Порекло презимена, село Комоговина (Банија) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Комоговина, данас општина Доњи Кукурузари, а некада Костајница. Према истраживању Милоша Кордића у његовој књизи „Азбучник села Комого Порекло становништва села Комоговина, данас општина Доњи Кукурузари, а некада Костајница. Према истраживању Милоша Кордића у његовој књизи „Азбучник села Комого Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Комоговина (Банија)

Порекло презимена, село Комоговина (Банија)

Порекло становништва села Комоговина, данас општина Доњи Кукурузари, а некада Костајница. Према истраживању Милоша Кордића у његовој књизи „Азбучник села Комоговине“. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Komogovina

Настанак села и порекло презимена 

Некада су брда око села била богата виноградима. А сељани вином. Како нису могли то своје вино да потроше сами, а нису имали коме ни да га продају, они у центру села поставише  велике бачве и бурад и на њима написаше: Ко много вина… или Ко може вина…И ко год је пролазио кроз село, могао је до миле воље… И, по предању, тако и наста име селу: Ко мого вина, Комоговина.

Комоговина је посљедње село на западној страни опћина Меченчани, Костајница и Доњи Кукурузари. Комаговина се смјестила испод сјеверних обронака горе Шамарице (највиши врх Присјека 615 метара). Заузима средишњи дио и Зрињске горе и Баније. У том простору, у средини, у правцу исток-запад, у долини ријеке Суње, која је једина ријека која извире и увире на Банији, смјестила се Комаговина. Једно од најљепших села Баније. Село се дели на Кордиће и Карановце, до главног моста преко Суње, те на Жабаре, Жолинце и Џигере. Село се налази на око 220 метара надморске висине. Клима је изузетно повољна: село је заштићено брдима од од сјеверних вјетрова.

Први господар Комаговине био је Вук Бранковић (Змај Огњени) који је до 1465. године живео у Србији и био турски вазал. Те године је прешао на угарску страну и борио се против Турака. На трон српског деспота довео га је угарски краљ Матија Корвин 1471. Краљ му је даровао велика имања на обе обале Саве, код Сиска. А 1482. године и градове Комоговину и Градусу. На та подручја, претпоставља се, насељавао је српске породице које су бјежале са турских простора. С народом је долазило и свештенство. Тако Јован Рајић у Историји србав, објављеној у Бечу, 1794, говори о томе како је краљ Матија дозволио да 1480. Вук насели на посједе у Комаговини и Костајници око 800 породица српских ратника. Често је боравио на Банији. Био је храбар ратник – и у народној поезији опјеван.

По службеној историји, први Срби православци, дошли су у Комоговину око 1690. године, из Босне, са митрополитом Атанасијем Љубојевићем и монасима из манастира моштанице, код Босанске Дубице. Он је био оснивач православне Комаговине, а не само манастира. И поставио темеље српском досељавању и насељавању Комоговине и читавог подручја Баније. Касније су Срби најчешће долазили у групама. Највише их је којима би коријени требали бити у Старој Херцеговини (негде: Старој Црној Гори), па у источној Херцеговини, западној Србији, Црној Гори, Босни. А има их којима је, према њиховој причи, коријен на Косову и Метохији. Неки су у Комаговину долазили са стеченим презименима, а неки ће их добити на Банији.

Бројни су историчари, уметници, хроничари, мемоаристи, књижевници, публицисти, новинари и други писали о Комаговини или је у својим радовима помињали. Колико год их је писало о Комаговини, њене историје нема. Нема свеобухватне историјске књиге ни о Банији, ни о Банској Крајини, о Војној Крајини, о Војној граници. Као што је нема ни о судбини Срба у сеобама до Беле Крајине, Сентандреје, Украјине.

Одавно је крајишка породична задруга отишла у заборав. Отишло је у заборав и огњиште око кога се окупљала, договарала, хранила и вољела читава породица. Остало је сдамо сјећање. У селу је породица била темељ васпитања и формирања дјетета у нешто, у некога, у поштену и вриједну личност. И породици комоговљанској треба захвалити што је почела да шаље своју дјецу у школе, што их је васпитавала… Већина породица у селу биле су темељ, стуб, извориште добра у сваком свом житељу.

Међу некадашњим истакнутим још живим житељима Комоговине, свакоко треба истаћи аутора наведене књиге Милоша Кордића и уредника „Вечерњих новости“ Ратка Дмитровића.

Презимена у Комоговини:

Беговић,

Боројевић,

Вимполшек,

Вучинић,

Гојсавић,

Грубјешић,

Дабић,

Дмитровић,

Жижак,

Зебић,

Илибашић,

Јасић,

Јурковић,

Кнежевић,

Кордић,

Кривокућа,

Кутлић,

Маљковић,

Марковић,

Махић,

Миросављевић,

Павлица,

Плављанић,

Радешић,

Тадић,

Трнинић,

Чизмић,

Шестић.

По сјећању писца, овдје се уписују и презимена становника села која су припадала Мјесном уреду Меченчани. Нека се нађу. С тим да су овдје и она комоговљанска презимена којих је било и у другим селима. А она су:

Агић,

Бабић,

Баљак,

Банадиновић,

Бањеглава,

Беговић,

Бирач,

Бјелајац,

Бјелановић,

Богдановић,

Богичевић,

Бојанић,

Боројевић,

Бранковић,

Будић,

Буинац,

Бунчић,

Васић,

Велебит,

Верисављевић,

Вилус,

Вуга,

Вујаклија,

Вујановић,

Вукас,

Вукић,

Вукмир,

Вучинић,

Гачић,

Глумац,

Гњатовић,

Гојсавић,

Граовац,

Грновић,

Грубор,

Дабић,

Давидовић,

Дејановић,

Дмитровић,

Дороњга,

Ђаковић,

Ђермановић,

Ђуклић,

Ђурић,

Живановић,

Жилић,

Зебић,

Зец,

Зечевић,

Зрнић,

Илибашић,

Илић,

Инђић,

Ићиновић,

Јандрић,

Јапранин,

Јаснић,

Јурић,

Јурковић,

Кајгана,

Калинић,

Каравидић,

Керајица,

Кесић,

Кладарин,

Кљаић,

Кнежевић,

Ковачевић,

Корасић,

Кордић,

Кременовић,

Кресојевић,

Крњаић,

Крошњар,

Курузар,

Лазаревић,

Лазић,

Ловреновић,

Лончаревић,

Лотина,

Љубушић,

Маљковић,

Марјановић,

Мартић,

Масловара,

Матијашевић,

Милешевић,

Миличевић,

Миловановић,

Милојевић,

Миљевић,

Миочиновић,

Новаковић,

Ножинић,

Нукић,

Обрадовић,

Обреновић,

Оврлинић,

Огњеновић,

Одрибожић,

Остојић,

Очигрија,

Пајагић,

Пауковић,

Плављанић,

Познановић,

Полимац,

Прерадовић,

Прибичевић,

Радић,

Радмановић,

Радошевић,

Рајковић,

Рајшић,

Ранић,

Ратковић,

Ребић,

Рељић,

Рогуља,

Роксандић,

Руњаић,

Рустинац,

Санковић,

Свилокос,

Секулић,

Силић,

Славуј,

Сладић,

Србљанин,

Стојић,

Стрижак,

Студен,

Сушић,

Тарбук,

Томашевић,

Трнинић,

Ћорић,

Цветковић,

Цолић,

Црнобрња,

Црнојевић,

Чавић,

Чекић,

Чизмић,

Шербеџија,

Шолић,

Шолак,

Штрбац.

У некадашњем манастиру Комоговина, у периоду 1723-1730. године, деловала је једина иконописачка школа чији се радови одликују чврстим везивањем за традиционални иконопис Балкана. Тачна година подизања манастира у Комаговини не зна се (негде се помиње 1683. година). По Манојлу Грбићу, то је 1693. година. За вријеме боравка у Русији, 1715. игуман манастира Комаговине, Теодор Тинторовић, и јеромонах Рафаило добили су од Данила Петровића Његоша, кога су затекли у Русији, 12 минеја и других књига као дар за манастир. То је било најраније раздобље школства.

Међу учитељима и професорима у Костајници, Меченчанима  и у Комоговини помињу се:

Марјан Вимполшек, проф.

Момчило Момо Кременовић,

Милан Кузмановић, директор,

Петар Ананић, директор.

Наставници и учитељи:

Славка Томашевић,

Никола Шаренгаћа,

Раде Прибићевић,

Марија Ананић,

Војо Боројевић,

Момчило Момо Вукић,

Ђуро Грновић,

Даница Драгић,

Анкица Кузмановић,

Душанка Обрадовић,

Драган Србљанин,

Јасна Србљанин…

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ:

Дабић Танасије Михајло

Дабић Стевана Мирко,

Дабић Адама Никола,

Дабић Ђуре Василије,

Дабић Милоша Војислав,

Кордић Мије Саво,

Миросављевић С. Ђуро,

(Д)Митровић Јеше Милош,

Трнинић Дамјана Петар

(из књиге Добровољци са Баније у ратовима 1912-1918. Стане Ниџовић Џакуле). Вјероватно је из Комоговине било још добровољаца. Са подручја Баније пријавило се и учествовало у Првом свјетском рату у српским јединицама 1.825 добровољаца. Међу њима је било и добровољаца из Сједињених Америчких Држава, Канаде и Русије, који су били родом и са Баније. Многи су заувијек оставили животе по ратиштима Србије, по планинама Албаније, у морским дубинама, на Солунском фронту…

Интересантно је да у Комоговини, као и на Косову, још цветају црвени божури.

Носиоци Партизанске споменице 1941. године су:

Даница Гојсавић,

Петар Дабић,

Петра Дабић,

Илија Дмитровић,

Милорад Кордић,

Мирјана Кордић,

Бранко Трнинић и

Милан Трнинић, једини генерал из села.

Колико ли су жртава  Срби (и Комоговљани, наравно) дали за одбрану Европе и католичанства, за југословенство Краљевине Југославије и Титове Jугославије? Не, нема историје Комаговине. Нема ни много важнијих српских историја. Јер Срби још увијек имају такозвану службену историју. И још увијек се споре око тога када су дошли на просторе Балкана, да ли су дошли као што службено пише када су и откуд дошли… Истина је потребна Србима. И не само њима. Истина коју би учени историчари истражили и написали. Ми веома слабо познајемо своју историју. До ових ратова нисмо ни знали гдје нас је све било на просторима Југославије. Али сад бар знамо гдје нас нема.

Комаговина још увек живи расељена од Исланда до Аустралије. И она ћути и ослушкује шум даљине, шум сјећања на своје претке, шум свога гробља у Жишковцу, шум Олује и, можда, шум неких нових сеоба. Ћути и ослушкује, без носталгије, без туге, без мржње. Загледана у небо: у плаву тачку Усуда, у средини, у кругу, каквог је сањао и Милош Црњански у својим Сеобама. У кругу коме никад није било ни краја ни почетка.

ИЗВОР: „Азбучник села Комоговина“ – Милош Кордић, СКД Просвјета, Загреб, 2014, страна 360.

Одабрао и приредио: Војислав Ананић


Коментари (18)

  • vojislav ananić

    Имена и презимена банијских Срба (1)

    Извор: М. Кордић; Банија Онлине

    Култура
    среда, 25 јануар 2017 20:12

    Нешто као уводно слово

    Имена банијских Срба, а од њих почињем, и оних прогнаних, етнички очишћених, и оних који су остали и оних који су се вратили, мијењала су се кроз историју – некад брже и бројније, а некад спорије и рјеђе. И понекад под утицајима других, посебно окупатора, а понекад, богме и чешће, и у складу, модерним рјечником (енглеским) речено, с трендовима. Односно у складу с „модерним временима“, чаплиновски речено. Уосталом, као и код других народа. Нису Срби у томе било каква изнимка. Али су кроз сва та времена, кроз све те протекле сеобне и у готово непрестано ратне, граничарске вјекове, чували и своја традиционална имена. Од којих многа на Банији нису само српска: има и Хрвата са именима Драган, Марко, Милан, Никола, Петар, као и Александар, Бранислав, Владимир, Зоран…

    Годинама претражујући по књигама, списима, разним документима (чувајући и заувијек губећи много тога сакупљеног), али крстарећи и Банијом и којекуде по неким другим крајевима и земљама, биљежио сам, па и памтио понешто, између осталог банијског, и имена и презимена српског народа Баније. С јединим наканом да се не забораве, да остане нешто од тога записано, упамћено. Па сам наилазио, рецимо, поред имена Лука, Милан, Никола, Петар… и на стара имена, посебно у књигама, списима и разним публикацијама, и црквеним, такође, из 19, 18. и ранијих вјекова. И то углавном на мушка имена (женска су у већини као и ова, у овом попису, у наставку текста), од којих нека и наводим:

    Авакум, Алексије, Анастас, Анатолије, Арон, Атанасије… Богосав, Богослав… Видак, Викентије, Вићентије (неко ће рећи да је то једно те исто име – није: нашао сам и једно и друго баш тако написано; и није овдје једино), Вујица, Вукола… Гаврил, Генадије, Георг, Герасим, Гервасије, Глиша… Дако, Дијонисије, Дионизије, Дојчин… Исаија, Исаије, Исак… Јанићије, Јефрем, Јефтимије, Јоаким, Јоанићије… Кирил, Кирило, Козма, Крста… Мелетије, Михат (претпостављам: Мијат)… Никодим… Петроније, Пилип, Прерад… Радак, Радич, Радојица, Радоња, Радош, Рафаило, Рафајило… Софроније… Теодосије, Теофан, Теофило… Храниша…

    И банијска српска имена, као и имена Срба у Србији и Срба у расијању, потичу с много извора, многог су поријекла, као, на примјер:

    хришћанског (светописамског – и старо и новозавјетног): Адам, Ана, Димитрије, Ева, Јован, Лука, Марија, Никола, Петар…

    словенског, мушка: Богдан, Вељко, Душан, Ђорђе, Милан, Милош, Немања (код Милана Радеке Немања је и сиријског), Страхиња… и женска: Милица, Невена, Тијана…

    имена српских владара, јунака и уопште појединих историјских личности: Вук, Вукашин, Ђорђе, Иван, Јелена, Лазар, Марко, Милица, Милош, Михајло, Немања, Сава, Стефан…

    па драгог: Драга, Драган, Драгана, Драгомир, Драгослав, Драгутин…

    милог: Мила, Милан, Миле, Милица, Милка, Милован, Милосав…

    мирног: Миломир, Миломирка, Мира, Мирјана, Мирко, Миро, Мирослав, Мирослава…

    радног (вриједног, марљивог): Рада, Раде, Радмила, Радован, Радојица, Радојка, Радомир, Радослав…

    па ту су имена којима су коријени грчи: Александар, Арсеније, Василије, Гњатија, Дамјан, Јелена, Лела, Коста Софија…

    па латински: Игњатије, Наталија… итд.

    Кроз историју је био чест обичај да се имена дјеци дају по именима дједова и бака. Тога и данас има. А има случајева да родитељи дјеци, углавном мушкој, дају своје, то јест очево име. Такође је често, и у српској је православној традицији (и код католика, такође) да дјеци имена дају кумови…

    Има тога око имена и у вези с њима још много штошта. Читаве су то науке, од којих је и много тога објављено у књигама, стручним часописима и у другим публикацијама, списима… Али овај текст, коме је извориште и у некима од њих (требало би доста простора да се то све поброји и спомене, ја више и не знам откуд сам нешто од тога и „вадио“, а ово и није било какав научни рад), писан је искључиво да подсјети, сјети и да се сачува нешто од тога што је било и што јесте и српско на Банији и са Баније. С тим да је све ово што је написано – непотпуно, нешто вјероватно и нетачно. Па може да се допуњује, објашњава, исправља…

    Најчешћа и честа мушка имена у 20. вијеку

    Адам, Алекса, Андрија… Богдан, Божо, Борјан, Бошко, Бранко… Василије, Васиљ, Васо, Вељко, Војислав, Војо, Вујо… Гајо, Гојко… Дамјан, Дмитар, Драган, Душан… Ђорђе, Ђуро… Живко… Илија… Јандрија, Јанко, Јован, Јовица, Јово, Јосиф, Јоцо… Кузман… Лазар, Лазо, Лука… Љубан, Љубиша… Марко, Матија, Милан, Миле, Милован, Милорад, Милош, Милутин, Миодраг, Мирко, Митар, Мићо, Михаило, Михајло, Мишо… Небојша, Ненад, Нико, Никола… Обрад, Остоја… Павао, Павле, Пајо, Перо, Петар… Раде, Радомир, Ранко… Сава, Саван, Саво, Светозар, Симо, Славко, Станко, Стеван, Стево, Стојан… Танасије… Урош… Филип…

    Рјеђа, ријетка и веома ријетка мушка имена у 20. вијеку

    Аврам, Александар, Ананије, Анђелко, Антоније, Аранђел, Арсеније, Аћим, Аћо…
    Благоје, Блажо, Божидар, Боривоје, Борислав, Боро, Бране, Бранислав, Буде, Будиша…
    Валеријан, Велизар, Велимир, Вид, Видо, Видојко, Владимир, Владо, Војин, Вујадин, Вукадин, Вукман… Гаврило, Гавро, Гашо, Георгије, Герасим, Глиго, Глигор, Глигорије, Глишо, Гњатија, Голуб, Грујо… Давид, Дане, Данило, Деспот, Димитрије, Драгић, Драгиша, Драгољуб, Драго, Драгомир, Драгослав, Драгутин, Драшко, Дренислав, Дренко, Дујо, Душко… Ђука, Ђукан, Ђурађ, Ђуран, Ђурица… Жарко, Живојин, Живота… Зоран… Иван, Ивота, Игњат, Игњатије, Исо… Јадран, Јаков, Јандро, Јеврем, Јеремија, Јевто, Јефто, Јешо, Јосип, Јосиф, Јоцан… Којо, Константин, Коста, Кристивој, Крстивоје, Крсто… Ловро… Љубо, Љубомир, Љубинко… Мајо, Максим, Мане, Манојло, Маријан, Матија, Маћан, Медо, Мијајло, Мијат, Мијо, Микан, Миладин, Миленко, Миливој, Милић, Мило, Милосав, Миљенко, Миљкан, Мирољуб, Мирослав, Мито, Мићан, Мјајло, Мојан, Мојица, Мојкан, Мојо, Мојсија, Мојсије, Момир, Момо, Момчило… Недељко, Недјељко, Неђељко, Нина, Новак… Огњен, Озрен… Паво, Пане, Пантелија, Паша, Перица, Петко, Предраг, Проко, Прокопије… Раденко, Радован, Радојица, Радоман, Радослав, Рајко, Ратко, Ристо, Родољуб, Рођо… Самојло, Самуило, Самујло, Светислав, Свето, Симеун, Симица, Синиша, Слободан, Спасо, Спасоје, Срђан, Сретен, Степан, Стојша, Страхо, Страхоња… Тадија, Танасија, Теодор, Тешин, Тешо, Тимо, Тодор, Тома, Томаш, Томо, Тошо, Тривун, Трифко, Трифун…Ћиро… Угљеша, Урош… Цветко, Цвето, Цвијан, Цвијето, Цвијо… Чедо, Чедомир… Штефан…

    Чешћа и понека „модернија“ мушка имена, од почетака седамдесетих година прошлог вијека

    Од почетака седамдесетих година прошлог вијека па надаље, родитељи на Банији, као и они који су деведесетих година прогнани током грађанског рата и етничког чишћења Срба из Хрватске, а родом су са Баније, давали су и још увијек дају дјеци и ова имена:

    Бојан, Вања, Вук, Горан, Давор, Дамир, Данко, Дарко, Дражен, Дубравко, Жељко, Златко, Игор, Јадранко, Јакша, Немања, Роберт, Саша, Славен, Стефан, Тихомир…

    А каквих ће имена још бити током процеса даље асимилације оних који су остали или се враћају, то може само да се претпостави. Примјери у Загребу, Осијеку и другим градовима у Хрватској потврђују да процес асимилације већ прилично дуго траје. Наравно, свако има право да одлучује о себи, за себе… Име не чини човјека човјеком, али чини народ народом.

    Повратак старијих, традиционалних српских имена

    Крајем осамдесетих година тог 20. вијека па наовамо нека имена се враћају, односно све чешће се, посебно код прогнаних, односно код етнички протјераних Срба, биљеже старија, традиционална српска имена (та је појава све присутнија и код Срба у Србији):
    Душан, Јелена, Лазар, Марко, Милан, Милица, Милош, Никола, Петар, Ранко, Сара, Софија, Урош…

    Женска имена – из старих времена и из 20. вијека

    Ана, Анђа, Анђелија, Анђелка, Аненија, Аница, Анка, Анкица, Аноша… Богданка, Божана, Боја, Бојана, Бојка, Борјанка, Борислава, Борка, Боса, Босиљка, Бранислава, Бранка, Бранкица… Василија, Вера, Верица, Вука, Вукица, Вукосава… Грозда, Гроздана… Давина, Дана, Даница, Данка, Дара, Даринка, Деса, Десанка, Драга, Драгиња, Драгица, Дрена, Душа, Душанка… Ђука, Ђурђа, Ђурђица… Ева, Евица… Живана, Живка, Живкица… Здравка, Зора, Зорица, Зорка… Илинка… Јаворка, Јагода, Јања, Јасенка, Јевросима, Јека, Јела, Јелена, Јелисавета, Јелица, Јелка, Јованка, Јока, Јула, Јулика, Јулка… Ката, Катарина, Ковиљка, Коса, Косара… Лела, Лепа, Лепосава… Љепа, Љепосава, Љуба, Љубинка, Љубица… Манда, Мара, Марија, Марица, Маца, Мика, Мила, Милева, Милена, Милица, Милка, Милкица, Миломирка, Милосава, Миља, Миљка, Мира, Мирјана, Мица… Наташа, Невенка, Нена… Олга, Олгица… Пава, Петра… Рада, Радмила, Радојка, Рана, Ранка, Ружа, Ружица… Сава, Савета, Савка, Сара, Сека, Славица, Славка, Смиља, Смиљана, Смиљка, Сока, Софија, Стака, Стана, Станица, Станка, Стеванија, Стевка, Стефанија, Стоја… Цвета, Цветанка, Цвијета…

    Све чешћа женска имена, од почетака седамдесетих година 20. вијека

    Као и споменута мушка, од почетака седамдесетих година прошлог вијека биљеже се и све чешће се јављају и ова, новија, „модернија“, али и нека готово заборављена женска имена:

    Адријана, Александра, Анђела, Анита, Ања… Биљана, Бисерка… Валерија, Ведрана, Весна, Викица, Вишња… Гала, Гаља, Горанка, Гордана… Даворка, Далиборка, Далија, Данијела, Даша, Дејана, Дина, Доротеа, Драгана, Дубравка, Дуња, Душка… Ела, Елена, Ема, Емилија, Ена… Жаклина, Жана, Жељка… Злата, Златица, Зорана… Ива, Ивана, Ивона, Исидора, Ирена, Ирина, Ирма… Јадранка, Јана, Јасмина, Јасминка, Јасна, Јована… Калина, Каћа, Кораљка, Корана, Кристина… Лада, Лара, Леа, Лена, Ленка, Лидија, Лорена… Љерка, Љиља, Љиљана… Маја, Маша, Миа, Милана, Мина, Миња, Мирела, Морана… Наталија, Невена, Недељка, Недјељка, Неђа, Нела, Ниа, Николета, Николина, Нина… Оливера, Оља… Реа… Сабина, Санда, Сандра, Санела, Сања, Сара, Светлана, Свјетлана, Селена, Симона, Симонида, Слађа, Слађана, Слобода, Слободанка, Соња, Споменка, Срна, Станислава, Станка, Сташа, Сузана, Сунчица… Тајана, Тамара, Тања, Тара, Татјана, Теа, Тијана, Тина, Тихана… Уна… Христина… Цветана…

    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    Имена и презимена банијских Срба (2)

    Извор: М. Кордић; Банија Онлине

    Култура
    недеља, 29 јануар 2017 16:28

    О презименима, укратко

    Српска презимена на Банији стара су колико је старо и постојање Срба на/у њој. А то постојање не мјери се само с три или четири посљедња вијека – оно је и много старије.

    Нека презимена Срби су донијели у банијске крајеве током сеоба, нека су прихватана по доласку, нека су уписивана „на своју руку“ од стране окупатора, у чему су Аустроугари били ненадмашни.

    Безбројни су извори настанку и презимена: у хришћанству, у именима, у биљном и животињском свијету, у обичајима, психолошким стањима, стварима, топонимима…

    Неки су Срби прихватали и католичку вјеру, а онда постепено прелазили и у хрватски етникум и тако постајали Хрвати. Али су им презимена најчешће остајала иста. О чему, између осталог, поред многобројних чињеница у историјској литератури, научно потврђених чињеница, свједоче и бројна заједничка а српских коријена презимена на Банији. Као, на примјер, презимена: Абрамовић, Бабић, Башић, Видовић, Вуковић, Грчић, Дамјановић, Јовановић, Ковачевић, Малбашић, Марковић, Медић, Орлић, Пешут, Радић, Станић, Стојановић, Филиповић и друга.

    Данас многих српских презимена на Банији више нема: уништили их ратови 20. вијека. Посебно геноцид над Србима од стране Независне Државе Хрватске у Другом свјетском рату, па грађански рат и етничко чишћење Срба из Хрватске од 1991. до 1995. године…

    О историји презимена банијских Срба, о њиховом поријеклу, чији су извори многоструки и многозначни, писано је доста, а вјерујем да ће се и писати.

    А презимена у овом тексту проналазио сам, као и имена, на разним странама: у књигама, зборницима, стручним радовима, црквеним књигама, појединим новинским и публицистичким текстовима (без много чега од тога заувијек сам и остао), а нешто сам „вадио“ и из личног познавања и памћења те материје. Стога литературу и не наводим, јер ово, као и код имена, није било какав научни рад, а свима од којих сам годинама „крадуцкао“, од срца захваљујем. Па нека то други чине и од мене.

    И увјерен сам да има презимена погрешно написаних, да има и оних којих овдје нема, да их има која ће изазивати збуњеност, као нека која сам проналазио у различитим облицима, на примјер: Ђермановић, Џермановић, Караица, Карајица, Кераица, Керајица, Кебџија, Кевџија, Кепџија, Мађарац, Маџарац, Ковијанић, Ковјанић, Чуча, Ћућа, Шаша, Шашо, итд.

    Науци остаје да се бави овом темом. А мени је био искључиви циљ, годинама се бавећи Банијом, да сакупим на једном мјесту што више презимена банијских Срба. Па сам их сакупљао. Без било какве друге намјере. Осим намјере, као и са именима, понављам, да се сачувају, да се не забораве. И сад они који их знају још – нека допуњавају, исправљају, тумаче. Редакција овог Сајта и аутор биће захвални свакоме ко својим прилогом допринесе овој теми.

    А сада презимена, по азбучном реду:

    Абрамовић, Аврамовић, Агић, Адамовић, Ајдуковић, Акик, Алагић, Алуга, Ананић, Андасура, Андријевић, Анђелић, Антешевић, Анић, Антонић, Арамбашић, Арбутина, Аћимовић, Аџић…

    Бабац, Бабић, Бабочајић, Бадњак, Бадовинац, Бадрић, Баждар, Баић, Бајић, Бајловић, Бајчетић, Бакић, Бакрач, Бакшић, Балабан, Балаћ, Балач, Балобабић, Балорда, Балтић, Баљак, Бамбураћ, Бандур, Банић, Бановић, Бањанац, Бањанин, Бањанин-Додош, Бањац, Бањеглав, Бањеглава, Бараћ, Барјактаревић, Басара, Басрак, Баста, Батало, Батина, Батинић, Батнога, Батножић, Бачић, Башић, Бевандић, Беговић, Беић, Бејић, Бекић, Беко, Бенак, Бењеглав, Бера, Бераја, Берберовић, Берисављевић, Берић, Бероња, Беч, Бижић, Бијелић, Била, Биланић, Бирач, Бискуповић, Биуковић, Бишкуповић, Бјелајац, Бјелан, Бјелановић, Бјелац, Бјелић, Благојевић, Блануша, Бобера, Боберић, Богановић, Богдановић, Богичевић, Боговић, Богојевић, Богуновић, Бодиловић, Бодловић, Бодуловић, Божић, Бојанић, Бојић, Бојчетић, Бојчина, Бокан, Болобан, Болтужић, Бољанић, Бомештар, Борић, Борковић, Боровац, Боројевић, Боромиса, Борота, Борчић, Босанац, Боснић, Бошњак, Бошчанин, Брадара, Брадарић, Брајевић, Брајеновић, Бралић, Брамић, Бранковић, Брдар, Брђанин, Брека, Бркић, Бркљачић, Брковић, Бронзић, Будимир, Будимировић, Будимлија, Будић, Бузажић, Бузаџић, Буинац, Бујинац, Букарица, Буква, Буквић, Букудур, Булат, Бунић, Бунчић, Буњац, Буњевац, Бурсаћ, Бућан…

    Вагић, Вајагић, Ванић, Ванлема, Ванура, Васиљевић, Васић, Вејновић, Векић, Велебит, Велебић, Велисављевић, Верисављевић, Вељача, Веселиновић, Весић, Вечерко, Видаковић, Виднић, Видовић, Видојевић, Видра, Вијук, Вила, Виленица, Вилић, Вилус, Виничевић, Винчић, Витковић, Виторац, Вицковић, Вишњић, Владетић, Владић, Владушић, Влаисављевић, Влајковић, Влајнић, Влатковић, Војновић, Воркапић, Врабчевић, Вранеш, Вранешевић, Вранешић, Врањанин, Врачар, Врачаревић, Врга, Врлинић, Врховац, Врховец, Вуга, Вуишак, Вујаклија, Вујаклија-Јузбашић, Вујаковић, Вујанић, Вујановић, Вујасин, Вујасиновић, Вујатовић, Вујашковић, Вујинић, Вујић, Вуичић, Вујичић, Вујчић, Вукадиновић, Вукас, Вукелић, Вукић, Вукичевић, Вукман, Вукмановић, Вукмир, Вукмировић, Вуковић, Вукојевић, Вукосављевић, Вукотић, Вуксан, Вуксановић, Вукшић, Вуле, Вулетић, Вулић, Вурдеља, Вуручевић, Вученовић, Вучетић, Вучинић, Вучиновић, Вучковић, Вушак…

    Гавриловић, Гагић, Газибара, Гајић, Галијаш, Галић, Гаљен, Гаћеша, Гачић, Гвозденић, Гвозденовић, Гвоић, Гвојић, Главаш, Главаш-Коларевић, Главчаничић, Гламочлија, Гледић, Глодић, Глумац, Глушац, Глушић, Гњатић, Гњатовић, Гојсавић, Гојсевић, Гојсовић, Голеш, Грабић, Грабунџија, Граворић, Граић, Грбић, Грабљановић, Гребељановић, Граић, Граовац, Граорац, Гребљановић, Грива, Грковић, Грмуша, Грновић, Грубић, Грубишић, Грубјешић, Грубљешић, Грубор, Груборовић, Груић, Грујић, Грчић, Гуглета, Гучић, Гутеша…

    Дабић, Давидовић, Даворија, Дазгић, Даић, Дакић, Даковић, Дамјанић, Дамјановић, Данић, Деветак, Девић, Дедић, Дејановић, Делић, Демић, Демоња, Деспот, Дивјак, Дивјакиња, Дивљакиња, Дидулица, Дијаковић, Диклић, Димовић, Дмитровић, Добречевић, Добријевић, Добрић, Добруша, Додош, Докман, Докмановић, Докторко, Домазет, Дороњга, Дотлић, Дошен, Драгаш, Драгељевић, Драгић, Драгић-Кијук, Драгичевић, Драгишић, Драговић, Драгојевић, Драгојловић, Драгосављевић, Дражић, Дракулић, Драча, Драшковић, Дрезга, Дрезгић, Дрекић, Дрљан, Дрљача, Дробњак, Дуганџија, Дудунић, Дукић, Дуликрава, Дунавић, Дунавчић, Дупало, Дупор, Дуран, Дурлама, Дурман…

    Ђајић, Ђаковић, Ђедовић, Ђекић, Ђерић, Ђермановић, Ђокић, Ђордаш, Ђукић, Ђуман, Ђунишић, Ђурђевић, Ђурасиновић, Ђурашиновић, Ђурисимовић, Ђурић, Ђуричић, Ђурлена, Ђурлетић, Ђустебек…

    Егић, Еић, Ерак, Ераковић, Еремија, Еречковић, Еркаловић, Ерцег, Ерцеговац,
    Ешкенић, Ећим, Ећимовић…

    Жакула, Жарковић, Жегарац, Желић, Живановић, Живковић, Жигић, Жижак, Жикић, Жилић, Жица, Жракић, Жунић, Жутић…

    Загорац, Закланац, Затезало, Заучан, Звонић, Звркан, Згоњанин, Здјелар, Зебић, Зековић, Зеленковић, Зец, Зечевић, Зинаја, Зиноја, Зирон, Злакас, Златановић, Златовић, Злокапа, Злокас, Злонога, Злоча, Змијанац, Золић, Зорић, Зоркан, Зорко, Зоровић, Зоројевић, Зракић, Зрињанин, Зрнић, Зубановић, Зубер…

    Иванић, Иванишевић, Иванковић, Ивановић, Иватовић, Ивичић, Ивковић, Ивошевић, Ивчић, Игић, Игњатић, Илибашић, Илијевић, Илић, Инђић, Ићитовић…

    Јаглић, Јазавац, Јаић, Јајић, Јаковљевић, Јакововић, Јакшић, Јалијаш, Јандрић, Јанић, Јанковић, Јаношевић, Јанузовић, Јанус, Јанчић, Јањанин, Јањатовић, Јањић, Јапић, Јапранин, Јарановић, Јаредић, Јарић, Јасеновчанин, Јасић, Јаснић, Једнак, Јекић, Јелача, Јелисавац, Јелић, Јелић Грновић, Јеличић, Јелкић, Јеловац, Јеловина, Јеремић, Јеренић, Јерковић, Јованић, Јовановић, Јовашевић, Јовић, Јовичић, Јока, Јокић, Јоковић, Јосић, Југовић, Јузбашић, Јуић, Јунгић, Јуришић-Паприка, Јурчић…

    Кајгана, Кајганић, Какрља, Калаба, Каламбура, Калања, Калинић, Кантар, Каравидић, Караица, Карајица, Карапанџа, Карић, Карловић, Касап, Касапа, Каталина, Катић, Качар, Кебџија, Кевџија, Кеић, Кекец, Кекуш, Келебуда, Келеува, Кемфилија, Кепчија, Кераица, Керајица, Кесић, Кесоња, Кецман, Киук, Кијук, Кладар, Кладарин, Кларић, Клашња, Клипић, Клисурић, Клобучар, Кљаић, Кљајић, Кнежевић, Коварбашић, Коварбошић, Ковач, Ковачевић, Ковијанић, Ковјанић, Ковљанић, Козић, Којић, Кокановић, Кокић, Кокотовић, Колак, Колар, Коларевић, Коларић, Коледа, Колунџија, Колунџић, Кољаја, Комљеновић, Комљеновић-Костић, Кондић, Кончар, Коњевић, Копун, Корасић, Кораћ, Кордић, Корица, Косановић, Косијер, Косић, Косовац, Косовић, Косојевић, Костреш, Котаран, Котаранин, Котур, Коџић, Кошпенда, Кошутић, Крагуљац, Крајчиновић, Краљ, Красуља, Крбавац, Кременовић, Кресић, Кресојевић, Крећа, Крешић, Криваић, Кривокућа, Кривошија, Крковић, Крнета, Крњаић, Крњаја, Крњајић, Крошњар, Крстинић, Крстић, Круљевић, Крунић, Крупљан, Крупљанин, Крушка, Кузмановић, Кука, Кукавица, Кукић, Куколеча, Кукољ, Кукуља, Куловић, Кулунџија, Куљан, Купрешанин, Курепа, Курљаја, Курузар, Кутара, Кутлић, Кучук, Кушић…

    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    Имена и презимена банијских Срба (3)

    Извор: М. Кордић; Банија Онлине

    Култура
    четвртак, 02 фебруар 2017 18:48
    Наставак

    Лађевић, Лазан, Лазаревић, Лазић, Лалић, Ландуп, Лапчевић, Лацковић, Латин, Латрија, Лелић, Лемић, Летић, Летица, Ливун, Ликар, Липар, Лисица, Литра, Личанин, Личина, Ловреновић, Ловрић, Лончар, Лончаревић, Лотина, Лукач, Лукачевић, Лукић, Лумија…

    Љиљак, Љубинковић, Љубичић, Љубишић, Љубовић, Љубојевић, Љубојевић-Павловић…

    Мађар, Мађарац, Мазалица, Мајкић, Мајсторовић, Малача, Малбаша, Малбашић, Малевић, Маленчић, Малешевић, Маливук, Малинић, Маљковић, Мамић, Мамузић, Мандић, Манић, Манојловић, Марин, Маринковић, Марић, Маричић, Марјановић, Маркиш, Марковић, Мартиновић, Мартић, Марушић, Марчетић, Масловара, Матијашевић, Матијевић, Матић, Матковић, Мацакања, Мацановић, Мацут, Мачак, Маџарац, Машала, Машић, Меанџија, Медаковић, Медаковић-Бојић, Медведњак, Медић, Менићанин, Месар, Метикош, Мећава, Мијановић, Мијатовић, Мијук, Микашиновић, Микелић, Микић, Микичић, Микулић, Милакара, Милаковић, Миланковић, Милачевић, Милашиновић, Миленковић, Милетић, Милешевић, Милинковић, Милић, Милићевић, Миличевић, Миличић, Милковић, Милобратовић, Миловадић, Миловановић, Миловча, Милојевић, Милошевић, Милунић, Миљевић, Миљеновић, Миљковић, Миљуш, Мимић, Минић, Миодраг, Миочиновић, Мириловић, Мирић, Мирковић, Мирловић, Мировић, Миросављевић, Мисирача, Митић, Митровић, Михајловић, Михаљчић, Мицић, Мичић, Мишљеновић, Мишчевић, Младеновић, Млађеновић, Момић, Момчиловић, Монић, Моравац, Мразовац, Мраковић, Мраковић-Вујић, Мраовић, Мрвош, Мрђеновић, Мркаљ, Мркановић, Мркобрада, Мркоња, Мркоњић, Мркшић, Муждека, Муиџа, Мунић, Мурић, Мусић, Мусолин, Мусулин…

    Навала, Наранчић, Невајда, Ненадић, Несванулица, Несторовић, Нијемчевић, Николић, Никшић, Нишевић, Новаковић, Новалић, Новковић, Ножинић, Нужда, Нукић…

    Њемчевић…

    Облаковић, Обрадовић, Обреновић, Оврлинић, Овука, Огњеновић, Огризовић, Одрибожић, Ољача, Омазић, Опајић, Опалић, Опачић, Опачић-Пашић, Орешчанин, Орлић, Орловић, Остојић, Очигрија…

    Павић, Павковић, Павлић, Павлица, Павловић, Пађен, Паић, Пајагић, Пајић, Паламар, Паланчанин, Панић, Пантелић, Пањковић, Папић, Паприка, Паприца, Париповић, Паспаљ, Пауковић, Паунић, Пауновић, Пашић, Пеић, Пејић, Пејаковић, Перенчевић, Перић, Перошевић, Петковић, Петрињац, Петровић, Пећанац, Пешкир, Пешут, Пјевалица, Пјевац, Плављанић, Плављенић, Плавшић, Подрић, Подунавац, Познановић, Појић, Покрајац, Полимац, Полић, Половина, Пољак, Попара, Поповић, Поропатић, Почуча, Поштић, Пошутић, Пралица, Прерад, Прерадовић, Пречаница, Прибићевић, Прибичевић, Пригмиз, Пријић, Приљева, Присић, Прица, Проданић, Продановић, Прошић, Прусац, Пуача, Пузић, Пулић, Пуљић, Пундрић, Пупић, Пустиња, Путник, Путниковић, Пухача, Пуцар, Пушкар, Пушкаревић…

    Рабљеновић, Раваја, Радаковић, Радановић, Радасовић, Раделић, Радетић, Радешић, Радић, Радичанин, Радишевић, Радишић, Радмановић, Радовић, Радовановић, Радојичић, Радојчевић, Радојчић, Радомировић, Радосовић, Радошевић, Радујковић, Радуловић, Радуновић, Рађеновић, Раић, Раишић, Рајковић, Рајлић, Рајчевић, Рајшић, Рак, Ракас, Ракасовић, Ракетић, Ракић, Ранитовић, Ранић, Ранков, Рањак, Ратковић, Ребић, Ребрача, Ребуш, Регић, Релић, Релић-Руњаић, Рељић, Ренда, Репак, Репац, Ресановић, Решковић, Ркаловић, Роваја, Рогић, Рогуља, Родић, Рожина, Рокнић, Роксандић, Рудан, Рудеж, Рудић, Рула, Руњаић, Руњајић, Русић, Рустинац, Рустињац, Ручнов, Рушнов…

    Саблић, Сабљић, Савић, Самарђија, Самарџија, Самац, Санадер, Санковић, Сантрач, Сарап, Сарапа, Сартијан, Свилокос, Сврабић, Сврзикапа, Секулић, Селак, Селаковић, Сенковић, Сибинчић, Сибић, Силић, Симић, Сирета, Сисан, Скадарка, Славић, Славнић, Славуј, Славуљ, Сладић, Сладовић, Слијепчевић, Словић, Смиљанић, Смијуљ, Смољеновић, Србљанин, Срдић, Срнић, Стамболија, Стаменић, Станар, Станић, Станковић, Станојевић, Стапар, Стјепановић, Стоисављевић, Стојисављевић, Стојаковић, Стојановић-Пелеш, Стојић, Стојчевић, Столић, Страјић, Стрижак, Стринека, Студен, Суботић, Сужњевић, Сузић, Суменић, Сумиња, Сундаћ, Сутара…

    Табак, Тадић, Тарабић, Тарбук, Таталовић, Татић, Татишић, Тепшић, Тесла, Тешинић, Тимарац, Тинтор, Тишма, Товарлажа, Товарложа, Тодоровић, Тојагић, Томашевић, Томић, Торбица, Торо, Траворић, Трамошљан, Трамошљанин, Трбулин, Тремошљанин, Трбојевић, Тривалић, Тривановић, Тривић, Тривунчић, Тркуља, Трнинић, Трумић, Тубић, Турајлија, Турајлић, Туропољац, Тучар…

    Ћалић, Ћапа, Ћелап, Ћеран, Ћолић, Ћирић, Ћора, Ћорда, Ћордаш, Ћорић, Ћорковић, Ћосић, Ћуле, Ћулибрк, Ћуповић, Ћурчија, Ћустебег, Ћућа…

    Угарковић, Угљеша, Угљешић, Узелац, Умиљеновић, Умљеновић, Утјешеновић, Утјешиновић…

    Филиповић, Фићур…

    Хајдуковић, Халер, Хрваћанин (некадашње: Ерваћанин)…

    Царевић, Царић, Цветановић, Цветичанин, Цветковић, Цветојевић, Цвечан, Цвијакић, Цвијановић, Цвијетановић, Цвијић, Цвикић, Цвркаљ, Цицо, Цоклин, Цолић, Цревар, Црљеница, Црнобрња, Црногорац, Црнојевић…

    Чавић, Чакало, Чакара, Чакширан, Чалић, Чекић, Челар, Чизмић, Чича, Човић, Чорак, Чубра, Чубрић, Чугаљ, Чудић, Чурчија, Чурчић, Чуча, Чучиловић, Чучковић…

    Џаић, Џајић, Џакула, Џамбић, Џебро, Џермановић…

    Шајновић, Шакић, Шапоња, Шарац, Шаренгаћа, Шаша, Шашо, Шврака, Шегуља, Шејковић, Шеовић, Шербеџија, Шербула, Шестић, Шесто, Шијак, Шикања, Шикић, Шимраковић, Шимулија, Шкиљо, Шолић, Шорак, Шпанић, Шпановић, Шпица, Шпољић, Штековић, Штрбац, Штркаљ, Штула, Штулић, Шукунда, Шумоња, Шундека, Шупљинар, Шурбат, Шућура, Шушњар…

    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОМОГОВИНА, село у Хрватској, област приморско-крајишка, срез Костајница, опћина Меченчани. На обали Суње, на друму Костајница—Глина. Има 294 становника, православну парохију и манастир, основну школу. Од старога града К., који је некада припадао Вуку Бранковићу и његовој жени Барбари (1495), па Бериславићима, Банфyма и Зринскима, још се виде незнатни трагови. Ј. М-н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Досељавање на Банију

    ПРВИ ТАЛАС (1683-1703.) – из Поуња и са Козаре
    „За вријеме великог рата 1683-1699. очишћена је и Банија од Турака. Удружена војска цара и краља Леополда продре побједоносно и у ове крајеве.. Главни заповједник царске војске, војвода Баденски, својим прогласима позове хришћане, што бијаху под Турцима по Босни и по Босанској Крајини, да устану на своје старе крвнике и да пристану уз хришћанску војску. Тако је радио и тадашњи хрватски бан, Никола Ердеди. И босанска Раја једва дочека ову прилику, да се дигне на Турке и да им се освети за учињена крвопилства…
    Овако појачана царска војска српскијем добровољцима, освоји од Турака 16.8.1688. главни град турске Крајине – Костајницу, па тијем освоји не само доњу Банију, између Уне и између Купе, него продре дубоко преко Уне у Босну и освоји на пет сати од Уне све земље с десне стране Уне. У исто доба освојени су од Турака и градови у горњој Банији: Мала Кладуша, Врнограч. Брековица, Бужим итд. Карловачкијем Миром 1699. потпадне сва данашња Банија под нашу царевину; међа је била Уна, а даље горе Глина и Корана до на Карловачки Ђенералат. Све, што је освојено с десне унске обале, повраћено је назад Турцима.
    Сва турска Раја, и Срби и нешто Хрвати, што су били под Турцима с ове стране Уне, остану на овој страни, а они, што су били с оне стране Уне, по Козари и по њеној околици, пријеђу такођер на ову страну и населе се по Банији поред и између своје браће, која су од прије туда се населила… Кад је Нови отпао под Турке, онда су и тамошњи Хришћани сви прешлли на ову страну. Србљи се тада населе Мајскијем Пољанама, по Класнићу и по Жировцу. Све земље с десне унске обале, за пет сати у ширину, са свијем остану пусте, и морали су их Турци на ново насељавати, довлачећи српски народ из даљијех области. Тако је насељена доња Банија или земље између Уне и између Купе па већ горе до Глине; и по званичном извјештају бечког Ратног Вијећа од 1701. насељено је ту српско-православног народа да 11.000 душа.“

    ДРУГИ ТАЛАС (1737-1739.) – из Поуња и са Козаре
    „Као савезница млетачка зарати се наша царевина са Турцима опет 1716. године. Рат овај довршен је миром у Пожаревцу 21.6.1718. год. Тада је добила Банија сав онај крај на десној обали унској од Глинице па до ушћа унског у дужину, а у ширину све до иза Козаре.
    А поименце припала су тада Банији ова мјеста: Стари Јасеновац са планином Козаром и са пустијем селима: Демировцем и Гуњевцем; Стара Дубица са 16 опустошенијех села; Костајница с 3 куле: Слабињска, Дреновачка и Карабашићева кула; Нови са цијелом својом околином, у којој бијаше 10 опустјелијех села. Од котара стародубичког и новског буду заокружена два крајишка котара (компаније), и то: један у Козарцу, а други у Доблинићу.

    У ова војводства поврве Србљи из унутрашње Босне, испод Турака, и смјесте се по пустијем селима, која им власти радо уступише, самод а бране међу од Турака, као и остала им браћа на овој страни… Године 1736. букне на ново рат са Турцима, који се доврши миром у Биограду 1739., гдје је закључено, да се оба босанска котара и опет уступе Турцима, јер ријека Уна, по својој сриједи, постаде на ново међа између обје царевине. Тад сав српски народ, што је био у тијем котарима, пресели скупа са својим властима на ову страну и размјести се по Банији, поред и између своје браће, што се од прије туда населише. Тада се умноже српске насеобине по сумеђи, онда особито у прво-банској регименти око Глине и више Глине, а неки ројеви прострли су се по Утињи и по Војнићу, у Карловачком Ђенералату.“

    ТРЕЋИ ТАЛАС (1788-1791.) – из Поуња и са Козаре
    „За цара Јосифа ИИ. године 1788. зарати се опет наша царевина са Турцима. Рат је трајао три године и свршен је миром, уговоренијем у Свиштову 4.8.1791. тада је опет премицата међа на нашој сумеђи у овоме владичанству. Наша крајина добила је тада дрежнички и цетински котар, а међа на оточко-личкој сумеђи премакнута је на Уну и већ на линију, која се до данас одржала…
    Још прије него је рат бункуо, српско-православни бачки владика, Јован Јовановић, а прије је био (1784-1786.) овдашњи владика – зађе по српском народу и стане га наговарати, да устане на Турке, док им наша царевина рат огласи…
    Кад је владика у Србији дигао Србље на оружје, дође и овамо у Банију, па са протом костајничким Јованом Поповићем, побуни турску Рају у Поуњу, да се дигне на оружје и да са женама и са нејачи бјежи на ову страну. Србљи послушају владику и проту; дигну се на оружје и одмах још исте 1788. године, прије него је рат и отпочео, пријеђе на ову страну у Банију 428 српскијех породица. Оно људи што би за оружје и за бој, ступи на мах као добровљци у редовну војску граничарску, у нади да ће огњишта ослободити од Турака…

    У банске регименте преселило је још прије рата, како већ наведосмо, 428 породица; а чим је примирје уговорено, пријеђе на Банију још 818 породица. Свега народа могло је бити ближе 15.000 душа. Један дио овога народа попуни села и засеоке, што се од прије населише по Банији; други дио насели на свијем нова села, особито на сумеђи, а што се не могло смјестити по Банији, оно смјесте власти по Карловачком Ђенералату, а нешто и у Провинцијалу.“

    КОМОГОВИНА

    Село се у историјским књигама први пут бележи 1334. године, као католичка жупа. Године 1482. помиње се у даровници мађарског краља Матије Корвина српском деспоту Ђурђу Бранковићу, чији је посед била неко време. Насељавањем Срба, крајем 17. века (по “службеној историји”, а по неким документима Срби су Комоговину и поједине крајеве Баније насељавали и у ранијим временима), ту је подигнута православна црква. У селу је до 1777. године постојао манастир, са чувеном иконописном школом, који је те године запаљен наредбом царице Марије Терезије, а калуђери расељени по манастирима на подручју Аустроугарске монархије. Манастир и сва манастирска стања запаљени су због тога што су он и село Комоговина били центар буна против аустроугарске и хрватске тираније. А најчувенија је била Кијукова буна, 1751. године
    .
    ПРЕЗИМЕНА У КОМОГОВИНИ: међу осталим и Јасић

    ЗЛОЧИН У КОМОГОВИНИ 1942.

    Двадесет и шестог јануара годишњица је страшног хрватског усташког злочина, 1942. године, у српском селу Комоговини, на Банији, у Хрватској. Тог су дана усташки зликовци из Петриње, по високом снегу, љутој зими, упали у село, са севера, из правца села Јошавице (у петрињској општини, такође настањеној Србима), и побили 118 житеља Комоговине и околних села.
    Крвави усташки пир трајао је тог дана веома дуго – убијено је 118 становника: 64 из Комоговине, а остали су из околних села; највише их је било из Јошавице. Међу жртвама је 21 дете млађе од 15 година: Славка Јасић није имала ни двије године. Даница Јасић је убијене са троје деце.
    Село је тог дана до темеља спаљено. Изгорела је 121 кућа, колико их је тада било у селу, са свим шталама и осталим господарским зградама и зградицама.
    Убијени Комоговљани, а међу њима и: Даница Јасић (1922), Милан Јасић (1939), Славка Јасић (1940), Стево Јасић (1938).
    У њемачке логоре и у заробљеништво у Њемачку одведено је 19 мушкараца из села а међу њима и Петар Јасић (1909).

    (Из књиге Азбучник села Комоговине Милоша Кордића, СКД Просвјета, Загреб, 2014. Извори: монографија Комоговина 1334 – 1976, Костајница, 1977.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈАСИЋИ

    Име Презиме,
    Друго име место Књижица, страна Скенирана страница

    Јасић Бранко Хрватска – Загреб – Петриња Позовите претплатнике

    Јасић Дамјан Позовите претплатнике

    Јасић Дамјан Позовите претплатнике

    Јасић Дамјан Хрватска – Петриња – Блиња Позовите претплатнике

    Јасић Ибро Босна – Сребреница – Побудје Позовите претплатнике

    Јасиц Иван Хрватска – Петриња – Блиња Позовите претплатнике

    Јасић Јанко Хрватска – Петриња – Блиња Позовите претплатнике

    Јасић Јован Позовите претплатнике

    Јасић Мехо Босна – Цазин – Видовска Позовите претплатнике

    Јасиц Мицхаел Далматиен – Имотски Позовите претплатнике

    Јасић Милош Хрватска – Петриња – Блиња Позовите претплатнике

    Јасић Милош Хрватска – Петриња – Блиња Позовите претплатнике

    Јасиц Никола Позовите претплатнике

    Јасиц Никола Позовите претплатнике

    Јасиц Никола Хрватска – Загреб – Блиња Позовите претплатнике

    Јасић Осман Босна – Цазин Позовите претплатнике

    Јасић Осман, дес Фазлија Босна – Цазин – Пеци-Луцка Позовите претплатнике

    Јасић Павао Хрватска – Петриња – Блиња Позовите претплатнике

    Јасић Петр Галисиа – Прзеворск – Гниевцзина Позовите претплатнике

    Јасић Шабан Босна – Зворник – Снагово Позовите претплатнике

    Јасић Шабан Босна – Зворник – Снагово Позовите претплатнике

    Јасић Салих Позовите претплатнике

    Јасић Слија Позовите претплатнике

    Јасић Станислаус Гализиа – Ланцут – Гродзиско Позовите претплатнике

    Јасић Стефан Хрватска – Славонски Брод – Трњани Позовите претплатнике

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БАНИЈА У СРЦУ

    Послије пропасти српске државе у средњем вијеку многи Срби су били присиљени да, бјежећи испред Турака, напусте станиште својих предака и да постану избјеглице, номади и бескућници. Многе сеобе је изазвало, прије свега, турско насиље, а подстицала их је хрватска и аустријска власт, ради насељавања напуштених подручја и ангажовања Срба у борбе против Турака. С обзиром да су Срби, на матичним стаништима, остали без кућа, земље, власти и цркве, били су присиљени да се селе (бјеже) и да траже другу отаџбину. Послије вјековног сељакања по Босни и Херцеговини многи су је нашли на Банији. Већина Срба, који су насељавали Банију, поријеклом су из матичних области српског народа: западне Србије, дијелова Шумадије, Косова, сјеверних дијелова Црне Горе и Херцеговине. У неким историјским изворима спомиње се и Македонија. Докази за то су: историјски документи, иста имена, презимена, вјерски и други обичаји породица које су населиле Банију и оних које и данас живе у матичним областима.
    Прва већа група Срба стигла је на Банију 1480. године. Прешли су ријеку Уну код Костајнице, а нешто касније и код Новог Града. Краљ Матијаш Корвин населио је у Костајницу у село Комоговину око 800 породица српских ратника. Као добре војнике ангажовао их је за одбрану аустро-хрватске границе. Срби су, најчешће, насељавали пусте просторе и на њима засни-вали домаћинство. О томе посто- је бројни историјски документи и докази. Постепеним досељавањем у XVI, XVII и XVIII вијеку, српски народ је постао доминантан на просторима цијеле Баније. Бројчану доминацију (без општине Сисак) задржали су Срби све до деведесетих година 20 вијека.
    Нису Срби, досељавајући се на територију данашње Баније протерали Хрвате и њихове кметове, како су некада тврдили, па и данас доказују неки хрватски политичари и повјесничари-историчари, већ су се многи Срби досељавали на молбе и позиве Хрвата и заједно са њима вјековима бранили Хрватску и Аустрију од провала и напада Турака. У сеобама Срба на Банију, њиховој историји, начину живљења, учешћу у ратовима, обичајима, страдањима и односу према другим народима, мало је истраживача, прије свих, историчара, томе посветило већу пажњу. Ипак и овом приликом треба истаћи да су на истраживању и обради историје Банске Крајине, и свега што је за њу везано, највише истраживали и дали видан допринос Манојло Грбић, Милан Радека, др Драгутин Павићевић, др Душан Кораћ и др Војин С. Дебић.
    Кад више није било реалне опасности од поновне турске најезде у Хрватску и Аустрију, тј. кад више нису били потребни Срби да бране Хрватску и Аустрију од Турака, један угледни Србин тога времена је записао: „Па нека би из овога увјерила се нека наша занесена браћа од стране Хрвата, како нас Србље љуто бољети мора, када нам онако гордо у нерасуђено пребаце, да смо дошли овамо као Цигани, па да домаћијематобоже крух отимљемо! Да су Хрвати, старосједеоци били кадри ове земље бранити од Турака, не би се били ни расељавали с њих, нити би земља опустјела. А да не буде овуда пустијех земаља, не би се нити Србљи имали куда наљавали одавде од добра или од помаме, нити су се Србљи весела срца овуда насељавали, и стога судим: да за то, ни једни ни други, не заслужују пријекоре.
    Наши су дједови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци и са својом православном вјером у души. Оружјем су помагали одбранити ову земљу од Турака. По царевом обећању ту земљу су стекли,бранећи је својом крвљу. Банија је средином XV вијека постала саставни дио Војне крајине, тј. дио организованог пограничног подручја Хрватске и Славоније чија је основна намјена била одбрана од напада Турака. „Два чиниоца су одлучујуће утицала на крајишку одбрану (у XVI в.) Пребези (ускоци) из Турске, који временом постају веома цијењени војници, због чега се њемачки команданти и хрватски великаши залажу за њихово пресељавање”.
    Постепеним досељавањем Срба у Хрватску, Војна крајина је нарочито војнички ојачала. Досељени Срби су били обавезни да служе војску и да бране Хрватску и Аустрију. Сви способни мушкарци од 18. до 60. године живота морали су служити војску и бранити Војну крајину од непријатеља. Морали су, као војници Аустрије, учествовати у ратним походима широм Европе. Захваљујући учешћу Срба у аустријској, а тиме и хрватској војсци, она је била једна од најбољих војски тадашње Европе. Управо због војничких врлина: храбрости, издржљивости и спремности на жртве Срба–ратника, Аустрија се вјековима упорно залагала за очување Војне крајине.

    ЦРВЕНИ СЊЕГОВИ БАНИЈЕ

    На Банији је вјековима трајала борба за живот и у рату и у миру. Ратови су били чести, а мирнодопско вријеме кратко трајало. У њој су зими у рату, сњегови били црвени од крви. Банијци су то схватили као судбину која је трајала скоро пет вјекова. Били су живи бедем Аустрије за одбрану од Турака. Свака мајка је при првом порођају сина намијенила за војника, кћерку васпитавала да се снађе као удовица и подиже своју нејач без оца. Сигурно су ти сурови услови опстанка утицали на карактерне особине народа Баније као што су искреност, непосредност, солидарност, правдољубивост, марљивост, духовитост. Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини. Можда су због таквих карактерних особина брзо заборављали и лако праштали нанијете недаће, материјалне и људске жртве. А можда су због тога и били тако храбри и увjерени у бољу будућност, када су се на почетку Другог свjетског рата масовно и добровољно сврставали у своје чете, одреде, бригаде и своју чувену Седму Банијску дивизију. Многи се нису никад вратили. Њих 6.886, које по имену и презимену, мjесту поријекла и годинама живота помиње Стана Џакула Ниџовић у другом дијелу књиге. Већина је имала само двадесетак година. И срца испуњена љубављу и надом да ће истјерати надмоћног непријатеља са своје земље и вратити мир и спокој својим зеленим долинама и житним пољима. Нажалост, наде су се претварале у сурову стварност и нису имали прилику да остваре своје снове и бољу будућност. Остали су вјечно млади и непромијенљиви састав своје славне Седме Банијске.

    ДИО БАНИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ У ДОЛИНИ РИЈЕКЕ РАМЕ

    Њихове мајке, сестре, супруге и дјеца никад нису престали да чежњивим погледом упиру очи у даљину, ишчекујући да ће се у раним прољећним јутрима однекуд појавити њихов насмијани лик. И нису са главе скидале црни рубац, уздишу и мисле на њих. Њихови ликови су остали, у бљештавом сунчевом сјају, бистрој јутарњој роси, златном класју и тајновитим шумским хладовима Козаре, Зеленгоре, Петрове горе, Чемернице и других предјела Баније, Босанске крајине и Црне Горе.
    Њихове године се не броје по трајању живота, већ трајању легенде о њиховој храбрости и херојству. Они су оличавани на споменицима палим борцима, око којих су се окупљале младе генерације да им одају почаст и уче на њиховом примјеру како се чува домовина. Преживјели другови у знак сјећања на њих, именовали су њиховим именима новоизграђене школе, болнице, фабрике, улице. Њихова имена су добијала и дјеца браће и сестара. Нема дјетета рођеног на Банији ко није знао гдје је све прошла седма Банијска и које није поносно запjевало: „Кордун, Босна, Банија и Лика – то је браћо чвршће од челика”.
    Почетком деведесетих опет се над Банијом надвио црни облак слутње и страха. Са невјерицом су слушали шта са радија и телевизије говоре руководиоци разних партија претећи камом позивајући се на свој „тисућљетни сан” о самосталној држави Хрватског народа. Помињали су план Анте Павелића, по коме једна трећина Срба треба да буде расељена, друга побијена, трећа покрштена. Из тог мрачног арсенала усташке прошлости искрсле су шаховнице, усташке униформе и поздрав.

    ИЗБЈЕГЛИЧКА КОЛОНА 1995. ГОДИНЕ

    Ал’ се Срби клати не дадоше. Пет година су бранили своја огњишта очекујући правду од Међународне заједнице. Пред најзедом надмоћне Туђманове солдатеске 5. августа 1995. године, кренули су у непрегледним колонама према Босни и Србији да би спасли голи живот.
    1995. године као да се затворио круг постојања Баније, Лике и Кордуна, када је повампирено усташтво у Хрватској одлучило да Хрватску треба очистити од Срба тако што би их покрстили, побили или протјерали.
    Без најаве 5. августа 1995. године почела је најезда на цивилно становништво које је кренуло да се спасе у Србији. У непрегледној колони коју је без стида пратио скоро цијели свијет Срби из Баније, Лике и Кордуна су јединственом маршутом преко Босанске Крајине кренули у Србију да потраже уточиште. У годинама од 1990–1995. Србији су биле заведене санкције, према којима дjеца у Србији нису могла да виде ни Пају Патка, што је за посљедицу имало огромну инфлацију и немогућност становништва да купи ни лијекове ни храну. И тако сама осиромашена Србија је дочекивала своју прогнану браћу са друге стране Дрине и Уне. Данас је Банија већином пуста. Зарасле су њене одњеговане ливаде, њиве су прекривене густим шипражјем и дрвећем. Села су скоро сасвим пуста са пропалим кућама, гробља оскрнављена, споменици срушени. У природи нема ни врапца ни голуба, а ласте се не враћају из топлих крајева у њене сунчане долине. И сва права из радног односа су ускраћена, а нарочито право на пензије које ни до данашњих дана није остварено, иако им то по међународним прописима припада.
    Иако су протеклих деценију и по Банијци у Србији и уз помоћ Србије обезбиједили своја нова станишта и услове за живот, Банија им увијек лежи у срцу. Они још увијек чекају да ће се и међународна заједница умилостивити да протераним Србима из Хрватске обезбиједи услове да ова права остваре по међународним прописима. Али, како рече пјесник Ђура Јакшић „А Србин ћути, ћути и трпи, ал’ не да ђаво ил не да Бог”.
    Данас њихове куће зјапе празнином и тугују ћутањем, напуштене и од неба и земље. Небо им кишом и олујама позлеђује ране, а земља травом и коровом замеће трагове.

    Душанка Лукић

    АУТОРКА ОВОГ ТЕКСТА РОДОМ ЈЕ ИЗ ДОЊЕГ ЈАВОРЊА, ДВОР, ИСТОРИЧАР И МАГИСТАР ПОЛИТИЧКИХ НАУКА, БИЛА ЈЕ ПОМОЋНИК МИНИСТРА ЗА РАД И СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ ОД 1983. ДО 2001. ГОДИНЕ.

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 39/2019.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈАКШИћИ НА ПРОСТОРУ ГОРСКОГ КОТАРА, БАНИЈЕ И ЛИКЕ

    Вдадика Данило Јакшић

    Најзначајнија дичност на наведеним просторима у ХVIII веку био је вдадика Данило Јакшић о коме пише прота Манојло Грбић у својој књизи „Карловачко вдадичанство“, издање Карловац, 1891. У наведеној књизи Грбић приказује, на поузданим изворима, поједине периоде досељавања Срба у Хрватску, Славонију, Банију, Лику, Крбаву, Кордун, Приморску Крајину, Горски Котар и даље све до Трста.
    Данидо Јакшић рођен је на сами Божић 1715. у Српским Моравицама код Гомирја и то од тежачкијех родитеља: од оца Милете и матере Стојне. Он је као дијете дошао у манастир Гомирје и ту све изучио што је научио. Осим свога манастира није нигде више био у школи, пише Манојло Грбић.
    Још као јереј и архимандрит Данило Јакшић се истакао као човјек свијетлог лика и високог морала, добротвор, борац против унијаћења Срба, што га је довело до подожаја карловачког митрополита. Јула месеца 1750. Свети синод изабрао га је за вкадику Карловачког владичанства. На овој дужности остао је до своје смрти 1771. године.
    За читаво време његовог владиковања борио се са државним властима и хрватским племством због њиховог упорног настојања да се унијаћење спроведе до краја, што је угрожавало и сам опстанак православља и православне цркве у вдадичанству. Обраћао се за помоћ највишим органима власти у Бечу, па у једној представци коју је 1751. године упутио у Беч Данидо тврди да је Жумберак насељен Србима и да тамо имају православне парохије. Као доказ своје тврдње наводи нека имена у српским породицама. Тако на пример у породици Прашчевић налазе се имена Петар, Јован, Тадија, Марко, Тодор, Јакша…
    Не само унијаћење него насиље вдастеле Зрињски и Франкопана који су захтевали да им Срби служе као да су им кметови. Грофови су захтевали да Срби напусте њихову земљу ако их не признају за господаре. Срби су се жалили да не могу служити два господара и тражили од крањске властеле да их заштити од кнезова Зрињских и Франкопана. Земље у Врбовском и Моравици држао је кнез Зрињски, а у Каменском кнез Франкопан Тржачки.
    Ова борба између Срба и грофа Франкопана трајала је дуго све док није дошло до закључења уговора између грофа Франкопана и Срба 1657. о предаји земље на којој су живјели. Уговор је потписан у Огулину 13. јула 1657. а потврђен је од цара Леоподда 8.
    марта 1659. Исти уговор потврдио је и цар Карло 27. августа 1727. и царица Марија Терезија 17. марта 1759. године. Са српским народом, који је у 15. и 16. веку бежао из Херцеговине и средње Босне испред Турака, бежали су и православни свештеници. Међу 45 свештеника Манојло Грбић спомиње и калуђера Ђорђа Јакшића, који је дошао из Црне Горе и са 60 породица прешао Саву код Јасеновца и населили се у Банију.
    Бреме на плећима владике Данила Јакшића, духовног вође српског народа, није била само борба против унијаћења од стране католичке цркве и обесправљивања од стране грофова-кнезова Франкопана и Зрињских, него и борба против превараната грчке православне цркве на челу са свештеником Грком Омеро Дамаскином. Под изговором да се ради о једном православном народу Грци нису дозволили у православном дијелу Трста, у коме су били насељени Срби и Грци, да Срби имају своје свештенике, него да богослужења у цркви и друге вјерске обреде врше само грчки свештеници. Вдадика Данило Јакшић путовао је у Трст да измири Србе и Грке, што му је успело, ади на кратко. Поново је ишао у Трст са намјером да тамо постави и српског свештеника, али се томе Грци супроставе.
    Морао се обратити царском двору за интервенцију и помоћ. Беч је 9. маја 1769. године донео оддуку којом је дозвољено да се „како за сада тако и за будуће има бирати српски свештеник и то из Карловачког владичанства и са владичинијем одобрењем“. Ипак, тек од 1782. Срби и Грци имали су, у Трсту, своје засебне црквене општине.
    Као вриједан и хуман човјек, владика Данило Јакшић често је слао калуђере из Гомирја да посјете „Србе у Карловцу, а особито да посете болесне војнике у болници и сужње по тамницама“. Био је човек високог морала, и светлог лика, добротвор и борац против унијаћења и разних неправди чињених српском народу, до краја свога живота.
    Умро је 1771. године.

    Извор: Јово Јакшић – Јакшићи кроз векове, Београд, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ НА БАНИЈИ

    https://www.youtube.com/watch?v=PTQ-4PYNTak

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БАНИЈА У СРЦУ

    Послије пропасти српске државе у средњем вијеку многи Срби су били присиљени да, бјежећи испред Турака, напусте станиште својих предака и да постану избјеглице, номади и бескућници. Многе сеобе је изазвало, прије свега, турско насиље, а подстицала их је хрватска и аустријска власт, ради насељавања напуштених подручја и ангажовања Срба у борбе против Турака. С обзиром да су Срби, на матичним стаништима, остали без кућа, земље, власти и цркве, били су присиљени да се селе (бјеже) и да траже другу отаџбину. Послије вјековног сељакања по Босни и Херцеговини многи су је нашли на Банији. Већина Срба, који су насељавали Банију, поријеклом су из матичних области српског народа: западне Србије, дијелова Шумадије, Косова, сјеверних дијелова Црне Горе и Херцеговине. У неким историјским изворима спомиње се и Македонија. Докази за то су: историјски документи, иста имена, презимена, вјерски и други обичаји породица које су населиле Банију и оних које и данас живе у матичним областима. Прва већа група Срба стигла је на Банију 1480. године. Прешли су ријеку Уну код Костајнице, а нешто касније и код Новог Града. Краљ Матијаш Корвин населио је у Костајницу у село Комоговину око 800 породица српских ратника. Као добре војнике ангажовао их је за одбрану аустро-хрватске границе. Срби су, најчешће, насељавали пусте просторе и на њима заснивали домаћинство. О томе постоје бројни историјски документи и докази. Постепеним досељавањем у XVI, XVII и XVIII вијеку, српски народ је постао доминантан на просторима цијеле Баније. Бројчану доминацију (без општине Сисак) задржали су Срби све до деведесетих година 20. вијека. Нису Срби, досељавајући се на територију данашње Баније протерали Хрвате и њихове кметове, како су некада тврдили, па и данас доказују неки хрватски политичари и повјесничари-историчари, већ су се многи Срби досељавали на молбе и позиве Хрвата и заједно са њима вјековима бранили Хрватску и Аустрију од провала и напада Турака. У сеобама Срба на Банију, њиховој историји, начину живљења, учешћу у ратовима, обичајима, страдањима и односу према другим народима, мало је истраживача, прије свих, историчара, томе посветило већу пажњу. Ипак и овом приликом треба истаћи да су на истраживању и обради историје Банске Крајине, и свега што је за њу везано, највише истраживали и дали видан допринос Манојло Грбић, Милан Радека, др Драгутин Павићевић, др Душан Кораћ и др Војин С. Дебић. Кад више није било реалне опасности од поновне турске најезде у Хрватску и Аустрију, тј. кад више нису били потребни Срби да бране Хрватску и Аустрију од Турака, један угледни Србин тога времена је записао: „Па нека би из овога увјерила се нека наша занесена браћа од стране Хрвата, како нас Србље љуто бољети мора, када нам онако гордо у нерасуђено пребаце, да смо дошли овамо као Цигани, па да домаћијема тобоже крух отимљемо! Да су Хрвати, старосједеоци били кадри ове земље бранити од Турака, не би се били ни расељавали с њих, нити би земља опустјела. А да не буде овуда пустијех земаља, не би се нити Србљи имали куда насељавати. Нити су се Хрвати расељавали одавде од добра или од помаме, нити су се Србљи весела срца овуда насељавали, и стога судим: да за то, ни једни ни други, не заслужују пријекоре. Наши су дједови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци и са својом православном вјером у души. Оружјем су помагали одбранити ову земљу од Турака. По царевом обећању ту земљу су стекли, бранећи је својом крвљу. Банија је средином XV вијека постала саставни дио Војне крајине, тј. дио организованог пограничног подручја Хрватске и Славоније чија је основна намјена била одбрана од напада Турака. „Два чиниоца су одлучујуће утицала на крајишку одбрану (у XVI в.) Пребези (ускоци) из Турске, који временом постају веома цијењени војници, због чега се њемачки команданти и хрватски великаши залажу за њихово пресељавање”. Постепеним досељавањем Срба у Хрватску, Војна крајина је нарочито војнички ојачала. Досељени Срби су били обавезни да служе војску и да бране Хрватску и Аустрију. Сви способни мушкарци од 18. до 60. године живота морали су служити војску и бранити Војну крајину од непријатеља. Морали су, као војници Аустрије, учествовати у ратним походима широм Европе. Захваљујући учешћу Срба у аустријској, а тиме и хрватској војсци, она је била једна од најбољих војски тадашње Европе. Управо због војничких врлина: храбрости, издржљивости и спремности на жртве Срба–ратника, Аустрија се вјековима упорно залагала за очување Војне крајине.

    ЦРВЕНИ СЊЕГОВИ БАНИЈЕ

    На Банији је вјековима трајала борба за живот и у рату и у миру. Ратови су били чести, а мирнодопско вријеме кратко трајало. У њој су зими у рату, сњегови били црвени од крви. Банијци су то схватили као судбину која је трајала скоро пет вјекова. Били су живи бедем Аустрије за одбрану од Турака. Свака мајка је при првом порођају сина намијенила за војника, кћерку васпитавала да се снађе као удовица и подиже своју нејач без оца. Сигурно су ти сурови услови опстанка утицали на карактерне особине народа Баније као што су искреност, непосредност, солидарност, правдољубивост, марљивост, духовитост. Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини. Можда су због таквих карактерних особина брзо заборављали и лако праштали нанијете недаће, материјалне и људске жртве. А можда су због тога и били тако храбри и увjерени у бољу будућност, када су се на почетку Другог свjетског рата масовно и добровољно сврставали у своје чете, одреде, бригаде и своју чувену Седму Банијску дивизију. Многи се нису никад вратили. Њих 6.886, које по имену и презимену, мjесту поријекла и годинама живота помиње Стана Џакула Ниџовић у другом дијелу књиге. Већина је имала само двадесетак година. И срца испуњена љубављу и надом да ће истјерати надмоћног непријатеља са своје земље и вратити мир и спокој својим зеленим долинама и житним пољима. Нажалост, наде су се претварале у сурову стварност и нису имали прилику да остваре своје снове и бољу будућност. Остали су вјечно млади и непромијенљиви састав своје славне Седме Банијске.

    ДИО БАНИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ У ДОЛИНИ РИЈЕКЕ РАМЕ

    Њихове мајке, сестре, супруге и дјеца никад нису престали да чежњивим погледом упиру очи у даљину, ишчекујући да ће се у раним прољећним јутрима однекуд појавити њихов насмијани лик. И нису са главе скидале црни рубац, уздишу и мисле на њих. Њихови ликови су остали, у бљештавом сунчевом сјају, бистрој јутарњој роси, златном класју и тајновитим шумским хладовима Козаре, Зеленгоре, Петрове горе, Чемернице и других предјела Баније, Босанске крајине и Црне Горе. Њихове године се не броје по трајању живота, већ трајању легенде о њиховој храбрости и херојству. Они су оличавани на споменицима палим борцима, око којих су се окупљале младе генерације да им одају почаст и уче на њиховом примјеру како се чува домовина. Преживјели другови у знак сјећања на њих, именовали су њиховим именима новоизграђене школе, болнице, фабрике, улице. Њихова имена су добијала и дјеца браће и сестара. Нема дјетета рођеног на Банији ко није знао гдје је све прошла седма Банијска и које није поносно запjевало: „Кордун, Босна, Банија и Лика – то је браћо чвршће од челика”. Почетком деведесетих опет се над Банијом надвио црни облак слутње и страха. Са невјерицом су слушали шта са радија и телевизије говоре руководиоци разних партија претећи камом позивајући се на свој „тисућљетни сан” о самосталној држави Хрватског народа. Помињали су план Анте Павелића, по коме једна трећина Срба треба да буде расељена, друга побијена, трећа покрштена. Из тог мрачног арсенала усташке прошлости искрсле су шаховнице, усташке униформе и поздрав.

    ИЗБЈЕГЛИЧКА КОЛОНА 1995. ГОДИНЕ

    Ал’ се Срби клати не дадоше. Пет година су бранили своја огњишта очекујући правду од Међународне заједнице. Пред најзедом надмоћне Туђманове солдатеске 5. августа 1995. године, кренули су у непрегледним колонама према Босни и Србији да би спасли голи живот. 1995. године као да се затворио круг постојања Баније, Лике и Кордуна, када је повампирено усташтво у Хрватској одлучило да Хрватску треба очистити од Срба тако што би их покрстили, побили или протјерали. Без најаве 5. августа 1995. године почела је најезда на цивилно становништво које је кренуло да се спасе у Србији. У непрегледној колони коју је без стида пратио скоро цијели свијет Срби из Баније, Лике и Кордуна су јединственом маршутом преко Босанске Крајине кренули у Србију да потраже уточиште. У годинама од 1990–1995. Србији су биле заведене санкције, према којима дjеца у Србији нису могла да виде ни Пају Патка, што је за посљедицу имало огромну инфлацију и немогућност становништва да купи ни лијекове ни храну. И тако сама осиромашена Србија је дочекивала своју прогнану браћу са друге стране Дрине и Уне. Данас је Банија већином пуста. Зарасле су њене одњеговане ливаде, њиве су прекривене густим шипражјем и дрвећем. Села су скоро сасвим пуста са пропалим кућама, гробља оскрнављена, споменици срушени. У природи нема ни врапца ни голуба, а ласте се не враћају из топлих крајева у њене сунчане долине. И сва права из радног односа су ускраћена, а нарочито право на пензије које ни до данашњих дана није остварено, иако им то по међународним прописима припада. Иако су протеклих деценију и по Банијци у Србији и уз помоћ Србије обезбиједили своја нова станишта и услове за живот, Банија им увијек лежи у срцу. Они још увијек чекају да ће се и међународна заједница умилостивити да протераним Србима из Хрватске обезбиједи услове да ова права остваре по међународним прописима. Али, како рече пјесник Ђура Јакшић „А Србин ћути, ћути и трпи, ал’ не да ђаво ил не да Бог”. Данас њихове куће зјапе празнином и тугују ћутањем, напуштене и од неба и земље. Небо им кишом и олујама позлеђује ране, а земља травом и коровом замеће трагове.

    АУТОРКА ОВОГ ТЕКСТА Душанка Лукић, РОДОМ ЈЕ ИЗ ДОЊЕГ ЈАВОРЊА, ДВОР, ИСТОРИЧАР И МАГИСТАР ПОЛИТИЧКИХ НАУКА, БИЛА ЈЕ ПОМОЋНИК МИНИСТРА ЗА РАД И СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ ОД 1983. ДО 2001. ГОДИНЕ.

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 39

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Легендарна браћа Сељан

    СРПСКИ ИСТРАЖИВАЧИ СА БАНИЈЕ

    Браћа Сељан су родом из Карловца, на Банији, у тадашњој Аустроугарској монархији. Мирко је рођен 5. априла 1871. и био је геометар, истраживач и атлетичар. Године 1898. у Петрограду победио је у трци на 12 врста (12.810,6 метара) у времену од 60 минута. Проглашен је светским прваком у брзом и истрајном ходању, после завршетка спортског путовања пешице од Петрограда до Париза у дужини од 2760 километара који је прешао за 110 дана, у периоду између 13. јула и 10. децембра 1898. Стево је рођен 19. августа 1876. такође у Карловцу. Он је такође кренуо стопама старијег брата. Мирко је по завршетку гимназије војни рок служио у Трансилванији, а Стево у Пули. Мирко се потом запошљава као инжењер и одлази у Будимпешту где ради на регулацији Дунава. Стево се пак враћа у Карловац и у оближњем месту Метлица ради као апотекарски помоћник. Мирко свој рад наставља у Петрограду где ради на регулацији Неве. Мирко и Стево кренули су 12. јануара 1899. на пут око света. За Мирка тај пут је трајао 15 и по година. Исте године путујући преко Египта, Судана, Јемена, Џибутија и Сомалије, стигли су у Абесинију, данашњу Етиопију. Одлазак у Африку није био случајан. Наиме, приликом Мирковог боравка у Русији, старији Сељан је имао прилику да се упозна са руским тежњама да свој утицај прошире у православном свету. Абесинија је од апостолских времена била хришћанска царевина. У етиопској престоници Адис Абеби, на двору цара Менелика II, у Гиби на брду Ентото у еукалиптусовој шуми, браћа Сељан су лепо дочекана. Захваљујући подршци двојице утицајних руских официра, Александра Булатовича и Николаја Леонтијева који су служили етиопског владара, испрва су били војни инструктори дворске гарде. Недуго потом са Русом Леонтијевим одлазе у јужну покрајину, између реке Омо и језера Туркана. Овде је Мирко постављен за гувернера, а брат му постаје заменик. Одмах су кренули да граде путеве и мостове, а такође и железницу од Харере до Ђибутија. У том подручју ратоборних црначких племена Бако, Куре, Оламци, Туркана настају његови први етнографски списи. Њих двојица су први пут урадили мапу јужне покрајине Туркана. Том приликом сакупили су и 133 етнографска предмета: одеће, оружја, накита и коњаничке опреме. Своју прву афричку мисију окончали су 1902. године. Од етиопског цара су као признање за уложен труд и успешно обављен посао добили највећа одликовања. Вративши се кући, сакупљену и написану богату етнографску, географску, хидрографску, антропогеографску и етнологијску грађу поклонили су Народном музеју у Загребу. Браћа нису дуго могла да мирују. Већ следеће 1903. године Мирко и Стево Сељан путују за Јужну Америку и стижу у Рио де Жанеиро. У Бразилу су у служби тамошње владе истраживали токове река, трагали за путем исток-запад, а успут су ступили у везу са индијанским племеном Гварани. Своје проналаске и етнографску грађу о домороцима су објавили у Аргентини. Потом су обишли замало све земље Јужне и Северне Америке. Обављали су етнолошка, геолошка и археолошка истраживања. Године 1912. Стево остаје у Сједињеним Државама ради прикупљања новца, а Мирко је кренуо у средишње неоткривене пределе Перуа. Мирко Сељан је трагао за путевима који повезују пацифичке обале источног Перуа и Амазоније. По другим изворима он је кренуо да пронађе Гран Пајатен која је важила више за мит него за стварност. Старији Сељан је 10. априла 1913. са свега осморо особа кренуо у експедицију. Међу њима је као водич била и Индијанка Хулијана Родригез Картахена. Касније се број чланова пратње повећао на седамнаест. На њихову несрећу одабрали су тежи пут према кањону Хуансаначе, поред набујале реке Хелаче коју у том кишном периоду, експедиција никако није могла да пређе. Улогорили су се на локалитету Криснеха у прашуми Сан Мартина. Време је пролазило без икакве шансе да се крене даље. Киша је непрестано лила. Полако су и залихе хране нестајале. Понеки су оболели од маларије. Очај је све више растао међу члановима пратње. Почело је говоркање како ће Мирко Сељан побити све који не буду наставили пут. Индијанка Хуалина са којом Мирко од самог почетка није гајио добре односе, успела је да побегне из кампа. Зачули су се пуцњи и ту престају све информације о даљој судбини Мирка Сељана. Десило се то око 12. маја 1913. године. Стево Сељан је учествовао у неуспелој експедицији у потрази за братом. Касније је путовао по разним америчким државама и радио као надзорник шума истражујући и руднике разних руда. На крају се настанио у Бразилу где се бавио експлоатацијом мангана. Стево се касније и венчао са једном лепом Бразилком, Маријом Араси. Стево Сељан је преминуо 7. јуна 1936. године у месту Оуро Прето. Браћа Сељан објављивали су на разним језицима многе путописне цртице и неколико већих списа, а међу њима и „Слапови Гуарја” (1905), „Истраживачка путовања двојице Југо-Словена по Бразилу и суседним републикама (1919). Збирке предмета материјалне културе домородаца у Етиопији и Јужној Америци поклонили су Етнографском музеју у Загребу.

    Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 26/2016.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Легендарна браћа Сељан

    СРПСКИ ИСТРАЖИВАЧИ СА БАНИЈЕ

    Браћа Сељан су родом из Карловца, на Банији, у тадашњој Аустроугарској монархији. Мирко је рођен 5. априла 1871. и био је геометар, истраживач и атлетичар. Године 1898. у Петрограду победио је у трци на 12 врста (12.810,6 метара) у времену од 60 минута. Проглашен је светским прваком у брзом и истрајном ходању, после завршетка спортског путовања пешице од Петрограда до Париза у дужини од 2760 километара који је прешао за 110 дана, у периоду између 13. јула и 10. децембра 1898. Стево је рођен 19. августа 1876. такође у Карловцу. Он је такође кренуо стопама старијег брата. Мирко је по завршетку гимназије војни рок служио у Трансилванији, а Стево у Пули. Мирко се потом запошљава као инжењер и одлази у Будимпешту где ради на регулацији Дунава. Стево се пак враћа у Карловац и у оближњем месту Метлица ради као апотекарски помоћник. Мирко свој рад наставља у Петрограду где ради на регулацији Неве. Мирко и Стево кренули су 12. јануара 1899. на пут око света. За Мирка тај пут је трајао 15 и по година. Исте године путујући преко Египта, Судана, Јемена, Џибутија и Сомалије, стигли су у Абесинију, данашњу Етиопију. Одлазак у Африку није био случајан. Наиме, приликом Мирковог боравка у Русији, старији Сељан је имао прилику да се упозна са руским тежњама да свој утицај прошире у православном свету. Абесинија је од апостолских времена била хришћанска царевина. У етиопској престоници Адис Абеби, на двору цара Менелика II, у Гиби на брду Ентото у еукалиптусовој шуми, браћа Сељан су лепо дочекана. Захваљујући подршци двојице утицајних руских официра, Александра Булатовича и Николаја Леонтијева који су служили етиопског владара, испрва су били војни инструктори дворске гарде. Недуго потом са Русом Леонтијевим одлазе у јужну покрајину, између реке Омо и језера Туркана. Овде је Мирко постављен за гувернера, а брат му постаје заменик. Одмах су кренули да граде путеве и мостове, а такође и железницу од Харере до Ђибутија. У том подручју ратоборних црначких племена Бако, Куре, Оламци, Туркана настају његови први етнографски списи. Њих двојица су први пут урадили мапу јужне покрајине Туркана. Том приликом сакупили су и 133 етнографска предмета: одеће, оружја, накита и коњаничке опреме. Своју прву афричку мисију окончали су 1902. године. Од етиопског цара су као признање за уложен труд и успешно обављен посао добили највећа одликовања. Вративши се кући, сакупљену и написану богату етнографску, географску, хидрографску, антропогеографску и етнологијску грађу поклонили су Народном музеју у Загребу. Браћа нису дуго могла да мирују. Већ следеће 1903. године Мирко и Стево Сељан путују за Јужну Америку и стижу у Рио де Жанеиро. У Бразилу су у служби тамошње владе истраживали токове река, трагали за путем исток-запад, а успут су ступили у везу са индијанским племеном Гварани. Своје проналаске и етнографску грађу о домороцима су објавили у Аргентини. Потом су обишли замало све земље Јужне и Северне Америке. Обављали су етнолошка, геолошка и археолошка истраживања. Године 1912. Стево остаје у Сједињеним Државама ради прикупљања новца, а Мирко је кренуо у средишње неоткривене пределе Перуа. Мирко Сељан је трагао за путевима који повезују пацифичке обале источног Перуа и Амазоније. По другим изворима он је кренуо да пронађе Гран Пајатен која је важила више за мит него за стварност. Старији Сељан је 10. априла 1913. са свега осморо особа кренуо у експедицију. Међу њима је као водич била и Индијанка Хулијана Родригез Картахена. Касније се број чланова пратње повећао на седамнаест. На њихову несрећу одабрали су тежи пут према кањону Хуансаначе, поред набујале реке Хелаче коју у том кишном периоду, експедиција никако није могла да пређе. Улогорили су се на локалитету Криснеха у прашуми Сан Мартина. Време је пролазило без икакве шансе да се крене даље. Киша је непрестано лила. Полако су и залихе хране нестајале. Понеки су оболели од маларије. Очај је све више растао међу члановима пратње. Почело је говоркање како ће Мирко Сељан побити све који не буду наставили пут. Индијанка Хуалина са којом Мирко од самог почетка није гајио добре односе, успела је да побегне из кампа. Зачули су се пуцњи и ту престају све информације о даљој судбини Мирка Сељана. Десило се то око 12. маја 1913. године. Стево Сељан је учествовао у неуспелој експедицији у потрази за братом. Касније је путовао по разним америчким државама и радио као надзорник шума истражујући и руднике разних руда. На крају се настанио у Бразилу где се бавио експлоатацијом мангана. Стево се касније и венчао са једном лепом Бразилком, Маријом Араси. Стево Сељан је преминуо 7. јуна 1936. године у месту Оуро Прето. Браћа Сељан објављивали су на разним језицима многе путописне цртице и неколико већих списа, а међу њима и „Слапови Гуарја” (1905), „Истраживачка путовања двојице Југо-Словена по Бразилу и суседним републикама (1919). Збирке предмета материјалне културе домородаца у Етиопији и Јужној Америци поклонили су Етнографском музеју у Загребу.

    Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 26/2016.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПИСАЦ МИЛОШ КОРДИЋ ОЖИВЉАВА УСПОМЕНЕ НА СЕДМУ БАНИЈСКУ УДАРНУ ДИВИЗИЈУ КОЈА ЈЕ ОСНОВАНА ПРИЈЕ 75 ГОДИНА

    О ПУТЕВИМА БОРБЕ ЈЕДНЕ МЛАДОСТИ, ОД КЛАСНИЋА ДО ИЛИРСКЕ БИСТРИЦЕ

    Аутор: Милош Кордић

    У сриједу, 22. новембра, навршило се 75 година од оснивања Седме банијске ударне дивизије. Већина нас који смо данас живи, не сјећамо се тог новембарског дана 1942. године. Дана у лијепом банијском селу Класнићу, гдје је формирана дивизија. У Народноослободилачкој борби била је седма од њих 53 колико их је имала партизанска војска. На њеном челу били су њени, први: Павле Јакшић, командант, Ђуро Кладарин, комесар, Милан Павловић, замјеник команданта, и Војислав Ђокић, начелник штаба. Да споменем само њих. Јер попис оних који су се касније смјењивали у руковођењу дивизијом, осим Кладарина, оних који су руководили њеним бригадама, батаљонима, био би веома дугачак.

    БОРИЛИ СЕ И НЕСТАЈАЛИ ПО СВИМ СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

    Велим, не сјећамо се. Јер и сјећања често умиру брже од оних који би требало или који би могли да се сјећају. Па да своја сјећања преносе даље. Да их преносе нама који би требало да их проносимо такође даље: или усмено или причом у запису. И да укажемо на оно што смо ми чули и прочитали. Што се сачувало, што смо сачували. Да се бар нешто зна од те, неко каже овакве, неко онакве прошлости. Ја кажем: и славне прошлости. И да нам се она никад баш скроз-наскроз не заборави. А да се поновила – то јесте. Нека је било и овако и онако, нека је било с грешкама, са заблудама, а не може се рећи да их није било – било их је (иако није увијек поштено историјским догађајима судити из угла овог времена, с накнадном памећу), нека је било и са идеологијом која је водила и странпутицама којима није ни требало ићи, али мора се одати признање и исказивати вјечно поштовање једној младости која се за неку своју вјеру у борбу против хрватског и њемачког фашизма, за вјеру у боље, праведније сутра и, напокон, за вјеру у слободу, која се, та младост, постројила 22. новембра 1942. у Класнићу. Са свијешћу или не о томе колико ће је заувијек остати по врлетима, равницама, у ријекама и мочварама којима ће дивизија ходити и беспоштедно се борити. И нестајати. Они су се, ти млади људи, њих око 3.400 бораца (бројеви се у појединим књигама и документима разликују) постројили и кренули. И недуго затим отишли са Баније (негдје пише: њих 3.200 бораца.) Да би се ни пуну годину касније, прошавши жестоке и крваве борбе по Босни, Херцеговини, прошавши офанзиве, те послије Пете, на Сутјесци, Зеленгори, уз стихове народног пјесника: Црна Горо, не треба ти кише, Бановци те крвљу натопише… Њих око 600 (у неким документима пише: нешто више од 500), рањених и тешко рањених, болесних, тифусних… вратило. Па се изгинула Седма дивизија поново рађала и попуњавала: на Банији су, за вријеме кад дивизије није било ту, створене двије нове бригаде: Прва, касније Трећа, 1. маја 1943. године, у Комоговини, под командом Ђуре Бакрача, а Друга, односно Четврта, 30. јуна исте године, у Обљају, под командом Петра Маљковића. А да ли је требало да иду? Е, то је дуга и друга прича. То је прича за коју сам много пута и многе питао. Али је вријеме за одговоре прошло. И отишло у своју историју као науку која припада историчарима – да они трагајући кроз њу и по њој долазе и дођу до истине. Отишло је вријеме у своју тишину. А њу морамо, јер смо дужни, прекидати ми који би требало да се сјећамо њихових сјећања. Ми, који би требало бар на овај дан или поводом њега да их оживљавамо, да кажемо коју о путевима борбе једне младости, о путевима од Класнића до Илирске Бистрице. Код које је Седма дивизија завршила свој борбени пут.

    ЗАПИСИ У КУРИРУ

    Ово су ријечи некога ко је рођен непуне двије године послије тог 22. новембра. Ријечи некога кога је занимало, између осталог, и много тога што се дешавало на просторима Баније у Другом свјетском рату. Па је сакупљао књиге, брошуре, читао, питао, слушао и, колико је знао и умио, скромно и писао и говорио о томе и тако то преносио другима. Али није сјећање, с поштовањем према том периоду, према тој младости, према том страдалничком углавном српском народу Баније, баш сасвим пропадало и пропало. Колико је само дјечји лист Курир, који је излазио у Сиску, у чијем сам уређивању учествовао готово од самог оснивања… Колико је у њему текстова о Седмој дивизији, о њеним бригадама, о Неретви, Сутјесци, о народним херојима Баније, борцима и многима који су радили у позадини, текстова о првим партизанским гимназијама у Рујевцу и Глини, о првом партизанском слету у Трновцу, првом на читавом ратом захваћеном простору бивше Југославије… Колико је само у њему текстова објављено… И тако даље. Имао сам прилику да упознам многе банијске (и не само њих) народне хероје, генерале, адмирале, официре и многе банијске борце и, наравно, борце 7. банијске ударне дивизије. Често сам ишао до мјеста на којима су извршени бројни усташки покољи, злочини: Бајић јаме (код Костајнице), Глина, Бански Грабовац, Горње Табориште и друга. Нема на Банији чисто српског села или села с мијешаним становништвом у коме Срби нису најзвјерскије страдали, а села уништавана, пљачкана, паљена. И у Јасеновцу сам био прије него што је подигнут споменик, и на његовом откривању и касније много пута био, као и на другој обали Уне – у Градини. Био на мјестима гдје су били избјеглички логори народа, гдје су оснивани одреди: Чавић брдо, Калине, Черкезовац… И био на једном давном обиљежавању, мислим 20. годишњице од оснивања дивизије, кад смо ми, ђаци Учитељске школе путовали „ћиром” и неким камионима од Петриње до Маје, а онда до Класнића и касније – назад до станице у Маји. Можда се тада откривао и споменик Седмој дивизији… Говорио је Милан Мићун Павловић. Касније сам више пута, и са породицом, али и послом обилазио то мјесто, тај споменик у Класнићу. И нека се ове ријечи не схвате као било какво хвалисање – нема потребе за тим, јер нисам ја баш увијек ишао сам. Било је у мојој генерацији нас који смо слушали, читали, обилазили… Неки од њих, избјеглице, прогнаници, данас су овдје, по Београду, по Србији. Богу хвала, живи.

    СВЈЕДОЧАНСТВА У ДЈЕЛИМА БАНИЈСКИХ КЊИЖЕВНИКА

    Путујући историјом дивизије, боравио сам у Рипачком кланцу, на отварању чесме коју је подигла Општина Костајница близу села гдје је погинуо Живко Бронзић. Касније проглашен народним херојем. Застајао сам више пута на Прењу, у долини Раме… Са породицом сам обишао и Сутјеску, Тјентиште… И причао им колико сам знао. А то што сам знао, научио сам из књига и бројних објављених сјећања оних су се ту борили, гинули, умирали… Посебно из књига Ђуре Кладарина, Славка Боројевића, Јове Боројевића и из књига и записа многих других. Оне који су писали о борбама и страдањима на Банији, као и о борбеном путу Седме дивизије, тешко би било и набројати. А ту су и књижевници Баније који су то вријеме и умјетнички описали у својим дјелима: Милан Ножинић, рођен 1921. године у Јошавици (Петриња), Петар Вукмировић, рођен 1924. у Врпољу (Двор на Уни), Ђорђе Ђурић, рођен 1929. у Кињачкој (Сисак), Драган Божић, рођен 1931. у Обљају (Глина)… Само њих, који су преминули, да поменем. Ножинић је аутор романа Демоња. За који је још давно, кад се појавио, један критичар, а данас се не сјећам који, написао да је, по књижевним вриједностима и по ширини епике којом обухвата Народноослободилачку борбу на Банији и у Славонији, одмах до романа Пролом Бранка Ћопића и Песма Оскара Давича. О Демоњи, кад се 1956. појавио у својој коначној верзији, писао је, 1957. године, између осталих, и Меша Селимовић. Петар Вукмировић је пјесник, како каже књижевни историчар Станко Кораћ, који је предано пратио и писао о књижевности која се рађала и постојала и на Банији. Кораћ каже да је Вукмировић „везан за Банију, за њене брежуљке и лугове. Најпотреснија тема коју варира на више начина је Глина и покољ Срба 1941. И у поезији овог пјесника чује се тон ојађености са траумом коју носи из рата.” Ђорђе Ђурић је и пјесник и прозни писац: и за одрасле и за дјецу. У прози је описао страхоте кроз које је прошао као дијете логораш. У поезији су му најупечатљивија страдања његовог народа. Тако у поеми Звијезде не читају поруке, посвећеној херојској епопеји народа Баније, а она се у ствари односи на борце Седме дивизије, пише: (..) Ратници су умирали за сутрашњи осмијех свијета, а вјетрови ће примити вијести и даровати пространствима планина гдје су Банијци расули кости и срца у којима је угасла ватра наде… Драган Божић почео је поезијом. Већ послије прве збирке ушао је у прозу (или проза у њега) и остао јој вјеран до краја живота. Његове приповијетке описују, између осталог, страдања његовог народа из српских села са Суве међе. Односно људи одвођених на глинска стратишта. О чему најбоље свједочи и збирка приповједака Устаници из жита. Божић је као дванаестогодишњи дјечак прошао онај познати страдалнички пут у збјегу народа Баније – од Баније преко Босне па до Херцеговине и назад – и веома упечатљиво лирски исписује га у роману за дјецу (и не само за дјецу) Кад се појави црвени коњ. Овај изузетно плодан и награђиван писац, у књизи приповједака Уз Купу свједочи и о трагичним догађањима која су задесила српске грађане Сиска у посљедњем грађанском рату у Хрватској.

    ДИВИЗИЈУ ИЗЊЕДРИО НАРОД

    О паклу хрватског усташког логора у Јасеновцу, најкрволочнијег логора смрти на тлу Европе у Другом свјетском рату, написано је море литературе: од публицистике, историјских књига до романа. И никад те литературе доста. О томе како се у вријеме социјалистичке Југославије о паклу у том логору (Јасеновац је на крајњем источном углу Баније, на ушћу Уне у Саву) није смјело ни писати ни говорити, причају они који до грађанских ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини никад ништа о томе нису читали. А да ли је тај логор могао да буде раније ослобођен, одавно је то питање без одговора. Само, до када? Овај текст, у ствари подсјећање, скромна је унутрашња обавеза аутора према свима онима из Седме банијске ударне дивизије који су војевали и јуначки гинули по небеским каменим брдима изнад Неретве, Сутјеске, од врхова Зеленгоре па до, да поновим, Илирске Бистрице. И дуг према његовим сељанима који су, заједно са онима већ поменутим страдалницима, остављали своје кости по том крвавом путу. А њих није мало. Јер Седму дивизију изњедрио је народ. И то углавном српски народ Баније. Уз дужно поштовање према оним Хрватима који су заједно са Србима кренули и јуначки војевали, гинули… Па Јеврејима, касније и Италијанима и другима који су им се придружили. Е, након рата свако је отишао у своју будућност. Банија је била скрајнута, заборављена. Па само да споменем да су њене главне саобраћајнице асфалтиране тек 1967. године. Да Титу нису планирали обилазак Баније, питај Бога… А он је говорио све најљепше о Седмој банијској. И то је записано. Као што је записано свједочење њемачког војника Вика о заробљавању, за вријеме операције Шварц, односно борби на Сутјесци, и једног дијела позадине банијских бораца – углавном рањеника и болесника, тифусара. Неки од њих су по наредби њемачког потпуковника Гренлера стријељани. У стријељању је учествовао и поменути војник Вик, који је причао како заробљеници нису пред стријељање изразили било какву жељу, били су мирни, иако су могли закључити да ће бити стријељани… Ово наводим као свједочанство о јунаштву те младости, њеном поносу.

    ДУГ СТРАДАЛНИЦИМА

    Овај текст је и позив нама који смо још живи и онима који ће наставити да чувају сјећања на своју дивизију. Иако су нас они против чијег се фашизма борила Седма дивизија протјерали са вјековних огњишта, не допустимо да заборавимо бар оно што су нам генерације наших предака, и поред свега, за свјетлост сјећања оставиле. Али, нису нам те генерације оставиле у аманет сјећање да се не сјетимо. Као ове године, на примјер. Постоји ли неко ко је требао, морао, па бар из поштовања према 75. годишњици… (Извињавам се уколико нисам добро информисан, уколико не знам. Уколико не знам да се неко сјетио…) А на сјећање, бар на њега, имамо право. На сјећање које ћу завршити стиховима из пјесме Земљо Јованке Боројевић, ученице осмог разреда и члана некад познате Литерарне секције Зрно сунца Основне школе 7. Банијска бригада Меченчани, а из њихове збирке пјесама Неко је допустио да одрастем, објављене 1980. године: (…) О, земљо… Ја умивам твоје лице и бришем га слободом. О, земљо… Јер ја те волим, јер ја сам твоја кћи.

    Извор: СРПСКО КОЛО, број 25, децембар, 2017.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Нестајање Срба на Банији

    Извор: P-portal.net
    Банија
    субота, 19. октобар 2019. | 18:09

    Демографски трендови кретања укупног становништва Хрватске, посебно српског становништва, поражавајући су када се анализирају на нивоу регија које су традиционално у значајном броју насељавали Срби – показало је истраживање у склопу пројекта „Распоред насељености и кретање српског становништва у Хрватској (1880 – 2011)”.

    Регије које су узете у разматрање у склопу истраживања су географско-хисторијске цјелине које обухваћају опћине према територијалној подјели која је вриједила на дан пописа становништва 31. 3. 1991. године. Тада је у Хрватској било 6.694 насеља и 102 опћине. Дакле, за демографску анализу кретања становништва поједине регије узете су опћине с насељима које су традиционално припадале појединој регији. Такођер, кретање укупног становништва, кретање Хрвата и Срба поједине регије анализирано је кроз сљедеће пописне године: 1880, 1890, 1900, 1910, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2001. и 2011. годину. За 1921. и 1931. годину нема доступних података на разини насеља. Премда су посредни подаци о вјери и језику доступни на разини опћине или котара, они нису обрађени и као такви нису могли бити кориштени у ову сврху. Међутим, ова чињеница суштински не ремети постављене циљеве истраживања.

    У оквиру анализе, када је у питању регија Баније, уврштене су сљедеће опћине с припадајућим насељима према територијалној подјели из 1991. године које традиционално припадају овој регији: Глина, Костајница, Сисак, Петриња и Двор. Кретање укупног становништва, Хрвата и Срба на Банији (1880 – 2011)
    Подаци у наведеној таблици показују прилично уравнотежени национални састав становништва ове регије, у којој су двије народносне скупине – хрватска и српска – постотно готово подједнако заступљене све до 1991. године. Постотак удјела хрватског становништва креће се од најнижег 48,11% 1900. године до највишег 52,59% 1961. године, а код српског становништва од најнижег 36,66% 1981. године, до највишег 50,01% 1910. године.

    Исти или сличан тренд присутан је и у кретању укупног становништва, које се успорено повећава од пописа до пописа све до 1991. године с релативно наглим падом за око 17% у попису 1948. године, вјеројатно као посљедица људских губитака током Другог свјетског рата.

    ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Нестајање Срба на Кордуну

    Укупно хрватско становништво се поступно, континуирано и успорено повећавало све до посљедњег пописа 2011. године с одступањима у попису 1948. године када стопа раста пада за 4% (вјеројатно као посљедица људских губитака у Другом свјетском рату) и у попису 1981. године када стопа раста пада за 16%.

    Код укупног српског становништва тренд пораста је исто присутан, с тим да је тај раст знатно већи од раста хрватског становништва у прва четири цензуса (за укупно 16%). Такођер, као и код Хрвата 1948. године раст српског становништва опада, али за више од седам пута, него код хрватског становништва, што је вјеројатно посљедица већих људских губитака у Другом свјетском рату. Догађа се и нешто јаче опадање раста 1981. године и то за 19% (за 3% више него код хрватског становништва).

    Кретање становништва по народносној припадности и пописима на Банији (1880 – 2011)
    Верижни индекси, који исказују број становништва у сваком попису према претходном пописном цензусу, углавном потврђују претходно изнијете трендове у кретању становништва, као и године када долази до одступања од наведених трендова (1948. и 1981. година).

    Најдуже пописно раздобље у оквиру једног државно-правног поретка је оно након Другог свјетског рата у оквиру социјалистичке Југославије, које је трајало преко 40 година. За разлику од претходног дугорочног погледа на развој становништва, овај би се могао сврстати у средњорочне, који почиње 1948., а завршава 1991. године.

    Кретање број Хрвата и Срба на Банији (1948 – 1991)У односу на базну 1948. годину хрватско се становништво веома успорено повећавало у распону од 13,78% (1971) до 0,37% (1981) или за цијело ово раздобље у просјеку за 6,95%. И код српског становништва је присутан исти тренд, али само до 1971. године, када се оно повећало у просјеку за 6,57%, док након тога све до 1991. године оно се континуирано смањује за 10,74% (1981) односно 1,24% (1991).

    Удио Хрвата, Срба и „осталих“ на Банији (1880 – 2011)Посљедња два цензуса (2001. и 2011. године) показују популацијске флуктуације какве нису забиљежене током анализираног 131-годишњег периода и опћенито, шире гледано, на овим нашим просторима, а рекли бисмо и веома ријетко и у европским и свјетским размјерима.

    Према показатељима у претходној таблици, током цијелог анализираног периода од 131 годину, у регији Баније настале су сљедеће популацијске флуктуације односно промјене. У односу на стартно стање у првом цензусу 1880. године хрватско се становништво 2011. године повећало за нешто мање од 1/3 односно за егзактних 28,29%. Просјек раста за цијело то раздобље износио је 22,25%. Док се српско становништво смањило за око 3/4 односно за егзактних 74,71%. Ове су се промјене одразиле и на број укупног становништва које се смањило за око 1/6 односно за егзактних 16,33%.

    Популацијске флуктуације драстично су промијениле однос, односно удио, два етникума у укупном становништву. Тај однос је 1991. године био 48,82% наспрам 41,24% у корист хрватског етникума, да би 2011. године тај однос износио 80,18% наспрам 14,28% опет у корист хрватског етникума

    ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Нестајање Срба у Лици

    Изражено у апсолутним бројевима, хрватско становништво 1880. године је бројило 68.885, а 2011. године 88.374 становника, или више за 19.489 становника, док је српско становништво 1880. бројило 62.239, а 2011. године 15.740 становника, или мање за 46.499 становника. Ове флуктуације су промијениле до 1991. године релативно уравнотежени удио хрватског и српског становништва у укупном становништву ове регије. Тако је на примјер 1880. године тај однос био на разини 52% наспрам 47%, у корист хрватског народа, да би се 2011. године тај однос драстично измијенио на 80,18% наспрам 14,28% опет у корист хрватског етникума. Тек успоредбе са 1991. годином као базном, показују много реалнију слику ових популацијских флуктуација, заправо њихових правих размјера и њихове повијесне значајности. У односу на стање непосредно прије избијања рата у Хрватској 1991. године, хрватско се становништво 2011. године повећало за нешто више од 1/20, односно за егзактних 5,03%, док се српско становништво драстично смањило за нешто мање од 4/5, односно за егзактних 77,85%. Ове су се промјене одразиле и на број укупног становништва, које се смањло за нешто више од 1/3, односно за 36,05%. Изражено у апсолутним бројевима, хрватско становништво 1991. године бројило је 84.142, а 2011. године 88.374 становника или више за 4.242 становника, док је српско становништво 1991. године бројило 71.087, а 2011. године 15.740 или мање за 55.347 становника. Из свих наведених података могу се ишчитавати и неке друге популацијске флуктуације и њихове размјере, прије свега досељавање хрватског становништва и одлазак, заправо егзодус српског становништва. Ове флуктуације драстично су промијениле однос, односно удио, два етникума у укупном становништву. Тај однос је 1991. године био 48,82% наспрам 41,24% у корист хрватског етникума, да би 2011. године тај однос износио 80,18% наспрам 14,28% опет у корист хрватског етникума. Овакве популацијске флуктуације нису нормалне и уобичајене.

    У истраживачком пројекту Вијећа српске националне мањине Града Загреба „Распоред насељености и кретање српског становништва у Хрватској (1880–2011)” судјеловали су: др. сц. Светозар Ливада (водитељ), Владимир Цвјетићанин, проф. и Никола Лунић, проф. са сурадницима

    Извор: P-portal

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БАНИЈА: ГДЈЕ СУ НЕСТАЛИ НАШИ ЉУДИ

    СИСАК Према резултатима пописа из 2011. у Сиску живи 47.500 становника. У ужем градском подручју живи 33.000, а укупан број Срба по попису из 2013. пао је на 3.071 или 6,43%.
    ПЕТРИЊА Према резултатима пописа из 2011. у Петрињи живи 20.925 становника, од чега је 2.710. или 12,95% Срба.
    ГЛИНА Према резултатима пописа из 2011. у Глини живи 9.283 становника, од чега је 2.549 или 27,46% Срба.
    Х. ДУБИЦА Према резултатима пописа из 2011. у Хрватској Дубици живи 2.079 становника, од чега је 22,45% Срба.
    СУЊА Према резултатима пописа из 2011. у Суњи живи 5.745 становника, од чега је 22,27% Срба.
    МАЈУР Према резултатима пописа из 2011. у Мајуру живи 1.100 становника, од чега је 27,3% Срба.
    Х. КОСТАЈНИЦА Према резултатима пописа из 2011. у Хрватској Костајници живи 2.756 становника, од чега је 25,4% Срба.
    Д. КУКУРУЗАРИ Према резултатима пописа из 2011. у општини Доњи Кукурузари живи 1.645 становника, од чега је 34,4% Срба.
    ДВОР НА УНИ Према резултатима пописа из 2011. у општини Двор на Уни живи 5.570 становника, од чега је 71% Срба.

    Извор: СРПСКО КОЛО, број 5, април, 2016.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НАСЕЉАВАЊЕ КРАЈЕВА ИЗМЕЂУ КУПЕ И УНЕ

    БАНСКА КРАЈИНА (1688–1751)

    Продирући силовито и немилосрдно уништавајући све што им се нашло на путу, турски акини су у другој половини XVI века сломили поунски одбрамбени систем и потпуно опустошили област између Уне и Купе. Стариначко хрватско становништво, ако је имало среће да избегне смрт или одвођење у сужањство, повукло се дубље у унутрашњост земље, делом чак и ван граница „остатка остатака“ краљевина Хрватске и Славоније. У опустошеним крајевима нису могле да се одрже ни бројне тврђавице хрватског племства, па се у једном документу из 1596. године спомиње „седамдесет пустих градов, кои су пусти мећу Уну и Купу.“ У тим околностима морало је тежиште одбране од Турака да буде пренето на Купу, где је образована Покупска крајина.
    Загосподаривши крајевима између Уне и Купе, Турци су настојали да на опустошеним земљиштима населе ново становништво. Резултати њихових настојања нису довољно познати, али се на основу малобројних података стиче утисак да им је једино, пошло за руком да населе Поуње и околину тврђава Зрин и Гвозданско. Како, је крајем XVI века пропао покушај турског учвршћивања “на Купи, крајеви уз ову реку нису могли да буду коришћени за насељавање, пошто би се становништво у њима стално налазило на удару петрињских и покупских крајишника који су током XVII века, отискујући се у потрагу за пленом и сужњима, повремено допирали чак до Уне. “Њихове провале, пак, пружале су могућност појединим турским поданицима
    да под војничком заштитом пребегну у „Хабсбуршку монархију. Ту могућност је до бечког рата–искористило неколико мањих скупина турских поданика из Поуња.
    Већ у првим годинама бечког рата, док је тежиште ратних операција било још у угарским равницама, узнемирило се хришћанско становништво у Поуњу и Босанској крајини. Да би се обезбедили од наступајуће војске, босански ,,Rasciani“ и други Хришћани затражили су и добили заштитно писмо из Беча. Али кићене фразе и уопштена обећања, каквима су цар Леополд I и заповедници његове војске током рата радо обасипали хришћанско становништво под турском влашћу, нису обезбедиле богзнакакву заштиту житељима Поуња њиховој имовини приликом доласка царске војске 1688. године. У пљачкању поунског становништва, судећи на основу расположивих извора, најдаље су отишли војници бана Николе Ердедија. Због тога их је Лудвиг Баденски, као главнокомандујући на том сектору фронта, отпустио из војске и, не бирајући речи, обавестио владара о њиховом држању. На зaxтeв из Беча, хрватски сталежи су у јесен 1688. године расправљали о поступцима својих војника и решили да казне оне који су отимали стоку од хришћана насељених са једне и друге стране Уне („ . . .tam Christianis, quam etiam Ulachis, ultra, vuelfjad hanc“ partem fluuij Unnae commorantibus . . ‘.“). У недостатку других података, наведени саборски закључак представља пажње вредно сведочанство о стању насељености Поуња у време изгона Турака из области између Купе и Уне. На својим старим стаништима дочекало је ослобођење и српско и хрватско становништво у области Зрина и Новог. На такав закључак упућује чињеница што су хрватски сталежи у једној својој представци о проблему јурисдикције у новоослобођеним крајевима изричито тврдили да ,,Zrinianus iam ab antiquo et imemorabili tempore circa praesfizdia Novi et Zrin residebat, fortalitijsillis semper subiectus“.
    Затечено становништво у области између Купе и Уне, као што је већ речено, није било довољно бројно да би само могло носити терет одбране нове границе на Уни и сувомеђи од Уне до Петрове горе, па су војне власти биле принуђене да посвећују велику пажњу насељавању ослобођених крајева. Како се за то није могло наћи довољно становништва у старим крајинама и на поседима хрватске властеле, поготово што је исељавање зависних сељака са властелинстава било отежано низом препрека, крајишким заповедницима није остало ништа друго него да подстакну усељавање турских поданика, првенствено оних настањених у непосредној близини границе. Захваљујући томе добили су пребези из Босне, а у мањој мери и Херцеговине, прворазредан значај за развој становништва Банске крајине од краја XVII до половине XVIII века. Форме у којима се остваривало њихово усељавање у област између Купе и Уне варирале су од организованог или, пак, стихијног померања већих популационих мноштава до пресељења неколико породица или појединаца. Сеобе већих скупина становништва дешавале „су се, по правилу, у време ратова или непосредно по њиховом окончању, док су сеобе мањег обима биле учесталије и мање зависне од стања аустро–турских односа.
    Сеобе турских поданика за време бечког рата, како су у спору око јурисдикције у области између Купе и Уне тврдили представници Вараждинског генералата, биле су добровољне и подстакнуте обећањем повластица свима који пређу на хришћанску страну. Из њихових извештаја вишим властима сазнаје се да су крајишници добили заштитно писмо и од Лудвига Баденског 1688. године. Нажалост, овај документ, на који се крајишко становништво често позивало у одбрани својих права, није пронађен, већ се о његовом садржају може стећи само груба предоџба на основу навода у једном извештају Ханса Галера Ратном већу 1695. године, што није довољно за доношење поузданог суда o улози аустријске пропаганде у подстицању сеоба у Банију.
    Хрватски сталежи, који су представљали другу страну у спору око јурисдикције, заступали су становиште да би између Купе и Уне требало разликовати две скупине становништва: Зрињане и Костајничане. Први су, како је речено у једној саборској представци из 1696. године, живели од давнина у зринској области, док су други до бечког рата „насељавали крајеве између Костајнице и Бањалуке. Зрињани су дочекали ослобођење на својим старим стаништима, помажући хришћанској војсци да ослободи њихова насеља. Костајничани су се, пак, доселили у костајничку област после ослобођења поунских тврђава, када им је опстанак на њиховим старим стаништима отежавала банска војска, пљачкајући и уништавајући њихова насеља. Због тога, по схватању хрватских сталежа, становништво у костајничкој области не може се рачунати у добровољне пресељенике.
    Провером сведочења хрватских сталежа, утврђено је да су бански официри стварно организовали повремене упаде на турску територију, али је тешко рећи да ли су насиља над тамошњим становништвом подстицала његово пресељавање на хришћанску страну. Сигурно се зна само да су поједина босанска села, у жељи да се заштите од насиља и пљачке, пристајала да плаћају „харач“ хрватском бану.
    Сећање на сеобу за време бечког рата, због драматичности тренутка у коме је изведена и тешких услова у којима су годинама живели пребези, дуго је било живо међу крајишницима у Банији. Тако су се, на пример, још половином XVIII века сећали да њихови „ргаroditely, dedi y otczi, ovu zemlyu u teskom sztrahu turszkom naszelili ieszu u veliku y gusztu sumu, da po nekoliko lett pod lubom sztati morali szu u szamoi sumi, y od onud goleme sztrahe y velike nevolye od nepriatelya Turchina podnassati y terpeti morali, vnogi mentuiuchi sze otcza y matere, vnogi brata y szesztre, a nekoi sene y decze, vnogi razgaseni kоpitami turszkeh kony, vnogi pomorieni puskami y szablyami, a nekoi ognem poseseni, a nekoi na viechna szusanysztva i zakona promienyenie i izgublyenie razvedeni i raznesseni, a nekoi na velikoi czeni van pustati ieszu, a vnogo krat posesene nasse czirkve, kuche, marha odegnata i imetek odnessen“. Костајнички крајишници, за које су хрватски сталежи тврдили да су се доселили под принудом, писали су крајем треће деценије XVIII века у једној представци Хрватском сабору да ,,još za negdašnjega gospodina Erdedi Miklovuša na Krajinu Kostajničku na parolu i obećanje pravic vnogo i pisma vnoga došli su bili i nastanili se“. Досељеницима у области између Купе и Уне, независно од тога шта их је покренуло на сеобу, Крајишки заповедници су, ,,hotejuchi z junaki krainu puniti i jachati“, одређивали место за насељавање и додељивали земљу. Том приликом издаван им је лични или, пак, заједнички „котарски лист“, који им је служио као доказ њиховог права на додељени посед. У ,,Koтарским листовима“ била су у основним цртама уређена и права и обавезе досељеника, посебно обавеза војничке службе, којом је било и условљено право коришћења додељене им земље.
    Сигурно је да се у првим годинама по ослобођењу слила у област између Купе и Уне веома снажна миграциона струја, али се њен обим не може поуздано утврдити, јер у расположивим изворима налази се неколико различитих процена броја досељених крајишких породица. Према тврђењу хрватских сталежа, садржаним у једној представци владару, преселило се из Босне у Поунску крајину до 1696. године око шест хиљада породица са око двадесетпет хиљада душа. К. М. Турн и П. Зинцендорф, који су по налогу из Беча истраживали прилике у Банији 1697. године, обавестили су владара да у овој области има око две хиљаде и шест стотина кућа, територијално организованих у двадесетак кнежија. Како су и каснијих година пристизали, нови досељеници, јагма за земљом била је велика, што је доводило до многих сукоба, како међу самим крајишницима, тако и између крајишника и војних заповедника. Почетком XVIII века осећала се већ оскудица незаузете земље и када су становници Зринског поља морали 1703. године напустити своја станишта, јер је њихов крај требало вратити Турцима, помишљале су војне власти на могућност да их населе у глинској области, на земљиштима која би се ослободила расељавањем неспособних и без дозволе насељених крајишника. Слободне земље било је доста само још на црквеним и световним властелинствима у Банији, пошто су њихови господари насељавали само оне досељенике који су пристајали на положај зависних сељака. До нових масовних сеоба становништва са турске територије у Банију дошло је при крају аустро–турског рата 1716–––1718. године и непосредно по потписивању мира у Пожаревцу. Банској крајини враћено је тада 3ринско поље, а поред тога, припао јој је и простран појас земљишта са босанске стране Уне. Како су ови новоприпојени крајеви опустошени ратом, било је у њима доста пустоселина погодних за насељавање новог становништва. Та пуста земљишта почели још током рата запоседати становници са хрватске стране Уне, иако је подбан Иван Драшковић забранио да се то чини пре коначне Одлуке виших власти. После аустро-турског разграничења крајем 1718. године, насељавање крајева са босанске стране Уне вршено је претежно становништвом придошлим из унутрашњости Босне и Херцеговине. Нажалост, читав ток ових сеоба није познат, јер их бански официри нису пратили онако пажљиво како је то, на пример, чињено у Посавској крајини, где се после Пожаревачког мира такође доселило мноштво турских поданика. Колико–толико података сачувано је само о насељавању босанског дела Дубичке капетаније, где се о томе старала посебна комисија сачињена од стране представника загребачког каптола.
    Прву већу скупину досељеника довео је у новоприпојени део Дубичке капетаније кнез Цвијо Котур, који је почетком 1719. годинe затражио од каптола сагласност да насели педесет српских породица у ,,puszteh szelah Јelovczu, Gornoszelczy y Pobergiany“. У својој молби, коју је највероватније написао неко од представника каптола у име молиоца, обећао је да ће и он и његови „Котурани“, дотадашњи турски поданици, ,,pokorni plachniki biti“ и верно ,,kraine y kotara Dubichkoga braniti y nasse goszpode vszakum szlusbum szkoiu zapovedali budi verno y possteno szlusiti“. Њихову молбу подржао је дубички капетан, па није било разлога да она не буде прихваћена и од стране каптола. Ипак, сви Котурани нису насељени баш у оним селима у којима су желели да се населе. Сам кнез Цвијо Котур, на пример, насељен је у селу Jаковљевићу, где је прво био десетник, а касније војвода. Звање кнеза није му признато највероватније због тога што је читав босански део Дубичке капетаније чинио, једну кнежију, којом је годинама управљао кнез Видак Вулетић из села Клековца.
    Другу велику скупину досељеника, коју је чинило око шездесет породица ,,katolikov Horvatov“, довео је у дубичку област Марко Биондић, вероватно босански фрањевац. Већина досељеника из ове групе насељена је у Босанску Дубицу, око чије тврђаве је тада образовано пространо подграђе, док је само неколико породица смештено у околна села. Према обећању добијеном пре сеобе требало је да ови досељеници чине посебну жупу, али се томе супротстављао жупник из „старе вароши“. После низа представки, које је Марко Биондић писао у своје име и у име досељеника, црквене власти у Загребу пристале су да испуне раније дато обећање, па је образована посебна жупа у Босанској Дубици. Интересантно је да је приликом канонске визитације ове жупе 1736. године записано да њен жупник Марко Биондић уопште не зна латински и да црквену службу држи на народном језику („lingva illyrica“). Споменуте две скупине досељеника чиниле су само једну четвртину од укупно 408 крајишких кућа исписаних у босанском делу Дубичке капетаније 1726. године. Није познато одакле су се доселили други крајишници и како је текло њихово насељавање. Уколико није реч о затеченом становништву, неке претпоставке о њиховом територијалном пореклу могу да се граде на основу чињенице што се у споменутом попису срећу и крајишници са надимком или презименом Словинац (9), Личанин (5), Бишћанин (4), Лушчанин (3), Бошњак (2), Змијанац (2), Плашчанин (2), Брложанин (2), Дубичанац (2), Петропољац (1), Кнежопољац (1), Бачинац (1) и Полимац (1). Може се такође претпоставити да је извесну улогу у организовању њиховог насељавања имао клековачки кнез, који је, полажући заклетву предвиђену за кнезове, преузео и обавезу да се стара o насељавању своје кнежије и да спречава исељавање становништва. Сигурно је, пак, да је већина досељеника насељена под истим или приближно истим условима као и становници Босанске Дубице, који су приликом насељавања морали да плате десет форинти „госпоцког регала“ и да се обавежу да ће сваке године, поред војничке службе, давати по један талир од куће.
    Аустријска војска, у којој су у великом броју учествовали и крајишници, претрпела је већ на самом почетку рата 1737–1739. године озбиљне неуспехе у Босни — тежак пораз код Бањалуке и крах опсаде Бужима, што, свакако, није могло да буде подстицај за обимније сеобе турских поданика у Банију. Али, ови порази, као и турска протуофанзива у јесен 1737. и у лето 1738. године, подстакли су масовно прелажење становништва из босанског дела Банске крајине у крајеве са хрватске стране Уне. Прве вести о узнемирености тамошњег становништва потичу још из марта 1737. године, када је костајнички вицекомандант упозорен да становници насеља са босанске стране Уне не би требало да напуштају своја станишта пре него што стварно почну непријатељства са Турском. Међутим, током лета постала је ситуација неупоредиво тежа, па су већ и војне власти увиђале потребу да се са босанске на хрватску страну Уне повуку жене и деца и пребаце ствари од вредности. Али, тада је стихија већ узела маха и више се није могло спречити становништво из прекоунских крајева да неорганизовано и у паничном страху од Турака напушта своја станишта и склања се у безбедније крајеве — Банију и Славонију. Они који су остали у својим селима, или су се у њих вратили када су непријатељства престала, морали су после склапања мира у Београду 1739. године да се определе за сеобу у друге крајеве Хабсбуршке монархије или да се помире са чињеницом да ће поново доспети под турску власт. Нема поузданих вести о томе колико их се определило за прву могућност. Зна се само да је део хрватског живља из Босанске Дубице и суседних села пресељен 1742. године у Сремску Митровицу. Међу пресељеницима, судећи на основу пописа становништва Сремске Митровице из 1749. године, налазио се и Марко Биондић, који је, као што је већ речено, организовао сеобу католичког живља у Дубичку капетанију крајем друге деценије XVIII вeKa.
    После Београдског мира била је пажња аустријске спољне политике управљена на Средњу и Западну Европу, док се у политици према Турској инсистирало на очувању мирних односа. Како су због тога изостали и ратови на Балкану, већих сеоба турских поданика у Банску крајину није било све до пред крај XVIII века. Сеобе мањих скупина турских поданика, као и сеобе појединаца, нису у већој мери зависиле од стања аустро–турских односа и због тога нису престајале чак ни за време мира. Међутим, одвијале су се углавном неприметно и ретко су остављале траг у изворима. Ако су га, понекад, и оставиле, било је то сасвим случајно. Због тога је скоро немогуће проценити њихов допринос повећању становништва у Банској крајини, али се претпоставља да он ниje био мали. За прву половину XVIII века сачувани су подаци само о неколико таквих сеоба, али је већ и то довољно да се уочи нека врста обрасца по коме су се обично одвијале. Наиме, за првим досељеницима, који су долазили као нека врста претходнице, касније су се досељавали њихови сродници и суседи са старих станишта. Y том погледу, чини се, карактеристична је сеоба пет српских породица, које је из Босне у Банију преселио костајнички каплар Благоје Велисављевић.
    Према записнику са његовог саслушања у тамници, где је затворен због кршења санитарних прописа, сазнаје се да је Благоје Велисављевић, посредством варошког кнеза, затражио почетком фебруара 1743. године од свог команданта дозволу да из Турске изведе свог брата и још неколико других турских поданика. Када је командант
    одбио његову молбу, он је дошао у везу ca управником костајничког контумаца и, уз помоћ мита, добио пропусницу за прелазак преко границе. Користећи се овим документом, без кога се није могло прећи поред стража на Уни, Благоје Велисављевић је у друштву са још једним крајишником превезао једне ноћи са босанске на банијску страну реке пет породица, њихову стоку, жито, покућство и одећу.
    Понекад је коначном насељавању појединих турских поданика могао да претходи и њихов привремени боравак у Банији ради обављања одређених послова или испитивања могућности за насељавање. Један такав случај десио се, на пример, 1750. године, када је у околину Костајнице дошла једна скупина „Турских Влаха“ и од војних власти којима је сваки нови досељеник био добродошао, добила земљишне ,,za naszeliti sze ali drugach prikrepitá sze“.
    Сеобе турских поданика, без обзира на форме у којима су се остваривале, одиграле су прворазредну улогу у насељавању Банске крајине. Далеко мањи значај за насељавање крајишке територије, али пресудан за насељавање властелинстава у Банији, имале су миграционе струје из хрватских провинцијалних крајева, посебно из Покупља и Посавине.
    Пуста земљишта између Купе и Уне представљала су велики изазов за сиромашније сељаке у покупским селима, па су неки међу њима већ у другој половини ХVII века прелазили на другу страну Купе и тамо, што су касније посебно истицали, ,,jos za turszkoga sztraha zemliu zauzeli, odkerohi_li y odorali“. Најчешће су запоседали земљишта некадашњег бискуповог топуског и храстовичког властелинства, али се, због „турског страха“, нису на „њима трајно насељавали, већ су их само повремено обрађивали. Када се за време бечког рата, како је усвојој молби за доделу земље писао храстовички војвода Филип Бунчић бискупу Алеисандру Микулићу 1689. године, „ро bosie milozsćе kraina raszprosztranila“, многи Покупци, већином бискупови поданици, затражили су од бискупа сагласност да трајно задрже запоседнута земљишта на његовим прекокупским поседима. Њихове молбе су углавном усвајане, поготово када је била реч о молиоцима, који су, како се једном приликом изразио управник покупских поседа загребачке бискупије Амброз Кузмић, ,,zadrusi doma“, пa су могли, ,,dоma ostavivssli pol drusine“, другу половину чељади из задруге преселити на нова станишта. Упркос доброј вољи свих заинтересованих страна, пресељавање Покупских сељака и образовање нових насеља у прекокупским крајевима одвијали су се успореним ритмом, јер пресељеници, због несређених прилика у области између Купе и Уне на прелазу из XVII у XVIII век, нису желели да нагло кидају везе са матичним породицама. До мира у Сремским Карловцима 1699. године постојао је и страх од обнове турске власти у крајевима са хрватске стране Уне, па су неки колонисти, руководећи се традиционалним сељачким опрезом, тражили чак и писмену гаранцију да ће се моћи у том случају „nazopet nа sztarinu povernuti“. Почетком XVIII века, када су се прилике у Банији колико–толико нормализовале и када више није било основа за страховање од обнове турске власти, добила су дотад мање или више привремена станишта покупских сељака у прекокупским крајевима трајни карактер, образујући двадесетак компактних хрватских насеља уз Купу. У ова насеља временом су пристизали нови досељеници, како из Покупља, тако и са других страна, привлачени повољним условима за насељавање и обиљњем обрадиве земље. Док су досељеници из Покупља насељавали углавном бискупове поседе, миграционе струје из других хрватских крајева, посебно из Посавине, одиграле су кључну улогу у образовању хрватских насеља на пространим поседима загребачког каптола (Горе) и породице Кеглевић (Тополовац) у Банији. На горско властелинство већином су се досељавали сељаци с других каптолских властелинстава у унутрашњости земље. Досељеници на банијском делу тополовачког властелинства потицали су, што је изричито наглашено у записнику сачињеном приликом канонске визитације новостворене суњске жупе 1727. године, „ех varys partibus et regionibus“. Због свог различитог територијалног порекла, по мишљењу састављача споменутог записника, били су међусобно несложни. Ипак, чини се да су већину међу њима чинили досељеници из Посавине. Прва скупина посавских сељака дошла је из Лекенека и Пешченице 1697. године и населила се код „Суњских разлева“. О територијалном пореклу осталих досељеника на суњском делу тополовачког властелинства могу се правити само претпоставке на основу чињенице што некадашње међе овог властелинства, баш као и међе бискупових и каптолских поседа, представљају и данас грубу границу између кајкавског и штокавског говорног подручја у Банији.
    Премда су се досељеници из хрватских провинцијалних крајева првенствено насељавали на банијским властелинствима, неки међу њима сместили су се и у селима на крајишком земљишту, обично оним уз међе властелинстава. Према истраживању С. Павичића, Хрвати из сисачке Посавине, Полоња, Иванића и Дубраве, као и досељеници из „горањске струје“, битно су допринели насељавању Јасеновачке капетаније. Посебно велики допринос дали су насељавању Дреновог Бока, Крапја и Пуске.
    На крајишка земљишта и на властелинства у Банији сливале су се од краја XVII века такође и миграционе струје из других крајишких области и Приморја.
    ,,Od Sumberka, y od Gomirya y osztalih Vlaskih szell“, како су становници Средичког обавестили загребачког бискупа Александра Микулића, доселила се пре 1695. године једна овећа скупина српских крајишника и настанила се у околини Кирина. Тачан број досељеника није познат. Према једном познатом извору о овој сеоби, њих је могло да буде ,,nekoliko szto glav, more biti i jezero.“ Неколико, пак, година касније Јаћим и Мануел Михчевић су, како су 1703. године писали, ,,peszdeszet his vlaskeh szdnov iz gorne Karlovachke kraine vu Thopuszku sztat dopeliali“. Организовањем ове сеобе задужили су војне власти, па им је тадашњи петрињски капетан за награду долелио старешинство над досељеницима: Јаћим је постављен за кнеза, а Мануел за војводу. На тој дужности налазили су се до јесени 1703. године, када их је, због тога што су признали загребачког бискупа за свог земљишног господара, под притиском народа сменио глински велики капетан Фрањо Делишимуновић. По њиховом смењивању, за новог кнеза постављен је неки Косановић за кога се тврдило да такођe потиче од ,,sztarih uszkokov“ из Карловачке крајине. После доста масовних сеоба крајем XVII века, миграциона струја из Карловачког генералата и Лике у Банију постепено је, чини се, изгубила своју некадашњу снагу и важност, али до половине XVIII века није потпуно усахла.
    Нема много сведочанстава о сеобама из приморских крајева у Банију, што не значи да ни сеоба није било. У изворима су пронађени подаци само о две сеобе, али, сигурно, оне нису биле једине. Прва скупина досељеника ,,od morszkoga brega“, неких стотињак породица, населила се на прелазу из XVII у XVIII век у глинској области, измећу Топуског и Перне. Друга скупина, пак, населила се такође у глинској области крајем друге деценије XVIII века. Ови досељеници „ех partibus maritimis“, којима је глински велики капетан Павао Патачић доделио место за насељавање у глинском подграђу, били су католичке вере. Њихов тачан број у време насељавања није познат,
    али зна се да су осамнаест година касније имали тринаест кућа са деведесетак душа и да су, како су писали бану Јосипу Естерхазију, били сиромашни.

    Извор: BOЈИH C. ДАБИЋ, БАНСКА КРАЈИНА (1688—1751), ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ СРПСКОГ И ХРВАТСКОГ НАРОДА И КРАШШКОГ УРЕЂЕЊА У БАНИЈИ, БЕОГРАД — ЗАГРЕБ, 1984, стр. 48 – 58.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top