Поријекло српске краљевске династије Обреновић Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Синиша Јерковић [caption id="attachment_55118" align="alignright" width="252"] Књаз Милош Обреновић[/caption] Мање јасна прича о поријеклу књаза Милоша Об ПИШЕ: Синиша Јерковић [caption id="attachment_55118" align="alignright" width="252"] Књаз Милош Обреновић[/caption] Мање јасна прича о поријеклу књаза Милоша Об Rating: 0
You Are Here: Home » Препоручени текстови » Поријекло српске краљевске династије Обреновић

Поријекло српске краљевске династије Обреновић

ПИШЕ: Синиша Јерковић

Књаз Милош Обреновић

Књаз Милош Обреновић

Мање јасна прича о поријеклу књаза Милоша Обреновића, родоначелника династије Обреновић, донекле је посљедица два брака његове мајке Вишње, као и каснијег Милошевог узимања презимена Обреновић по очуху Обрену Мартиновићу из таковског села Брусница. Удовица Вишња се након смрти свог првог супруга Обрена, са којим је имала дјецу Милана, Јована и Стану, удала за Теодора Михаиловића, земљорадника из села Добриња у ужичкој Црној Гори. У том браку су се родили синови Милош, Јован и Јеврем. Милан Обреновић, Милошев полубрат по мајци и Обренов син, био је један од Карађорђевих војвода у Првом Српском устанку и веома угледна личност и претпоставка је да је Милош из тог разлога узео презиме Обреновић као своје. Поријекло Обреновића по мушкој линији треба тражити у пожешком селу Горња Добриња међу прецима Теодора Михаиловића.

Познато је да се дједа Теодора Михаиловића звао Милош и да је Теодор прије ступања у брак са Вишњом, имао дјецу из првог брака. У антропогеографском раду Љубомира Павловића „Ужичка Црна Гора“  из 1925. године, проналазимо податке о породици књаза Милоша:

Милошевићи, у овом селу познатији као Ђукићи су друга велика породица досељена истодобно као и претходни (мисли се на Узуновиће прим.аут.). Поп Милош је пореклом из Братоножића (одакле су по свој прилици и Узуновићи), први пут је пред крај 17. века дошао у Рошце по позиву неког свог сродника калуђера у кабларским манастирима. Како је дошао са много сродника, неке је оставио, а сам се упути у ово село ради поповања. Прву кућу засновао је на брду, где су сада Достанића куће, па се иста премештала, тако да је час припадала овом селу, час Средњој Добрињи. Поп Милош је оставио иза себе синове: Михаила, Гаврила и Ђуку. Михаило је поповао и имао синове: Петра и Теодора, где је Петар опет био поп, Гаврило је био трговац и оставио иза себе синове: Теофана, Арсенија и Танаска. Теофан је трговао, немирне природе, одметнуо се у хајдуке у због гоњења пребегао у Турски Бечеј у Банату, тамо остао и имао потомства. Ђука је оставио иза себе синове: Филипа, Радована и Јована попа и наследника попа Петра. Поп Петар је оставио иза себе кћер, удату у Чачак, умро је 1804. године и сахрањен код добрињске цркве. Теодор је био земљоделац и деобом од Петра отишао у Средњу Добрињу и оставио иза себе синове: Радомира, Радисава, Радоњу, Милоша, Јеврема и Јована. Милош Милошевић је Милош Т. Обреновић, кнез обновљене Србије, кога је поп Петар извео и направио великим човеком уз његовог брата по мајци војводу Милана Обреновића. Од Радисава у Средњој Добрињи има потомства; од Радоње су замрли, Од Радомира одведени у Лорет; Арсенијеви су потомци у Узуновићима као: Арсићи; Од Танаска су Танасијевићи у Мађеру. Од Ђукиних синова највише је Милошевића и зову се: Јевђенијевићи, Грујићи, Радовановићи, Поповићи и Достанићи, којих укупно у селу има 27 кућа, славе Никољдан. Ова породица и данас попује у овом селу.“

 

Породично стабло Милошевића из Горње Добриње

Obrenovići

Оно што можемо закључити из Павловићевих записа  јесте да је родоначелник разгранатог братства Милошевић у Добрињи код Пожеге, био поп Милош, који се крајем 17. или почетком 18. вијека доселио у пожешки крај из Братоножића у Црној Гори.

Братоножићи су једно од старих племена црногорских Брда. Њихова племенска област налази се сјевероисточно од данашње Подгорице, а сусједна племена су им Кучи и Пипери. Основу братоношког племена чини уједно и најбројније братство, које своје поријекло изводи од родоначелника Брата. По предању самих Братоножића, Брато је потомак деспота Ђурђа Бранковића, односно његовог сина Гргура Слијепог. Јован Ердељановић, који је антропогеографски обрађивао ово племе, покушао је и да историјски провјери ово предање, па је на основу пасова ондашњих братстава рачунао вријеме када је родоначелник Брато живио и закључио је да је то могло бити на прелазу 15. у 16. вијек. Што се тиче наводне везе са деспотском породицом Бранковића, Ердељановић је ту могућност оставио отвореном.  Ердељски гроф Георгије Бранковић је такође изводио своје поријекло од Гргура Слијепог Бранковића, а потписивао се, што је такође интересантно, као Подгоричанин.

Гргур Бранковић,

Гргур Слијепи Бранковић, цртеж са Есфигменске повеље из 1429. године

Ова веза Братоножића са Бранковићима је интересантна и због чињенице да се за први историјски помен Братоножића у историјским изворима сматра запис из Зетско-млетачког уговора од  1455. године у којем се, поред Куча, Пипера, Бјелопавлића и других племена, наводе и Братоножићи, али под именом Branovichi. Ердељановић сматра да се несумњиво ради о Братоножићима, при чему и сам констатује да Branovichi може бити искварено и од Бранковићи и од Братоножићи.

Из историјских извора познато је да је Гргур Слијепи Бранковић свој живот завршио као монах на Хиландару 1459. године, и да је пред крај живота био присталица „турске партије“ међу Србима. Једини његов потомак, додуше из ванбрачне везе, за којег се зна, је деспот Вук Гргуревић Бранковић тј. Змај Огњени Вук. У свим варијантама Братоножићког предања, Брато се означава као унук слијепог Гргура. Предања се једино разликују у имену Братовог оца, а Гргуровог сина.

Иако је прича о поријеклу од деспота Ђурђа прилично неувјерљива, није искључено да је у подручју Братоножића живјела нека бочна грана средњовјековне династије Бранковића, која се и спомиње у уговору из 1455. године, и да је у тој породици крајем 15. вијека рођен и родоначелник Братоножића, Брато. Вјероватно никад нећемо моћи потврдити истинитост овог предања.

Међутим за тему о којој овдје пишемо, много је значајнија напомена коју је Ердељановић дао, описујући Братово братство, а тиче се поријекла династије Обреновића у Србији.

„У Братоножићима има опште познато предање,по коме би овај Томаш Јанков био предак владалачке породице Обреновића у Србији. Причају, да се Томашев син Радоје био најпре преселио у Брскут и пошто тамо у завади убије једног Брскућанина (неки веле: брата), побегне у Бијело Поље или у Беране. Тамо опет убије Турчина, што му је убио козу. Неки веле, да је због тога погинуо, а други кажу да је умро на путу за Србију. Главно је, да му жена са три малолетна сина — за које кажу, да су се звали: Милош, Јован и Јеврем — дође у Србију, где је најпре служила, а затим се преуда за Обрена, коме доведе и своје синове. И ти су синови, веле Братоножићи, доцнији Обреновићи. — Према досадашњим испитивањима ово се предање ничим не потврђује, јер се тачно зна, да је отац Милоша, Јована и Јеврема, доцнијих Обреновића, био Тодор Михаиловић из Средње Добриње у округу ужичком (види Милићевића «Споменик», стр. 471). Којим је поводом ово предање постало, нико сад не зна. Али оно свакако није сасвим измишљено. До тога Радоја Томашева, за чију жену веле, да се са синовима преселила у Србију, има бар седам пасова (као што нам показује и напред наведени преглед за пасове Грујића – Прогоновића), а то чини најмање 170 до 180 година. Предање се дакле односи на пресељење, које је било још у првој четвртини 18. века и према томе се не може никако тицати Милоша и његове браће, који су се родили тек после 1780. године. Али се оно може односити на њихове претке, па је можда доцније пренето на њих као познате историске личности.“

Као што и сам Ердељановић примјећује, овдје је могло доћи до спајања историјских чињеница и предања. Прича о удовици са три сина, јасно показује чињенични дио предања. Та информација, донекле измјењена, је могла бити позната у Братоножићима у периоду кад је предање и формирано. Други дио предања, који ову удовицу веже се конкретним исељеником из Братоножића, представља вјероватно покушај приповједача да некако премости онај дио приче за који нема података, а то је период од исељења Радоја Томашева из Братоножића до мајке Милоша Обреновића, Вишње. Занимљиво је да се у Братоножићима тачно зна од ког братства па и од ког појединца су Обреновићи.

По родословима Братоножића, овај Радоје који је отишао у Србију био је син Томаша, сина Јанкова, сина Јованова, сина Раславова, сина Прогонова, сина Вучетина, сина Лазова, сина Никова, сина Братова. Дакле, између Радоја и Брата има 9 пасова или око 200 година. Ако прихватимо Ердељановићеву рачуницу, по којој је Брато живио на прелазу 15. у 16. вијек, долазимо до тога да је Радоје могао живјети на прелазу 17. у 18. вијек, што се сасвим подудара са временом доласка попа Милоша, претка Обреновића у пожешку Добрињу. У свом предању, Братоножићи трасирају и пут те сеобе, преко „Берана или Бијелог Поља“ и могућност да је Радоје тамо и настрадао, тј. да није ни дошао до Србије. Посматрајући оба предања, из Добриње и из Братоножића, могли бисмо претпоставити да је поп Милош био син Радоја Томашевог. Иако је ова веза и даље у области предања, временска рачуница оставља такву могућност.

У прилог вези Братоножића и Обреновића иде и идентична, додуше не тако ријетка, крсна слава Никољдан, коју и једни и други славе.

Ако је династија Обреновић изумрла у мушкој линији, сасвим сигурно нису изумрле линије њихових сродника по бочним линијама. Видимо да потомци рођака Милоша Обреновића и данас живе у пожешком крају. Ту прије свега мислимо на потомке Милошеве полубраће по оцу: Благојевиће у Лорету и Радосављевиће у Средњој Добрињи, али и остале потомке попа Милоша и његових синова: Танасијевиће у Мађеру, Арсиће, Јевђенијевиће, Грујиће, Радовановиће, Поповиће и Достаниће у Горњој Добрињи.  Исто се може рећи за припаднике племена Братоножића у Црној Гори. Предања, која су овдје записана, могла би се дакле провјерити, директним генетским тестирањем ових породица на Y-ДНК хромозому.

Тестирањем би бар један дио везе Обреновићи-Братоножићи-Бранковићи, могао бити одгонетнут.

 

Литература

Ердељановић Јован – Братоножићи, НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА  (књига 6) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XII), Београд 1909.

Павловић Љубомир – Ужичка Црна Гора, НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

Фотографије преузете са:

http://www.novosti.rs/upload/images/2013//04/09n/feljton-knez.jpg

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1f/Grgur_Brankovi%C4%87,_Esphigmenou_charter_(1429).jpg/260px-Grgur_Brankovi%C4%87,_Esphigmenou_charter_(1429).jpg

 


Коментари (12)

  • Војислав Ананић

    Синиша, све похвале за обраду порекла владарске лозе Обреновића, чије се презиме једно време крило у Србији, малтене, затрло. Наравно, зна се и зашто, због страха друге владајуће породице да не изгубе престо.

    Поздрављам те.
    Војислав

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Синиша,
    свака част за текст.
    Додао бих један детаљ везан за племе Братоножића.
    Постоји један могућ ранији помен овог племена, његових припадника или можда чак и предака, и то из млетачког Скадарског земљишника из 1416. године. Ту се у селу Купелнику (данашњи Коплик у северној Албанији) помињу двојица људи истог имена Марко чије презиме (записано од талијанског бележника) би могло да се повеже са Братоножићима: један је уписан као Bratonese, а други као Bratonesso.
    Иначе, за претпоставку да су Братоножићи у Врањинском уговору уписани као Брановићи, нема неких озбиљних доказа. С друге стране, у време закључења уговора, Бранковићи су били исувише позната кућа да би их погрешно уписали, а нарочито да би с њима закључивали уговор на овај начин – као само једном од много зетских општина или кланова..

    Одговори
    • Синиша Јерковић

      Ову тврдњу о Брановићима сам преузео од Ердељановића. Што се тиче ових помена Bratonese из 1416. дјелују као реална опција.

      Одговори
  • Milan Kostic

    Pozdrav svima.
    Istrazivao sam svoj rodoslov iz Stepojevca ( kod Lazarevca ) prezime Kostic ( Jovanovic ) i sve me vodi na jednu stranu a to je da sam po zenskoj lozi rod vladarskoj kuci Obrenovica .
    Pa me zanima da li neko zna nesto vise od toga i da mi objasni hvala.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ, кнез Србије 1815—1839. и 1858—1860 (7/3. 1780, Средња Добрна, нахија ужичка — 14/9. 1860, Топчидер, код Београда). Син је једног сиромашног сељака, Теодора Михаиловића из Добрне. Обреновић је назван по своме очуху Обрену Мартиновићу из Бруснице. У младости је служио као момак код марвених трговаца, и гонио је њихове волове чак на Јадранско море. У првом устанку војевао је М. уз свога полубрата Милана Обреновића, који је био војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске) и рудничке. 1807, у уападају на Ужице, М. је тешко рањен. Када је 1811. Карађорђе раздијелио велика. војводства, било је раздијељено и војводство Милана Обреновића (који је умро 1810). М. је онда пристао уз Миленка Стојковића и Петра Добрњца, који су, насупрот Карађорђу, бранили права великих војвода. Због тога је М. био затворен, као, противник Карађорђа и савјета, али му је Карађорђе опростио кривицу. 1813. М. се храбро борио на Дрини и на Сави, нарочито се одликовао у борби на Равњу, између Саве и Засавице. Када је Карађорђе напустио Србију и војводе нагнуле за њим преко границе, М. је остао у земљи, не хотећи да оставља породицу и да се одваја од осталог народа. Турцима се предао на пољани код таковске цркве и помагао им у умиривању и разоружавању народа. Београдски везир Сулејман- паша Скопљак, иако рарније рањен у борби са Милошем на Равњу, поставио га је за обор-кнеза. над три нахије: над рудничком, над крагујевачком и над пожешком.
    1814, када је избила Хаџи-Проданова буна и, М., не само да није пристао у буну, него је ишао заједно с Турцима да је угуши. Велики турски зулуми, који су потом настали, барбарско истраживање и купљење оружја по народу, сјеча главних људи, све је то учинило да се М. одвоји од Турака, нарочито када је видио, да нема више повјерење Сулејман-паше и да га овај држи у Београду као заробљеника. Чим је уграбио прилику да измакне из Беогнада, М. је стао спремати нов устанак, и, како се прича на Цвијети 1815, пред таковском црквом, објавио је почетак устанка ријечима: »Ево мене, а ето вам рата с Турцима«.
    Турска војска упутила се одмах према Чачку. М. се утврдио на брду Љубићу, на лијевој страни обале, према, Чачку. Прије него је на тој точки дошло до одсуднога резултата, М. је потукао Турке код Палежа (данашњега Обреновца) и очистио пут уз Саву од Београда до Шапца. Ради тога устанак је захватио нахије ваљевску и београдску. Бојеви код Љубића свршили су се потпуним поразом Турака, поглавито стога, што су Турци, обезглављени погибијом свога војсковође, почели сами да дижу логор, а Срби отуда навалили на њих изненада. Послије тога М. је кренуо на Пожаревац; послије кратке борбе очистио је и тај крај од Турака. Посљедње његове веће борбе биле су на Дрини. Он, је потукао Турке на Дубљу, у средини Мачве, и једнога пашу заробио.
    Али, тек послије свих успјеха, настале су за њега праве тешкоће, јер су се на Србију дигле двије велике војске, једна са западне стране, под Куршид-пашом, а друга са источне стране, под Марашли Али-пашом. Оба паше жељели су да, ако је могуће, умире Србију лијепим начином и позвали су М. на разговор. М. је отишао прво Куршид-паши, на Дрину, иако је Куршид био познат као вјероломан човјек, који га може посјећи, кад му буде дошао на вјеру. Прича се, да је М.. доиста, једва жив изишао из Куршидова логора. Послије тога, почео је М. преговоре са Марашлијом, који је био стигао у Ћуприју. Желећи да он добије код султана ту част да је Србију покорио и умирио, Марашлија је нудио М. боље услове него Куршид. Докле је Куршид тражио, да народ одустане од борбе и да преда оружје, Марашли није тражио од народа оружје. »Будите ви само цару покорни, па, ако хоћете, и топове за појасом носите«.
    М. Се погодио са Марашлијом на овој основи: 1. Срби пропуштају Марашлијинога ћају са седам-осам хиљада војника у Београд; 2. Марашли води са својим пратиоцима српске изасланике у Цариград, да моле од султана ферман, којим се Србима опрашта, све што су чинили; 3. између Срба и Турака настаје примирје, како на источној тако и на западној страни. Како је у то вријеме Русија била већ свршила са Наполеоном, и стала наново распитивати на Порти, јесу ли извршене одредбе букурешког уговора о Србији, Порта је жељела да се што прије умири српска буна. Она је дала Србима опроштај. Марашли-паша кренуо је са свом својом војском у Београд, а. М. је са својим људлма остао и даље под оружјем.
    1815—1830. стање ствари у Србији било је уређено усменом погодбом између М. и Марашлије. Та је погодба вриједила за београдски пашалук, који се простирао од Дрине до Мироча-Планине, и од Саве и Дунава па до Ћуприје, Параћина, Краљева и Ужица. По тој погодби, у београдском пашалуку постојале су турске власти, али данак нису купиле оне него српски кнезови, и када је требало Србима судити, онда је уз муселима сједио и један српски кнез. Из ових врло скромних уступака, М. је успио постепено извући више или мање потпуну унутрашњу самосталност Србије.
    М. је политика била испрва упућена на то, да се начини врховним господаром Србије. Одмах послије споразума са Марашлијом, почео се М. потписивати »верховни кнез и управитељ народа Сербскаго«, и од скупштине од 1815. успио је добити признање ове титуле. Ипак зато, М. је имао моћне супарнике међу народним старјешинама, и тек пошто, их је у времену 1815—1817. уклонио са свијета (1817, био је и Карађорђе убијен по његовој наредби), М. се утврдио у положају »Верховнога кнеза«. Послије тога М. је гледао, да што више прошири надлежност српских власти на штету турских. Он је присвојио за српске власти право, да суде саме по кривицама и споровима Срба (само у мјешовитим српско-турским дјелима судиле су турске власти, али и онда уз сарадњу српских власти). Затим је сакупио царске приходе, скеле, ћумруке, разне таксе итд. Постепено су, и у судсиким и у финанцијским пословима, дошле српске власти на мјесто турских. Домаћа управа, уређена М., била је врло енергична, што се најбоље види по истребљењу хајдучије. Али она није била одвећ лака народу, поглавито због злоупотреба које су се чиниле са старјешинским кулуком и због Милошевог монополизирања сточне трговине. Према Турцима М. се испрва правио »вјерна раја«; није помишљао на букурешки уговор, и као максимум уступака тражио је оно што су сами Турци нудили Србима 1806, приликом Ичковога мира. Када је 1816. наново покренуто у Цариграду српско питање. Русија је имала тешкоћа са Милошем. Докле је она, у својим захтјевима, на прво мјесто стављала аутономију Србије, М. је желио, да се на прво мјесто стави насљедност кнежевскога достојанства, које би султан имао њему да дарује. Али, постепено, између М. и Руса дошло је до потпуне сагласности.
    Милош је обратио Русима пажњу, да букурешки уговор није имао у виду само београдски пашалук, него све оно што је држала Карађорђева војска, а то ће рећи још шест нахија преко београдскога пашалука. На основу тога, М. је тражио, да се тих шест нахија поновно сједини са Србијом. Да би изиграла руску дипломацију, Порта је покушала 1820. да добије Милошев пристанак на мање уступке него што су били предвиђени у букурешком уговору, али М. је те уступке одбио, и тражио је потпуно извршење букурешкога уговора. Захваљујући његовом чврстом држању и непрестаном наваљивању руске дипломације, Порта је 1826, у акерманској конвенцији, изјавила своју приправност, да изврши одредбе букурешкога уговора које се тичу Србије. Акенманска конвенција није била извршена, јер је дошао руско-турски рат, који се свршио дринопољским миром 1829. У томе миру Порта се обвезала на извршење акерманске конвенције, и ради тога је Порта издала хатишериф од 1830, којим се Србији признавала унутрашња самоуправа, а М. насљедност кнежевскога достојанства. Што се тиче оних шест нахија које је према букурешком уговору требало сјединити са Србијом, Порта је гледала на све могуће начине да ову обвезу не испуни, и издала је хатишериф о сједињењу тих нахија са Србијом тек 1833, пошто их је кнез Милош без њенога питања заузео.
    1835 М. је ишао у Цариград да захвали султану на привилегијима које је даровао Србији. Послије хатишерифа од 1830. поставило се одмах уставно питање. Пошто је Србија добила унутрашњу самоуправу, питање се природно поставило, да ли ће и даље остати дотадашњи систем управе. М., који је своју власт стварао по обрасцу турских власти, био је завео у земљи источњачки деспотизам, којим нитко није био задовољан. Руска дипломација била је унијела у хатишериф једну одредбу по којој је српски кнез имао да влада у договору са једним савјетом, и сви они који су жељели да ограниче М., тражили су од њега установљење тога савјета. Почетком 1835. неколико народних старјешина, међу којима је био најзнатнији Милета Радојковић, дошли су са више хиљада људи у Крагујевац, да би убрзали издавање устава (тзв. Милетина буна). Устав, издан на Сретење те исте године, био је сувише слободоуман, и ради протеста Порте, Русије и Аустрије, М., коме до тога устава није било ни стало, убрзо га је опозвао. Од 1835—1838. М. је одуговлачио рјешење уставног питања, али је ријешио аграрно питање. Послије хатишерифа од 1830, турски спахије имали су да се селе из Србије. Питање је било, шта ће се радити са њиховим спахилуцима. Било је људи који су предлагали, да се турски спахилуци подијеле између неколико угледнијих породица, које би основале земљорадничку аристокрацију, каква је постојала у Влашкој. М. на то није пристао. Он је изрекао начело, да земља припада ономе тко је ради. Тиме је ударен темељ слободном сеоском посједу, који је послије омогућио стварање земљорадничке демокрације у Србији. 1838. Русија је поновно покренула уставно питање. М., који се противу ње био везао са Енглеском, ступио је са Портом у преговоре о уставу, у нади да ће Порта, под утјецајем Енглеске, пристати на онакав устав какав је он желио, а не какав је жељела. Русија. Спор између њега и Русије водио се углавном око тога, да ли ће чланови савјета. који је хатишериф од 1830. предвиђао поред кнеза, бити непокретни или покретни. Русија, која је намјеравала да М. ограничи савјетом, тражила је непокретни савјет. М., који је желио да од савјета начини своје оруђе, примао је само такав савјет чије би чланове могао по својој вољи мијењати. У Цариграду је руски утјецај у српским стварима био јачи од енглескога. 1838. Порта је октроирала. у облику хатишерифа, један устав за Србију, који је устаановљавао, поред кнеза, један непокретан савјет, чији чланови »неће моћи бити збачени без узрока, докле не би било доказано код Порте, да су се они учинили новини због каквог преступленија или жбог нарушенија закона и уредба земаљски«. М. никако није могао пристати на овај устав, и пошто је учинио један узалудан покушај да с помоћу војске обори устав, он се је 1/6. 1839. уклонио на пријестољу у корист свога најстаријег сина Милана.
    М. је пао, не толико због Русије и Порте, колико због јаке унутрашње опозиције, коју је изазвао његов деспотизам. Материјално благостање, које је под његовом владом створено, појачало је код људи потребу правне сигурности, а под Милошем, који се био начинио неограничени господар свачијега живота и имања, те безбједности није било. За вријеме своје владе М. је постао један од најбогатијих људи на цијелом Балкану, и имао је своја добра не само у Србији, него и у Влашкој.
    1838—1858. М. је живио махом на својим добрима у Влашкој и у Бечу. Он је стално радио на своме повратку у Србију. Када је, послије смрти његовога старијега сина Милана, дошао на пријесто његов млађи син Михаило М. је, преко своје врло одважне жене Љубице, која је остала у Србији, покушавао да изазове покрет у своју корист. 1844. пребацио је преко Дрине наоружане катане, који су заузели Шабац и мислили да узбуне цијелу западну Србију. 1848. спремао је такођер буну у Србији. Ради тога дошао је био до Загреба, али је српска влада удесила, да га хрватске власти затворе, и М. је стало новаца док се ослободио затвора. 1857. дао је М. пет хиљада дуката Тенки за његову завјеру против кнеза Александра Карађорђевића. 1858, за вријеме Св. Андрејске скупштине, имао је М. агенте у Београду, који су му врбовали на све стране приврженике и бацали немилице новац.
    11/12. 1858. Св. Андрејска скупштина збацила је кнеза Александра и позвала М. натраг на пријесто. М. је свечано ушао у Београд 25/1. 1859. Његова друга влада није трајала ни пуне двије године и није ништа додала његовој хисторијској слави. Његова појава била је изазвала велико одушевљење у народу, који је у њему гледао обновиоца Србије, али М. је већ једном ногом био у гробу, и као што је 1838. био већ несавремен у стварима унутрашњег уређења земље, тако ни сада није умио да погоди потребе новога доба.
    Ниједна личност 19. вијека није у томе степену узбудила машту српскога народа као М. Он је постао легендарна прилика као Краљевић Марко; око њега створио се читав циклус народних прича, које га представљају као великог мудраца, досјетљивца. По скоро једнодушној оцјени хисторичара, М. је највећи политички ум који је Србија дала у цијелом 19. вијеку Потпуно необразован, незнајући ни да чита ни да пише, М. је имао инстинктивно осјећање реалности и несвладиву примитивну енергију. Из готово ничега, он је створио српску државу. 1815. када се рјешавала судбина земље, М. је са својим побуњеним сељацима, представљао малу силу према двјема царским војскама, које су једновремено ишле на Србију, и све што је добио, дугује својој вјештини преговарања са Турцима. Када је, послије тога, требало створити једну домаћу власт која ће моћи да замијени турску власт, М. се показао управо онакав организатор, какав се тражио: он је имао и довољно чврстоће да свој народ држи у стези, и довољно гипкости да према Турцима непрестано врда. Важност просвјете, судова и писаних закона М. није разумијевао, и зато је пао, када су те ствари постале неопходно потребне. Али и с тим недостацима, М. остаје највећи владалац Србије 19. вијека. онај који је ударио основу и њеној спољашној независности и њеном унутрашњем уређењу.
    Литература: Вук Караџић, Милош Обреновић (скупљени и етнографски списи, књ. I, 1898); М. Милићевић, Поменик IV, 471: М. Милићевић, Кнез Милош прича о себи (Споменик Српске Краљевске Академије); М. Гавриловић, Милош Обреновић (три свеска).

    С. Јовановић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • milan

    Kako demagogija zaludi ljude. Kara – Đorđevi, Garašanin, radikali… su se potrudili da sve potru. Skoro Vam ništa nije tačno,i logici je neshvatljivo da ne može da se ,,sete,, od pre trista godina generalogije kraljeva… Ne pišite više budalaštine, vrlo brzo će se saznati istina. I ne vređajte Miloš nije bio kao oni koji jesu, nepismen već iz najpriznatije porodice…I1 a 1 rod…

    Одговори
  • svetlana stepanović ranković

    šta je bilo sa sinom kneza Mihaila VELIMIROM koga je dobio iz veze sa Marijom ?

    Одговори
  • Војислав Ананић

    https://www.ljudigovore.com/2016/04/vojislav-ananic-misterija-novog-groblja-ova-grobnica-cuva-najvecu-tajnu-ali-i-sramotu-obrenovica/

    „Људи говоре“, бр. 29/30, часопис за књижевност и културу, Канада 27. април 2016.
    Некатегоризовано
    Редакција

    Војислав Ананић

    МИСТЕРИЈА НОВОГ ГРОБЉА: Ова гробница чува највећу тајну али и срамоту Обреновића

    Ако би неко неупућен видео масивну гробницу Велимира Михаила Теодоровића на Новом гробљу у Београду на којој једноставно пише „Народни добротвор“, стекао би само делимично тачну информацију о овом човеку, његовом животу и значају који има за наш народ и историју. Јер, Велимир Михаило Теодоровић јесте био велики српски добротвор и ктитор многобројних удружења који је сав свој иметак завештао отаџбини, али и много више од тога!
    Ново гробље у Београду вечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички „музеј на отвореном“ са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница једног човека – Велимира Михаила Теодоровића.
    На гробници једноставно пише: „Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић“ и то јесте истина – реч је о великом помагачу српског народа и човеку који је сав свој иметак завештао Србији. Али, он је био и много више од тога!
    Велимир Михаило Теодоровић био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића! Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Немицом Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.
    Марија је била кћи тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вери, и назван Вилхелм. Иако није имао намеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дете и обоје их материјално обезбедио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да паре које је кнез слао оставља за Вилхелмове потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. године сина доведе у Београд – почиње причу о овом необичном човеку за Дневно.рс Неда Ковачевић, добар познавалац историје и престоничких догађања. Вилхелм у прво време није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дете и вредан ђак – тих, скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм пређе у православну веру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић. Како је време пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца. – Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбеди Велимира, али је сина ретко виђао. Примао га је обично увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Волео је сина али се, услед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповести: „Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем!” – прича Неда Ковачевић.
    О томе да ли је кнез Михаило Велимира спремао за свог наследника и данас се расправља. Младић је 1867. послат у Швајцарску на даље школовање и тада се последњи пут видео са оцем јер је следеће године кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни експлицитну одредбу о наследнику.
    Одлучено је да кнеза Михаила на престолу замени синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир је добио имање „Негоја“ у Румунији и 35.000 дуката. По налогу намесника, послат је у Минхен на даље студије.
    – Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом који га није трпео, вероватно га увек доживљавајући као претендента на српски престо иако Велимир уопште није показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији шаљући новчане прилоге. У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је у Београду основао његов отац. Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 1898. у 48. години живота. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико. „Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум…”
    Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завештао Србији и оснивању задужбине ”Велимиријанум” која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца. Званична историја Велимира Теодоровић не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо није умро без наследника. Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру свако помињање овог човека. ”Велимиријанум” је основан тек у време Карађорђевића, а током владавине ове династије Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се „супарничка“ династија одужила много више него властита – истиче наша саговорница. Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успео да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је радила све до 1945. године када је национализована. Међутим, чак и после тога средства из ње коришћена су за помагање културе и уметности у Србији и тако је било све до ’70-их година прошлог века. Због свега што је учинио, као и због нас самих и историје, Неда Ковачевић наглашава да још увек није касно да се одужимо Велимиру Михаилу Теодоровићу.
    – Велимир Михаило Теодоровић данас почива управо тамо где заслужује – у Алеји великана на Новом гробљу. Унутар гробнице се налази биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио немачки вајар Ј. Х. Кран. Можда би једино ту још требало учинити нешто – поставити бисту на неко јавније место, на пример у просторије Ректората Београдског универзитета, или неке друге од установа које је “Велимиријанум” помагао деценијама помагао – закључује Неда Ковачевић. Задужбина ”Велимиријанум” почела је са радом 1905. године и једна од првих њених одлука је била да се земни остаци Велимира Теодоровића из Минхена пренесу на Ново гробље у Београду. Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренети остаци Велимира Теодоровића где и данас почивају.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРОЦВАТ СРБИЈЕ У ВРЕМЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ

    https://www.opanak.rs/dinastija-obrenovic-50-dokaza-o-procvatu-srbije/

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИСТИНА О КРАЉУ МИЛАНУ

    https://www.youtube.com/watch?v=u_fFr1pRp8E

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top