Братства племена Паштровића

27. октобар 2015.

коментара: 22

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Паштровићи су племе чије подручје захвата део јадранске обале од границе Будве и Бечића на северозападу до Спича на југоистоку, док је у унутрашњости оивичена ланцем Паштровске горе (ова унутрашња копнена граница била је променљива током прошлости).

Pastrovicchi (CORONELLI, Vincenzo. Repubblica di Venezia p. IV. Citta, Fortezze, ed altri Luoghi principali dell' Albania, Epiro e Livadia, e particolarmente i posseduti da Veneti descritti e delineati dal p. Coronelli, Venice, 1688.)
Pastrovicchi (CORONELLI, Vincenzo. Repubblica di Venezia p. IV. Citta, Fortezze, ed altri Luoghi principali dell’ Albania, Epiro e Livadia, e particolarmente i posseduti da Veneti descritti e delineati dal p. Coronelli, Venice, 1688.)

Иако су као целина племе, Паштровићи се даље деле на 12 мањих „племена“. Она по величини и структури више одговарају црногорским и брђанским братствима, па ћу надаље о њима говорити у том смислу.
Паштровићи су племе хетерогеног састава по пореклу.

Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. столећа. Од овог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или се из матичне области иселили. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из 14. и 15. столећа и каснијих.
Стара нестала братства су у време кад је овај простор јадранског приморја био у саставу државе Немањића, већином припадала ситнијем племству и витешком слоју.

Значајнија изумрла и исељена братства из Паштровића

Паштровићи, по којима је име добило и племе и цела област. Под овим именом први пут се помињу 1355. године као властела у служби цара Стефана Душана. Постоје различита тумачења назива братства Паштровића: по једнима, он потиче од влашке речи pastro, изведене од латинске pastor – пастир, што указује на сточарску традицију. Други, реч пастро тумаче као старословенску, у значењу – шарен.

Били су јако братство у 14. и 15. столећу. Средиште им је била Стара Ластава (Петровац). Током немирног 15. столећа, због сукоба Примораца (највише Грбљана, а и других) са Млецима, као и турских упада, много становништва се из ових области иселило на север, у Далмацију и Италију. Паштровић се као братствено име од 16. столећа више не помиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца (није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истовентност патронима код ове две популације случајна).

Буљаревићи, по којима је названо место Буљарица, где им је било седиште. Изумрли су током 17. столећа.

Кањоши, знаменит стариначки војводски род у Буљарици. Од њих је чувени Кањош Мацедоновић из 15. столећа. Средином 17. столећа, војводство су им преотели Јунковићи (Суђићи), а од краја истог столећа, Кањоши се више не помињу у паштровској области, јер су се до тада иселили. Од њих потичу Пејаковићи у Ријечкој нахији, а по предању једини њихов преостали огранак су Калоштри из Режевића (премда, о Калоштрима постоји и друга верзија, што ће бити наведено касније).

Паштровска племена

  1. Бечићи

Родови: Бечићи, Чучуци (једн: Чучук), Грацуни, Клапавице. Сви славе Никољдан.
Седишта братства су у Бечићима и Челобрду.

Први пут се помињу почетком 15. столећа. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће. Изумрли бечићки род су Мушуни. За Клапавице се говори да су старинци (можда изворни Паштровићи?) који су се прибратили Бечићима. Међу Бечићима су живели и Штиљановићи, о којима ће бити речи касније.

  1. Калађурђевићи

(раније се наводе и као: Калођурђевићи)
Цело братство носи исто презиме. Претка су звали Калођурђе – „лепи Ђурђе“ (грч. калос – леп). Славе Никољдан. Седиште братства је у месту Подбабац. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле су се доселили у Паштровиће вероватно још у 14. столећу, с обзиром да су још почетком 15. столећа били јако и бројно братство у Паштровићима.

  1. Дабковићи

Родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере, Балићи. Изворна слава им је Никољдан, који и данас славе Кажанегре и Куљаче. Кенетере и Балићи су узели да славе Митровдан, с обзиром да живе у Митровићима, те су узели и њихово крсно име. Седишта братства су у местима Дабковићи и Куљаче. Део је живео и на Светом Стефану.

Родоначелник свих Дабковића је Новак Црнац који се доселио из Пипера, најпре у Цетиње, а потом његов потомак Дабко у Паштровиће. О Новаку Црнцу биће речи касније.

За Балиће постоји претпоставка и да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци старијег братства Ђенаша (или Ђонаша).

Огранак братства који носи презиме Дабковић, иселио се из Паштровића до почетка 20. столећа (већином у Америку), као и Франовићи, док су Маројевићи изумрли у 18. столећу.
Међу Дабковићима су живели и родови Тарнути (вероватно старо паштровско братство) и Павловићи који су носили и име Беришани. Непознато је да ли имају везе са албанским фисом Бериша (али веома могуће да имају).

  1. Митровићи

Родови: Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши. Слава им је Митровдан. Седишта братства су: Пржно, Подличак, Врба, Тудоровићи, Дивановићи, Вријесно, Славоњина, Андричићи, Рафаиловићи, Ђенаши, а било их је и на Светом Стефану (Митровићи).

Исељени родови Митровића су: Бући (једн: Бућа), Донковићи и Бјељаци (у 18. столећу), Лашковићи (у 19. столећу) и Радовићи – Нобили (последњи мушки изданак се иселио у Банат 1937. године).

Сви родови Митровића су сродни и, према предању, потичу од заједничког претка Дмитра који се доселио однекуд из Старе Србије. У Паштровићима се први пут помињу почетком 15. столећа.

Међу Митровићима живе и несродни Дивановићи, који су старинци у Паштровићима. Славе Мратиндан, односно Светог Стефана Дечанског. Њихово старије презиме је Буран / Бурановић.

  1. Стјепан Митров Љубиша
    Стјепан Митров Љубиша

    Љубише

Родови: Љубише и Никлановићи. Славе Митровдан. Седиште братства је у Близикућама, а Љубише су живели и на Светом Стефану.

Први пут се помињу у 14. столећу, као Близикуће. По предању, потичу из Херцеговине, одакле су дошли око 1300. године.

Са Љубишама живе и Крути (једн: Крута) који нису истог порекла, већ су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Крута има и у Грбљу, истог порекла.

  1. Барочи

Барочи су мало братство, паштровско „племе“ које је изумрло у 19. столећу. У братству су била два презимена: Барочи и Николићи. Средиште им је било у Поздочу у паштровској планини коју су 1830-их Црмничани отели од Паштровића, те су се Барочи преселили у Врбу. Последњи се спомиње Јован Бароч 1846. године.

7. Режевићи
Режевићи су хетерогеног састава. Постојало је старо братство Режевића (вероватно право паштровско) које је изумрло, али су каснији досељеници преузимали њихово име. По братству Режевића назив је понео и манастир Светог Стефана, као и једина паштровска река – Ријека Режевића.

Режевићи живе у местима: Дробнићи, Крстац и Катун.

Родови:

Манастир Режевићи
Манастир Режевићи

У Дробнићима живе Ђедовићи, Склендери и Радовићи, који су сродни, потичу од досељеника из Пипера из 15. столећа. Славе Велику Госпођу (Успење Пресвете Богородице).
У Крсцу: Вуковићи и Павловићи су досељени из Старе Црне Горе у 14. столећу; Калоштри (једн: Калоштро) по једној верзији потичу од паштровских Кањоша из Буљарице, а по другој су старином из Старе Србије или Македоније (што можда потврђује име Кањош Мацедоновић, а можда и указује на македонску старину свих Паштровића?); Зеновићи по предању потичу из Старе Србије или Македоније, а досељени су веома давно, у 13. или 14. столећу; Ђаконовићи су из Побора, досељени због крви у 17. столећу. Сви крстачки родови славе Светог Стефана.

У Катуну: Перазићи, потичу из Климената, одакле је предак дошао у Приморје у 16. столећу. Ова сеоба се подудара са доласком Климената у Цеклин, па може бити део исте сеобе. Ових Перазића има и у Крајини и Мркојевићима, који су највећим делом исламизирани. Боговићи, Боснићи и Франовићи су сродни, потичу од досељеника из Старе Србије из 15. столећа. Франићевићи су огранак братства Медина (о њима касније) од претка који се ту доселио у 18. столећу. Сва катунски родови славе Светог Стефана.
Манастир у Режевићима засновао је краљ Стефан Првовенчани 1226. године, на месту развалине најпре паганског, а затим хришћанског храма још из времена Римљана. Цар Стефан Душан је, 1354. године, ту подигао храм Светог Стефана. Данашњи храм Свете Тројице и манастир, данас познатији као Режевићи, заснован је у 18. столећу. Братство Режевићи дало је велики број игумана овог манастира, од којих је најпознатији архимандрит Димитрије Перазић, половином 19. столећа.

  1. Срзентићи

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Седиште братства је у планинском селу Брда. Ово братство се испрва звало Булгаровићи, па је крајем 14. столећа прозвано Ћуда. Име Срзентић добили су по једном братственику који је био sergente у млетачкој војсци, крајем 17. столећа. По једној верзији, Ћуде / Срзентићи су од племена Никшића, које је у једном периоду катуновало у овој области (што се може повезати са никшићким предањем о старини у Грбљу). Изумрли род Ћуда су Никошићи, а Зановићи су се одселили у Будву, покатоличили и касније иселили у Далмацију. Перо Радованов Ћуда се потурчио и напредовао у турској војној служби, тако да је почетком 16. столећа постао паша у Каиру, именом Мустафа-паша.

  1. Давидовићи

Родови: Миковићи, Давидовићи, Греговићи, Андровићи, Медиговићи (презиме су узели потомци Стевана Миковића који је био лекар – medigo). Славе Светог Илију. Живе у Челобрду, Новосељу, Калудерцу и Жуковици.

По предању су из Старе Србије одакле су се у 13. столећу доселили најпре у Црмницу, где су им преци били нека нижа властела. Живели су у месту које се и данас зове Миковићи. Од почетка 15. столећа, под притиском нових досељеника, постепено се селе преко планине у Приморје, да би се до краја 17. столећа готово сви иселили из Црмнице (од нешто мало преосталих потиче данашње црмничко братство Ђалци у племену Подгор, који славе Никољдан). Братство се звало Миковићи до средине 18. столећа, а онда су прозвани Давидовићи по најјачем и најбројнијем роду.

Изумрли и исељени давидовићки родови: Маркићевићи (изумрли у 18. столећу), Пашићи (последњи мушки се иселио 1911. године) и Џамоње (последњи умро 1953. године).
Прибраћени Давидовићима у братству су: Радановићи (досељени из Старе Црне Горе у 16. столећу), славе Светог Илију; Шољаге (досељени из Спича у 16. столећу због крви, а потичу од цеклинских Шољага), славе Ђурђевдан; Вукотићи (предак од Бјелоша из Катунске нахије се доселио почетком 18. столећа), славе Светог Илију.

Међу тестиранима на Србском ДНК пројекту уписан је и један Греговић као носилац хаплогрупе I2 M223.

Презиме Греговић може се повезати са надимком Грего, изведеног од имена Грегор, Гргур, Григорије. Али, занимљиво тумачење даје црногорски историчар Радослав Ротковић који у књизи „Саздање Цетиња“ каже: повезује ово са талијанским Greco – Греко, локално – Грего, Грк. “У овом запису из 1468. помиње се препоштени и премудри Божидар Грк, логотет, а то значи шеф канцеларије. Претпостављало се да би то могао бити млади Божидар Вуковић, доцнији војвода и штампар у Млецима… То што се Божидар назива Грком не треба да збуњује јер тако на једном мјесту стоји и за Николу “логотета господина Ивана”. Грк је синоним за православног. Пошто је Никола носио монашку одјећу, он је за котoрског нотара био greco или grego (одатле презиме Греговић), то јест православни, припадник грчко-источне цркве (chiesa greco-orientale).”

  1. Суђићи

Цело братство носи исто презиме. Живе у Петровцу. Један њихов огранак, Андрићи, живи у Буљарици. Славе Петровдан.

По предању, потичу из Старе Србије, одакле су се доселили у 14. столећу. Испрва су се звали Главочи (15-16. ст.), па затим Јунковићи (16-18. ст.), а од преласка у Кастел-Ластву (Петровац) око 1800. године, прозвани су Суђићи по братственику Марку Јунковићу – Суђи, који је био судија („суђа“) и врло угледан грађанин.

Међу тестиранима на Србском ДНК пројекту уписан је и један Суђић као носилац хаплогрупе G2a L497.

  1. Миџори

Родови: Миџори и Тодорице. Славе Свете Враче, а раније су славили Нокољдан. Седиште братства је у Буљарицама – Миџоров крш.

Манастир Градиште
Манастир Градиште

Предања о пореклу Миџора су различита. По једној верзији, они су из Дукађина и сродни Бјелопавлићима, а у Паштровиће су се доселили око 1400. године. По другој, они су огранак братства Арменко (видети касније). До 18. столећа звали су се Бутаци (једн: Бутак), затим Николићевићи, и коначно Миџори. Према Јовану Вукмановићу, име Миџор је из друге половине 18. столећа. Међутим, у Манастиру Градиште изнад Буљарице, постоји њихова породична гробница са мрамором на којем стоји натпис „гробница Миџорах 1721“. Дакле, презиме Миџор постоји још у првој четврти 18. столећа. Постоји могућност везе презимена Миџор са истоименом планином на србско-бугарској граници.

 

 

  1. Арменко

Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Живе у Буљарици.

По предању, доселили су се из Старе Србије средином 14. столећа. Све до 19. столећа, братствени назив био је – Томићи, док назив Арменко, који је био нешто као њихов породични надимак, почиње да се користи као братствено име. Према предању, име Арменко добили су по једном претку Томићу који је (х)рамао, док по неким мишљењима оно потиче од латинског armentarius – говедар, сточар, по занимању „влаха“ – арментара. Можда се ово име може довести и у вези са Јерменима / Арменима. Или са грчким родом Арменис са Крфа (тестирани као R1b) о којeм је дискутовано на форуму Порекла:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=56.msg9830#msg9830

Остала братства у Паштровићима

Штиљановићи су у Паштровиће дошли из Црмнице где су имали посед у месту Забес, у данашњем племену Бољевићи. Штиљановићи су у Црмницу досељени у 13. столећу у време Немањића и били су властела. Били су орођени са Црнојевићима. Могуће је да су сродни властеоским родовима Бечића, Калођурђевића, Миковића, Главоча, Кањоша и др, али њихово порекло је непознато. Само презиме је изведено од патронима Стилијан – Штиљан, грчке етимологије (занимљиво и можда битно за порекло овог рода је да лично име Стилијан и данас постоји међу Македонцима и Бугарима). Главни део Штиљановића је у 15. столећу напустио Црмницу и населио се у Паштровићима. Они који су остали у Забесу били су врло угледни и имућни, и носили су старешинска звања. Последњи који се истакао по чувењу био је кнез Станко Штиљановић почетком 19. столећа. Од 1830-их, братство почиње да опада, да би последњи мушки изданак у Црмници, Стево Штиљановић умро 1941. године. Након пресељења у Паштровиће, Штиљановићи су се населили у Бечићима где су, због племенитог порекла, прихваћени као главари. Последњи паштровски кнез био је Стефан Штиљановић, који се крајем 15. столећа иселио за Срем и тамо постао деспот србски. Собом је повео и један број својих сродника, као и Паштровића.

Петровац
Петровац

Медини не припадају ни једном паштровском племену. Њихова посебност се огледа у пореклу, по томе што су одувек живели у Ластви, која је имала посебан статус у односу на Паштровску општину, као и због тога што су једно време сви били католичке вероисповести, те су се држали одвојено од својих паштровских суседа (који су на њих, пре свега због вере, нерадо гледали). По предању, Медини су потомци једног шпанског витеза поморца, презименом Medina, који је почетком 14. столећа био плаћеник у војсци краља Милутина. Његов потомак, вероватно син, можда и унук, који је већ био православне вере, добио је од цара Душана поседе у Бару, Црмници и Ластви. У 17. столећу, у време јаке унијатске пропаганде, цело братство Медина прешло је у римокатоличку веру и подигло себи цркву западног обреда у Кастел Ластви. Зато је Паштровски збор донео одлуку да се са њима ни један паштровски род не жени. Због ове мере, већи део братства Медина вратио се у православну веру, а они који хтедоше да остану католици, иселише се за Будву. Данас има у Будви и Боки католичких Медина који славе Светог Луку, док православни Медини живе у Мединском кршу (део Петровца) и славе своје старо крсно име Светог Тому.

 

„Фурешти“ (исквар. талиј. – шумари, горштаци) по пореклу не припадају паштровском племену, већ су потомци разнородних досељеника у Паштровиће из Старе Црне Горе и Херцеговине, већином у 18. и 19. столећу. Досељни су због разних разлога – немаштине, крви, или женидбом као домазети. Они су већином досељени у Буљарицу и околна места. Већи родови су: Милутиновићи, Драшковићи, Вулићевићи, Радаче, Вучићевићи, Баровићи, Маинићи, Бјелице, Радуловићи, итд.

Приметно је да код већине паштровских племена постоји предање о пореклу из Старе Србије и Македоније (у различитим периодима, углавном 13. и 14. столеће), а ту су и упечатљиви братствени називи Мацедоновић и Булгаровић, затим презимена Штиљановић, Миџор и Арменко. Осим тога, међу старијим паштровским племенима, као најчешћа, примећује се крсна слава Никољдан, што указује на могуће блиско порекло тих никољштачких родова. Можда све ово указује на талас досељених „влашких“ катуна током 13. и 14. столећа, чији помен налазимо у многим документима Котора и Дубровника, којем би, евентуално, могли припадати и Паштровићи.

*

Анализом предања и историјских чињеница долази се до следећих слојева становништва у Паштровићима:

  1. Најстарији слој (вероватно од словенски досељеника 6-10. столећа), ту спадају најстарија, углавном изумрла или исељена братства: Паштровићи, Буљаревићи, Барочи, Стари Режевићи, Тарнути, итд.
  2. Досељеници из Старе Србије / Македоније (13-14. ст): Кањоши, Митровићи, Зеновићи, Булгаровићи (Ћуде – Срзентићи), Миковићи – Давидовићи, Главочи (Јунковићи – Суђићи), Миџори, Арменци – Томићи, Близикуће, режевићки Боговићи, Боснићи и Франовићи.
  3. Близикуће имају предање о пореклу из Херцеговине, а Срзентићи (Булгаровићи, Ћуде) да су од племена Никшића. Упечатљиво је и презиме Боснић. Могућ је правац сеобе: Стара Србија / Македонија – источна Херцеговина – Приморје.
  4. Досељеници из Пипера са почеткa 15. столећа: Дабковићи и режевићки Ђедовићи, Склендери и Радовићи.
  5. Досељеници из Зете, Скадарског краја и Малесије с краја средњег века, вероватно под утицајем турске најезде: Бечићи, Калађурђевићи, Ђенаши (?), Беришани (?), Перазићи.
  6. Медини, западног порекла (?).

Свети Стефан Штиљановић

Свети Стефан Штиљановић и жена му Јелена
Свети Стефан Штиљановић и жена му Јелена

Један од најпознатијих Паштровића је кнез Стефан Штиљановић.

Након пропасти Српског царства и деспотовинe, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турску, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт. Када је изумрла деспотска лоза Бранковића, србско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима паштровски кнез Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке деспотице Јелене Бранковић. Стефан је био одгојен у племићкој породици утемељеној на хришћанским вредностима, био је образован и врло добро обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака.
У Срему је од Угара добио на управу посед са седиштем у Моровићу. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добре односе са угарском властелом, добио је и друге области на управу. Турци су тада били на врхунцу војне моћи, заузели су Будим и опколили Беч. Током ових тешких година Стефан је мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. Владала је глад, па је деспот Стефан Штиљановић сопственим средствима прехрањивао народ, помагао је Србску цркву, и зато је био вољен и поштован владар.
Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Склањајући се од турске најезде, Јелена се повукла у Немачку.
Једне ноћи, Турци на месту Стефановог гроба угледаше светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис. Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу сремских монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их ови пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори. На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она се упокојила, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима подигнута је црква Светог Стефана Штиљановића и освећена 1875. године.
Током Другог светског рата, 1942. године, усташка НДХ је пљачкала сремске манастире и скрнавила мошти светитеља. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио немачком барону Рајсвицу за помоћ. Барон је изишао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је с њим кренуо у Срем да спасе свете мошти, уз пратњу немачке војне јединице. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, а из Раванице фрушкогорске мошти Светог кнеза Лазара. Мошти су пребачене за Београд, где их је дочекао бројни народ. У литији кроз град пренете су у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.
Мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића и данас почивају у Саборној цркви у Београду. Молитвена помоћ њему се упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.

Паштровско порекло патриарха србског Арсенија Чарнојевића

Арсеније Чарнојевић
Арсеније Чарнојевић

Према неким мишљењима, патриарх србски из 17. века, вођa велике сеобе Срба на север, Арсенијe III Чарнојевић (1633-1706) пореклом је из племена Паштровића.

Видели смо да међу Паштровићима један број братстава потиче из племена Пипера, и то „племе“ Дабковићи и три братства из Режевића (Ђедовићи, Склендери и Радовићи). Њихово порекло је од лужанског братства Црнaцa. У више средњевековних текстова речју „црнац“ обележева се калуђер – црноризац. Могуће је да је предак братства био неки разкалуђер или је био важна личност, главар или сл, оставио је потомство а затим закалуђерио, те су потомство назвали Црнцима (паралела са презименом Калуђеровић). Није искључено ни неко другачије порекло овог братственог имена.

Од Новака Црнца, који се из матичног братства иселио крајем 15. века (што се поклапа са јачањем Пипера, али и немирних времена успостављања турске власти), тачније од његовог потомка Дабка потиче паштровско „племе“ Дабковићи, чији су родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере и Балићи – они и данас живе у Паштровићима; Дабковићи и Франовићи су се сасвим иселили (поглавито у Америку), док су Маројевићи изумрли (Јован Вукмановић – „Паштровићи“). Даље, у „племену“ Режевићи, село Дробнићи, родови Ђедовићи, Склендери и Радовићи су такође из Пипера, чији предак се доселио у исто време кад и Новак Црнац, што упућује на могуће исто порекло (исти извор). Према паштровском предању, сродни Дабковићима су и Стањевићи и Савовићи у Будви, који потичу од Станка Андрије Црнца. Стањевићи су у Будву сишли из племена Побора. По овом братству је име добио и чувени манастир. У Поборима презиме Стањевић није се одржало, јер се род поделио на два огранка са новим презименима: Каписоде, који су остали у Доњим Поборима, и Шканате који су предигли за Горње Поборе.
Eво шта кажу извори о пореклу патриарха Арсенија Чарнокевића:

Католички бискуп Андрија Змајевић, који је лично познавао Арсенија, у свом раду „Држава света“ наводи да је патриархово место рођења Цетиње.
Сима Милутиновић Сарајлија („Историја“) такође пише да је патриарх са Цетиња, из племена Бајица.

Иларион Руварац, опет, наводи да је патриарх био родом из Приморја из племена Паштровићa.
Јован Ердељановић наводи бајичко предање по којем је патриарх рођен у Бајицама и често је долазио у Бајице као у своје родно место.

Саво Накићеновић наводи да је патриарх из Дуљевa у Паштровићима.
Укратко, Накићеновић сматра да су преци Арсенијеви из пиперских Црнаца (Черни, Црни, Црнокући). Делу фамилије у Паштровићима Млечани су превели презиме y Кажaнегрa (Casanegra), које презиме и данас постоји. Црнци од којих потичу Дабковићи (Кажанегре и остали), као и патриарх Арсеније, сродници су црначких Милашевића, о чему знају и једни и други. Чињеница да је Арсеније био рођен у Бајицама, можда указује на правац досељења из Пипера најпре у Бајице, а затим у Приморје, или се ради о неким родбинским везама између паштровских Црнаца и Бајица. Према Накићеновићу, порекло од братства Црнаца је можда инспирисало патриарха да узме себи презиме Чарнојевић, премда постоје и мишљења да је тим презименом хтео да доведе своје порекло у везу с Црнојевићима, чиме би стекао већи углед (а тиме и корист за свој народ) међу европском властелом оног времена.
Видимо да извори међусобно нису опречни, а мишљење Накићеновића као и народно предање их употпуњују у најцеловитију слику.

Закључак је да се не може са сигурношћу рећи да патриарх Арсеније потиче из Паштровића. Могао би бити од братства Кажанегра, али оно што се поузданије може рећи је да је он изданак братства Црнаца, и то оног његовог дела исељеног у Стару Црну Гору и Приоморје, које има своје огранке и у племену Паштровића, и на тај начин постоји одређена веза између Паштровића и Арсенија Чарнојевића.

Један детаљ о србству Паштровића

Кад је проглашена Краљевина Црно Гора, 1910. године, група паштровски исељеника у Америку, из државе Аризоне, који су се потписали као „Срби Паштровићи“, послали су на дар краљу Николи позлаћену сабљу са угравираним стиховима:

„Честита ти круна била,
Дјелима ти окићена!
Паштровићи то ти желе
Преко бурног океана!
Прими ову сабљу бритку
Америчког новог кова.
Бог ти с њоме маха дао,
Право тамо пут Косова!
А кад згодни часак куцне,
На миг твој смо, краљу, први
Све за Србство жртвовати,
И потоњу капљу крви.“

Бокељска делегација у Бечу 1869. године
Бокељска делегација у Бечу 1869. године

О Паштровићима, њиховом пореклу и резултатима генетских испитивања, дискутовано је на форуму Порекла, на следећим темама:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.msg11379;topicseen#msg11379

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7473;topicseen#msg7473

ИЗВОРИ:

Јован Вукмановић „Паштровићи“ (1960)

Јован Ердељановић „Стара Црна Гора“ (1910)

Саво Накићеновић „Бока“ (1913)

Радослав Ротковић „Саздање Цетиња“ (1984)

Ђорђе Греговић „О Паштровићима“

Житије Светог праведног кнеза Стефана Штиљановића

 

Коментари (22)

Одговорите

22 коментара

  1. Небојша Бабић

    Потврда за Греговиће, тестирани на 23andMe:

    Греговић, Илиндан, Паштровићи, Црна Гора, I2 M223 P78 S25733

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1193.msg114355;topicseen#msg114355

  2. Војислав Ананић

    ПРЕСЕЉЕЊЕ СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА АРСЕНИЈА 3.ЧАРНОЈЕВИЋА, ИЗ СРБИЈЕ У ЋЕСАРЕВИНУ 1690.

    1683. године, ударише Турци са 250.000 војске на Беч. Удружена хришћанска војска цара и краља Леополда 1. не само што срећно одбије Турке од Беча, него их за неколике године, после љуте борбе, тако силно сузбије, да је тим макнута турска власт и господарење са ове стране Дунава и Саве, Уне и Драве. Доњи Срем и Банат, од Темишвара доле, оста још за 20 година под Турцима, а све остало, што су Турци држали у Угарској, у Славонији, у Хрватској, по Лици и по Крбави па и по Далмацији, ослобођено је тада од Турака. Охрабрена царска војска оваквим великим успехом, натисне се за Турцима и с оне стране Уне, Саве и Дунава. Царска војска допре 1689. године победоносно махом до Скопља и до Штипа у Македонији.
    Цар Леополд, одушевљен још више овим новијим напретком своје храбре војске, помисли да је дошао час, да се сав Балкан отме од Турака и да се Турци протерају у Азију. С тога цар својим прогласом од 6. априла 1690. позове све народе по Албанији, по Србији, по Мезији, по Бугарској и по Македонији, да сви листом устану на Турке ради свог спасења, ослобођења и “хришћанског закона”, па да се придруже царској војсци, и да слушају његове војводе и генерале.
    На крају тога прогласа вели цар овако: „Обећивамо вама свим предреченим народима и земљама, које су нама као краљу угарскоме правно потчињене, и које ће се законито потчинити, задржавши поглавито слободу, повластице и права своје вероисповијести и избора војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка, али изузевши стара и обична, пре сваког турског упада, постојала права краљева и господска, и укинувши у овим свако злоупотребљење, уведено турским госпоством осим у случају ратне нужде, где ћете за ваше властито спасење и за обрану, на начин добровољног данка, по могућству давати нужне прилоге, да се узмогну Наше војске држати, земље бранити и ратни терети сносити. А кад се турски јарам збаци, све ћемо довести у сталан облик и у сталан ред за будуће, по жељи и на ваше задовољство, и повратићемо свакоме своје право и слободу у вероисповијести, повластице и слободу од терета, свим и свакоме појединоме даћемо правицу, и свим ћемо дати најобилнија сведочанства: милости, благонаклоности, благости и Наше очинске заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо и уступамо свим и појединим слободно, било покретних или непокретних, посједовање добара, која год отмете од Турака у својима покрајинама. Радите дакле за Бога, за веру, за спасење, за слободу и за обновљење ваше безбедности. Пређите без страха на Наше стране, (то јест одметниите се од Турака, па пристаните уз царску војеку) своје куће и пољске радње не остављајте; своје другове позовите нека пођу и они за вама, па ову прилику, што вам је пружена од Бога и од Нас, и која се неће више никада повратити, употребите, ако желите добра себи, својој деци, своме драгоме отачаству и ако сте ради своме спасењу“. У то време седио је на српском патријарском престолу у Пећи, патријарх Арсеније 3. Чарнојевић. У Бечу су одавно знали, колика је власт била у српским патријарсима, а знали су и то, да Србли свога патријарха, који је имао црквену власт над 44 владичанства, и слушају и поштују. Патријарси су били једина народна и обрана и узданица. С тога се цар Леополд својим писмом, од истога дана и године, обрати обашка српском патријарху, где му ево ово поручи: „Часни, одани, љубазни! Више пута нам је јављено, колико вам лежи безбедност и напредак хришћанства на срцу. Са задовољством смо разумели, да сте о томе дали изврсне доказе, идући на руку верноме генералу, покојноме Пиколоминију, док се тамо бавио. Томе се надамо и у напредак од особите верности и ревности, а особито од ваше побожности, не сумњајући да се нећете приљежно заузети по ономе уважавању, које имате код тамошњих народа, а особито код Арбанаса и код Срба, да овом згодном, од Бога даном приликом, збаце са себе турски јарам, под којим су досад плачући стењали и придруживши се нашем оружју, да потпомогну сваким начином, да се понизи и угаси варварско турско крвопилство (тиранија). Учиниће заиста дело и Богу врло мило а и наше царске и краљевске милости достојно, коју милост, као што вама благонаклоно нудимо, тако исто нећемо пропустити згодном приликом посведочити је и живим доказима“.
    На овакве позиве и обећања позове патријарх свој народ, да устане на Султана, свога законитога цара. Срби послушају свога патријарха, изневјере се Султану, па пристану листом уз војску цара Леополда. Све што је било млаðе и за оружје, то ступи у редове царске војске као добровољци. Та Србин је брз ударити на сваког непријатеља, а камоли на Турчина, који му је царевину превалио! Нема народа под сунцем, који је толико крви пролио и сваку муку поднео ради своје слободе, колико је наш српски народ! Али ратна срећа изневери одједном царско оружје. Турци се приберу и потисну тако силно царску војску, а с њоме и што какве добровољце. Та војска, не само што није могла даље напредовати и освајати, него је морала већ освојене земље и градове Турцима напуштати, па узмицати испред Турака махом к Дунаву. А када Турци 9. октобра 1690. и Београд освоје, баце царску војску сасвим с ове стране Дунава. У тој неприлици не оста друго и српскоме народу, који је устао на Турке, него бежати испред Турака, заједно са царском војском. Само је тако могао избећи турској освети због учињене невере и издаје. А Срби су и чули, а многи и видели, како Турци управо поклаше Арбанасе, што су пристали уз ћесарску војску 1689. год.
    С тога патријарх Арсеније крене с више својих владика, свештеника и калуђера и са близу четрдесет хиљада српских породица, и у лето исте године допру сви до Београда, па се ту и зауставе у нади да ће се опет повратити на своја огњишта. Кад су увидели, да ће морати и преко Дунава на ову страну, пре него још пређу овамо, пошаље патријарх у име свега народа јанопољског владику (у арадској жупанији), Исаију Ðаковића с писмом од 18. јула 1690. год. из Београда цару у Беч, да, с изјавом верности и подложности у име свију, благодари цару, што их је ослободио турског јарма. Уједно поднесе молбу цару, да им се јамчи, како се неће дирати Србима у веру и у закон, онда да слободно држе своје празнике по староме календару и да могу слободно између себе избором постављати архиепископа, а тај архиепископ да има власт над свем православним црквама грчкога обреда. [Види: „Дие фреивиллиге Тхеилнахме дер Сербен унд Кроатен, ан ден виер летзтен öтстерреицхисцх-тüркисцхен Криеген” Wиен 1854. стр. 5-8.; Др. Ј. Х. Сцхвицкер „ Политисцхе Гесцхицхте дер Сербен ин Унгарн”. Будапест 1880. стр. 1-12.; Шематизам Архидијацезе Карловачке за год. 1884. стр. 6.]
    Ова молба буде уважена у Бечу и цар изда 21. августа 1690. год. ову знамениту и прву привилегију или повластицу: „Ми Леополд итд. Часноме, оданоме, Нама љубазноме Арсенију Чарнојевићу, Источне Цркве, грчкога обреда, архиепископу грчком, владикама и свим осталим црквеним и светскијем сталежима, капетанима и поткапетанима, и најпослије свој општини (то јест свим синовима) истога грчкога закона (или обреда), а српскога народа (ет натионис Расцианорум): по Грчкој, по Бугарској, по Рашкој, по Херцеговини, по Далмацији, по Подгорју, по Јанопољу, по другим придруженим местима и по свим осталим областима, који год буду ово читали, гледали или слушали, Наша им царска и краљевска милост и свако добро.“ [У српском преводу ове привилегије, који се чува у костајничкој цркви, заједно са овереним преписом латинског текста, и који је преведен у патријаршијској канцеларији негде одмах, чим је издата ова привилегија. Реч „Подгориам“ преведена је са „Црна Гора“, а „цаетераqуае аннеxа лоца преведено је (по): „Угарској, Хрватској и осталим пределима”, а пред Јанопољем, додато је „Босни“. „Глас Истине“ 1888. бр. 10 ]„Не само из понизног писма, које Нам поднесе у име вас свију послани к нама владика јанопољски, Исаија Ђаковић, него још јасније из његовог усменог обавештења најмилостивије примисмо “вашу понизну захвалу, што смо, отевши вас из чељусти варварскога турскога тиранства, повратили пређашњој слободи, као и вечиту обавезу, којом исповедате, да сте Нам ви и ваши потомци, због толиког учињеног вам добра обвезани, истина по својој дужности, али на Наше у толико веће задовољство, што признавајући тим Наше право, и подвргавајући себе у њедра милости и благонаклоности Наше, као свота господара и законитога краља, с похвалном душевном крепошћу изјављујете: да вам од сад ваља живети и мрети под сенком Наше заштите. Па уважавајући, не толико ово ваше, Нама веома драго уверавање и изјаву, колико то, да се тим ова изванредна намера удубе у ваша срца; да се синовима непрестано казује и да се она у свим приликама све већма и већма и самим делима утврђује: примамо вас милостиво све скупа и сваког посамо у Нашу царску и краљевску заштиту. Очински вас дакле позивамо: да оружјем ударите на најжешћег душманина хришћанског имена, а вашег гонитеља, и то под Нашом заштитом и под управом Наших војвода, па да одбијете неправде, невоље и беде, које су вам досад најнеправедније и најнемилостивије наношене. А напротив пак, да би ви осетили, већ на самом почетку, благост и сласт Наше владе и господства, одобравајући прирођеном Нам благошћу, закључили смо милостиво: да се по српскоме обичају слободно држите Источне Цркве, грчкога обреда и по пропису старога календара, и да вам како до сада, тако и од сада не могу чинити никакве досаде ни црквени ни светски сталежи. Нека вам буде слободно, по својој власти између себе од свога народа и језика, постављати себи архиепископа, којега ће бирати између себе црквени и светски сталеж (сабор), и овај српски архиепископ нека има слободну власт управљати са свим источним црквама, грчкога закона: епископе постављати, свештенике по манастирима уређивати, где буде нужно, онде подизати цркве по својој власти; по варошима и по селима намештати српске свештенике; једном речи: да буде као и до сада старешина над црквама грчкога обреда и над народом исте вјероисповести, и да има целу црквену самоуправу (по повластицама, које вам дадоше наши пређе пријестолници, негдашњи блажене памети угарски краљеви): по Грчкој, по Рашкој, по Бугарској, по Далмацији, по Босни, по Јанопољу и по Херцеговини, као и по Угарској и по Хрватској, где их год има, и у колико и докле Нама сви скупа и посамо верни и привржени буду. Даље нека остане своја самоуправа црквеним особама (сталежу) као: архиепископу, епископима, монасима, и свакога реда свештеницима грчкога обреда, по манастирима и по црквама тако, да нико не може чинити каква насиља у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим, него да буду као и пре ослобођени: од десетка, од данка и од војничких станова; исто тако да нема нико од светских људи власти осим Нас, над црквеним сталежом, никога затворити или заробити, него архиепископ може црквене људе, који зависе од њега, ако што скриве, казнити их по црквеном или каноничком закону. Још даривамо и потврђујемо, да се цркве грчкога обреда, манастири и што к’ овим спада; онда добра, што припадају архиепископу и епископима, ма каква она била, као што су дарована од наших предака држати или поседовати могу, а које је цркве, непријатељ хришћанскога имена, Турчин, одузео од вас, заповедићемо, када се освоје, да се у ваше руке предаду. Најпосле, када пође архиепископ или ваши епископи, када буде то од потребе да похађају манастире и цркве по варошима или по селима или да поучавају свештенике и општине, нећемо трпети, да им се каква досада чини, ни од црквених нити од светских људи. Ми себи тврдо обећавамо, да чете ви ову Нашу најдарежљивију и најмилостивију дозволу свим трудом и силама заслужити, и вашу верност и приврженост непрестано сачувати неоскврњену, па да је никакве буре порушити неће; у осталом вама свима скупа потврђујемо најмилостивије Нашу царску и краљевску милост“. [Привилегије су уведене по најстаријем издању на латинском и на „славено-српском“ језику од Христифора Жефаровића, који их је штампао у Бечу 1745. год. као и Ј. Ђорђевића у књизи „Радња Благовјештенског Сабора “ 1861.]
    Када се поврати владика Ђаковић са оваквим повластицама од цара, пређе српски патријарх са својим народом на ову страну. Народ се смести под шаторе и под земунице уз међу према Турцима у нади, да ће се опет повратити на своја стара седишта.
    Горња привилегија издата је преко царске Дворске Канцеларије у Бечу, па да би за њу знале и оне власти, које су потпадале под угарску круну, исти цар Леополд 1. саопшти је патентом од 11. децембра 1690. свим духовним, војничким и грађанским властима у Угарској, разумевајући ту и придружене краљевине: Хрватску, Славонију и Далмацију, где им се јавља, какве су повластице дате Србима у привилегији од 21. августа 1690. год. па се поменутим властима крепко заповеда, да српског архиепископа, владике и све остале црквене и светске људе „Источне Цркве грчкога вакона“ са свим породицама, стварима и имањем, према даној им привилегији „због царева образа“ од сваких нападаја, од немирњака и од штеточиња штите, бране и руководе. Архиепископу нека дају сваку помоћ, заштиту, пропутнице, пратњу када путује, па и подвоз, кад буде искао.
    Ова прва привилегија поновљена је од речи до речи годину дана касније, а то дана 20. августа 1691. године, па је тада издата преко кр. угарске Дворске Канцеларије; али у тој привилегији додат је још овај додатак: „Паштићемо се такође на сваки начин, да победоносним нашим оружјем, а Божјом помоћи, поменути српски народ што пре поново уведемо у земље или седишта, која је пре тога имао, и прогнавши оданле непријатеље, хоћемо, да српски народ остане под управом и под уредбама својих рођених власти, па да ужива по својим обичајима старе повластице, које су му милостиво дароване од Нашега Величанства и да живе на миру. Осим тога одобравамо и то, ако би когод између њих грчкога закона умро без деце или без сродника, да онда цео преостали иметак припадне архиепископу и Цркви, а тако исто и када умре архиепископ или епископ, нека припадне цели иматак архиепископу. Најкашње, нека сви од архиепископа, као од свог црквеног поглавара, како у духовним, тако и у светским стварима, зависе — милостиво хоћемо и заповедамо“.
    Наведеном дакле привилегијом цара и краља Леополда 1. од 21. августа 1690. год. призната је Источна Православна Црква, грчкога обреда или закона, у данашњој Аустро-Угарској Монархији, по свим оним земљама и прикрајцима, где је тада становао српски народ, дакле и овамо по Хрватској и по Славонији, јер у привилегји изрично и јасно стоји: тоти цоммунитати ејусдем Граеци ритус, ет натионис Расционорум ин тота Граециа… нец нон ин Хунгариа ет Цроатиа уби де фацто еxистунт.
    А врховна власт над том Црквом (па шта више и светска власт над народом у ономе додатку у привилегији од 21. августа 1691. године), предата је потпуна и неограничена, српском патријарху Арсенију 3. и владикама, које он посвети и намести. По Хрватској и по Славонији је било доста насељено православнога народа давно пре патријархове сеобе. У исто доба, кад је патријарх прешао у Срем, силни наш народ прешао из Босне и населио се по Хрватској, чим су Турци прогнати одуда. И патријарху Арсенију ваљало је сада заузети власт над својом Црквом. С тога он одмах 1690. год. пошаље овамо своје егзархе, да свуда кажу српскоме народу, какве је повластице добио од цара, и да прогласе: да је сам патријарх законити старешина и прави владика над „свим црквама грчкога закона“, и овамо по Хрватској.
    С таком поруком пошаље патријарх у Карловачки Ђенералат егзарха Христифора, који се овде бавио дуже времена. У Гомирју је био са својим ђаконом Михаилом и 1694. год. А у Вараждински Генералат пошаље опет исте године егзарха Стефана, којега патријарх препоручи загребачкоме бискупу. [Нештампане листине у збирци г. Р. Лопашића.] Али одмах на првом кораку дошао је патријарх у сукоб са унијатима и са њиховим што каквим покровитељима овамо по Хрватској. Загребачки бискуп, држећи унијатског владику у Марчи већ напред споменутога Исаију Поповића за свога викара, а православни народ сматрајући као да је поунијаћен само по томе што му је владика унијат, одмах стане пречити патријарха у власти над Православном Црквом по Хрватској. Прва је дакле неприлика била патријарху са марчанским владиком, којему је како знамо, потчињен био сав православни народ из оба крајишка генералата. У Лици и у Крбави где се још није знало ни ко пије ни ко плаћа, ипак знаде веæ споменути поп Марко Месић позатварати патријархове егзархе, кад су дошли да огласе своме народу за патријарха и за привилегије. Али и другу неприлику спремила је Пропаганда са загребачким бискупом. Чим је очишћена од Турака доња Славонија и Горњи Срем где је наш народ заостао на својим седиштима, потврди цар Леополд 1. Дипломом од 30. марта 1688. год. Лонгина Рајића као унијатског владику „владика все српског народа у Сријему“, којему потчине све фрушкогорске манастире и парохије а исто тако и по доњој Славонији. Ето како се брзо постарала Пропаганда за српски народ чим збаци турски јарам! [Види: „Беитрäге зур Унион дер Валацхен ин Славониен унд Сyрмиен“] Није се ту ни најмање обзирало на српску патријаршију, која је још за Турака управљала српским народом и која му је постављала законите владике. У исто време био је сремски владика Стефан Метохијац кога је српски патријарх још за време турске управе поставио, па ево му је одмах постављен премац од римске Пропаганде.
    Патријарх Арсеније, затекао је дакле овде два унијатска епископа али над православним народом. С тога ударише Језуити тужбу у Беч на патријарха, „да себи много дозвољава“ и да се меша у послове римског епископа, а поврх свега још га убедише да силом узима „у Хрватској од цркава, католичких унијата намет, и да у ове утурује своје калуðере шаљући расписе, којима тежи, да наше људе обмане и привуче их на своју страну”. [Гласник, 2. одјељак, књига 6. страна 8.] На ове тужбе поручи из Беча 26. априла 1692. тадашњи угарски примас, кардинал и министар Колонић, српскоме патријарху најозбиљније, и то у име царево, „да му се не допада, што се патријарх меша у послове латинске Цркве, који њему не припадају, и ако се у томе не умери, што му се догоди, нека сам себи припише!“
    Али се патријарх не препдане од ове кардиналове претње ни најмање. У јесен исте 1692. године добије он из Беча путне дозволе за себе и за владику Ђаковића. Овога пошаље на исток, да обиђе цркве по Србији, по Херцеговини, по Далмацији итд. а сам патријарх похита овамо у Хрватску, да подели перје са унијатима.
    О Божићу 1692. год. дође патријарх овамо, одседне у манастиру Лепавини и остане ту пуна два месеца. [Сwицкер, Пол. Гесцхицхте дер Сербен стр.] Шта је ту радио патријарх, најлепше нам он сам каже у писму, што га је писао 2. марта 1693. загребачкоме бискупу Микулићу. Вели ту патријарх да је још пре три године канио доћи у ове крајеве, али да је био препречен (нису му власти дале путног листа), а сада је дошао, да подучи калуђере и српске свештенике, и да уреди све по правилу и по обичајима Срба грчкога обреда или закона. Даље замоли патријарх бискупа, нека би се постарао, да се од цара добивене српске повластице прогласе и по Хрватској, као што су већ проглашене по Угарској, а уједно замоли бискупа, да му светује, на који би начин ваљало прогласити привилегије у Хрватској. У истоме писму рече патријарх за унијатског владику Поповића, да „исти буде вазда слугом бискупу загребачкоме, али да му ваља патријарха признати својим митрополитом”. Још обећа патријарх, да ће походити бискупа у Загребу првом згодом, али да му то сад није било могуће, јер је свуда у околини уконачена силна немачка војска. Из Лепавине оде патријарх у Сентандреју, а Језуити га одмах туже у Беч, да је био у Хрватској, и да је наглобио до десат хиљада форинти и још много волова. [Карловац, страна 158.-159.] Ово је већ стари занат језуитски, да туже и да потварају!
    Ова једина патријархова посета била је од неизречене користи, и по Српство и по Православље, на овим странама. И народ и свештенство разабере се од онога страха и насиља, штоно га почини владика Зорчић с генералом Херберштајном пре двадесет година. Све се то окрепи и оживи, кад виде свога патријарха, ревна и неустрашива око своје вјере. Одједном пуче и народу и свештенству међу очима, да је и брада и мантија и штака и митра, на марчанским владикама, гола варка и шљепарија! Са збора, код Свете Петке у капетанији крижевачкој, поручи и народ и његово свештенство владици Исаији и његовим калуђерима у Марчи, горопадну поруку. А владика се препао, па брже све јави бискупу у Загреб, где му се изјада, како му је народ поручио: „да се ја оставим Загреба и загребачког бискупа, и да с њима ништа не силазим, ја нити моји калуђери. Ако ли се неће они мене одвргнути, да се хоће Власи и мене и калуђера и да хоћемо једно јутро остати мртви у Марчи, и да ја пишем патријарху молбени лист, да ми пошаље благослов и допуштење, да би опет калуђери поповали”. [Смичиклас 2. 260.]
    А да је ово била права збиља, и да се Срби нису шалили, посведочава и подђенерао вараждински, барон Макар, који саветоваше владици у писму од 7. јуна 1693. да треба писати патријарху „Не због обедијенције (покорности), него због пука, јер се није никада тако било збуркало како сад, а становито ако не буде каква год утишења људства наскором хоћемо вси али изгинути али се пресипати.” [Лопашић, Карловац стр. 159. — Смичиклас, 2. стр. 260.] Јасно је дакле као сунце, колико су се Језуити морали љутити на српског патријарха, кад им је ево одједном помрсио сасвим конце око уније у Вараждинском Ђенералату, као у седишту унијатских владика. Амо у Карловачки Ђенералат није патријарх ни долазио, јер је знао да ни туда нису биле проглашене српске привилегије, те с тога овдашње државне власти нити су знале за патријарха ни за његову власт над православним народом. А морао је патријарх и то сазнати, да су државне власти затвориле у Лици месеца децембра 1690. два православна свештеника, које је патријарх тамо послао, да објаве народу за привилегије од 1690. Власти их обедише да обилазе села по Лици и да с народом држе тајне састанке. По Хрватској и по Славонији дакле, државне власти не хтедоше ни чути за српског патријарха. Међутим, имао је патријарх пуне шаке посла и око других народних неприлика, и он је на све то доспевао. Тако кад је видео, да су слаби изгледи, да ће се онај народ што је с њиме прешао, повратити натраг на своја огњишта, настане за тим, да се онај народ стално смести и разреди, јер је ето већ у четврту годину живео онако од дан до дан без реда, по шаторима и по јамама. Тај је посао извршен под јесен 1694. год. А кад је то уређено, приступи патријарх, да и црквену управу већ једном успостави и уреди на овим странама у Ћесаревини.
    У јесен (27. октобра) 1706. умре у Бечу блажени патријарх Арсеније 3. Чарнојевић, поневши са собом на онај свет бар ту утеху, код свих многобројних невоља што је добио пре смрти од цара Јосифа 1. ону знатну потврду народних привилегија, и што је Православну Цркву у Хрватској и у Славонији управо отео из унијатских чељусти. Пронело се по народу, а ушло је и у књигу, да су га они и отровали у Бечу. [Гласник 35. 75.-66.] Ко нам једном успише праву историју Православне Цркве овамо у Ћесаревини, тај ће нам и то боље осветлити, а тај ће имати посебно да оцени велике заслуге патријарха Арсенија 3. које је стекао за Православље, а с тим и за Српство у Хрватској.

    (Из “Карловачког Владичанства”, Манојла Грбића, штампаног 1891.године)

  3. Небојша Бабић

    Тумачење назива “фурешти” који Паштровићи (и други Приморци) користе за досељенике из планинских крајева Црне Горе:

    “… u latinskom pridjevu foritanus, a znači »onoga koji je vani«, odnosno u talijanskom foretano, koja riječ od XIV. st. dolazi u značenju »onaj koji stanuje izvan gradskih zidina« … Ista je osnova i latinskom fore(n)sis, talijanskom fore(n)se »zemljoradnik«, »seljak«, … Iz istoga je korijena u tim krajevima imenica forést/ furéšt »stranac«, »onaj koji je došao izvana«, vjerojatno od mletačkog foresto, a sve iz latinskog foras »što je vani, napolju”.
    (Petar Šimunović, “Naša prezimena”)

  4. Небојша Бабић

    Још једна потврда за племе Давидовића:

    Миковић I2 M223

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1193.msg129751;topicseen#msg129751

    • Небојша Бабић

      1837. године Вук Врчевић доставља Вуку Караџићу превод млетачког документа из прве половине 15. века, са именима тадашњих паштровских главара. Врчевић је уз њихова имена дао и напомене о којем тадашњем племену се ради:

      Радич Миковић = Давидовићи
      Иваниш Ружић = Бечићи
      Петар Главоч = Суђићи
      Зуван (?) Калађурђевић = Калађурђевићи
      Новак Црнац = Кажанегре (касније Дабковићи)
      Шојак Бурановић = Митровићи
      Каривој Новаковић – истражили се
      Кањош Мацедоновић = Арменко (код Врчевића – Ерменко)
      Драгоје Тодоровић = Режевићи
      Ближанак Вазата (?) = Љубише
      Богдан Булгаровић = Срзентићи, Ћуде и Зановићи (племе Срзентић)
      Новак Томић = Миџори

      Иако видимо нека старија презимена, код већине племена подаци се уклапају у племеско предање и историјске податке.
      Као главара каснијих Митровића видимо Бурановића, који су старији род од Митровића (данас се презивају Дивановић), који су касније преузели првенство у племену.
      Врчевић везује Новака Томића за данашње Миџоре. Међутим, Томић је старије презиме племена Арменко. Но, овде на значају добија предање које каже да су Миџори у ствари одељени део Томића – Арменка.
      Оно што највише збуњује је везивање племена Арменко и Кањоша Мацедоновића. Mогући одвор на ово је што Кањоша у Патровићима више нема (или је од њих опстао само један мањи род – Калоштри у Режевићима), док су се Арменци умножили. Оба братства су из Буљарице, па их је Врчевић можда због тога повезао.
      Име Зуван како главара Калађурђевића преводи Врчевић, вероватно је млетачки испис Zuane, како често можемо наћи у оновременим млетачким документима, а заправо је у питању име Јован. Такође је збуњујуће и име главара потоњих Љубиша – Ближанак Вазата. Једино што би се евентуално могло повезати је именска основа ближ-, близ-, за некадашњи назив овог племена – Близикуће (и данас постоји истоимено село у гори изнад Светог Стефана).

  5. Небојша Бабић

    Неки резултати Паштровића са 23andMe:

    Зеновић, Мратиндан, Будва, E V13
    Кентера, R1b L23
    Анђус, R1b L23
    Дабковић, R1b Z2103 CTS9219
    Франовић, J2a L26 L70
    Медиговић, I2 M223 P78
    Миковић, I2 M223 P78
    Греговић, I2 M223 P78 S25733

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=835.260

    Зеновићи из Будве би требало да су од паштровских Зеновића, из Крсца, племе Режевић. Једино је упитна слава, јер би режевићки Зеновићи требало да славе Светог Стефана, а исту славу је и за будванске Зеновиће забележио Накићеновић („Бока“).

    Кентерe – jош један род племена Дабковића, пиперског порекла.

    Анђус – ово нам је први резултат за паштровско племе Митровића.

  6. Горан

    Поштовање свима. Дали неко можда зна који је разлог пресељења Санковића из Бајица у Паштровиће 1712г. и које је њихово ново презиме после тога? Унапред хвала.

  7. Небојша Бабић

    Ево потврде и за Кажанегре (R1b-CTS9219):

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1193.4360