Пише: Ружица Петровић
Текелије у свом времену
Бурни историјски догађаји који су у вези са Великом сеобом Срба и аустро-турским ратом битно су утицали на остварење бољег статуса многих Срба који су учешћем у аустријској војсци у борби против Турака показали храброст и извојевали многе победе. Једна од таквих победа постигнута је у бици код Сенте 1697. године. За исход те битке била је пресудна вештина и пожртвованост Јована Поповића, који је помогао аустријској војсци да кроз мочваре дође до Сенте, орјентишући се према звездама. Захваљујући војним заслугама, он jе 1706. године добио племство и предикат Текелија, а у својству оберкапетана остао је двадесет година, све до своје смрти 1722. године.
Име породице Поповић, почев од Јована, преко Остоје, Ранка, Димитрија, Јанка, Петра, Константина и других, до Саве, тесно се везује за Арад, град на Моришу, као и за поморишку војну границу, чији је командант био Јован Поповић. Када су се Текелијини граничари доселили у Арад, ова варош је била подељена на две српске заједнице раздвојене Малим Моришем. Утврђеним царским административним прописима граничари Јована Поповића у великој вароши били су под управом Дворског ратног савета, а грађани Ћуковца подложни Комори. Од 1703. године Срби граничари су под командом Јована Поповића водили многе ратове, почев од угушивања Ракоцијеве буне, у којој се мађарско племство побунило против хабзбуршке владавине, потом борбе за ослобађање Темишвара, до коначног протеривања Турака из Баната 1718. године.
У другом турском рату, који је трајао од 1737. до 1739. године, учествовала су три сина Јована Поповића. Ранко је учествовао у борбама код Ниша и Видина; Михајло у Банату; најмлађи, Себастијан, погинуо је у том рату (био је поручник). Последњи рат у коме су учествовали поморишки граничари водио се од 1741. до 1748. године. У њему је команду арадске компаније од оца Ранка преузео Петар Текелија. Убрзо је царица Марија Терезија, после нагодбе са угарским племством, донела одлуку о укидању војне границе. Како се државна граница померила јужније, граничарима је остављена могућност да се определе “да задрже припадност војном сталежу, под условом да напусте своје домове и имања и пресале се у Банат, на нову границу, или да постану паори на властелинским поседима”. То је код граничара изазвало бунт, незадовољство и одуку да се преселе у Русију. Од 1751. године Срби официри прелазе у руску армију, међу њима и Петар Текелија. Њима је у Украјини додељена засебна област названа “Новаја Сербија”. Међутим, поред егзистенцијалних тешкоћа око подизања насеља, организације `живота и прилагођавања простору који до тада није био насељен, Срби су у новој територијалној подели 1764. године изгубили просторну повезаност и самосталност и били потчињени Екатеринославској губернији. Последице сеобе у Русију испољиле су се и у Поморишју. О томе Душан Ј. Поповић каже: ”Развојачењем поморишке границе и сеобама нашег живља са тог подручја, Поморишје је изгубило српски етнички карактер … Нека су места опустела, а у некима су Срби остали сасвим незнатна мањина”. Међутим, Арад се и поред тих тешкоћа и даље развијао, а за његов развој, поред других виђенијих Срба, свакако је најзаслужнија била породица Поповић—Текелија. За њено име везује се велико доброчинство, ктиторства, брига за образовање српске младежи, помоћ сиромашнима и очување културних светиња.
Одмах после битке код Сенте, у јесен 1698, по наредби принца Евгенија Савојског у Арад је упућена српска војна јединица под командом Јована Текелије са задатком да Арад “утврђивањем доведе у стање способно за одбрану”. Упоредо са изградњом тврђаве и новог насеља за око две хиљаде граничарских породица, Јован је подигао и цркву Св. Николаја. О томе према породичном предању Сава Текелија каже: “После битке под Сентом Текели Јован добивши налог арадску крепост постројити пришелци под шатори живели и покрај посла на крепости једва себи мало домова могли подићи, и зато со својими чалници начинили су малу једну цркву и дали храм Св. Николаја”.
Поред ове, у српској војној вароши Арада изграђена је и нова српска црква Св. апостола Петра и Павла. Према текелијанском предању, као и према другим историјским изворима, ту цркву је подигао Јован Текелија. Јован је у њој и сахрањен, као и сви чланови његове породице. О посвећености Текелија вери и цркви говори и податак да је “Текелина стара кућа на димнику имала 1705. годину написану”, што значи да је Јован Текелија најпре саградио две цркве, па тек онда кућу. Колику су веру и љубав уградили у храмове показује и постојаност цркве Св. апостола Петра и Павла, која је под Текелијама била један и по век, а живи већ три стотине година.
Текелије су 1706. године стекле племство, грбовницу и имање. У попису имовине цркве Текелија, који је обавио тутор владика Викентије, види се да је црква крајем 1728. године имала новац у готову (182 форинте) и 402 форинте дуга, које су позајмили Јован Текелија (“даплати стражи”) и његова супруга. Од некретнина цркви су припадале две куће са покућством и имањем које су тестаментарно завештале цркви старице Анока и Кумрија. У цркви се налазило и више од три стотине књига из области теологије, филозофије, историје, медицине, најстарије из 17., а најновије из 19. века, на српском, руском, латинском, немачком, мађарском и румунском језику.
Својим богатством, положајем и патријархалном традицијом Текелије су имали првенство части и власти у Поморишју, нарочито у Араду. Најбољи представници лозе Текелија били су Петар, који је у Русији остварио највише војне почасти, и Сава, који је живео у Угарској; Сава је имао највиши степен образовања. Са израженом националном свешћу Петар и Сава су били у Русији и Угарској они репрезенти српског племства који су успели да сачувају свој национални идентитет и у туђим земљама остану Срби. Нажалост, због малобројног мушког потомства лоза се угасила, у Русији 1813, а у Угарској 1844. године.
Доброчинство Саве Текелије
Сава Текелија рођен је у Араду 1761. године. Школовао се у Араду, Будиму, Бечу и Пешти, где је завршио правни факултет и одбранио докторат 1786, поставши први доктор права код Срба. Објављивао је књиге политичко-социјалног карактера на српском, немачком, латинском и румунском језику и оставио обимну мемоарску грађу. Неколико година радио је при мађарској дворској канцеларији у Бечу, а онда се повукао. Оставши без потомства, као сведок одумирања Срба у Араду игубљења њихове доминације, Сава Текелија се посветио доброчинству и задужбинарству. “Био је предводник Српског обшества у Араду, заговорник школске младежи, добротвор, оснивач стипендијских заклада и завода Текелијанум у Пешти”.
Сава Текелија је показао велику бригу за очување цркве Св. Апостола Петра и Павла. Он је 1823. године предузео преуређивање и обнову цркве. У том подухвату црква је добила нови торањ и још четири звона (поред два постојећа) украшена у руском стилу. О томе је Сава забележио следеће:”…имао сам код себе новаца, и тако наумим торањ у нашој цркви сачинити. Подигао сам зид са два фата, бакром покрио и златом украсио, при томе кроме звона које је Павао Марковић дао начинити и које је остало да се с њиме звони, дакле, у согласју с овим, дао сам проча четири звона слити. Божићевом додао две или три центе и ново от стопедесет шест инакови фунти начинио, тако да у ових шест звона ишло у хармонији от један до шест. Зато се морало два пута преливати. И тако торањ и звона коштовала су двадесет две хиљаде у валути”. Црква се звонима користила до Првог светског рата, када су по наредби аустријске власти преливена у војне сврхе. Остало је најмање и највеће “Текелијино” звоно.”Црквена општина је 1932. године набавила четири звона исте тежине као она што беху однесена, а израђена су тако да би се сачувала хармонија звука установљена још у време Саве Текелије”.
Доброчинство Саве Текелије показало се и у његовом оснивању неколико фондација. Бринући о образовању младих, он је основао “фундацију за стипендирање сиромашне српске школске младежи која се добро учи”. Још у време док је радио у Бечу, у једној посети Араду 1796. године приметио је “да има доста деце која имаду лепе таленте, која би се учила и временом на ползу бити могла, али нужда и нишчета очина пренуђавају и оставити школе и пре времена бити или оцу на помоћ за пропитаније, или код другога на занат или у трговини лебац тражити”. Након одлуке да помогне српској омладини у школовању, Сава је установио заједно са сестром Алком “стипендијски заклад”. О томе је оставио запис: “ја ћу дати 2000 форинти саде, потписаћу име моје, навестићу бреме ово на мене… Ти, сестро, тоже саде обреци, саде себе обвежи народу твоме и увери га да ћеш по смрти твојој 2000 форинти дати, или да сад дајеш… Сестра рече: Драговолно”.
Сава Текелија је учинио велико добротворство и оснивањем “Проповедничке (предикалне) фундације”. Ову фондацију је установио 27. јануара 1811. године при цркви Св. Апостола Петра и Павла. Сава је веома држао до проповедничке активности. Зато је из фонда финансирао не само парохијске свештенике већ И катихете које је сам ангажовао. У његовом Дневнику налази се текст у којем он овако објашњава разлоге оснивања ове фондације: “Разматрајући узрок и циљ свештеничке службе и све дужности овог звања, налазимо да се она углавном састоји у проучавању хришћанског рода, јер пре него што је Господ наш Исус Христос установио Тајну Вечеру, дао је заповест својим апостолима у речима: Идите по целом свету учећи народе правди И истини. Ова, као прва и најважнија заповест Господа Исуса Христа, толико је запостављена у нашем свештенству да је проповедање Речи Божије толико ретко да хришћани чак и не умеју одати му пажњу И потпуно поштовање. Узрок овом неуважавању налази се делимично у неспремности свештеника, делимично у немарности оних којима је поверено управљање свештеницима, а делимично што свештеници немају довољно признања за уложени труд, да би ону прву, главну дужност свог позива испуњавали”.
Дакле, Сава Текелија је као образовани хришћанин веома добро знао да су за ваљано обављање свештеничке делатности потребни, пре свега, знање и одговорност, али да и признања за ревносно испуњавање дужности могу бити подстицајна. Сава је установио још једну значајну фондацију под именом куће”Код златне звезде”1. марта 1822. године. Ова заклада је настала у циљу “побољшања материјалног стања и бољег дотирања српског православног свештенства Текелијине цркве у Араду, а њоме је руководио посебан одбор до 1868. године. О одлуци да установи ову новчану фондацију Сава Текелија је оставио сведочанство: “ове године купи од Живка Николића кућу Под звездом за они двадесет хиљада које сам дао за фундацију свјашчеников; после дозиђивао до куће, правио штале И над шталама собе, шопру, и то ме стало двадесет две хиљаде”.
Овај велики доброчинитељ је заједно са Лазаром Сечанским и Петром Стојановићем 1841. године основао и закладу “Благодјетелно основаније”, намењену “потпомагању Срба, грађана Арада, који би у старости без своје кривице трпели оскудицу”.
Све фондације су биле активне до Првог светског рата, када су се због девалвације форинте постепено сасвим угасиле. Сву своју имовину СаваТекелија је завештао 1838. године Матици српској и постао њен доживотни председник. Умро је 21. септембра 1842. У осамдесет првој години живота. Сахрањен је у породичној цркви Св. апостола Петра и Павла.
Име Саве Текелије остаће забележено у српском наслеђу по племенитом делању, које се испољило као плод његове високо развијене свести о припадности српском народу, његовој култури и вери.
Одабрао и обрадио: Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Илустрације су преузете из књиге „Српско племство у Хабзбуршкој Монархији од 16. до прве декаде 17. века – др Владан Гавриловић
25. август 2017. у 12:57
vojislav ananić
ПРВИ АУТОРСКИ ДНЕВНИК ТЕКЕЛИЈИНЕ ЦРКВЕ У АРАДУ
Арадска црква храма Светих апостола Петра и Павла, споменик српске историје и духовности, по своме ктитору позната и као Текелијина, грађена је на размеђи XVII и XVIII века, а била је завршена 1702. године. У јесен 1698. године, пре закључења Карловачког мира (1699) и пре успостављања Потиско-поморишке војне границе (1703), по наредби команданта аустријске војске и утицајног члана Дворског ратног савета принца Евгенија Савојског, у Арад је упућена војна јединипа Српске милиције са задатком „да се погранично место звано Арад убрзаним утврђивањем у стање способно за одбрану доведе. За команданта арадске граничарске посаде Евгеније Савојски јс именовао Јована Поповића Текелију, капетаиа Сенћанске милиције, који је годину дана раније одлучујуће допринео победи његове војске у бици код Сенте. Напоредо са изградњом тврђаве, од стратешког значаја за одбрану Поморишја и његовог залеђа од Турака, Текелија је са својим граничарима саградио цркву и ново насеље за 2000 чланова граничарских породица, које су ту нашле станиште. О изградњи цркве, насеља и тврђаве, према породичном предању, Сава Текелија каже: „После битке под Сентом Текели Јован добивши налог арадску крепост постројити, пришелци под шатори живили и покрај посла на крепости једва себи мало домова могли подићи, и зато со својими началници начинили су малу једну цркву и дали храм с. Николаја. После Јоан верховни или оберкапетан бивши на место те сазидати да другу која и саде стоји, хотја саде лепше украшена, и да јој храм с. Петра и Павла. Текелина стара кућа на димнику имала 1705. годину написану; тај дом и сада стоји, а чардак високи, из кога је пазио на Турке онда у Банату јоште суште, срушен. И даље: „Јевгеније, принц Саваудије протеравши Турке из Маџарске после битке под Сентом, овде у Араду имао војено ложе, уредио ту да се устроји крепост и поставио ту за капетана или коменданта мога прадеда, полковника сас три стотине пешака и две стотине коњаника… Та крепост на овим добрим месту основана бист, ибо от банацке стране био Велики Мориш и један крак из њега истицајушти названи Врганка, от маџарске био један крак који је на близу окружавао ту крепост и текао кроз варош… Ово као наравно, с водама укрепљено место, за крепост врло способно било“. Породично предање пренели су Сави непосредно очсвици: о „сентанској баталији“, о градњи двеју српских цркава, тврђаве и нассља, о страдању од куруца у време Ракоцијеве буне и о другим догађајима он је слушао од старијих чланова породице Текелија, између осталих — од своје баба-тетке Јелнсавете (Чаве), која је у време битке код Сенте (1697) имала дванаест година. О томе да је цркву Светих апостола Петра и Павла у Араду саградио Јован Поповић Текелија сведочи и породично предање Текелија, али то поткрепљују и историјски извори, као и чињеница да у цркви нису сахрањивани угледни Срби из других породица, него поглавито чланови породице Текелија, почев од родоначелника Јована Поповића, пa све до његовог праунука Саве. Текелијина црква је, према томе, оно што Руси кажу — „церков успаљница’’ благородних Текелија, који су цео век и по били сатворци историје Града на Моришу. У званичној евиденцији културних и историјских споменика Арадски жупанијски музеј бележи Текелијину цркву као саграђену посла 1698. а пре 1702. године. То исто, као историјску чињеиицу, наводи проф. Еуђен Глик. На мапи Шандора Карољија из 1707. године, дакле из времена када је oн са својим куруцима пол опсадом држао арадски Расцијански град, видно је означена Текелијина црква, и то је допунски доказ да је она тада постојала. Тврдња да је црква саграђена после 1702. године лишена је основа: 1703. године почела је Ракоцијева буна која је осам година потресала Угарску. Обрштар Поморишке милиције Јован Поповић Текелија је са својим граничарима непрекидно ратовао, на страни Бечког двора, против Ракоцијевих устаника. Борбе су вођене далеко од Арада, али и у самом граду и околини, тако да током суровога грађанског рата 1703— 1711, објективно и логички гледано, Текелија није могао истовремено да ратује и да гради онакво монументално здање као што је црква Светих апостола Петра и Павла. На жалост, засада нема података о томе када је црква освећена, ко је од православннх јерараха обавио чин освећства, одпосно откада се у њој служи Света литургија. Године 1702. још је био у животу патријарх Арсеније III (Чарнојевић), а Епархијом је јенопољском упраљвао је владика Исаија (Ђаковић), који ће 1706. године преместити седиште епархије из Јенопоља (Ineu) у Арад. Црква храма Светих апостола Петра и Павла била је стожер новог „србског обштества“ у Араду. Његово станиште налазидо се на ади, у загрљају главног тока Мориша са источне и јужне стране и једног његовог рукавца — Малог Мориша — са северне и западне стране. Отада је у административним документима, на градскнм мапама, у историјским списима, тлј део Арада означаван као Civitas Thokoliana (Текелијин град), Civilas Rasciana (Расцијански град). Raczvai’os или Die Ratzenstadt (Српска варош). Северно од Малог Мориша простирала се „арадска паланка… са двеста ђаурских домова како у своме путопису (1660—1666) наводи Евлија Челебија или „Махала преко Мориша, како стоји у Пећком катастигу из истог периода, где су српски калуђери забележили имена дародаваца: кнеза Игњата, ковача Михаила, Раосава, Анастаса, Анданија, попа Илије, попа Максима и попа Станише. Западни део те старе арадскс паланке, на поменутим мапама и у документима, бележен је као Цео век раније, по налогу Марије Терезије, порушена је и Стара тврђава коју је саградио Јован Поповић Текелија и саграђена је нова (1763—1783), на супротној обали Мориша, у великој окуци са „бaнaцкe, стране, о чијој изградњи пише такође Сава Текелија у својим мемоарима, сећајући се свог најранијег детињства: „1764. и 1765. началасја основати новаја крјепост на левом брегу Мориша, много неспособншем месту. Нова тврђава, сачувана до данас, повремено је служила и као тамница за многе сужње Хабзбуршког царства, па и као стратиштс за хиљаде Срба интернираца током Првог свстског рата. Кад путујући из Темишвара у Арад пређете челични мост на Моришу (Podul Traian) и ступите у Calea Romanilor улицу, налазите се на месту где је била стара арадска тврђава. Текелијина црква Светих апостола Петра и Павла одолева времену. Са својих тристо година она је најстарије сачувано здање у Араду, њсгова историја и бисер градског архитектонског пејзажа.
Извор:Божидар Панић,ПРВИ АУТОРСКИ ДНЕВНИК ТЕКЕЛИЈЕ, ЦРКВЕ У АРАДУ
18. новембар 2017. у 11:36
Војислав Ананић
ПОРОДИЦА ТЕКЕЛИЈА
– Владан ГАВРИЛОВИЋ
Многи од нас су на овим просторима, барем једном у животу, сусрели са нечим што додирује или директно упућује на породицу Поповић-Текелија.
Скоро сваки историчар који се бави прошлошћу Срба у Угарској XVIII и XIX века, мора било директно или посредно да сврати своју пажњу и на поједине чланове породице Текелија. Они се јављају било да је реч о Великој сеоби Срба из 1690, Ракоцијевом устанку (1703-1711), Војној граници, српским народноцрквеним саборима, организацији српског племићког и грађанског друштва XVIII и XIX века. Њихово помињање готово је неизбежно.
Због 150-годишњег континуитета и значаја ове породице за српски народ у Хабзбуршкој монархији, у овом раду ћемо покушати да објаснимо и да пратимо њен успон, кроз изношење доступних података о готово свим њеним члановима. Најистакнутије место, наравно, припада: Јовану Поповићу – Текелији, родоначелнику породице, затим Ранку Поповићу – Текелији, капетану поморишке милиције, Петру Поповићу – Текелији, генералу руске војске и Сави Текелији, мемоаристи, мецени, председнику Матице српске.
Питање порекла ове породице и предиката Текелија остају и данас отворена за историографију. У својој биографији генерал Петар Текелија наводи да је породица давно пре патријарха Чарнојевића стигла из Србије, где је држала Текије и околна места. Другачије мишљење је исказао историчар Алекса Ивић : да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље, код Будима. Пошто се Текије и данас налазе као мање место на Дунаву, у Србији, можда би могуће било прихватити казивање генерала Текелије. Међутим лексички и семантички, текије означавају турски назив за објекат у коме су се обављали дервишки обреди. Пошто су Србијом у то време владали Турци, могуће је и ово тумачење, односно да су се поседи ове породице у Србији, налазили поред неких текија, као дервишког коначишта. Друго пак мишљење о пореклу Текелија из мађарског села Тукуље није нигде потврђено; једноставно је узето здраво за готово на основу мађарског назива места и начина изговора. Тиме је питање порекла ове породице и предиката Текелија и надаље отворено.
Први засад познати члан ове племићке породице био је обер-капетан и доцнији обрштер (пуковник) Јован Поповић – Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се у аустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686. године. О његовој служби дало је сведочење десетак царских генерала, између осталих принц Евгеније Савојски, Лудвиг Баденски… Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања “оних крајева” постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добио место у Чанаду и Сенти. Зато је и забележен у изворима као капетан сенћанске милиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697. Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара, спровео војску принца Евгенија Савојског и омогућио аустријској војсци славну победу над Турцима. Захваљујући како личној храбрости и јуначком држању у битци, капетан Јован Поповић – Текелија био је 1698. унапређен у заповедника тврђаве у Араду. Као капетан имао је под својом командом 300 пешака и 200 коњаника. Истакао се у царској служби и у време Ракоцијевог устанка, борећи се против мађарских куруца у више жупанија на истоку земље. Провео је чак и годину дана у куруцком заробљеништву. Пред крај устанка успео је дотурити храну опкољеним посадама Великог Варадина и Арада и тако их спасти од њиховог сигурног пада Куруцима у руке. Због више пута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златан ланац са својим ликом. Племство му је додељено 16. марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, затим и његовом брату Стефану (Остоји) његовој жени и деци. У новом аустро-турском рату 1716-1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквих допунских трошкова, због чега је потрошио до краја рата на плате својих војника велике делове своје имовине. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару. Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он и његови наследници су по молби из 1720. године, добили поседе у овом граду. У оно време његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу износила је преко 16.000 форинти.
Исте године (1722) на командни положај поморишке милиције дошао је Јованов брат Стефан (Остоја) Поповић – Текелија. По подацима једног пописа о офи- цирима у Поморишкој граници из 1725. био је стар 52 године, а служио је у војсци већ 35 година. На основу ових података у могућности смо да поуздано утврдимо да је Стефан (Остоја) Поповић рођен 1673, вероватно на територији Угарске јер је старији брат Јован забележен као рођен у Чанаду. Умро је 1731. године, у својој 58 години, без мушких потомака, чиме се са њим угасила једна грана ове породице.
Свој велики углед у народу породица је потврдила још за живота Јована Поповића – Текелије, женидбом Јовановог првог сина Ранка (Валентина) са Алком Рашковић, ћерком “верховног капетана рацке војске Мојсија Рашковића” Имали су четири сина: Јована, Димитрија, Петра и Павла. Не зна се тачно време када је Алка Рашковић умрла, али се у једном документу из 1741. године, Ранко помиње као удовац. У свом другом браку, са Аном Цветковић из Сентандреје, добио је сина Лазара (1742). Путем нових истраживања у могућности смо да утврдимо ако не место а оно барем време рођења капетана Ранка Текелије. Његово име се помиње у попису официра Потиско-поморишке границе из 1749. године. Наводи се као капетан, стар 53 године. Декрет на капетански чин добио је још 8. октобра 1731, по чему би година његовог рођења била 1696, односно годину дана пре чувене сенћанске битке, која је прославила његовог оца Јована. Његова женидба са Алком Рашковић довољно говори о порасту угледа породице већ у првој половини XVIII века.
Не зна се тачно разлог због кога је Ранко Текелија, као најстарији син, заобиђен при додељивању места команданта Поморишке милиције. Могло се још схватити додељивање ове титуле Јовановом брату Остоји, али је иза његове смрти (1731) на ово место дошао млађи Јованов син Јанко Текелија. Он је поред војничке, од све браће имао најизраженију склоност ка трговини, па је породично имање више пута увећао. Имао је сина Константина, који се помиње у његовом тестаменту 1732. године.
Друга браћа, а синови Јованови, Михаило (Мишка) Текелија и најмлађи Сава, били су прве жртве принете на олтар нове отаџбине (Хабзбуршке монархије).
Михаило (Мишка) Текелија је чак једини од браће који је поименично поменут у извештају генерала Козе Дворском ратном савету 1722. године. Мишка је тада био (1722) капетан и заповедник у Соботхељу. Помиње се у извештајима из 1735. заједно са осталим поморишким официрима у гушењу буне Пере Сегединца. Са женом Маријом, рођеном Миливојевић имао је две кћери Сару и Роксу. Отишао је у рат за аустријско наслеђе (1740-1748) са својом војницима на ратиште, да се више не врати кући. Забележен је у извештајима из 1743. и 1745. године. Први извештај из 1743. године нам доноси вести о арадским хусарима из компаније капетана Михаила Поповића – Текелије, који су се једноставно засићени сталним ратовањем вратили кући. Око овога је избила велика афера, а вероватно је у вези с тим био испитиван и капетан Мишко Текелија. Други извештај из 1745. нам доноси значајне податке за утврђивање барем приближне године рођења капетана Мишка. Забележено је да има око 45 година. Овим би могли сматрати да је рођен око 1700.године највероватније у Араду у коме је већ као заповедник тврђаве забележен 1698. његов отац Јован. Погинуо је негде у Баварској јула 1746. године.
Најмлађи од све браће Сава, (Себастијан) најмање нам је познат. Рођен је после 1706. У војсци дошао је до чина хаднађа. Погинуо је у аустро-турском рату (1737-1739). Био је ожењен Мартом, рођеном Раденковић. Као и брат Михајло није за собом оставио мушког наследника.
Наследници имена, и већ доста увећаног породичног богатства, постали су синови Јанка (Константин) и Ранка Текелије (Јован, Димитрије, Петар, Павле и Лазар).
Петар Текелија био је други син Ранка Текелије. Он је још 1741. заменио оца Ранка и добио компанију на управу још као поручник. Рођен је 1720. у Араду. Помиње се да је као врло млад, стар 21 годину, водио бојеве против Француза. Потврђен је у чину хајдучког лајтанта декретом команданта Поморишке границе Фрајтага 1. марта 1744. године. Још за живота Ранка Текелије, његов син Петар одлучио је 1748. године да се одсели у Русију. Шта је томе претходило, да ли сукоб оца и сина или Петрово незадовољство сопственим запостављањем у служби (остао је после рата за Аустријско наслеђе и даље у чину поручника) до данас није поуздано утврђено. У Русији је одмах при ступању у руску војну службу добио чин капетана. Већ је у јулу 1754. године по Указу царице Јелисавете био произведен из чина мајора (који је у међувремену добио) у чин потпуковника руске вој- ске. У време рата Русије и Пруске (1757-1763) истакао се у више битака, код Кострина, Цондорфа и Берлина. Завршио је пруску војну у Главној команди генерала Петра Румјанцова као пуковник. Ратовао је потом у Пољској од 1764-1768 и за исказану храброст је добио чин бригадир пуковника у српском хусарском пуку. За службу је награђен 1767. године и земљишним поседом. Добио је 3.160 десетина земље у Великом Лугу у Украјини. Због заслуга у руско турском рату, који је завршен Кучук-Кајнаџијским миром 1774, Петар је био награђен орденом Св. Георгија за заслуге код Бендера и орденом Св. Ане за своја јуначка дела код Браиле и Калуге. У овој војни био је произведен за генерал-поручника руске војске. Под својом командом је већ имао преко 18.000 људи. Са друге стране, имао је доста истакнуту улогу у прихватању и упућивању својих сународника при њиховој сеоби у Русију, после развојачења Потиско-поморишке границе. Као генерал-мајор извео је 1775. вешти војнички маневар, који је довео до гушења побуне запорошких козака у њиховој прокламованој области Сечи. Живео је као истакнути племић у јужној Русији све до своје смрти 1792. године. Умро је без наследника, чиме се угасила још једна грана породице Текелија.
Ранков средњи син, Павле, који је такође забележен у попису граничарских официра Поморишке границе из 1749, био је у чину заставника у Суботхељу. Непосредно после тога млади заставник Павле Текелија напрасно је умро, што је за Ранка Текелију, после одласка сина Петра за Русију, био још један тежак ударац.
Изласком из “милитарског сталежа” и одлуком о остајању у Араду (после развојачења Потиско-поморишке границе 1751) преостале Текелије (Јанков син Константин и Ранкови синови: Јован, Димитрије и Лазар) иако су постали само једна од многобројних војничких племићких породица, ипак нису у потпуности изгубили раније стечене позиције у српском народу. О овоме најбоље сведочи брак најстаријег сина Ранка Текелије Јована, који се 1753/4. године оженио, већ као постарији човек (преко 40 година), митрополитовом синовицом Мартом Ненадовић. Имали су шесторо деце, од којих је троје рано помрло, и синове Петра и Саву и кћерку Алојзију. Јован је остао у Араду, водећи рачуна о кући и пустарама дуж Мориша. Никада није стекао неко веће и шире образовање. Значај куће ипак није опадао, јер је приликом посете Араду 1770. године, породицу Текелија посетио и сам цар Јосиф II. Јован је умро 1791. године.
Други Ранков син Димитрије, био је калуђер у манастиру Ходошу са именом Исаија. Неких других података о њему засад нема.
Напослетку, последњи и најмлађи Ранков син био је Лазар. Он се родио у Араду 1742. године у другом браку његовог оца Ранка са Аном Цветковић из Сентандреје. Њега је још као дечака одвео у Русију старији брат Петар (каснији генерал руске војске). Стално напредујући у служби уз старијег брата, окончао је војну службу у руској војсци као пуковник и добио велика имања у јужној Русији. И он је као и његов брат Петар постао носилац ордена Св. Георгија. Умро је 1813.године. Његов син је погинуо код Трапезунта 1811. као поручник , чиме се угасила грана породице у Русији.
Јанков син Константин Текелија био је први мушкарац из ове куће који није каријеру започео као граничарски официр. Имао је са Аном Вулић, ћерком истакнутог оберкапетана Потиске милиције Вулина Илића, двоје деце: сина Јована и кћер Роксу. Константиновом смрћу 1753. године, његова жена Ана је одлучила да се преуда за руског официра и одвела је при томе сина Јована са собом у Русију. Јован је у руској војсци стигао до чина поручника. Изгледа је умро доста рано, јер га при посети Русији (1787) не спомиње његов синовац Сава.
Најблиставији од свих Текелија је наравно, син Јована Текелије и Марте Ненадовић, надалеко чувени Сава Текелија. Рођен је 1761. године у Араду. После завршене основне школе у Араду, похађао је гимназију у Будиму, слушајући филозофију, реторику, поезију, наравно на латинском језику. Од 1780. до 1782, слушао је предавања на Бечком универзитету из кривичног, канонског и природног права, као и физику и анатомију. У Бечу је још учио француски, талијански и шпански, пошто је већ знао латински, немачки, а као становник Арада и румунски. Текелија се још у животу, осим поменутих језика служио и енглеским и руским. У Бечу је учио чак и грчки, а учитељ му је био тадашњи најобразованији Србин у Монархији, Доситеј Обрадовић. Завршио је студије права на Будимском универзитету и 1786. постао је први доктор правних наука код Срба. У свом чувеном делу “Автобиографија Саве Текелије” објављеном у Летопису Матице српске, Сава је, између осталог, описао и своја путовања у Русију из 1787. и 1811. године.
Опис његовог даљег животног пута излази из домена описа Текелија као тајзначајније српске граничарско-племићке породице.
Треба само још нагласити да је Сава био један од најобразованијих Срба свога времена и зачетник и носилац српске грађанске мисли XIX века. Он је био последњи мушки члан ове велике породице. Његовом смрћу 1842. године била је угашена, после скоро више од 150 година, породица Текелија.
20. новембар 2017. у 09:56
Војислав Ананић
Наши велики добротвори – Сава Поповић Текелија
Из љубави миломе роду
Био је први наш доктор права, оснивач Текелијанума, задужбине за школовање сиромашне деце, председник Матице српске, добротвор, племић, трговац и ктитор. Име му је Сава Поповић, али је познатији као Сава Текелија, како се представљао и његов деда Јован Поповић, банатски племић и ратник
Сава Текелија рођен је 1761. године у Араду, у Банату, а умро 1842. године у Пешти. Основну школу завршио је у родном Араду, тадашњој Хабзбуршкој монархији, а данашњој Румунији. Гимназију је учио у Будиму, а права дипломирао у Пешти. Годину дана по завршетку студија постао је Doctor juris „не само от Србаља, него и от Маџара”. Историчари су забележили да је био први Србин доктор права који није био професор универзитета. Докторску тезу написао је и одбранио на латинском језику и касније објавио као књигу. Незадовољан својим утицајем повукао се из угарске државне службе и више пажње посветио свом народу. Није му била страна замисао да себе види на челу ослобођене српске државе, а размишљао је и о уједињењу Јужних Словена којима би био на челу.
Као пријатељ и присталица Доситеја Обрадовића, Сава Текелија је схватио да је образовање младих генерација покретач развоја српског друштва, па је одлучио да оснује задужбину за ту намену. Био је то чувени Текелијанум, основан 1838. године у Пешти с циљем да школује сиромашне и најбоље српске ђаке и студенте из свих крајева где су живели Срби. Била је то прилика за пружање подршке просвећивању Срба који су насељавали крајеве северно од Сремских Карловаца и Новог Сада до Сентандреје и Пеште. Сматра се да је – после настанка првог позоришта, 1812. године, и Матице српске, основане 1826. године – Текелијанум трећа званично најважнија установа Срба у Угарској.
Против Вука
„Из једне једине љубови миломе ми роду”, како је говорио, Сава Текелија је 1838. године за 50.000 форинти купио трошну, али велику кућу надомак српске цркве у Пешти, у улици Великог крста број 276, данас Вереш Палне. Кућу је дао Матици српској „на сохрањеније, содержаније и надсмотреније” (на чување, одржавање и надзор), а од ње је заузврат затражио да се не приклони новотаријама у језику и књижевности, посебно оним везаним за реформе Вука Стефановића Караџића.
Касније је Текелијанум обухватао девет кућа у Араду, једну зграду у Пешти, као и 28 јутара земље. У почетку је у дом примљено дванаест питомаца којима је био обезбеђен стан, огрев, послуга, по три фунте лојаних свећа за семестар и по стотину форинти за храну и универзитетске таксе. Историчари су забележили да је надзор над ученицима обављао лично Текелија. Водио је бригу о сваком питомцу, куповао неопходне ствари, а неки тврде да је својеручно пунио сламарице и увече закључавао капију. Убрзо је Текелијанум постао стециште интелектуалних снага, па су га савременици одмила називали „Пантеоном”. Хроничари су сведочили да су се управо ту зачеле бројне духовне замисли и подухвати, па и она да пештанска и пожунска омладина штампа књигу својих стихова. О томе су, забележено је, бринули Светозар Милетић и Јован Ђорђевић. Под насловом „Славјанска књига”, 1847. године појавио се својеврсни песнички, али и политички манифест ондашњих напредних Срба. Већ наредне године, на темељу ове књиге, осморица угледних „текелијанаца” определила су пештанско-будимску омладину за идеје Вука Караџића.
Један од надзорника Текелијанума био је и познати српски песник Јован Јовановић Змај који је у то време завршавао студије медицине. У овом познатом стецишту српске интелектуалне елите боравили су, између осталих, Богдан Гавриловић, потоњи ректор Београдског универзитета и председник Српске краљевске академије наука, Радивој Кашанин, светски познат српски математичар, Марко Малетин, уредник Летописа и секретар Матице српске, Вељко Петровић, књижевник и председник Матице српске, Лазо Томановић, публициста и председник владе Црне Горе. У Текелијануму је три године становао Никола Тесла, као и песник Лаза Костић који је „текелијанцима” 1860. године помогао да оснују културно друштво „Преодница” које је деловало све до 1876. године да би, четири лета касније, било основано ново, под називом „Коло младих Срба”.
Помагао и Мађаре
Између два светска рата Текелијанум није радио пуном снагом, да би у току Другог светског рата школовао тридесетак питомаца, при чему је половина имала стипендију. Ипак, време после Другог светског рата Текелијануму је нанело најтежи ударац. Кад је 1952. године зграда национализована, Текелијина задужбина привремено је престала с радом. Ипак, у другој половини деведесетих година, тачније 1996. године, мађарска власт донела је одлуку да се, у поступку денационализације, половина зграде врати Будимској епархији Српске православне цркве. Враћено је око 8600 квадратних метара. То је омогућило обнову задужбине Саве Текелије.
У згради Текелијанума била је смештена и Матица српска све до пресељења у Нови Сад 1864. године. Она је, иначе, управљала Текелијанумом од његовог оснивања до 1878. године кад ју је власт приморала да управу над задужбином уступи Српској православној цркви у Пешти. Од 1902. године о задужбини Саве Текелије старао се српски народно-црквени саборски одбор. Духовни надзор, укључујући и избор питомаца, припао је посебно именованом телу под називом Патронат. У Текелијиној задужбини, осим интерната за студенте, био је предвиђен и простор за Матицу српску, док је приземље било намењено штампарији. Текелија је и себи оставио једну собу у којој је одседао за време боравка у Пешти. Текелијанум је временом постао основ за школовање младих и даровитих српских студената, а као потврда за то служи и податак да је само у раздобљу од 1838. до 1914. године у њему боравило и школовало се око 350 ученика и студената.
Сава Текелија несебично је помагао српски, али и мађарски народ, тако да је с разлогом сматран једним од наших највећих доброчинитеља свог доба. Без обзира на то што се није слагао с језичким реформама Вука Караџића, одвајао је средства за његове издавачке подухвате. Приличне суме поклањао је и Мађарској академији наука, као и Реформаторском колегијуму у Дебрецину. Матица српска га је 1826. године изабрала за почасног председника и на том месту остао је до смрти. Умро је без потомства, разочаран неуспелим позним браком. Имања је оставио у добротворне сврхе желећи да се та средства усмере за школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештенички позив, као и за високошколске студије уопште. Нажалост, после његове смрти 1842. године, те жеље споро су оствариване јер је његова удовица силним тужбама желела да задржи сву имовину. Томе се супротставила Матица српска и успела да добар део његове имовине сачува.
СВЕСТРАНОСТ
Хроничари су забележили да је Сава Текелија, осим што је био велики добротвор српског народа, био и врло свестран човек. Наводе да је био прави полиглота, да је свирао флауту, али да му је основна струка било право. У књижевности је оставио трага својим „Мемоарима” који су, како наводе стручњаци, занимљивији као сведочанство доба у ком су настајали него као уметничко дело. Забележено је да се Текелија читавог живота залагао за бољи положај Срба у Угарској и њихов просветни и културни напредак. Недавно је Матица српска из Новог Сада објавила његову докторску дисертацију коју је написао и одбранио на латинском језику.
ГРОБ У АРАДУ
Сава Текелија умро је 1842. године у Пешти, а гроб му се данас налази у цркви Светог Николе у Араду. На источној капији црквене порте сачуван је натпис од кованог гвожђа који говори да је 1819. године Сава Текелија ту капију даровао цркви. Чланови његове породице управљали су црквом до 1844. године, све док им се није угасила мушка лоза. Године 1861. одржана је прослава стогодишњице рођења великог српског добротвора кад је, поред неколико објављених књига њему у част, искована и пригодна медаља с ликом Саве Поповића Текелије.
„Политикин забавник“, 2009.
Љиљана Миленковић
25. новембар 2017. у 08:06
Војислав Ананић
ЈОВАН ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА
Живот породице Текелија био је везан за Војну границу и за град Арад. На граничној линији два царства младиће је чекала војна каријера, без много образовања, док је девојке чекала удаја за граничарске официре. Јован Поповић Текелија је родоначелник породице, којем су се врата успешне војне каријере отворила учествовањем у опсади Будима 1686. и у битки код Сенте 1697. године. Поверено му je да изгради војно утврђење Арад, место где ће бити породична кућа и српска црква коју су сазидали. Аустријско племство додељено је Јовану Поповићу Текелији 1706. године. Био је у браку са Еуфросином (рођена Јовић) са којом је имао четири сина и две кћери. Њихов најстарији син Ранко Текелија, оженио се 1711. године Алком, из чувене војничке и племићке породице Рашковић. Имали су у браку четири сина. Алка је умрла пре 1741. године.
Извор: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК, 4, НОВИ САД, 2006.
25. новембар 2017. у 08:08
Војислав Ананић
Славко Гавриловић
ИЗВЕШТАЈ ИЗ 1812. О САВИ И ПЕТРУ ТЕКЕЛИЈИ
Сава Текелија и његов синовац Петар били су у кругу личности из српске средине за које се живо интересовала аустријска обавештајна служба, нарочито у време Првог српског устанка. Тој служби, односно политичким и полицијским круговима у Бечу Сава Текелија био је познат још од Српског народно-црквеног сабора у Темишвару 1790. кад је, као „мађарофил”, разобличавао политику Бечког двора према „привилегованом Сербском национу”, а касније, кад је 1805. цару Францу I поднео свој предлог о стварању Српског царства ради спречавања руског утицаја на Балкану, односно кад је 1806. публиковао мапу српских земаља, коју је растурао по Угарској и устаничкој Србији. Што се тиче Петра Текелије, он је пажњу аустријских власти на себе скренуо путовањем у Србију крајем 1811. или почетком 1812. године, што није промакло министру полиције грофу Хагеру, који је о томе одмах обавестио Дворски ратни савет у Бечу.
Пошто су о Текелијама добијана непотпуна обавештења, министар Хагер се 25. маја и 27. јуна 1812. обратио генерал-мајору Марквету молбом да лично пође у Арад и прикупи поуздане податке о пензионисаном саветнику Сави Текелији и активном поджупану Арадске жупаније, саветнику Петру Текелији. Генерал се одазвао Хагеровом позиву и отпутовао у Арад, одакле је 8. августа 1812. о Текелијама поднео извештај.
У битном, генерал Мерквет приказао je средину у Kojoj je повучено живео Сава Teкелиja, кojeг je оценио као човека „од духа”, образованог и речитог али неповерљивог и резервисаног, као нескривеног русофила. Сасвим другачију представу стекао je о Петру Текелији као о човеку претенциозном, охолом, брбљивцу и интриганту. Но, за стварање суда о политичком лику и деловању Саве Текелије, он није дошао до одређенијих закључака, па je препоручио да се за то употреби личност коja би се стално налазила близу њега и стекла његово поверење. Да ли je тако поступљено, тешко je рећи.
Маркветов извештај о Текелијама налази се у Општем управном архиву у Бечу, у архиви Врховног полицијског звања, под сигнатуром 1812-318 м. На њему се виде трагови пожара који je у том архиву прогутао многе списе од значаја за српску историју па, можда, и неке извештаје о Текелијама.
Извор: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК, 4, НОВИ САД, 2006.
31. децембар 2020. у 04:33
Воја
Три века од рођења Петра Текелије (1)
Војнички пут родоначелника знамените породице
Петар Текелија (27. јануар 1720, Арад – 1792, Новомиргород), стриц добротвора Саве Текелије, био је руски официр српског порекла, који je достигао највиши војни чин међу Србима који су се током XVIII века из Хабзбуршке монархије одселили у Руско царство.
ЗАГОВОРНИК МАСОВНОГ ПРЕСЕЉЕЊА У РУСИЈУ
Након развојачења Потисја и Поморишја, руски двор је желео да насели Србе у својим пограничним територијама, како би вршили исти задатак који су имали у Војној граници у Угарској. Зато су били ангажовани Срби емисари, који су одлазили у Угарску да агитују међу Србима за одлазак у Русију. Један од тих емисара био је и Петар Текелија. У Угарској је боравио 1751. и 1752. године. Први пут био је послат у Угарску заједно са капетанима Гаврилом Воићем и Димитријем Перићем (син Пере Сегединца) да врбује људе за сеобу, али су се вратили без већег успеха. Други пут је Текелија боравио у Угарској кад је већ постао капетан. Опет је разлог за повратак у отаџбину била агитација за сеобу, а званично је ишао у Ердељ ради куповине коња и хртова. Боравио је тада у Араду, почетком јесени 1752. године, чему сведочи запис у ктиторској књизи цркве Св. Петра и Павла од 9. септембра, у вези са плаштаницом кој у је поклонио цркви.
РАТНИК У НАЈКРВАВИЈИМ БИТКАМА
Петар је, као официр руске војске учествовао у Седмогодишњем рату (1756–1763). На самом почетку рата имао је чин секунд-мајора. Русија је ушла у рат 1757. године. Петар је служио у саставу армије генерал-фелдмаршала С. Ф. Апраскина, па је учествовао у првом руско-пруском сукобу 30. августа 1757. године код Гросјегерсдорфа. У овом сукобу, рањен је у главу. Опорављао се, не напуштајући армију. Учествовао је и у опсади тврђаве Кистрин, где се посебно истакао у једном од многих напада, 5. марта, због чега је унапређен у потпуковника, 1758. године. Исте године, учествовао је и у једној од најкрвавијих битака Седмогодишњег рата, бици код Корндорфа, 25. августа. Затим се 12. августа 1759. борио у бици код Кунерс дорфа.
Своју завидну војну каријеру Петар Текелија изградио је учествујући као официр у многобројним ратовима и војним интервенцијама које је Русија водила у другој половини XVIII века, као што су Седмогодишњи рат, тзв. Пољска кампања (1764–1768), Руско-турски ратови (1768–1774. и 1787–1791) и ликвидација аутономије Запорошке Сечи (1775). У руској историографији остао је запамћен најпре као ликвидатор Запорошке Сечи. Постоји неколико теорија о пореклу породице Текелија. Најстарија верзија је она коју је приказао један Текелија – Сава Текелија, у склопу биографије свога стрица, руског генерала Петра Текелије, публиковане у Летопису Матице српске. Сава наводи да су Текелије пореклом из Србије, где су држали Текију и околна места, а да су се у Угарску доселили много пре Велике сеобе Срба 1690. године. Алекса Ивић je, у својој необјављеној збирци о породици Текелија изнео тврдњу да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље (мађ. Tőkől), недалеко од Будима. Како је у то време била уобичајена појава да се племићки предикат, назив спахилука или родног места узима као породично презиме, Ивић сматра да су слично поступили и Поповић Текелије. Ову Ивићеву тезу прихватио је и Јован Радонић. Вељко Петровић сматра да је ова властелинска породица из Текије на Дунаву (код Кладова) и да је пре 1690. године дошла у Угарску и населила се у Тукуљи на Чепелском острву код Пеште. Петровић такође сматра да је презиме Поповић настало у време емиграције. Најновију тезу, узевши језичку норму као основу, изнео је Владан Гавриловић, по којој су Текелије у Србији, која је тада била под Турцима, вероватно држали поседе у близини неких текија (дервишког коначишта). Постоји још једна верзија, историчара Володимира Миљчева, који у биографији Петра Текелије каже да је презиме Текелија некада било надимак који је касније прихваћен као презиме и да у њему треба тражити турско порекло (тур. teckeli – дарежљив, великодушан човек). Постојање још једног дела презимена – Поповић, сведочи о пореклу из свештеничке породице. Што се тиче изговора и ћириличног писања презимена Текелија, такође постоје различите тезе. Сава Текелија није увек био доследан у писању свог презимена. Постоје и у аустријским документима различити облици писања презимена Текелија (Tekeli, Тeckely, Thekely, Tekely, Tőkőly, Tőckőli). На оволико начина писања истог презимена наилази се због различитих писара који су писали документе, а ти писари нису били Срби, те су записивали презиме Текелија онако како су веровали да је исправно. Јован Поповић Текелија је родоначелник ове знамените породице, који је у историји остао упамћен пре свега због своје улоге у бици код Сенте 1697. године. Пјотр Абрамович (како је познат у руској историографији) рођен је 16. јануара 1720. године, по Јулијанском календару (27. јануар по Грегоријанском календару) на дан Поклоњења веригама Св. Петра, по коме је и добио име. Петар није стекао неко нарочито образовање, ни васпитање. Осим свог матерњег, док је живео у Аустрији, научио је немачки језик, а у мањој мери мађарски и румунски. Петрова војничка каријера почела је у Рату за аустријско наслеђе (1740- 1748). Ступио је у војну службу у 21. години, 1741. године. Те године оженио се његов отац Ранко по други пут, па је уместо да сам оде на ратиште, послао свога сина Петра. Петар је потврђен у чину хајдучког лајтнанта декретом команданта Поморишке границе Фрајтага 1. марта 1744. године. Након повратка, сукобио се са оцем, јер је желео да задржи команду. Желећи да заврши сукоб и крене сопственим путем, затражио је отпуст из аустријске војске и ступио је у руску службу. Постоји неслагање историчара око године Петровог приступања руској војсци. Годину 1747, за почетак војне каријере у Русији наводе Симеон Пишчевић, Александар Форишковић, Виктор Петраков и Володимир Миљчев, док се година 1748. појављује у Петровој биографији из Летописа Матице српске. По досељењу у Русију, размештен је у Српски хусарски пук којим је командовао пуковник Михајло Стојанов. (Наставак у следећем броју)
Д. А.
Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, бр. 50, Будимпешта, 10. децембар, 2020.
15. март 2022. у 18:37
Воја
Документаена емисија о Сави Поповићу Текелији
https://www.snnovine.hu/post/%D1%81%D0%BD%D0%BD-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B8