Братства племена Љуботињ

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед братстава Љуботиња прављен је према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Љуботињ је племе у јужном делу Ријечке нахије. Северном и источном страном граничи се са Цеклином, а западном са подручјем Цетињског племена. На југу граничи се са ријечким племеном Грађани и црмничким племенима Подгор и Дупило. Изворна територија Љуботиња је планинска, али је, ширењем своје територије, Љуботињ добио ниже области на истоку и мали излаз на Скадарско језеро.

Први помен Љуботиња под тим називом је из 1398. године у једном которском документу (као Lubotin)[1]. Према мишљењу Александра Ломе, назив је изведен од личног имена Љубота.

Насеља у Љуботињу су стара, и тешко је утврдити у које доба су заснована, али свакако пре 14. столећа. Прави Љуботињ чине села Мужовићи, Вигњевићи, Богути и Прекорница, која су у Вирањској рупи, котлини испод брда Вирањ, док су села Зачир, Смоковци и Дубова ушли у састав Љуботиња током 17. и 18. столећа, придруживањем, а област Доњих села је временом отета од старијег становништва, које се под притиском Љуботињана иселило. Љуботињани су населили и неке суседне крајеве у Црмници, но они никад нису постали део племенске територије.

У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, Љуботињ чине села Вигњевићи, Богуте и Драгосалићи, док је Прекорница пусто земљиште. Од села касније укључених у Љуботињ, у то време постоје Зачир, Смоковци (Смоковац) и Дубова.

1614. године у Боличином извештају и опису Скадарског санџака, Љуботињ је главно и највеће племе Ријечке нахије, са 70 кућа.

Данас у љуботињским селима већином живе старији људи који не желе да напусте своја огњишта, док су млађи људи отишли у градове. Укупно у свим селима Љуботиња, према попису у Црној Гори из 2003. године, живело је 80 становника (од чега у Доњим селима, најпогоднијим за живот, 23), а данас сигурно и знатно мање.

Братства у Љуботињу:

Старинци:

Никиновићи (Зачеће Светог Јована) у Вигњевићима. Некада је цело село било њихово, али су се много исељавали, нарочито у правцу Херцеговине, као и у Истру 1657. године (у село Перој).

Сабље (Ђурђев-дан) у Вигњевићима.

„Шесте“ (Никољ-дан) у Зачиру су старо цеклинско братство из Стругара које се преселило у Љуботињ у време Ивана Црнојевића, који је Ратку Остојином дао земљу у замену. 1494. помиње се Остоја Шеста у Зачиру у служби Ђурђа Црнојевића. По братственом предању, од тројице браће Шеста су родови: од Остоје Колини (или Колиновићи), од Ратка Радиши и њихов огранак Марковићи, а од Дамњана Џонгази, који су се иселили. Да ли Шесте могу имати везе са Шестанима у Приморју, није утврђено.

Од Колина је био Висарион II, црногорски владика у раздобљу 1659– 1662. године.

Изумрли су и иселили се Лакете и Ујановићи из Вигњевића, Кокоре, Грукали, Тице, Шкуљи, Шкрапуље, Мацали[2] и Пури[3] из Прекорнице, Лешоњани из Смоковаца. У Доњим селима су живели старинци Чуковићи, Митали, Ерцези, Капруци и др. који су се иселили под притиском Љуботињана. У Љуботињу се памте и презимена стариначких изумрлих и исељених фамилија: Фрнци[4], Раичковићи, Доси[5], Керићи, Бујићи.

Грукала и Лешоњана има у Враки. Мацали су се иселили у Врањину и данас се презивају Бушковић; од њих су и Бушковићи у Курилу у Доњој Зети.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Вујовићи (Аранђелов-дан) у Мужовићима и Доњим селима су потомци спахије Вуја Раичева, који је крајем 16. столећа добио царски ферман да управља Црном Гором. Наведен је и у Боличином попису из 1614. године, као Вуко Раичев, и у неким другим оновременим документима.

Вујо, према братственом предању, потиче од властеоске куће Војиновића, потомак је војводе Алтомана из времена власти деспота Ђурђа Бранковића. Унук Алтоманов, Вук[6], доведен је као дечак код Црнојевића након пропасти средњевековне Србије (1462. године) из матичног Вучитрна. Вујо је Вуков чукунунук. Све до успона Петровића почетком 18. столећа, кућа Вујовића је владала нахијама Старе Црне Горе. Спахилук Вујовића престао је смрћу спахије Вука Маркова 1746. године, а војводство укинуто 1891. године (последњи војвода био је Петар Филипов).

Постоји више верзија о доласку предака Вујовића у Љуботињ. Ковијанић наводи писмо браће Павла и Филипа Вујовића из Љуботиња, који су били добри познаваоци повести свог братства. По њима, преци Вујовићи нису дошли са Косова право у Љуботињ. Вук – Вујо Брајанов се доселио у Морачу, где је живео до своје смрти, а тако и његов син Новак. Марко Новаков и његов син Раич, прешли су у Братоножиће. Раич Марков је одржавао добре односе са турском влашћу, те је добио звање војводе, а затим и спахије. Тек он долази у Љуботињ, пре 1580, а његов син Вујо га наслеђује око 1584. године. Вујов отац Раич наводи се у једном которском документу из 1580. године као војвода Љуботиња.

О Вујовићима и њиховом пореклу од Војиновића је много писано, те се детаљније информације могу наћи у неком од извора.

Вујовићи су се доста насељавали и у суседним областима Црмнице, те тамо има њихових огранака: Вујовића (Трново, Комарно), Лекића (Комарно) и Лалића (Лимљани).

У турским дефтерима из 1521. и 1523. године село Мужовићи не постоји, вероватно је пописано под именом Драгосалићи. Међутим, ни ту ни у другим љуботињским селима, не наводи се Вук Војиновић, који је према предању у то време још увек био у животу, што вероватно потврђује ону верзију по којој су преци Вујовића у Љуботињ дошли касније.

Један припадник братства Вујовића ДНК анализом тестиран је као носилац хаплогрупе R1b:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg17644#msg17644

Бошковићи (Ивањ-дан) и Николићи (Никољ-дан) у Вигњевићима су од предака који су били у служби код Вука Војиновића и заједно с њим дошли из Вучитрна у Љуботињ. Нису међусобно сродни.

„Сарапи“ (Никољ-дан) су разгранато братство, које чине родови: Бановићи (Прекорница, Доња села), Вучковићи (Прекорница), Лаличићи (Прекорница, Доња села) Вукићевићи и њихов огранак Карадаглићи (Богути), Вујановићи (Богути, Доња села), Маркишићи (Богути, Доња села), Ђурашевићи (Богути, Доња села) и Калуђеровићи – Никовићи, или Николићи (Зачир), који су део мешовитог зачирског братства Калуђеровића.

Сарапи су потомци Божине Сарапа који је у време Ивана Црнојевића дошао у Љуботињ, према братственом предању, из Сарајева. Иако су прво били у сукобу, Црнојевић је дозволио Божини да се насели у Љуботињ због неке услуге коју му је овај учинио у Млецима. Да ли је Божина добио властелинство од Ивана Црнојевића, или је и у Босни био властелин, није познато, али се у повељи Ђурђа Црнојевића наводи Божинин син Брајко Сарап као властелин (у братственом родослову, он се наводи као Бранко).

Детаљно о Сарапима може се прочитати на страници:

http://www.sarapi.org/default.php

Од Вујановића – Сарапа је актуелни црногорски државник Филип Вујановић.

На Српском днк пројекту имамо тестираног Карадаглића, носиоца хаплогрупе R1b.

Дрецуни (Никољ-дан) у Богутима и Доњим селима су од претка који се доселио из Старе Србије у време Ивана Црнојевића.

На Српском днк пројекту имамо тестираног Дрецуна, носиоца хаплогрупе R1b.

Јоветићи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови су старином из Вучитрна. Средином 15. столећа, по паду Косова под турску власт, доселили су се у Зету, а у време Ивана Црнојевића у Љуботињ.

Од ових Јоветића је познати црногорски фудбалер Стеван Јоветић.

Ђуровићи (Ђурђев-дан) у Зачиру су потомци четворице синова неког Ђура из Заљева код Бара, који је убио неког турског заповедника, те је пребегао на подручје Ивана Црнојевића. У турском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, у Зачиру се наводи баштина у поседу Ђуровића, што је редак случај записаног презимена у ово време у турским дефтерима.

Заједно са Ђуром, претком Ђуровића, дошао је Вицко Салац Мркојевић, који је био код Ђура у служби. Од њега потичу Сорати (Никољ-дан) у Зачиру. Према другој верзији, Сорати су старинци Шесте.

Пејаковићи (Никољ-дан) у Богутима и Доњим селима су досељени из Паштровића у у време Ивана Црнојевића. Потичу од старог паштровског братства Кањоша из Буљарице.

Рачевићи и Злотвори (Срђев-дан) у Смоковцима[7] су доселили из Паштровића у време Ивана Црнојевића. Према Јовићевићу, потичу од племена Срзентића. Међутим, презиме Срзентић датира из 17. столећа, док је старији племенски назив Ћуда, а још ранији Булгаровић. Паштровски Срзентићи славе Никољ-дан.

 

Шабани (Ђурђев-дан) у Мужовићима су од Доњокрајаца Боројевића са Цетиња. О Боројевићима је писано у тексту о Цетињу на:

http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Њихов предак Драгослав се у другој половини 15. столећа, доселио у Љуботињ и по њему су носили презиме Драгослављевићи или (чешће) Драгославићи[8]. Почетком 18. столећа један Драгославић је убио неког турског Шабан-бега и обукао његову скупоцену одећу, па због тога њега и његове прозову Шабани. Неки из овог рода су у савремено доба вратили старо презиме Драгославић.

У турском дефтеру из 1521. године, Драгославићи су уписани као посебно село. Према попису, село броји 21 кућу (у дефтеру из 1523. године – 20), па је тешко је претпоставити да су сви они братственици Драгославићи, јер, с обзиром на родослов Боројевића, то би било покољење Драгослављевих унука. Вероватније је да у ово време окосницу села чине Драгославићи, а да осим њих има и стариначког или новодосељеног становништва.

На Српском ДНК пројекту имамо тестираног Иванишевића – Боројевића носиоца хаплогрупе R1а, па би се могло закључити да и Шабани – Драгославићи носе ову хаплогрупу.

Каснији досељеници:

Дапчевићи и њихов огранак Камбани, као и Мргуни који су се истражили (Ивањ-дан) у Вигњевићима су од Бјелоша из Цетињског племена, од Дабца који се почетком 16. столећа иселио у Љуботињ. О Бјелошима је писано у тексту о Цетињу на наведеној страници.

У дефтеру из 1521. године, у Вигњевићима су пописана четворица домаћина са именом Дабижив, од којих би неки могао бити родоначелник Дапчевића.

Од ових Дапчевића био је партизански генерал и народни херој из Другог светског рата, Петар-Пеко Дапчевић (1913-1999).

 

На Српском днк пројекту имамо тестираног Дапчевића, носиоца хаплогрупе I2a1 динарик јужни.

Ратковићи (Никољ-дан) у Прекорници су од претка који је у 16. столећу добегао из Паштровића због крви.

Црвенци[9] (Аранђелов-дан) у Вигњевићима су од Сјеклоћа – Горевука из Добрског Села. Горевуци су пореклом из Херцеговине, досељени у Његуше у време Ивана Цренојевића, а касније преселили у Добрско Село. О Горевуцима је писано у тексту о Његушима на:

http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/

Прље (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Мужовићима и Доњим селима су од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. У једном которском документу из 1580. године помиње се Раичко Стјепанов Прља из села Љуботињ.

Сродни су им Лајковићи из Зете, за које постоји мишљење да су старинци у Зети, од старог племена Грља (Греља). О Лајковићима је писано у тексту о Зети на:

http://www.poreklo.rs/2016/02/01/bratstva-zete-i-ljeskopolja/

Од Прља су исељеници Барјактаровићи у Истри (Перој) и Ивовићи у Црмници (Сеоца).

Радомани (Аранђелов-дан) у Мужовићима и Доњим селима су потомци Ника Радомана који је у 16. столећу пребегао из Бањске на Косову, због убиства неког Турчина. Заједно с њим, дошла је и његова сестра, удова Ивана Џона, са сином од којег потичу Џони[10] (Аранђелов-дан), такође у Мужовићима. И Радоман и Џоно су старином из Овчег Поља у Македонији. Радомани су у 17. столећу били знатно братство и давали кнезове не само у Љуботињу, него и у другим крајевима Ријечке нахије.

Од ових Радомана је наш познати фудбалски судија Мирослав Радоман.

Милашевићи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови су од два брата добегла у другој половини 17. столећа због крви из Бјелица (Микулићи), од тамошњих старинаца Милашевића (или Милешевића)

Калуђеровићи (Никољ-дан) у Зачиру су мешовитог порекла: наиме, кћер једног Колина удала се за једног Никовића – Сарапа из Прекорнице, но кад је овај погинуо, отац је преудао за једног Милашевића из Дубове (једног од двојице браће добеглих из Бјелица); са обојицом је имала потомства, те су се сви они заједно прозвали Калуђеровићима, по оцу своје мајке, који се у старости закалуђерио. Иако нису истог порекла по мушкој линији, држе се као једно братство.

Кусовци (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Зачиру су потомци Марка Лазаревића из Грбља, који је крајем 17. столећа, због убиства неког Которанина, пребегао у Црну Гору. О грбаљским Лазаревићима (из Главатичића) писано је у тексту о Грбљу:

http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

Презиме је настало од надимка које је Марко добио од Зачирана, а због свог кратког (кусог) гуња, какав се носи у Приморју.

Према Накићеновићу, Лазаревићи су староседеоци у Грбљу, док Јовићевић наводи братствено предање Кусоваца да је њихово порекло из Бјелопавлића. Могућу сумњу у порекло Кусоваца од грбаљских Лазаревића изазива и податак да је ранија слава Маркова била Петров-дан, док Лазаревићи славе Никољ-дан.

Од ових Кусоваца је познати београдски историчар уметности Никола Кусовац.

Од Кусоваца су Которчевићи исељени у Призрен.

Шоћи (Аранђелов-дан, раније Никољ-дан) у Дубови и и Доњим селима су од претка Вукца из абанског племена Шоша (скадарски крај) који је због крви добегао у Црну Гору почетком 18. столећа. Своје презиме везују за племе Шоша, међутим, према мишљењу Јовићевића, презиме Шоћ долази од истоветне албанске речи, што у преводу значи – муж (од лат. socius).

Од љуботињских Шоћа био је министар иностраних дјела Краљевине Црне Горе и историчар др Перо Шоћ (1884-1966).

Лубарде (Ђурђев-дан) у Вигњевићима и Доњим селима према братственом предању потичу од Лумбардића из Херцег-Новог (Топла), досељени у Љуботињ у 18. столећу. Топаљски Лумбардићи су у Боку дошли из Босне са таласом досељеника предвођених владиком Саватијем Љубибратићем, крајем 17. столећа. Презиме су добили по надимку једног братственика који је отео Турцима топ (тал. ломбарда), а раније презиме било им је Савић. Топаљски Лумбардићи славе Усековање главе Светог Јована.

Од љуботињских Лубарди је један од највећих србских сликара 20. столећа, Петар Лубарда (1907-1974).

Станишићи (Ивањ-дан) у Прекорници су из Маина, од претка који се ту доселио у првој половини 19. столећа.

_______________________________________________________________________

Извори:

Ријечка нахија у Црној Гори – Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора – Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

 

_______________________________________________________________________

[1] Што оповргава предање Вујовића по коме је назив Љуботиња донет са њиховим прецима, према завичајном Љуботену. Наиме, Вујовићи су у Љуботињ дошли знатно касније, најраније у другој половини 15. столећа, а вероватније тек крајем 16. столећа.

[2] Једнина: Мацале

 

[3] Једнина: Пур

 

[4] Једнина: Фрнцо

 

[5] Једнина: Дос

 

[6] Алтоман је имао три сина. Према различитим верзијама братственог предања, Вук је син Марков или Брајанов.

[7] Досељени Паштровићи су, највероватније, дали име селу. Наиме, они потичу из краја у Паштровићима који се зове Бијела Смоква, те је назив Смоковци настао по њима.

 

[8] У дефтерима са почетка 16. столећа и као Драгосалићи.

 

[9] Једнина: Црвенко

 

[10] Једнина: Џоно