ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић
Положај села
Тења је село југоисточно од Осијека. Изворни дио села, Стара Тења, је на око 6 километара од посљедњих осјечких кућа. Међутим, у савремено доба, село је практично постало приградско насеље, нарочито развојем новог дијела села – Нове Тење на осјечкој цести, као и ширењем Осијека у правцу Тење. Село се налази на 87 метара надморске висине, у равници гдје у видокругу нема нити једног узвишења. Крајолик испуњавају једино сеоске куће, црквени звоници, високи силоси за жито и густе славонске шуме. Шуме су пуне дивљачи (срндаћ, јелен, дивљи вепар, зец, фазан, итд) и овај крај је одувијек био познат по добром лову. Западно од Тење је Росињача, густа шума храста лужњака, а на јужном крају села шумарак на Бетин-двору, гдје тењски ловци гаје фазане за лов.
Пут који уз Дунав, из правца Вуковара води за Осијек, не пролази кроз Тењу, али село је на свега око километар од тог пута, и након што се прођу села Вера и Клиса, постоји локални пут који води у Тењу. Тако да село у саобраћајном смислу није зависно од Осијека и има добру комуникацију са другим селима Источне Славоније и Западног Срема. На сјеверозапад се осјечком цестом може стићи до града, западна цеста води за Чепин и Антуновац Тењски, а на југ иде силашка цеста.
Назив и први помени села
У историјским изворима, Тења се први пут помиње 1332. године у попису католичких жупа, и још неколико пута током 14. вијека (као: Thehene, Thehne, Thehnye, Tehyne). У то вријеме у селу су живјели Мађари или, вјероватније, мађаризовани Словени. Сам назив села је мађарског поријекла: мађарски Tehen, Teheny, значи – крава. На ободу Осијека постоји крај који се зове Кравице. Могуће је да су словенски назив мађарски пописивачи просто превели на свој језик, а можда су насељу дали име по упечатљивим огромним стадима крава која су по околини пасла. Назив мјеста је до 1914. био Тење, а онда је јануара те године, на захтјев српских и хрватских одборника промијењен у – Тења, а с циљем да звучи што мање мађарски. У том тренутку у Хрватској је била јака коалиција Срба и Хрвата против мађарског утицаја.
Тења се у документима спомиње и средином 15. вијека, као посјед мађарске племићке куће Корођи. Почетком 16. вијека почињу турски упади, да би од 1526. дефинитивно овај крај пао под турску власт. Старосједилачко становништво се разбјежало, тако да 1579, у попису пожешког санџака, налазимо у Тењи свега 7 кућа и то муслиманских. Прије турске инвазије и током 16. вијека, села осјечког краја била су углавном насељена Мађарима и мађаризованим Словенима. Ердутски крај, села која су гравитирала Дунаву била су скоро сва српска (Ердут, Пачетин, Ловас, Трпиња, Барвала, Бобота, Вера, Кестењци, Аљмаш, Клиса, Борово, Бршадин, Љесково, итд). Током 17. вијека, Турци из Босне у Славонију насељавају Србе да им буду крајишници, у Тењу око 30 српских породица. Током Бечког рата, услијед сталних пролазака војски околином Дунава, становништво села између Осијека и Вуковара се иселило. У каснијим пописима (након 1698), међу презименима села ове области, па и у самој Тењи, наилазимо и на презиме Тењац, што указује да се ради управо о овом становништву, потомцима досељеника из времена турске власти у 17. вијеку.
Досељавање становништва и пописи
Након протјеривања Турака из Славоније, као и другдје по Славонији, и у Тењу су насељени Срби који су прешли Саву и ставили се, као војници, на располагање аустријској круни. 1697. године Тења је пописана као пусто село, но већ сљедеће године у аустријском попису село Тења је насељено са 43 куће Срба. По презименима се може закључити да доминирају Босанци, више њих је писано са презименом Бошњак, а неколико има презимена изведена од назива вароши у Босни. Има и неколико старинаца (повратника у село) са презименом Тењац. Село је напредовало.
Мање од 40 година касније, према попису из 1736, Тења има већ 139 кућа. Сигурно је било раздјељивања једне фамилије на више, али је много више било и досељавања. По презименима би се рекло да су већином из Босне, а има и досељеника из Црне Горе (у граничниом подручју Славоније и Срема, у пописним документима из 18. стољећа, веома је често презиме Црногорац. Налазимо га у селима: Мартинци, Вашица, Бршадин, Вера, Пачетин, Негославци, Чаковци, Перовци, Бановци, итд. Као сеоски кнез уписан је Стојан Радоњић (у попису из 1698. налазимо његовог оца Митра), и то као Radonich. Отуд је касније његовим потомцима и сродницима као званично презиме остало – Радонић. Дио Радонића је до данас задржао ово презиме, док су директни потомци кнеза Стојана узели презиме Кнежевић. У попису из 1736. налазимо презимена која и до данас постоје међу Тењцима: Анчић, Бјелобрковић, Бошњак, Брњеварац, Видаков(-ић), Гавриловић, Гајдашевић, Докић, Илибашић, Клипановић, Мијатовић, Радонић, Станимировић, Тубић, итд. То су све старе тењске фамилије чији су корјени у Тењи стари око три стољећа.
Становништво Тење је од краја 17. вијека било чисто српско. Током 18. и 19. вијека, у село се постепено досељавају и други народи аустријске царевине, нарочито Њемци и знатно мање Мађари и Хрвати. Један број међумурских Хрвата и Мађара досељен је пред Први свјетски рат. Захваљујући католичкој цркви и инструкцијама које је она добила из Ватикана, све католичко становништво временом је кроатизовано, тако да се данас сви они сматрају Хрватима, иако многи носе презимена која јасно упућују на њемачко поријекло. Све католике тењски Срби су звали просто – Шокци, а све њихово – шокачко.
Односи између Срба и католика раније су углавном били добри. Нарушени су најприје током Првог свјетског рата, када су неки злуради Њемци и Хрвати искористили ратно стање између Србије и Аустроугарске, да киње своје православне сусједе. Но, послије рата, кад је Славонија ушла у Краљевину Југославију, ствари су се обрнуле. За одмазду, неки тењски Срби су истом мјером узвратили католицима, па и онима који се о њих нису огријешили. Било је неколико проблематичних мјештана који су користили сваку прилику да псују и вријеђају своје сусједе Њемце, знајући да за то неће сносити посљедице. Нажалост, кругови освете ту се нису завршили. Кад је почео Други свјетски рат и у Југославији, и створена чудовишна НДХ, неки католици су искористили свој тренутак да усташама дојаве који мјештани су нарочито србовали у претходним годинама, те је неколико њих због тога страдало од усташког терора.
По попису из 1875. године у Тењи је живјело 2.236 православних и 768 католика.
Према попису у Краљевини Југославији из 1931. године, Тења је имала 935 кућа, од чега 610 српских, 204 њемачке, 80 хрватских, 29 циганских и 12 мађарских.
Стољеће касније (1991), и поред планског уништавања и протјеривања Срба у оба свјетска рата, у селу је било 4.177 Срба и 2.813 Хрвата (у овај број, очито, укључени су и други римокатолици). Бројности Срба доприњела су два таласа досељавања – у првим годинама послије Првог свјетског рата на одузете велепосједе аустроугарског племства (из Србије, Срема, итд) и послије Другог свјетског рата (колонизација 1945-46) са Баније, Кордуна и Лике, као и одлазак већине Њемаца из села 1945. године.
За вријеме рата у Хрватској 1990-их, Тења (онај њен изворни, јужни дио), била је једно од главних упоришта српске борбе за очување сопствених, вијековима раније стечених права, у тој новој хрватској држави, и била је страшан трн у оку Хрватима. Након борби у селу, децембра 1991. године, локалне српске снаге су заузеле цијело село, и онај сјеверни, већином хрватски дио. Тења је постала једна од општина Српске аутономне области Славонија, Барања и Западни Срем. Захваљујући подршци и помоћи западних свјетских сила, хрватска војска је 1995. године успјела да заузме цијелу ову област. Већи дио тењских Срба се иселио из својих домова. Тако, данас је у Тењи етничка слика измјењена и, према попису из 2001. године, у Тењи је 65% Хрвата, 30% Срба и 5% осталих.
Увођење и укидање кметског система
Тења је у првој половини 18. вијека припала ердутском властелинству под управом Коморе којој је директно био надређен бечки двор. Meђутим, овај дио Славоније је убрзо потпао под кметски систем. 1746. године Тења је додјељена као добро властелину грофу Палфију. А 1763. цијело ердутско властелинство, укључујући и Тењу, купио је вировитички поджупан, савјетник аустријске круне, Иван Адамовић. Адамовићи су, према неким мишљењима, били Срби негдје из источних крајева данашње Србије, чији предак је дошао у Славонију крајем 17. вијека, ставећи се у службу Аустријске царевине током ратних сукоба против Турске, прихвативши и да се покатоличи, што је прешло и на потомство, те Адамовиће данас Хрвати својакају као своје. Иван Адамовић је, 1770. године, од царице Марије Терезије добио племство и право на титулу барона од Чепина (de Csepin) гдје је био његов први посјед, те се породица од тада назива Адамовић-Чепински (Adamovich-Csepinski). Касније су Адамовићи своје властелинство, осим Чепина, проширили и на Ердут, Аљмаш, Тењу, Сарваш и Свету Јелену код Зелине. Породица се даље грана на двије гране – чепинску и тењску. Тењских Адамовића и данас има. Посједе Ивана Адамовића, тако и Тењу, наслиједио је његов син Антоније (Антун). У тењском атару велепосједе су имали и племићи Бартоловићи, затим Њемци Шпајзер (пустаре Орловњак и Селеш), Фајфер (пустара Физеш), браћа Гинер и Србин Поповић (његова пустара налазила се између Велике Баре у правцу клишког атара). Сви они имали су своје пустаре, на којима су надничили тењски сељаци. Надничење је било добровољно, али за велики број Тењаца нужно. Тако би се зарадио још неки динар поред онога што су сами производили и продавали у граду.
Феудални односи у Хрватској укинути су послије револуције 1848. године, када су Хрватски сабор и бан Јелачић прогласили слободу сељаштва. Тења је тада, по територијалном уређењу, припала Општини Сарваш, а 1889. године постала је самостална општина. Много касније, у Југославији 1962. године, приликом укрупњавања подручја локалне самоуправе, Тењи је укинуто својство самосталне општине и она је постала мјесна заједница у оквиру Општине Осијек.
Тењске цркве и кирбаји
Срби су себи цркву подигли још прије 1700-те, одмах по досељењу. Била је то омања брвнара. Велика зидана црква посвећена Светом Николи „љетњем“ (Пренос моштију Светог Николе, 9/22. маја) освештана је 1761. године. Рађена је у барокном стилу. Љетњи Свети Никола је и сеоска слава, или кирбај, како се у Тењи каже. Српска црква је имала и два мала топа – мужара, из којих се пуцало за веће вјерске празнике. 1941. године усташе су до темеља уништили стару православну цркву. Послије Другог свјетског рата, православна парохија је обновљена, а цркву је представљао један мали објекат од опеке и дрвета, нешто као привремена капела. Нова црква Светог Николе подигнута је током 1970-их. И ова црква је тешко оштећена у рату 1990-их, а данас је обновљена.
Тења има и католички кирбај, у којем су подједнако учествовали и католици и православни, као и за онај српски. Католички кирбај пада 26. јула, на Свету Ану, којој је посвећена католичка тењска црква. Католици су, такође, најприје, 1754. године, подигли дрвену капелу, а касније намјесто ње и велику цркву посвећену Светој Ани.
Сам положај богомоља говори чије је село изворно било: православна црква је у самом средишту села, на средини Великог сокака (на чијем крају је и православно гробље), док је католичка саграђена на сјеверном улазу у село. Католичко гробље засновано је на пустари на улазу у село, на посједу Адамовића. Католици су у том дијелу села, па даље у правцу Осијека, засновали свој крај, касније назван Нова Тења.
Поред православног и католичког кирбаја, у Тењи је до 1941. обиљежавана и трећа сеоска слава, Света Петка (27/14. октобра), која је била циганска слава. Зато каже и пјесма:
„Нигдје села као Тења бијела,
Три кирбаја у години дана:
Наш Никола и шокачка Ана
и циганска Света Петка мала.“
У љето 1942. све циганске породице из Тење отјеране су у логор Јасеновац, одакле нико од њих није изишао.
Четврти важан догађај у Тењи био је Ђурђевски уранак који се, послије Свете Литургије и литије, уз музику, иће и пиће, обиљежавао на Адици, на улазу у село. Била је то чисто српска светковина, која слави Светог великомученика Георгија и прољеће, а истовремено, Ђурђев-дан је крсно име многих тењских фамилија.
Свјетски ратови
У Првом свјетском рату, мјештани Тење су мобилисани у аустроугарску војску и, као већина Срба из црно-жуте монархије, послати у борбу против братске православне Русије. „Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци, захтевајући да се као добровољци укључе у српску војску… У Одеси је, новембра 1915. године, формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао око хиљаду војника и официра“ (цит. из рада „Срби у Украјини“ Љубивоја Церовића). У прољеће 1916. била је то већ дивизија са око десет хиљада бораца. Они су, најприје, као саставни дио царске руске војске, упућени на фронт у Добруџу и послије у друге борбе. Крајем 1917. године, јединица је доспјела на Солунски фронт у чијем пробоју је учествовала, све до коначног ослобођења Србије и осталих српских земаља током 1918. године.
Пропаст Краљевине Југославије 1941. године и успостављање новог режима у Независној држави Хрватској, у Тењи се осјетило одмах. Неки православни мјештани су приведени од стране усташа и малтретирани, некима је само запрећено, а неколико њих је наређено да се иселе за Србију. Међу њима је био и парох тењски, отац Душан Јеловац, који је протјеран у Србију. Отац Душан је био омиљен код својих парохијана. Послије ослобођења, Тењци су написали молбу црквеним властима да им врате оца Душана. Иако је црква била разорена, отац Душан је радо прихватио приједлог да поново оде за Тењу и дуго година је ту службовао, градећи изнова све црквено, колико се то могло у комунистичкој Југославији. Одмах након што су уклонили православног свештеника, усташе су, августа 1941. године, опљачкали цркву Светог Николе и закатанчили је. Касније, током сљедеће зиме, црква је темељито разграђена, а грађевински материјал однијет за разне потребе. У селу је уведен полицијски час који је трајао готово цио рат. Уведена је двојна управа – њемачка и усташка. Њемци су формирали фолксдојчерске одреде, међутим у њима није било много тењских Њемаца, а већина оних који су у тим јединицама били, мобилисани су присилно. Усташе су Хрвате, али и Србе, мобилисали за домобранске јединице. Из Тење је у партизане побјегло око 240 мјештана.
Током 1941, ’42. и ’43, у логоре Јасеновац, Градишка, Загреб, Паг и Старо сајмиште код Земуна, као и осјечки затвор, отјерано је 40-ак тењских Срба, који се оданде нису вратили. Истовремено, недалеко од Тење, усташе су подигли два логора: један је био сабирни, ту су усташе доводили заробљенике из других крајева Славоније и одатле их селективно транспортовали у друге логоре. Други, на цести за Осијек, био је за Јевреје, такозвано „Тењско насеље“. У Тењи није било Јевреја, већ су ту доведени Јевреји из Осијека и оклоних мјеста. Овај логор је био сабирни, али и нека врсте јеврејског гета. У нехуманим условима кроз овај логор прошло је око 3.000 Јевреја, а одатле су пребацивани у Јасеновац, Аушвиц и друге логоре смрти…
У логорима НДХ убијено је 173 становника Тење.
Занимљиво је да тењски Њемци већином нису били против својих сусједа Срба, нити су узели учешће у рату, осим кад су присилно мобилисани у њемачку војску. Настојали су, можда поучени искуством из Првог свјетског рата, одржати добре односе са свима. Многи славонски Њемци су били против Хитлеровог режима, а тако и против Павелићеве НДХ, а дио њих је и активно узео учешћа у антифашистичкој борби. Од тих бораца, формирана је њемачка чета народноослободилачког покрета „Ернст Телман“. И поред тога што се током рата већина њих никоме нису замјерили, свих 204 њемачке породице су, у јесен 1944. године, од стране њемачке војне команде натјеране да се иселе из Тење и пођу за Њемачку, у бјежанији пред надолазећим партизански јединицама и руском Црвеном армијом. Из жељезничког транспорта, четири породице успјело је да побјегне и врати се кући. Уз оне које се нису затекли у Тењи, као и неколицину који су били у партизанима, то је све што је остало од бројне њемачке популације у Тењи. Остали су насељени негдје у јужној Њемачкој. Куће исељених тењских Њемаца су послије рата додјељене борцима колонистима са Баније, Кордуна, Лике и Далмације, којима су усташе током рата уништили сву имовину. У Тењу је тада досељено 140 породица колониста.
Посљедице рата 1991-95.
Током посљедњег рата, Тења је била једно од најтврђих упоришта Војске Републике Српске Крајине. Након слома отпора хрватској војсци, и успостављања нове власти, у селу су се многе ствари окренуле. Попут измјештања друштвеног живота у нови дио села, промјене назива улица и установа, маргинализације свега српског у селу, итд.
Сасвим је промјењена и национална структура становништва: прије 1990. Срби су били двотрећинска већина, данас ту већину имају Хрвати.
Сликовит примјер су називи улица у старом дијелу села. Партизански хероји браћа Јовановић (иначе, рођени Тењци), Никола Демоња, Иво Лола Рибар нису више актуелни. У ствари, непожељни су, јер подсјећају Хрвате на неке страшне чињенице из њихове повјести, које они данас желе сасвим другачије приказати. Ни Београдска улица, наравно није могла опстати. Данас се зове Карловачка улица. Главна тењска цеста (цијелом дужином, од улаза из правца Осијека, па до излаза према Силашу, укључујући онај главни дио, некадашњу улицу браће Јовановић) данас је улица Свете Ане. Велики сокак, некада чисто српска улица, данас носи име Хрвата Владка Мачека. Остали сокаци носе имена хрватских књижевника: Лоле Рибара данас је Јуре Каштелана, Николе Демоње – Мирослава Крлеже, Милинков сокак – Владимира Назора. Једина улица која је задржала старо име (мали „уступак“ српској заједници у Тењи) је Анчићев сокак, који се и данас зове као и прије – улица Бранка Радичевића. Безазлени и рано преминули пјесник Бранко није сметао. Али, сметали су антифашисти и борци за слободу браћа Јовановић, Никола Демоња, па и Хрват Иво Лола Рибар. Ове чињенице саме доста говоре.
Као и многи славонски Срби који више нијесу видјели будућности за себе у Хрватској, много тењских Срба се иселило из матичног села, већина у села у Срему и подунавском дијелу Бачке, гдје захваљујући географској близини већина Тењаца има неку фамилију или пријатеље. Неки млађи људи су ријешили да срећу пронађу у иностранству, у Великој Британији, Скандинавији, Америци, гдје су засновали породице и данас тамо живе.
Литература:
– Ђурић Борислав – „Тења у НОБ“
– Кашић Душан – „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“
– Костић М. Лазо – „Појава Срба у Хрватској“
– Крестић Василије – „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914“
– Мажуран Иве – „Попис насеља и становништва у Славонији 1698. године“
– Мажуран Иве – „Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога“
– Сршан Стјепан – „Становништво и господарство Барање 1766. и 1824. године“
8. јун 2015. у 00:30
georgina
Predivno je saznati nesto o rodnom mjestu. Intresantna je cinjenica da se i dalje naziv sela tumaci kroz madjarsku gradju imena sto je po meni netacno. Pravo znacenje imena sela je misticno i ja to tumacim nasvoj nacin. Uokolo sela u to doba nisu pasle nikakve krave posto su na tim mjestima posebno prema Oseku bile guste sume hrasta, jablana i ostalih listopadnih drveta.Mjestani sela nisu mogli biti nikakvi madjari nego samo srbi sto se vidjelo i po daljnjem toku razvijanja mjesta i broju srpskog stanovnistva. Ja ovdje govorim o davnoj proslosti u vrijeme prije preuzimanja hriscanstva i navodnih seoba, kojih u sustini nije ni bilo, bilo je samo pomjernja stanovnistva i zbjegova u slucaju prodiranja neprijateljskih vojski u selo. Blizina Murse kao jednog od rimskih utvrdjenja vezuje se sa potrebama grada tvrdjave u smislu hrane i vojnika , tako da je stanovnistvo okolnih sela, a tako i Tenje sluzilo u te svrhe a u smislu odbrane i izvidjackih mjesta dobro skrivenih u gustim okolnim sumama i mocvarama koje su cesto bile veoma neprohodne i poznate samo lokalnom stanovnistvu. Sva kasnija doseljavanja uzrokovana ratovima dovodila su do doseljavanja ostalih srpskih porodica iz drugih djelova srpskih zemalja. Starinci ili staro-sjedi -oci su bili upravo oni srbi koji su tu od pamtivjeka i nisu se od nikuda doseljavali niti su ikuda trajno odseljavali jer srbi ne napustaju svoja ognjista , ako su ih privremeno i napustali zbog prodora stranih vojski oni su se uvijek vracali u svoja mjesta. Ako pokusamo tumaciti imena mjesta uokolo Oseka ona nam mogu mnogo toga reci. Zasto bi se jedno ovako veliko naselje kao sto je Tenja tumacilo kroz madjarske spise u kojima cak nije ni dobro upisano u fonetskom smislu. Srbi ne poznaju glasove t i h jedno pored drugoga. Madjari ili neki drugi narodi su u tom smislu izgovoreno ime upisali svojim jezikom onako kako su oni to culi i svojim vokabularom oznacili mjesto, ako cemo uzimati smisao rijeci on se vise moze vezati uz nekakvo anglikansko znacenje tent – kao sator , a sator je nesto sto pokriva i to privremeno. Medjutim i sa ovakvom se mogucnoscu ja ne slazem. Zasto bi smo mi tudjim jezikom tumacili nesto sto je srpska rijec koja ima svoje znacenje i smisao u vlastitom jeziku. Rijec tenci je stara srpska rijec jos iz vremena vjerovanja u vise i nadnaravne sile koje su srbi tumacili na svojo nacin. Tako da su tenci bili oni ljudi koji su bili vjedogonje odnosno takvi ljudi koji su imali snagu da se bore protiv divova na taj nacin da su cupali drvece zajedno sa korjenjem i borili se po sumama i gorama. O ovim stvarima je pisao i Njegos tako da sam uvjerena da je taj logicni slijed u kojem su se velike sume krcile u Tenji odnosno na tom prostoru da bi se dobile oranice donijele naziv mjestu i tim cudnim vrijednim ljudima koji su rusili ogromna hrastova i ostala stabla vjekovnih suma. Ime je tako slikovito i logicno kao i imena ostalih naselja koja se ne moraju tumaciti kroz madjarske popise poput Cepin – od cep, Dalj od daljina, Bijelo Brdo, Vera, Bobota- od boba . Nije Tenja postojala samo od popisa niti su tu stanovnici zivjeli samo od popisa i nije sve postalo popisom, a s obzirom da nam se istorija servirala na tacni germana najlakse je bilo prihvatiti cinjenice bez napora i razmisljanja. Ovo selo ima i svoje jezik koji je poznat samo mjestanima sremcima i zadrzalo je i do danas ijekavski oblik srpskoga jezika, iskonskiji od ekavskog, sto govori da je i stanovnistvo staro srpsko. Pozdrav
8. јун 2015. у 13:19
Лепеничанин
Нема потребе за стварањем мистерије. Село Тења је добило име по расквашеном блатњавом тлу. Такво тло се на српском језику зове “тиња”.
Реч је општепозната, него смо ми данас “на асфалту” па су неке речи мало пале у заборав.
Варијанта “тења” могла би да говори да су најстарији становници били доследни екавци (говорили су нпр. несам, радел…). Јекавци су као што је опет општепознато досељавани од времена Османлија. Ако нађете неки доказ за јекавски изговор у тим крајевима пре Османлија обавезно јавите јер би то било значајно научно откриће.
10. јун 2015. у 22:35
Бранко Тодоровић
Браво за написани чланак Небојша.
Овоме бих додао и неке значајније податке из Првог шематизма Епархије осечко-пољске и барањске, аутора протојереја ставрофора Душка Колунџића, који се овде не помињу или се од ових по нечему разликују. Следи одломак из наведеног дела:
“Помиње се 1433. и 1469. године. Према историјским подацима, данашњи назив села Тења посао је од Tehene, Thene, Teihon, Tehine – што значи ‘хладовина’. То је био назив властелинског добра племићке породице Корог, који су тада били власници Осијека (Есека). Пред најездом Турака староседелачко становништво се раселило, па су ту живели само Срби у 30 кућа. Први Срби досељеници су са горњих токова Дрине и Неретве и са сливова река Пиве, Таре и Лима. Приликом пописа из 1697. године, Тења је уписано као “пусто село”. У следећим деценијама становништво је обнављано, па је 1736. године било 140 домаћинстава, а 1766. већ 206 српских кућа и нова црква сазидана 1761. године, са четири свештеника. 1881. године постоји 232 дома са 1886 српских душа, 1905. има 427 домова 2214 српских душа, 1941. године било је у Тењи 2456 Срба. До тада у Тењи није било римокатоличке парохије, жупе, па ни цркве. Према извештају бискупског ординаријата у Ђакову од 8. јуна 1942. године, тењска православна црква је требало да буде претворена у римокатоличку цркву. Међутим, већ на Божић 1942. до темеља је порушена.”
(Наведено дело, стр. 229)
15. јун 2015. у 09:19
Небојша Бабић
Благодарим, Дефендоре. И ти само настави са барањским селима!
Георгина, занимљиво ми звучи могућност извођења назива села од речи тенац. У неким крајевима Црне Горе, реч тенац означава неку врсту вампира.
А што се говора тиче, познате су ми особености тењског говора, с обзиром да сам у младости често ишао тамо (моја баба, мајчина мајка, је из Тење). У неком проширеном тексту о Тењи писао сам доста и о томе, овде сам мало скратио да не буде преопширно. Занимљива је мешавина ијекавице и икавице, па чак покаткад и екавице (што рече Лепеничанин), а осети се и по нека примеса херцеговачког и црногорског говора.
То само по себи говори о разнородности порекла становништва.
Ипак, најупечатљивији су локализми какве нигде друго нисам чуо. Својевремено сам, боравећи тамо, чак пописивао те необичне речи и правио мали речник. Још само кад бих могао сад да га пронађем…
18. јун 2015. у 23:18
Eрор
Svaka čast na tekstu, posebno na objektivnosti u vezi istorijskih događaja, koja je danas na ovim prostorima jako retka.
22. јун 2015. у 15:32
Бранко Тодоровић
На основу Пописа становништва Републике Хрватске из 2001. године, у Тењи су живеле следеће породице:
Абрахамски, Адамовић, Аџамић, Аџић, Агељић, Ахметовић, Ајхенбергер, Акик, Ал Лахам, Алексић,Алерић, Алић, Анчић, Анделфингер, Андраковић, Андрашевић, Андрић, Андријанић, Анђелић, Анић, Антић, Антоловић, Антуновић, Арамбашић, Арсенић, Арсеновић, Арвај, Асталош, Азап, Аздајић, Бабел, Бабић, Бацељ, Бачић, Багарић, Баго, Баић, Бакић, Баковић, Балајић, Балаш, Балатинац, Балаж, Балчак, Балог, Банаји, Бандало, Банека, Бановић, Бањац, Бањан, Бањанин, Барач, Барач Кључанин, Карић, Баришић, Бартоловић, Баруџија, Басић, Басрак, Башић, Батаи, Баторек, Беде, Бегић, Бегић Лишћић, Бекавац, Бекић, Белегић, Бенце, Бенчик, Бенић, Беречић, Беречки, Берић, Бертањоли, Бертић, Бешчец, Бешлић, Беванда, Бићанић, Биланџија, Билић, Билопавловић, Биљуш, Бирмили, Бјелајац, Бјелокапић, Бјелотомић, Благојевић, Блашковић, Блажановић, Блажевић, Бобан, Бобета, Бобоћанин, Богдан, Богдановић, Богичевић, Бојчић, Бомештар, Бонус, Борас, Бореновић, Борковић, Боројевић, Боројевић Цревар, Боровичка, Босанац, Босанчић, Бошковић, Бошњак, Бошњаковић, Божичевић, Божић, Божићевић, Брачко, Брадач, Брадарић, Брајдић, Брајеновцић, Брандеис, Бреговић, Брекало, Брешчаковић, Бриш, Брканић, Бркић, Брнадић, Брнјеварац, Броцић, Брођанац, Бручић, Брумец, Брзица, Бубуљ, Бучевић, Бућан, Будач, Будимир, Будића, Бугарин, Бугарски, Букић, Буковић, Булић, Буљевић, Бундало, Буњевац, Бура, Бурек, Бурић, Бутковић, Буторац, Цапан, Царић, Цаврић, Цебић, Церенко, Цесарец, Циндрић, Цревар, Црљен, Црнобрња, Цвек, Цвенић, Цветковић, Цвијановић, Цвијетић, Цвијић, Цвитковић, Цвјетић, Цвјетковић, Чачић, Чалдаревић, Чалић, Чало, Чанчар, Чапић, Чавић, Чеч, Чегар, Челан, Челић, Чернић, Чича, Чувчија, Чизмадија, Чизмић, Чобановић, Чолић, Чолик, Чордаш, Чошић, Чубра, Чубрило, Чугаљ, Чулина, Чуло, Чувало, Ћаћић, Ћалић, Ћавар, Ћелић, Ћоја, Ћосић, Ћујић, Ћулибрк, Ћурић, Ћурковић, Ћути, Дакић, Дамјановић, Даниловић, Давидовић, Дедић, Делић, Делић Брзица, Дережић, Девић, Дишковић, Дизеп, Добош, Добријевић, Докић, Долић, Домачиновић, Домаћиновић, Домазет, Домић, Домуз, Дорић, Дошлић, Драгић, Драгојевић, Драговић, Драшковић, Дражић, Дремпетић, Дреновски, Дрињак, Дрљача, Дрнић, Дробњак, Дртик, Дубравац, Дуцић, Дудаш, Дујан, Дујмовић, Дука, Дуковац, Думанчић, Думенџић, Дурмишевић, Дуспара, Дувњак, Двизац, Џајић, Џамбић, Ђајић, Ђаковић, Ђекић, Ђенеш, Ђерђ, Ђокић, Ђопа, Ђорђевић, Ђорђић, Ђукелић, Ђукић, Ђумић, Ђурђевић, Ђуретић, Ђурић, Ђуза, Eichner, Елез, Елинг, Елвеђи, Ерцеговац, Ереш, Ерговић, Еркаловић, Ерњеш, Ерор, Фабриц, Фактор, Фаламић, Фалер, Фарчић, Фаркаш, Фекете, Ференци, Филаковић, Филиповић, Фирицки, Фишер, Флац, Форнер, Фрањић, Фрањкић, Frei, Фумић, Fury, Габрић, Гагулић, Гајчић, Гадашевић, Гајић, Галић, Гарац, Гармаз, Гарвановић, Гаспаровић, Гашпар, Гашпарић, Гашпаровић, Гаврић, Гавриловић, Геци, Gerzson, Гетош, Гибичар, Гласовац, Главаш, Главашевић, Главић, Глумац, Глушац, Глуваковић, Глувић, Гојић, Голек, Голубовић, Гомерчић, Гороња, Готић, Готовац, Грабовац, Грабовић, Грабунџија, Градињан, Графина, Грбавица, Грбеша, Грбић, Грчић, Греганић, Греснер, Гргић, Гргић Иваковић, Гргошевић, Гргурић, Гркинић, Грковић, Грновић, Грујић, Грумић, Gubiani, Гудељ, Хабрака Шимлеша, Хаџић, Халауш, Халт, Хан, Ханак, Хауперт, Хеџић, Хнојчић, Hock, Ходак, Hoffert, Хортиг, Хорват, Хоси, Храњ, Хрехор, Хржица, Хубалек, Хубер, Хукестер, Ибрић, Ибрикс, Игњатовић, Илеш, Илибашић, Иличевић, Илић, Иљкић, Иванчић, Иванек, Иванковић, Иванковић Гргић, Ивчић, Ивељ, Ивичић, Ивић, Ивковић, Јајић, Јакобовић, Јакшић, Јаман, Јанчић, Јандријевић, Јанега, Јанковић, Јановић, Јанус, Јапунџа, Јарић, Јаснић, Јашић, Јашински, Јавор, Јавор Акик, Јегер, Јелавић, Јеленић, Јелић, Јеринић, Јерковић, Јохум, Јокић, Јокош, Јоргић, Јосиповић, Јовановић, Јовчић, Јовић, Јовишић, Јозић, Јозинг, Јухаз, Јукић, Јуракић, Јурашек, Јурчевић, Јурчић, Јурић, Јуришић, Јуркић, Јурковић, Кабасхај, Кадић, Кафон, Кајтази, Калић, Каменко, Кампић, Кански, Капетан, Капетанчић, Капоши, Караица, Каралић, Караман, Караматић, Каран, Карлушић, Касак, Касало, Катић, Катура, Катушић, Каурин, Кавур, Келава, Келенић, Келер, Келић, Керум, Кесер, Кежић, Кирић, Киш, Кишасонди, Кизиват, Клаић, Клајић, Клајн, Класнетић, Клепић, Клешчик, Клешћик, Клешић, Кличковић, Клипановић, Кљаић, Кљајић, Кључанин, Кмноничек, Кнебл, Кнежевић, Коцијановић, Коцкар, Кокић, Кокл, Кокорић, Коларевић, Комленац, Кондаш, Коњевић, Копић, Копривњак, Кораћ, Кордић, Корман, Коронић, Кос, Косановић, Косина, Костић, Коша, Котарски, Кортљановић, Ковач, Ковачевић, Ковачић, Козић, Козина, Козул, Кожул, Крац, Краховски, Крајина, Краљичак, Крањчец, Krasnodembsky, Креча, Крешо, Кретонић, Крха, Кристић, Кришто, Кривак, Крњајић, Кроло, Крстић, Крстинић, Крварић, Кубица, Кучинић, Кујавић, Кукић, Кумбара, Кундак, Купчарић, Куравица, Кусић, Кустурић, Кутнакер, Кузмић, Лајк, Лакатош, Лалић, Ландека, Ланг, ластавица, Лазар, Лазаревић, Лазендић, Лазић, Ленић, Лековац, Лешчук, Лешина, Леваковић, Левковић, Липић, Лисица, Лишчић, Ливаја, Лончар, Лончаревић, Лончарић, Ловрић, Лозанчић, Лозић, Луц, Луцић, Луцић Савић, Лучић, Лујић, Лукач, Лукић, Кулић, Љепић, Љиљак, Љубас, Љубичић, Љубојевић, Љушанин, Мацакања, Мачинковић, Мачван, Мађарац, Мађерец, Магдић, Маглица, Мајер, Мајхер, Мак, Макарић, Макић, Максимовић, Малечић, Малек, Маленица, Малеш, Малета, Милиџа, Малиновић, Малиновић Банаји, Маљковић, Мамић, Мандарић, Мандић, Манојловић, Марас, Мареља, Матењак, Матичак, Марић, Маријановић, Марина, Маринић, Маринковић, Мариновић, Марјановић, Маркановић, Маркић, Маркота, Марковић, Марковиновић, Марошичевић, Мартић, Маринчевић, Мартиновић, Мартиновић Плавшић, Масларић, Маснић, Матасовић, Матић, Матијаш, Матијевић, Матишић, Матлековић, Маторић, Матош, Матошевић, Мазур, Мажар, Меанџија, Мечери, Медић, Медвед, Међугорац, Мехак, Мејданац, Мелар, Мечанин, Мергл, Метер, Мезер, Мићановић, Мигић, Михјловић, Михаљ, Михаљевић, Михеле, Михољац, Мијатовић, Мијић, Микач, Микић, Микола, Миколаш, Микулецки, Микулић, Миладиновић, Милакић, Милаковић, Милановић, Милардовић, Милас, Милекић, Миличевић, Милић, Милинковић, Милисав, Милковић, Милосавчевић, Милосављевић, Милошевић, Миловуковић, Милуковић, Миљевић, Минарик, Миочиновић, Миољевић, Миош, Мириловић, Мирковић, Мишевић, Мише, Мишић, Мишин, Мишковић, Митерко, Митић, Митровић, Mitschke, Млакар, Мликота, Модрић Гргић, Могуш, Молнар, Момчиловић, Морват, Мостечак, Мраовић, Мрђа, Мрђановић, Мршић, Мршо, Мрвић, Мудри, Мудровчић, Мујкић, Мурињи, Муса, Mutter, Нађ, Nagy, Наранчић, Недић, Недок, Немет, Ненадовић, Нерал, Ницки, Nicky, Николић, Нинић, Новак, Новаковић, Новаковић Грчић, Њокош, Одак, Одак Пера, Офнер, Олуић, Омичевић, Онесорг, Опачић, Опалић, Орешковић, Османовић, Остоић, Остојић, Отковић, Пахчаиновић, Пајић, Пакшец, Паланац, Палинкаш, Палиж, Панић, Пантелинац, парежанин, Парлов, Пашић, Пашкуљевић, Пашкуљевић Турнсишки, Патарић, Паулић, Пауловић, Павичић, Павић, Павлица, Павлић, Павлинић, Павковић, Пављук, Паврлишек, Печи, Пејић, Пекез, Пелер, Пена, Пенић, Перић, Перкић, Перковић, Перлић, Першић, Пешек, Пешут, Петрак, Петрашевић, Петровић, Петрушић, Pfaf, Пиља, Пинтер, Пиплица, Пивашевић, Плећаш, Плеша, Пливелић, Плужарић, Подбарац, Подгоришчак, Поланчец, Полчић, Полчик, Половина, Пољак, Поповчић, Поповић, Попржан, Послон, Поштић, Поткоњак Ракинић, Поврсело, Познановић, Praiz, Пралија, Прањић, Предован, Пргомеља, Пргомет, Приморац, Продановић, Пружинац, Пухаловић, Пуљић, Пушкарић, Радаковић, Радановић, Радељак, Радетић, Радичић, Радић, Радивој, Радмиловић, Раднић, Радојчић, Радојевић, Радонић, Радосављевић, Радош, Радошевић, Радовановић, Радуловић, Радусиновић, Рагуж, Раич, Раић, Рајић, Рајковачић, Рајковић, Рајновић, Rajsz, Рајшел, Рајтер, Ракинић, Ралић, Ранчић, Рандовић, Ранисављевић, Рашетић, Рашић, Раштегорац, Рауш, Равлић, Ражић, Реба, Ребић, Ребрача, Rechtsteiner, Ређа, Релатић, Релић, Релотић, Рендулић, Режек, Режић, Рибић, Ридер, Римај, Ристић, Рогуља, Рокнић, Роксандић, Ромић, Рончевић, Росандић, Росо, Ротербауер, Рожмарић, Рубчић, Рукавина, Румштајн, Русмировић, Рушитовић, Рутник, Сабљак, Сабо, Сабол, Саџак, Салај, Салопек, Самарџија, Сарапа, Саркањац, Саркић, Савадиновић, Савић, Сваковић, Schein, Schmidt, Себењи, седлар, Сегеди, Секулић, Селецов, Сертић, Сич, Сидлик, Сикра, Сили, Симић, Сирета, Скала, Скелац, Скендер, Скрок, Сладић, Сламић, Слободан, Слобођанац, Смиљанивћ, Смољак, Смољанић, Сочивица, Соколовић, Солдан, Соса, Совић, Спајић, Србљанин, Срђак, Срмљанин, Стаменић, Станић, Станимировић, Станивуковић, Станковић, Станојчић, Станојевић, Степановић, Стевановић, Стевић, Стибло, Стипанић, Стипановић, Стипић, Стјепановић, Стојаковић, Стојанац, Стојановић, Стојисављевић, Стојсављевић, Стоканов, Стокић, Страценски, Стрмота, Стубурић, Ступало, Ступар, Субота, Суботиновић, Сучић, Судар, Суханек, Сурла, Суваљ, Сувер, Сузић, Сзжњевић, Свалина, Свијетлић, Свитек, Сворен, Сврзе, Szentkiraly, Шабић, Шајин, шајновић, Шакић, Шалајић, Шалић, Шарчевић, Шарић, Шарлија, Шебо, Шего, шекеровић, Шенк, Шерчић, Шијан, Шиклић, Шимек, Шимић, Шимлеша, Шимон, Шимоновић, Шимунић, Шимуновић, Шипић, Шишић, Шитум, Шкоф, Школопија, Шкорић, Шлат, Шмидер, Шмит, Шнајдер, Шокац, Шокчевић, Шолић, Шошић, Шпановић, Шпрехар, Шпиоњак, Шполер, Шпољарић, Шпрем, Штефанац, Штефичар, Штикс, Штимац, Штрбац, Штрљић, Шубарић, Шушур, Шућур, Шуљак, Шумига, Шупут, Шурлан, Шуша, Шушак, Шувер, Шварц, Такач, Такаћ, Талан, Талапко, Талијанац, Танацковић, Тегелтија, Тенжера, Тепавац, Тепшић, Тешија, Ткалец, Тодорић, Тодоровић, Тогонал, Толић, Томас, Томашевић, Томичић, Томић, Томљеновић, Томшић, Топић, Тот, Трајковић, Трбић, Трбојевић, Трепић, Трговчић, Тривановић, Трнинић, Троскот, Тубић, Туфековић, Туњић, Тур, Турк, Турковић, Турнишки, Тутић, Тузлак, Угарак, Углик, Угљешић, Угрица, Ујвари, Урсић, Урвић, Узелац, Вајдић, Валентић, Валентић Бутковић, Ванек, Вараждинац, Варга, Вамужа, Варжић, Ваштаг, Векић, велебит, Велић, Великић, Велимир, Велимировић, Верковић, Вернер, Веселиновић, Вицковић, Видачек, Видаковић, Видић, Видовић, Вигњевић, Вила, Вилић, Виљанац, Винцетић, Вировац, Вискуп, Висотић, ВИтановић, Витић, Витнер, Владић, Внук, Водановић, Војновић, Володер, Воркапић, Vorth, Врандечић, Вранешевић, Врањеш, Врањешевић, Врчек, Вребић, Вргоч, Вртарић, Вучак, Вученовић, Вучетић, Вучковић, Вудраг, Вујасиновић, Вујатовић, Вујичић, Вујић, Вујновац, Вујновић, Вука, Вукадин, Вукас, Вукасовић, Вукашиновић, Вукелић, Вукић, Вукмировић, ВВукнић, Вукобратовић, Вукоја, Вукомановић, Вуковић, Вуксанић, Вуксановић, Вуреља, Welker, Задрић, Замулинск, Замуљински, Зец, Зечевић, Зечић, Зељко, Зељковић, Зентнер, Зита, Зораја, Зорић, Зовкић, Zron, Зубер, Зубоња, Звекановић, Жалац, Жанић, Жиха, Жилић, Живаљ, Живчић, Живко, Живковић, Жуљ, Жуљевић, Жуљевић Графина, Жужић.
За овај чланак битно је напоменути да су многе српске породице из Тење већ биле одсељене, као и да су многе хрватске породице досељене у Тењу, чиме је дошло до измене етничке структуре места.
22. јун 2015. у 17:53
Бранко Тодоровић
Заборавих да напишем извор.
ИЗВОР: Franjo Maletić, Petar Šimunović, Hrvatski prezimenik, knjiga 3, Zagreb, 2008, str. 472-473
2. март 2019. у 20:47
Georgina
Moje ste zaboravili , Vojvodic! Za neke cula nikada nisam , mora da su protrcali. Moje prezime bilo upisano jos prvom I kada popisu, zivjela u Tenj 35 godina, sada mi stric tamo zivi vec 20 godina sa istim prezimenom, neko falšira malo !
23. јун 2015. у 08:43
Небојша Бабић
Не само хрватске, по презименима видим да ту има и муслимана, чак и неких арапских презимена…
По презименима, већина старих српских породица је и даље ту. Само, колико сам информисан, најчешће се ради о једном или неколико углавном старачких домаћинстава. Та ће се слика драстично изменити после једне-две генерације…
23. јун 2015. у 14:13
Бранко Тодоровић
Управо тако Небојша. Велики број пописаних презимена пописан је само у једном домаћинству, неретко једно презиме носи само једна особа. Пошто је од пописа прошло већ четрнаест година, ствари су се увелико већ измениле, поготово по питању таквих једночланих домаћинстава или домаћинстава где живе старци.
Ова нека нестандардна презимена сам приметио и ја, али нисам знао да ли је тога било и пре рата у Тењи, или су колонизовани после рата. Јевреја и Немаца је вероватно било и пре.
25. јун 2015. у 09:37
Небојша Бабић
Ево неких поименичних пописа из 16, 17. и 18. века за Тењу:
Попис Санџака Пожега 1579. године
Селo Тења (Tehna)
Ahmed Bajezidov,
ćehaja Oruč Abasov,
Džafer Sulejman,
Hasan Abdulahov,
Husein Šabanov,
Behram Alijin,
Osman Memijev.
25. јун 2015. у 09:37
Небојша Бабић
Коморски пописи насеља и становништва у Славонији 1698. године
Ердутско властелинство (Erdöd)
Село Тења
Radosav Swillay (Радосав Свилај)
Ninko Raizoviz (Нинко Раичевић)
Stoiz Millottin (Милутин Стојић)
Gerusem Raizoviz (Герасим Раичевић)
Radoiza Sezuan (Радоица Сечан?)
Wuk Manaloviz (Вук Манојловић)
Vuiza Dobrokoschan (Вуица Доброкошан)
Jovan Simiz (Јован Симић)
Wuk Kapelnaz (Вук Капелнац ?)
Bogosav Bosnak (Богосав Бошњак)
Lasa Pouzniak (Лаза Пузњак ?)
Ivan Teschnianin (Иван Тешњанин)
Milivoy Kazvalin (Миливој Казвалин)
Radosav Kazvalin (Радосав Казвалин)
Mither Radoiniz (Митар Радоњић)
Radoiza Mirkoviz (Радоица Мирковић)
Gerg Gabrielo (Ђорђе Гавриловић)
Radivoy Pazvanin (Радивој Пачванин)
Gabrielo Teniaz (Гаврило Тењац)
Thoma Gruiziz (Тома Груичић)
Eremja Teiniaz (Јеремија Тењац)
Wukovoy Wischniz (Вуковој Вишњић)
Ladisav Radoiziz (Владисав Радоичић)
Banthelja Kazischzan (Пантелија Казишчан ?)
Simo Kazvalin (Симо Казвалин)
Stiphan Jugoviz (Стјепан Југовић)
Millinko Bosnak (Милинко Бошњак)
Nicola Ostoiz (Никола Остојић)
Mihat Bosnak (Мијат Бошњак)
Peter Bosnak (Петар Бошњак)
Milosch Gostanoviz (Милош Гостановић)
Simo Rusiz (Симо Русић)
Peter Teinizanin (Петар Тењчанин)
Pano Bojo (?)
Jovan Bosnak (Јован Бошњак)
Radivoy Bosnak (Радивој Бошњак)
Milivoy Koprunzan (Миливој Копрунчан ?)
Schifko Miginzan (Живко Мигинчан ?)
Ostoja Teiniaz (Остоја Тењац)
Luco Pazvanin (Луко Пачванин)
Stojak Bosnak (Стојак Бошњак)
Mittar Czurzia (Митар Ћурчија)
Pavo Bosnak (Паво Бошњак)
25. јун 2015. у 15:11
Бранко Тодоровић
Два презимена ми овде привлаче пажњу, Pouzniak и Pazvanin. Слично презиме овом Pouzniak је пољско презиме Pozniak које има генетска поклапања са Товјанима из Барање (ген. дист. 1 од 25 тест. маркера). Моја је претпоставка да се ради о презимену Boszniak, односно Бошњак, које је било веома заступљено презимена на простору некадашње Јужне Угарске.
Што се тиче презимена Pazvanin, мислим да нема сумње да се ради о презимену Бачванин, које је такође у једном број заступљено на простору овог дела некадашње Карљевине Угарске.
26. јун 2015. у 08:19
Небојша Бабић
За Позњака, или како год већ може да се тумачи ово презиме, не знам. Бошњак није сигурно, јер имамо Бошњаке у истом попису, јасно уписане као Bosnak, и то 7 кућа.
Очито је латинично слово “z” у попису широко коришћено да означи глас “ч”. Пада ми на памет да ово презиме може да се чита и као По(в)учњак, а знаш да у ђаковачком крају има село Паучје, које се тада звало (правилно) Повучје, по реци Вуки.
За Пачванин сам сигуран, а опет је презиме од топонима – Пачва, село у мађарском делу Барање: https://hr.wikipedia.org/wiki/Pa%C4%8Dva
26. јун 2015. у 15:05
Бранко Тодоровић
Слажем се с тобом да је варијанта Pouzniak > Boszniak у овом случају ипак мало вероватна.
Такође и што се тиче Пачве, изгубио сам је из вида искрено, а сасвим је вероватније да је Pazvanin у том случају Пачванин, а не Бачванин.
25. јун 2015. у 09:39
Небојша Бабић
Eрдутско властелинство 1736. године
Село Тења
Напомена: у загради сам писао тумачења само оних имена и презимена која би могла бити нејасна. Звездицама су обиљежена тумачења неких имена и презимена oд стране Душана Кашића, из рада “Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији”, 1988.
Stoian Radonich (кнез)
Stoian Glavati
Stoian Virovchanin
Malleta Mitrich
Gruicza Kissvalovacz (Кишваловац)
Petar Csapo (* Чупо *)
Vukassin Hervat (Хрват, * Хорват *)
Raicza Glavassevich
Gaicza Kovachevich
Janko Jantalich
Jovan Schumenich
Szubata Savich (Субота)
Koi Jugovach (Којо Југовац)
Milak Odabassich
Jacob Topalov
Stoian Tenjacz
Marco Anchich
Andria Vinchich
Tadia Csupich
Jovocza Osorlich
Perko Babich
Misko Dokich
Pranich Gruichich (* Бранић *)
Jovan Jeremin
Radivoi Ninkovich
Novack Ninkovich
Nedelko Bachvanin
Ignatie Radonich
Peter Dokich
Csiro Milinkovich
Sava Jerosimovich
Jovan Gavrilovich
Ostoia Komlenovich
Vuk Klipanovich
Nestor Csosich
Andria Mitrovich
Vidak Csalmanacz (Чалманац)
Ilia Jovichich
Stanko Popov
Radissa Bernovaracz (Брњеварац, * Брноварац *, види напомену доле)
Radivacz Bossniak
Marco Kaczvalacz
Andria Sirich
Ninko Ballich
Simo Vukichovich
Jovan Mlikich
Jovan Millinovich
Paval Dimitrov
Stanko Serkanchevich (* Суканчевић *)
Gruicza Tubich
Gruicza Mihatovich
Micheta Stanovichich
Czvio Likitz (* Цикић *)
Laso Povucheta
Nicola Gaidasch
Radivoi Bossniak
Vuk Jerosimov
Gruicza Sirich (Ширић)
Vuksan Ninkovich
Paval Puichev (Пуићев, * Пујчев *)
Janko Stamenich
Mihailo Tonimirovich
Stoian Belloberkovich
Gaio Mirchetich
Juro Prekodravacz
Stepan Gymgyich (Ђинђић, * Џимџић *)
Marco Vidovich
Radivoi Maroschan (Марошан, * Маршан *)
Szubota Millich
Szubota Beketinacz
Szava Jakotren
Schiko Damasich (Жико Дамашић, * Живко *)
Jovan Jeresmanich (* Јерешманић *)
Pavko Csupich
Nicola Arnautin
Serdia Liktis (Срђа Ликтиш, * Срдија Ликић *)
David Bivolchich
Paval Kavegyich (Кафеџић, * Кавеџић *)
Maxim Millovukov
Ostoia Mirkovich
Stoian Jurich
Jovan Ilibassich
Nedelko Lalich
Dimitar Sudarov
Peter Stanimirovich
Jovan Bugarin
Jovan Bernovaracz
Radosav Szullosch (Суљош, * Сулош *)
Laszo Stipich
Joviza Mirkov
Csiro Vidakov
Maxim Lalits
Misko Milinov
Janko Vuchich
Nicola Millinkovich
Ostoia Vidich
Miho Schimich (Мијо Шимић, * Мицко Шимић *)
Stepan Schimich
Plavssa Virovchev
Ruschitza Petranin (удова)
Pilo Vidovich (Пиљо, * Пило *)
Radovan Haloschinchanin (Халошинчанин)
Risto Vidovich
Stanoie Schabich
Maxim Piszar
Stanisav Radikovich
Peter Voivodich
Stevan Sulich
Cusman Virovchev
Todor Sekuruch (Секуруш)
Peter Csomin
Peio Capitanovich (Пејо Капетановић)
Peter Kolarovich
Milladin Sirich
Jovan Dudum
Jovan Dessich (Дешић)
Millosch Schivanich (Живанић, * Живановић *)
Radusin Bogojevchanin
Vuk Miholchanin (Михољчанин)
Janko Capitanovich
Moio Millovukovich
Jovan Ramandich (Рмандић, * Рамандић *)
Mittar Popovich
Jovan Radonich
Mihailo Kalanich
Kersto Vukalovich (Крсто)
Radivoi Petkich
Dimitar Jugovacz (Југовац)
Sekula Virovchanin
Prodan Illibassich
Radosav Czvokur
Maxim Vukojevich
MaximTopalovich
Marco Capitanich
Andria Frankovich (Франковић, * Иванковић *)
Stanivuk Laszin (Лазин)
Stanko Crunin (Крунин)
Jovann Ambrakulia (* Амбракуља *)
Занимљиво је порекло презимена Брњеварац. Оно је настало по месту порекла претка који је дошао у Тењу. Он је дошао из места Baranyavar, у преводу са мађарског – Барањска варош (код Белог Манастира у Барањи). Срби из Барање су народски ово место прозвали Брњевар. Отуд и презиме Брњеварац. У документима се још среће и варијанта Брноварац. Брњевараца има и другде по Славонији. Baranyavar је касније понео српски назив Брањин врх (што је, у ствари, прилагођен српском језику стари назив).
25. јун 2015. у 15:04
Бранко Тодоровић
Пре пар година упознах једну девојку која се презиваше Брњеварац. Знао сам одмах да је Барањка. Према статистици највише Брњевараца и на попису из 2001. и на попису из 1948. године забележено је у Тењи.
Овај Serkanchevich би могао бити Саркањац. Њих има пописаних и 2001. године, двадесеторо у девет домаћинстава. Претпостављам да је презиме настало по месту порекла, “с Аркања”, тј. са Харшања, брда које се уздиже у оближњој и непрегледној барањској равници.
26. јун 2015. у 08:23
Небојша Бабић
За Саркањца, Саркањчевића се слажем.
Аркањ, то беше оно вештичје брдо 🙂
26. јун 2015. у 15:10
Бранко Тодоровић
То брдо. Постоји и место Харкањ, мислим да тамо има бања, а вероватно је тамо и тврђава Харкањ. У Барањи причају да испод Барањске планине тече харкањска вода, која би се могла користити у лековите сврхе, тј. могле би се подићи бање подно Барањске планине.
2. март 2019. у 21:00
Georgina
Dobre su ti namjere samo nemoj tumaciti nasa imena i toponime kroz madjarski jezik , dozvoli sebi da tumacis madjarske toponime kroz nas jer je nas stariji na tom prostoru.. To sto smo se mi Srbi pomadjarili ne znaci da nismo Srbi , vidi se po nasim prezimenima I toponimima u Madjarskoj Tako imamo Peć ili Pečuh, Balaton , blatno , porodice Bosnjak , Borcić , Horvat , itd
6. август 2015. у 13:13
Zoran Vidaković
Pozdrav! Ja sam iz Tenje. Nije mi najjasnije, da li je “Csiro Vidakov” predak sadašnjih Vidakovića u Tenji? I da li se zna njihovo poreklo, mesto odakle su došli u Tenju? Hvala unapred