ne može meriti. Studeničko Raspeće. Izrazom likova na predstavi, životnošću vizantijske plave boje koja dominira na fresci, detaljima, od kojih onaj sa dve devojke i anđelima najavljuje smenu Zaveta Božjih (devojku u crnoj haljini anđeo Gospodnji odvodi, sklanja od Krsta, ona je simbol Starog Zaveta, čija uloga je iscrpljena samim dolaskom Sina Božjeg; devojka u beloj haljini, koju anđeo privodi Krstu, drži putir u koji se sliva mlaz prečiste krvi Gospoda našega Isusa Hrista iz grudi koje je vojnik probo kopljem, ona označava stupanje Novoga Zaveta koji je Gospod dao čovečanstvu prolivši krv svoju našega spasenja radi, a taj zavet je sažet u tri reči: vera, ljubav, nada), freska ne odiše tugom zbog strašne smrti Sina Božjeg, koga su izdali, vređali, pljuvali, mučili i na kraju ubili oni koje je on stvorio i koje on voli kao decu svoju. Naprotiv, potpun utisak kojim isijava, blješti ova predstava, pun je života, radosti ne zbog onoga što se do tog trenutka dogodilo, već onoga što će se desiti, a što je najbolje opisano u samo jednom stihu Vaskršnjeg tropara: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt pobedivši!

Dah zastaje pred ovom freskom, a mnogi je primete tek kad već izlaze iz naosa glavne studeničke crkve, jer ona pri ulasku ostaje iza leđa. Pažnju najpre privuku dva kivota koji stoje sa leve i desne strane ispred oltarskog ikonostasa. Desno je kovčeg sa moštima Svetog Simona Monaha, kako je nazvan nakon primljenog monaškog postriga i kako je upisan u kalendar srpskih svetih, prvi krunisan kraljevskom krunom Nemanjić – Stefan Prvovenčani. Zanimljivo je da je Stefan, sin pobožnog srpskog župana – graditelja pravoslavnih hramova, i brat utemeljivača srpske pravoslavne crkve, bio oženjen Anom Dandolo, unukom mletačkog dužda Enrika Dandola, koji je postao pojam političke prevrtljivosti i intrigantstva i do krajnosti dovedenog makijavelizma, – istog onog Dandola koji je poznat kao idejni vođ četvrtog krstaškog rata u kojem je katolički zapad srušio pravoslavnu Vizantiju. Legendarni zlikovac Enriko Dandolo, iako već devedesetogodišnji starac, poluslep i teško pokretan, u proleće 1204. godine prisustvovao je osvajanju Carigrada i trodnevnom haranju samozvanih krstaša, francuskog ološa, kada su učinjena strašna zlodela – pobijeno mnogo nejači, grad opljačkan i zapaljen, pravoslavne svetinje skrnavljene. I, eto, njegova unuka, desetinu godina kasnije postaje kraljica pravoslavne Srbije…

Sa leve strane, u divnom kivotu presvučenom srebrom sa reljefnim prikazom prepodobne pokojnice, optočen raznovrsnim dragim kamenjem, leži majka Prvovenčanoga, a žena velikog župana Stefana Nemanje, krštenim imenom Ana, zetska plemkinja. Malo podataka o njoj postoji u istorijskim hronikama. Ali, nije teško zaključiti da se radilo o blagočestivoj i pobožnoj ženi i dobroj majci, a zasigurno i dobro obrazovanoj, jer bez takve majke ne bi mogao da bude ni takav sin kakav je Sveti Sava, i to je večna istina. I njoj i Stefanu Nemanji, njihov brak je bio i jedini, što za onovremene vladarske kuće nije bio čest slučaj. Između njih dvoje vladala je ljubav i poštovanje, celog života, ovozemnog, pa sigurno i onda kada su zajedno stali pred Gospoda ovenčani bračnim krunama, jer ih je On svezao i niko ih ne rastavi. Istog dana kad joj se i muž zamonašio, napustila je svetovni život raške vladarke i povukla se u manastir Presvete Bogorodice u Toplici. Upokojila se iste godine kada i monah Simeon, njen Stefan Nemanja, kao shimonahinja Anastasija.

Kivoti u kojima počivaju njihove mošti otvaraju se tokom Svete Liturgije, da verni narod može celivom da dodirne njihove blagotvorne kosti, svake nedelje i svaki praznik upisan u kalendar crvenim slovom, i još preko toga tri puta u toku godine i kada nije crveno slovo, a to je za njihove i praznik rodonačelnika Stefana Nemanje.

Njegov kivot je namerniku neprimetljiv slično kao i freska Raspeća, iako je on najveće blago ovog manastira, ako se u tom domenu vrednost uopšte može meriti. U samom uglu jugozapadnog dela naosa, kovčeg od žućkastog mermera krije mošti Svetog Simeona Mirotočivog. Kovčeg je monolitan, istesan od jednog komada kamena, tako da se ne može otvoriti, osim ako se potpuno razvali. Bilo je nekoliko pokušaja da se to i učini. Turci su mislili da grob Stefana Nemanje mora kriti neko blago, a u nekim slučajevima hteli su uništiti Nemanjine mošti, kao što su učinili sa moštima Svetoga Save, da bi Srbima ubili svaku nadu u oslobođenje od turskog iga. Međutim, kako je Gospod dozvolio da zlokobni Sinan-paša uzme Savine mošti iz Mileševe i spali ih na Vračarskom brdu kod Beograda za primer kaurima (a zbog grehova našeg naroda koji je u tom 16. veku bio odan saveznik turskim osvajanjima, pljačkama i zlodelima po Panoniji i Srednjoj Evropi, stalno se pravdajući svoje gore listom Mehmed-pašom Sokolovićem), tako je On sačuvao telo Svog velikog ugodnika Nemanje, monaha Simeona, da bude zvezda vodilja Srblju i pokazatelj sile Gospodnje. Jer, iz tog tela, kroz mermerni kivot i kamene ploče poda studeničke crkve istočilo je toliko miomirisnog mira da je jednom prilikom cela površina naosa crkve bila njime prekrivena do visine nožnih članaka. Iz groba na Hilandaru gde je bilo položeno Nemanjino telo samonikla je loza čiji plodovi pretočeni u vino Svetog Simeona, pomažu bezdetnim roditeljima koji ga popiju čista srca i vere usmerene Gospodu u nadi da će im dati poroda, i On im ga da. I još mnogo čuda učinjeno je preko moštiju Svetog Simeona. Ali, ono nikada nije izneto iz kripte ispod tog mermernog kivota, od onoga dana kada je, 1209. godine, tu položeno, nakon što ga je Sveti Sava doneo iz Hilandara da nad roditeljskim telom izmiri oko vlasti zakrvljenu braću Stefana i Vukana. Jednostavno, ko god je pokušao da kovčeg obije i otvori, a na kivotu se vide tragovi tih pokušaja, na mestu je sišao sa uma. To je delovalo zastrašujuće na sve druge kojima bi ovakvo zlodelo moglo pasti na um. Zato je Nemanjino telo ostalo netaknuto sve ove vekove, i do vjeka. Kažu monasi studenički da telo nije u samom kovčegu, već je ispod crkve kripta gde Stefan Nemanja počiva, a sam kovčeg joj dođe kao krov. Zato je nemoguće nama grešnima da celivamo to sveto telo (poslednji koji su to učinili bili su njegovi sinovi Sava, Stefan i Vukan), i ono će ostati tu gde je do Drugog Hristovog dolaska i opšteg vaskrsenja.

Kada upitate prosečnog ili neprosečnog Srbina koji je najveći srpski svetitelj, svaki kao iz zapete puške odgovori: Sveti Sava!

Sveti Sava, veliki Božji ugodnik, bio je najveći prosvetitelj svog naroda, u celoj njegovoj povesti, i kako stvari stoje, tako će ostati i do kraja sveta i veka. Savinu ljubav prema Gospodu, On je nagradio slavom još za ovozemnog života. Odnegovani i dobro naobrazovani mladi Rastko, sin vladara srpskog, koga je čekala trećina očeve države, jedna povelika baština koja je obuhvatala Neretvu, Hum i Trebinje (buduću Hercegovinu, nazvanu po tituli njenog potonjeg vladara Stefana Vukčića iz 15. veka, koji se nazivao i pisao kao “herceg od zemlje Svetog Save”) i još s tim i Konavli, Boka i neka jadranska ostrva, donosi odluku da se sve te zemaljske slave i moći odrekne, zarad službe onome koga je od najranije mladosti najviše voleo – Gospodu Bogu. Kao sin županski i jedna blagorodna duša, on svuda, počev od Svete Gore Atonske, pa nadalje, u vizantijskom svetu, Sinaju, Svetoj Zemlji, na dvorovima onovremene Evrope, biva uvažavan, dobro priman, darivan, omiljen. Svuda je dočekivan uz najveće počasti, kao vladika i vladar. Još za života, Gospod ga je ovenčao blagodaću kojom je zračio, darovima čudotvorstva i isceliteljstva, pa čak i vaskrsenja (jer je svog umrlog brata Stefana vaskrsao, da bi ovaj ispunio svoj zavet i primio monaški postrig, da ga Gospod proslavi preko celebnog netruležnog tela Svetog Simona Monaha), i mudrošću i obrazovanjem kojima je prosvetljivao ljude oko sebe i koji dar je u pravom trenutku upotrebio da podari srpskoj crkvi autonomiju. Sve to ga čini svetlozarnim stubom pravoslalja kojem su se verni divili, a kojeg su se oni drugi plašili, što narod kaže – kao đavo od krsta. Sveti Sava je bio jedan divni svetleći krst, kojeg je Gospod ukrasio najlepšim ukrasima i poslao da hodi po zemlji na radost i korist hrišćanskih duša. Slavno proživevši ovaj život, upokojio se oplakan od svih, a zatim ga je Gospod proslavio i večnim delima i čudotvornim telom.

Na svom ovozemnom putu, otac mu, Stefan Nemanja nije ni približno uživao takvu milost Božju, niti toliko poštovanje savremenika. Naprotiv, trnovit mu je put bio, kao da ga je Gospod tim usponima i padovima, i neprijateljima koje je na Nemanju popuštao, kalio da preko svog ugodnika pokaže slavu i silu Svoju. Rođen je (računa se 1113. godine) u zetskoj Ribnici, gde i danas stoje ostaci dvora Nemanjića, na imanju svojih predaka, na koje se otac njegov Zavida sa porodicom sklonio na neko vreme od krvavih sukoba oko preimućstva među raškim županima. U ono vreme u Zeti je preovladavala latinska vera, u tolikoj meri da pravoslavnog sveštenstva gotovo uopšte nije bilo. Zato Nemanja bi kršten u katoličkoj crkvi, iako od pravoslavnih roditelja, jer to beše jedina crkva u Zeti. No, u to vreme, dogmatska pitanja nisu običnom svetu bila toliko bitna, jer nije mnogo vremena prošlo od konačnog raskola, te su oni u crkvi videli Crkvu Gospodnju, bez obzira na kojoj strani joj se oltar nalazi i na kom jeziku se u njoj Bogu služi. Kasnije će, prelaskom u Ras, na jedan od poseda njegovih predaka, u drevnoj Petrovoj crkvi biti preveden u pravu veru. To ponovno krštenje nije bilo ništa neobično za ono vreme. Naročito zato što se do obreda u Raškoj, čisto pravoslavnoj zemlji, mnogo više držalo nego li u Zeti, i na katoličanstvo županovog sina ne bi se rado gledalo. Koliko je postojana pravoslavna vera, i koliko je teško ostaviti je potvrdiće kasniji vekovi. Iako pod velikim pritiskom i Rima i islama, Raška će ostati tvrdo pravoslavna. Te Nemanja, vođen rukom Gospodnjom, sam ode raškom episkopu i pokrsti se. Tako se odmah pokaza da je od Gospoda odabran za velika dela.

U Rašku se Zavida sa sinovima vraća kada su Srbi odande već isterali vizantijske vojne posade, i kada je stvorena dobra podloga za buduću samostalnu državu. Bila je to teško prohodna planinska zemlja, na jako niskom stupnju materijalne kulture, gde je glavni trg, prestono mesto Ras, bio tek neznatna tvrđavica koju su podigli Vizantinci kao vojni garnizon, a nije ni imao mnogo mesta da postane grad, smešten između planinskih strana u kotlini prostranoj svega 4 do 5 hektara. Sigurno je takav primitivan način života u Raškoj bio neobičan za mladoga Nemanju, koji je svoju najraniju mladost dobrim delom proveo po bučnim i naprednim romanskim gradovima u zetskom primorju. Iako na prvi pogled mirna, pa još onako ušuškana između planina, obučena u guste šume i ispresecana gorskim rekama, Raška je bila sve drugo, samo ne zemlja u kojoj se moglo spokojno živeti. Čak i župani su živeli jako skromno, a narod je gotovo stalno bio na ivici gladi. Obradive zemlje nije bilo mnogo, većinom su ljudi držali stoku i bavili se voćarstvom. Sela su bila mala i raštrkana po brdima i bila su sasvim nezaštićena od čestih upada vizantijske vojske. Pritom, Vizantinci za svojih vojnih pohoda nisu imali za cilj samo da pobede raške borce, već bi uništavali sve što im se nađe na putu. Palili bi sela, ubijali stoku, sekli voćnjake. Zbog toga se narod mnogo iseljavao prema Zeti i Dalmaciji, a oni što su ostali povukoše se visoko u planine. Kad se tome dodaju stalni sukobi između župâna radi širenja svojih poseda, i česte pljačke i otimačine oko zemlje, kao i haranje razbojničkih družina, stiče se potpuna slika o stanju u kojem se Raška zemlja nalazila u vreme Nemanjinog dolaska. Ali, srpska krv u njemu brzo se privikla na novo okruženje. I on se zareče da će, ako mu Gospod da priliku, na slavu Njegovu, od te divlje i nesigurne oblasti u kojoj je živeo njegov narod stvoriti uređenu i jaku državu u koju neprijatelj neće smeti da upada kad mu se prohte.

Dok su se drugi župani otimali o prevlast u Raškoj, Zavidini sinovi od oca dobiše svaki po neki deo nasledne zemlje. Nemanja, budući najmlađi od njih četvorice, dobi najudaljenije župe, na krajnjem istoku područja koje naseljavaše Srbi, dolinom Toplice i delove rasinske župe i nešto malo oko Ibra. Iako je isprva izgledalo da je Nemanja skrajnut iz središnjih oblasti Raške, odnosno istaknut da bude najbliži uvek pretećem vizantijskom udaru, to se pokazalo kao srećna okolnost, jer je on tako postao prvi sused Vizantiji, svakako po nedokučivom Promislu Božjem.

Već prekaljen u vladanju svojim posedom i borbama koje su se stalno vodile između Srba, Vizantije, Mađara i Bugara, Nemanja već duboko u četrdesetim godinama, zadobi tu milost Božju da ga u svoj dvor u Nišu pozove car Manojlo Komnin. Niko drugi do car vizantijski! Najmoćniji vladar Evrope, naslednik Rimskog carstva, car Manojlo zove njega, jednog od neznatnih raških župana, na viđenje! Manojlu je bio potreban saveznik u ovoj oblasti nadomak koje, moravsko-vardarskom dolinom, prolazi put što spaja Levant i Evropu. A Nemanja, Gospodnjom rukom vođen, ostavi na cara sjajan utisak, i postade mu saveznik i prijatelj.

A onda ga napadoše iskušenja, i to u vidu braće njegove. Nemanjin prijem kod cara zasmetao je njegovoj braći. Tihomir je bio veliki župan raški, i strašno ga je uvredilo što car nije zvao njega, već njegovog najmlađeg brata, gospodara neke nevažne župe. Uz najstarijega stala su i preostala dva brata Stracimir i Miroslav. Sastavši se, optužiše ga da tajno šuruje sa vizantijskim carem, iako su njegovu vrhovnu vlast i sami priznavali, a javno kao razlog svog neprijateljstva prema bratu istakoše da ovaj bez njihove dozvole gradi hramove po svojoj župi. Zašto bi za podizanje hrama Gospodnjeg nekome trebala bratska dozvola? Zar je bratovljeva volja preča od Gospodnje? To je bilo nevešto objašnjenje za svetinu. Ne zasmeta njima što Nemanja gradi hramove, njima je bio potreban razlog da ga za nešto optuže i uklone sa odličnog položaja koji je iznenada stekao. Među Zavidinim sinovima dolazi do raskola koji se nikad više neće izgladiti. Od tada ona trojica starijih, prvenstveno Tihomir, tražaše način da dođu Nemanji glave. Možda bi i uspeli, jer su bili jači, ali Gospod je brižljivo nadzirao vinograd Svoj koji zasadi u srpskoj zemlji, i izabrao je Stefana Nemanju da izdigne narod Svoj ljubljeni, srpski, do velikih visina, jer samo on beše za to sposoban među svom raškom gospodom, koja nije imala nikakvog drugog cilja do lagodne vlasti u svojim malim oblastima. A Nemanji Gospod dade jasnu viziju, da raštrkana i međusobno zakrvljena srpska plemena ujedini, i od njih stvori narod, da im obezbedi veliku i jaku državu, i da ovo dvoje uokviri pravom verom.

U to vreme, izbi pobuna u Raškoj protiv velikog župana Tihomira. I narod i veliki deo vlastele podigoše se nezadovoljni što Tihomir na zahtev cara Manojla šalje Raščane u pomoć vizantijskoj vojsci u ratu protiv Mađara, gde ih grčki vojskovođe guraju ispred sebe u pogibiju. Zbog ovakvih savezništava, bespotrebno se prolivala srpska krv, a kasnije, kada nastupi mir dveju sila, Raška bi trpela mađarske osvetničke upade. I, nekako, drugi župani istakoše Nemanju kao čoveka kome treba poveriti upravu nad srpskom zemljom, imajući poverenje u njega da može izvući zemlju i narod ispod vizantijskog iga. Da ne bi došlo do međusobnog krvoprolića, sva raška vlastela dogovori sastanak na kojem je trebalo da se izmire suprotstavljena gledišta. Međutim, došavši na Tihomirov dvor, po zapovesti velikog župana, Nemanju i sve njegove pristalice uhvate, okuju i utamniče. Nemanju su zatvorili u jednu pećinu iznad Rasa koja je bila pretvorena u tamnicu. Provodivši teške trenutke iščekivanja da mu se na glavu sruči nepravedni mač bratske odmazde, zarobljen, bespomoćan, sedeći na hladnom kamenu, iako i ranije vrlo pobožan, sada naročito otvori svoje srce Gospodu u potpunosti, uzdajući se u Njega i jedino Njegovu pomoć, molitvom Svetom Hristovom mučeniku Georgiju, i zavetova se da će svoj zemni život provesti u izvršavanju Gospodnje volje i činjenju boguugodnih dela. I izbavi ga Gospod, na čudo neprijatelja njegovih koji su već likovali u svojoj pobedi spremajući se za Nemanjino skončanje. Izbavljenog iz tamnice, njegovi pristalice ga dočekaše spremni. Vrlo brzo i lako zbaciše Tihomira čijom vlašću postadoše nezadovoljni i vlastela i narod, i jednodušno se zakleše na vernost svom novom gospodaru Stefanu Nemanji.

A Nemanja, ne odlažući ni trena, požuri da počne sa izvršenjem svoga zaveta. Blagodaran Bogu i Svetom Georgiju, podiže veličanstveni hram na brdu poviše reka Raške i Deževe, koji se mogao videti iz velikih daljina, a koji je najavljivao uspon Srbije pod pokroviteljstvom ni vizantijskim ni ugarskim ni bilo kojim ovozemnim, prolaznim i truležnim, već jedinim pouzdanim – Božjim. Zbog dva visoka zvonika sazidana s obe strane zapadnog ulaza u hram, a koji su izdaleka izgledali kao dva stuba, narod ovaj hram posvećen Svetom velikomučeniku i pobedonoscu Georgiju prozva – Đurđevi Stupovi.

Braća njegova pobegoše u Carigrad i odande spremaše protivudar. Ljut na svog doskorašnjeg ljubimca koji mišljaše da mu sila daje za pravo da on odlučuje o tome ko će Srbima biti gospodar, car Manojlo im dade veliku plaćeničku vojsku (sastavljenu od prekaljenih ratnika grčkih, franačkih i turskih) da krenu u Rašku i obračunaju se s Nemanjom. Ali, nema te sile ljudske, pa ni vizatijskog cara, koja može nadvladati silu Gospodnju, i bi volja Njegova: iako daleko malobrojniji, slabije naoružani i neiskusniji u borbi od najamnika, Raščani na čijem čelu stajaše Nemanja lično, kod Pantina u kosovskoj zemlji do nogu potukoše stranu vojsku. Nemanjinu vojsku vodio je Sveti Georgije koji se srpskim borcima ukazivao na nebu, na konju u vojvodskoj odeždi, i davao im snagu da srčanom hrabrošću nadjačaju brojnijeg neprijatelja. U boju pogibe Tihomir, a preostala dva brata Nemanjina, najpre pobegoše, ali se brzo povratiše kod svog brata pobednika da ga umole za oproštaj, uzdajući se u bratsku ljubav. I ne prevariše se, jer im Nemanja sve oprosti i ostavi ih u njihovim župama. Tako konačno Stefan Nemanja, nakon sjajne vojne pobede, izbori gospodarstvo nad Raškom, 1168. godine.

Za razliku od svih prethodnih srpskih vladara, raških župana, zetskih kraljeva i bosanskih, humskih i primorskih velmoža i glavara, kojima vidici nisu dosezali dalje od svog dvora, Nemanja je imao jasnu ideju – da sva srpska plemena u Iliriku okupi u jednu državu, pod jednu krunu i u okrilje pravoslavne crkve, da ostvari narodno, državno i duhovno jedinstvo Srblja, tada raštrkanog po svojim malim župama i kraljevstvima, zanemarene narodnosne svesti i podeljenog po veroispovesti, ne samo između Rima i Carigrada, već dobrim delom ogrezlog i u bogumilsku jeres. I taj posao je započeo odmah, čvrste vere u konačni njegov uspeh na slavu Gospodnju. Tu se Nemanja, već duboko u pedesetim godinama, pokazao kao odličan državnik i ratnik. Njegova zemlja se brzo i lako širila. Ujedinio je Rašku, Zetu i Zahumlje, i svuda ga je Srbalj dočekivao kao oslobodioca. Oružjem je otimao od Vizantije krajeve po Dalmaciji i Kosovu, a opet, vešt diplomata, uspeo je da se izmiri sa carem Manojlom i još da mu omogući carigradski trijumf, priznavši njegovu vrhovnu vlast i istovremeno održavši svu srpsku zemlju na okupu.

Pobedivši Nemce, Mađare i Mletke koji su se udružili protiv Vizantije, Manojlo požuri da pokori Nemanju 1174. godine. Štedeći svoje ljude i zemlju, skupo ceneći svaku prolivenu kap srpske krvi, Nemanja povuče vojsku i narod u raške planine i odande se jednog dana spusti u vizantijski logor, sam, gologlav i bosonog, sa konopcem oko vrata i mačem koji predade Manojlu, te pade na kolena staljajući se caru na milost. A car, vođen Promislom, od prvog dana kada je, u Nišu, sreo Nemanju, gajiše prema njemu posebno poštovanje, kao vitez prema vitezu, jer prepozna u Nemanji sve svoje mužastvene osobine – hrabrog ratnika, mudrog vladaoca, postojanog hrišćanina. I pomilova ga car, i povede u Carigrad. Najpre ga, po onovremenim običajima, provede u svojoj trijumfalnoj povorci kroz carski grad, gde se grčka svetina divljaše ovom visokom, naočitom varvarskom županu, a zatim ga zadrža na neko vreme da mu pokaže bogatstvo i raskoš vizantijske prestonice, koja je trebalo da uveri Nemanju u moć kojom car raspolaže i uzaludnost ratovanja sa takvom silom.

Ali, Nemanja gledaše u te prolazne građevine samo onoliko koliko je car to od njega tražio. A sve ostalo vreme sa radošću je provodio u Manastiru Presvete Bogorodice Dobrotvorke, gde mu car odredi konak za vreme boravljenja u Vizantiji. Uvek na bogosluženjima, udišući Božju blagodat koja je u manastiru nadvladavala sve ovozemno, tu se Nemanja zarekao da će u znak zahvalnosti Presvetoj Vladičici podići joj hram i zasnovati uz njega manastir u srcu svoje raške zemlje.

Molitveni boravak u carigradskom Bogorodičinom manastiru bio je veoma blagodatan po Nemanju, što se pokaza kad se on povrati na svoj dvor: iako tada ljudi poznih godina, Nemanja već šezdesetogodišnjak, i nešto mlađa žena mu Ana, čije petoro dece već bejahu odrasli ljudi, oni poželeše da im Gospod podari još jedno dete. I kao što Joakimu i Ani dade Mariju, a Zahariju i Jelisaveti Jovana, tako usliši Vladika i ovu srčanu prosbu i zače se dete i rodi sledeće godine, i dadoše mu ime Rastko. I kako je začet, milošću Božjom, takav mu je bio i životni put, najvećeg srpskog prosvetitelja Svetoga Save.

Iz poštovanja prema svom dobrotvoru caru Manojlu Komninu, Nemanja obustavi dalje širenje svoje zemlje. No, kada car umre, 1181, on nastavi započeto. Nemanjine vojne nisu bile osvajačke i pljačkaške, kakve je vodila većina drugih onovremenih vladara. Nemanja nije pustošio i pirovao nad krvavim leševima pobeđenih neprijatelja. On je svoje pobedničke pohode okončavao podizanjem slavnih zadužbina Gospodu: Sveti Nikola i Presveta Bogorodica u Toplici, Đurđevi Stupovi u Rasu. To su trijumfalne kapije Stefana Nemanje. On je oslobađao tlo koje naseliše srpska plemena, da ostvari svoju narodnu i državnu ideju. Prema neprijatelju bio je milostiv, ali odlučan da protera grčki živalj iz osvojenih gradova, jer je sada rešio jednom za svagda da raskrsti sa Vizantijom i stvori čisto srpsku državu. I raširi zemlju srpsku na Moravu i Vardar, i do Dunava, a na jugu joj pripoji celo Kosovo i veliku župu Pilot, čistim Srbima naseljenu, i primorske gradove, slavne i do tada neosvojive vizantijske utvrde Danj, Sardoniku, Drivast, Skadar, Svač, Ulcinj, Bar. I očisti ih od Grka i postadoše to srpski gradovi. A u omiljenom gradu Kotoru Nemanja sebi uredi dvor i tako još jače učvrsti vlast u ovim zapadnim srpskim zemljama.

Kada završi započeto, u granice svoje države uokviri veliki deo Srblja, bio je već ušao u osamdesete godine. Stvorio je jak temelj i čvrstu kuću, utvrdio mir sa Vizantijom i drugim susedima, i tada reši da državu preda nasledniku sinu Stefanu.

“Jedan narod, jedna država, to je moj naum bio i ostaje, i ja vam ga predajem u zavjet svima, od sada pa dovijeka. Srbi nemaju svoju državu, nego su se rasuli po drugim, tuđim državama. Slaveni su svojim mnoštvom pritisli zemlju od sjevernih do južnih mora. Mogli su biti najveće carstvo na zemlji i najveći narod pod nebom. Ali oni su bili i ostali još uvijek samo mnoštvo u tuđim državama. Svako se naše pleme bije da stvori svoju državu. Veliki slavenski narod rasitnio se u male narode i još manje državice. A mala država na svijetu je isto što i riba u moru i služi da je velika proguta… Srbija je bila premala država u ustima velike Vizantije. Uvijek je virila iz utrobe velikih država. Čim nas je koja od tih grabljivica ispustila ili smo se sami iskoprcali, odmah nas je druga zgrabila. A najveća nam je nevolja bila što bi se svako na svom brijegu i svako u svojoj dolini od svoga vlastelinstva hotio praviti svoje carstvo. A ja sam, uz sve to odlučio da stvorim državu svih Srba, i stvorio sam je. Nisam stvorio ni kraljevstvo, ni carstvo. To vama ostavljam. Ima nas Srba dovoljno i za kraljevstvo i za carstvo. Ja sam stvorio veliku županiju pred kojom su se zaustavljala i uzmicala velika i mala carstva i kraljevstva… Sada imamo svoju državicu, potvrđenu vlastitom silom i zlatopečatom carskim i kraljevskim poveljama. Čuvajte je, širite i jačajte. Imate gdje da je širite i imate s kim da je jačate. Svuda oko vas, u tuđim državama, žive naši istokrvni i istojezični suplemenici. Nas Srba više je izvan države nego što nas je u našoj državi. To znači da je ova moja država samo početak…”

Takvo zaveštanje države ostavio je Nemanja svom sinu Stefanu i srpskoj vlasteli. A on, vođen zovom Gospodnjim i ljubavlju prema Njemu, a i svojim zavetom datim Presvetoj Bogorodici Dobrotvorki u njenom carigradskom manastiru, povuče se, na Blagovesti 1195. godine, u svoj manastir, podignut Presvetoj Bogorodici iznad reke Studenice, na mestu koje je slučajno ugledao loveći divljač, i koje je odmah izabrao za građenje svoje zadužbine i svog, tako je nameravao, poslednjeg staništa u ovom životu. I njega i ženu mu Anu istoga dana zamonašio je tadašnji raški episkop Kalinik.

Ali, velika ljubav koju je gajio prema svom sinu miljeniku Savi, ubrzo ga je odvela na Svetu Goru, u manastir Vatoped. I tamo, svetogorski monasi koji su očekivali da im dođe vladar samo spolja obučen u monaštvo, koji se povukao u manastir onda kada je prestareo da ratuje i bavi se državnim poslovima, tek da ispuni onovremenu formu a i da se skloni od mogućih zavera, poraza, zatočeništva u koje ga mogu vrgnuti neprijatelji njegovi, – ostadoše u čudu upoznavši svog novog sabrata Simeona. Jer im se on pojavi punim monaškim likom. Tamo pokaza svoju ljubav prema Gospodu i Njegovom monaštvu, najpre obišavši svaki manastir pod Atonom, do poslednje najnepristupačnije pećinske kelije, gde razgovaraše sa mudrim starcima i pustinjacima. A zatim započe svoje poslednje delo, zajednički sa sinom Savom, divni srpski manastir Hilandar.

Kada su se nastanili u svom manastiru, Simeon svoje poslednje godine provede u siromaštvu, miru i poslušanju, revnujući u molitvi i izvršavanju monaških dužnosti, stalno blagoslov od sabraće tražeći, a ljubljenog sina Savu ocem duhovnim nazivajući. A Sava, opet, svog telesnog oca, kako ga je i od detnjistva zvao, oslovljavaše sa – gospodaru. Ljubav koja je vezivala ovu dvojicu svetih Nemanjića, oca Nemanje i sina Save, postade poslovična. U onaj dan kad poslednji put leže na svoj skromni monaški ležaj, Simeon, srpski veliki župan Stefan Nemanja, tražio je samo da mu podmetnu neki kamen pod glavu da se osloni i ikonu Presvete Bogorodice da je celiva, a zatim je otišao na predstavljenje Gospodu.

I kako je dvaput primio sveto krštenje, tako dvaput bi i pogreben ovaj sveti naš otac, prvi put po skončanju zemnog života, 1200. (prema nekim izvorima 1199) godine u Hilandaru, i drugi put 1209. godine u Studenici, polaganjem u kriptu koju otad više niko ne otvori.

Jedino se pitam, već godinama, zašto je u našem crkvenom kalendaru dan kada slavimo uspomenu na Svetog Simeona Mirotočivog, njegovo ime, ispisano masnim crnim slovima. Zašto nije dan Svetog Simeona opšti crkveni praznik, crveno slovo, kao što su Sveti Sava, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Petar Cetinjski, …, slava im svima, i milost! On je, vremenski gledano, prvi i ni po čemu manji od ostalih u ovom divnom nizu srpskih svetitelja, velikih Božjih ugodnika.