Aleksandrovo (Nova Crnja)

33 komentara

1. 1. novembar 2016. u 12:28

   vojislav ananić

   Selo Aleksandrovo se nalazi u severoistočnom delu Banata, to znači i Vojvodine, u opštini Nova Crnja, koju pored Aleksandrova čine jos i sela Nova Crnja (sedište opštine), Vojvoda Stepa, Toba, Srpska Crnja i Radojevo. Apsolutna visina sela je 77,5 m; u ataru najviša tačka je na rudini Veliki Rokoš. Aleksandrovački atar ima površinu od 55 kvadratnih kilometara, nepravilnog je oblika. U njemu preovlađuju karbonatna i beskarbonatna crnica i ritska smonica. Potesi u ataru zovu se: Šuma, Andres-majur, Pustara (Velika pustara ili Bozitovo), Karlovačko, Mlaka, Zečica, Sto jutara, Ovčara, Rokoš (Veliki i mali), Keveš, Jozef i Stara odaja (Stara pustara). Inače, atar Aleksandrova graniči se sa atarima susednih sela – Vojvoda Stepe, na severu; Srpske Crnje, na istoku; Novog Itebeja, na jugoistoku, Banatskog Karađorđeva, na jugu i Nove Crnje, na zapadu i severozapadu. Selo Aleksandrovo je nastalo 1921. god. Od nastanka pa do 1943. selo je nosilo naziv Aleksandrovo, a od 1943. zvalo se Banatsko Aleksandrovo. To ime je nosilo do 1947, kada je dobilo novo ime Livade, a od 1948. selo se zove Velike Livade. Godine 1992. vraćeno mu je prvobitno ime Aleksandrovo.

   Aleksandrovo spada u red vrlo mladih naselja u Banatu, nastalo je kao plod agrarne reforme i kolonizacije posle Prvog svetskog rata. Prvi podatak o postojanju ljudskog naselja u blizini današnjeg Aleksandrova zabeleženo je 1698. godine selo Bozitovo, naseljeno pravoslavnim, srpskim življem; iste godine je selo Bozitovo uništeno od Turaka.

   Većinu stanovnika ovog sela čine Srbi, uglavnom potomci dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata i kolonista. Malo je u njemu pripadnika drugih naroda i nacionalnih manjina. Prema poslednjem zvaničnom popisu izvršenom 1991. god. u ovom naselju je bilo ukupno 2.902 stanovnika. Od toga pripadnika srpskog naroda 2.606, Crnogoraca 7, Jugoslovena 66, Albanaca 1, Mađara 26, Makedonaca 14, Muslimana 4, Nemaca 3 Roma 136, Rumuna 3, Hrvata 7 i neizjašnjenih 10. Danas se broj stanovnika Aleksandrova znatno smanjio i narednih godina se sve više smanjuje. Glavno zanimanje većine stanovnika Aleksandrova bila je poljoprivreda, što je dobrim delom i danas. Današnji poljoprivredni proizvođači u ovom selu se sve više okreću industriji, gajeći industrijsko bilje i neke vrste povrća. Najviše obradivih površina, kao i nekada, zaseva se kukuruzom i pšenicom, ali seje se, u značajnom obimu i suncokret, šećerna repa, lucerka, duvan, mak, krompir, luk…
   Aleksandrovo je danas lepo uređeno selo, puno zelenila, drvoreda, kultivisanih travnjaka i cvetnjaka. Nekada je ovo selo nekoliko puta uzastopce, 1964, 1965. i 1966. godine nosilo zvanje najuređenijeg seoskog naselja u Vojvodini i zato je dobijalo vredne i lepe nagrade i pohvale. U poslednjih nekoliko godina puno je učinjeno na njegovom privrednom razvoju. Jedan od najvažnijih ciljeva toga razvoja je bilo zaustavljanje odlaska Aleksandrovčana iz sela.

   Odabrao: Vojislav Ananić

   Odgovori

2. 3. februar 2017. u 15:00

   vojislav ananić

   SELO VELIKE LIVADE 1941. GODINE Velike Livade (40 kilometara severoistočno od Zrenjanina) su poveće selo s prostranim atarom i oko 5000 stanovnika. Atar Velikih Livada je do 1918. godine bio imanje grofa Čekanića. Kolonizacijom posle prvog svetskog rata stvorilo se naselje i dobilo ime Aleksandrovo, koga je nosilo sve do 1947. godine, kada je Aleksandrovo preimenovano u Velike Livade, što je bio tradicionalni naziv za čitav kraj. Prvi stanovnici sela bili su kolonisti iz Like ih drugih krajeva Banata. Do konačnog formiranja selo Aleksandrovo je administrativno pripadalo opštini Nova Crnja, a oktobra 1928. godine dobilo je svoju opštinu. Uporedo sa administrativnim, teritorijalnim i ekonomskim formiranjem, formirao se i politički život sela. Stanovništvo je između dva rata, uglavnom, pripadalo trima političkim strankama: radikalnoj, demokratskoj i samostalno-demokratskoj tzv. Pribićevci. Brojno najjača i najuticajnija bila je demokratska stranka. U vreme naseljavanja (Aleksandrova) Velikih Livada iz susednih banatskih sela kolonizirani su i neki članovi KPJ, od kojih su najistaknutiji bili: Maksa Mirilov, Živa Milankov, Čeda Aćimov, Milivoj Santovac, Sredoje Jelić iz Kumana; Dragoljub Šuvakov, Sava Rae i drugi iz Melenaca, čiji se uticaj odmah osetio. Naročito se među njima isticao Dragoljub Šuvakov. U početku su svi komunisti bih povezani sa svojim ranijim partijskim ćelijama, od kojih su dobijali i dalje uputstva za rad, letke, štampu i drugi propagandni materijal. Zahvaljujući njihovom radu, broj komunista u Velikim Livadama ubrzo je porastao da je trebalo osnovati i partijsku organizaciju. Već u jesen 1923. godine osnovan je i Mesni komitet, čiji su članovi bili sekretari rejonskih partijskih ćelija: Sredoje Velimirov, Draga Šuvakov, Živa Milankov i Milivoj Santovac. Pored navedenih drugova, članovi Partije od 1923. godine bili su još i Maksa Mirilov, Jefta Adamov, Despot Marinkov, Dobrivoj Tatić, Veselin Stanisavljev, Aksentije Markov Bida, Vojin Adamov, Svetislav Alas Vava, Obrad Trifmijagić, Dušan Lučić, Rada Savin, Mirko Psodorov, Karitan Stankov, Čeda Aćimov, Sredoje Jelić i Sava Rae, ukupno njih 20, što je za ono vreme bila velika brojka. Međutim, broj članova Partije sve više je rastao, a broj simpatizera KPJ takođe, tako da je uticaj komunista u Velikim Livadama bio odlučujući u svim manifestacijama. 1924. godine osnovan je i sreski komitet (Sreski biro, kako se onda zvao) za srez Jaša Tomić sa sedištem u selu Velike Livade, što nije bilo slučajno: Velike Livade su bile siguran oslonac Partije i po broju i po kvalitetu njenih članova, a i prvi sekretar sreskog biroa bio je Draga Šuvakov, jedan od najistaknutijih mesnih komunista. Između dva rata članovi iste organizacije sproveli su mnogobrojne akcije:. 1928. godine u Velikim Livadama organizovah su prikupljanje pomoći šlrajkačima tekstilne fabrike u Dugoj Resi; organizovah su i prikupljanje Crvene pomoći, kao stalni oblik rada članova Partije i Skoja; u vreme borbe španskog naroda u Velikim Livadama organizovah su veliku akciju za prikupljanje pomoći za španske borce, u kojoj su učestvovali mnogi stanovnici sela; 1936. godine organizovali su uspešan štrajk poljoprivrednih radnika, a sproveli su i mnoge akcije u okupljanju omladine, osnivanju Narodne knjižnice itd. Vlasti monarhofašističkog režima budno su motrile na rad KPJ i Skoja u Velikim Livadama i često pokušavale da spreče naše manifestacije, ne prezajući od batinjanja, hapšenja i zatvaranja svih onih koje su smatrali »crvenim«. Godine 1926. odležali su po 6 meseci istražnog zatvora: Rada Savin, Milivoj Santovac, Draga Šuvakov, Dobrivoj Tatić, Aksentije Markov; godine 1930, uoči prvog maja, Žarko Savin, Sredoje Velimirov, Uroš Velimirov, Despot Marinkov, Dragoljub Šuvakov, Aksentije Markov, Veselin Tatić takođe su bih zatvoreni; godine 1935. kao i za vreme štrajka poljoprivrednih radnika 1937. i za vreme izbora 1939. godine hapšenja su vršena individualno. Ipak, retko su bila hapšenja zbog provale dezertera iz redova KPJ. Uticaj Partije naročito je došao do izražaja neposredno pred sam rat, kada je partijska organizacija brojala preko 50 članova, dok je broj omladinaca, članova sindikata, organizacije žena, knjižnice, sportskog kluba i drugih organizacija, kroz koje je Partija delovala, bio i nekoliko stotina. Komunisti Velikih Livada najveći su uspeh postigli na izborima za opštinsku upravu januara 1939. godine, kada je od ukupno 16 odbornika izabrano 8 članova KPJ, među kojima je bio i novi predsednik opštine Sredoje Velimirov. Pobeda komunista oduševila je građane. Tako je Partija mogla mnoge akcije legalno da sprovede. Može se reći da je uz Partiju u Velikim Livadama — zahvaljujući Sreskom i Mesnom komitetu, partijskim ćelijama i drugim organizacijama — neposredno pred rat 1941. godme bila većina sela. 1941. GODINE PRED NOVIM ZADACIMA Meseca marta 1941. godine u selo Velike Livade na sastanak Sreskog komiteta došli su Svetozar Marković Toza, organizacioni sekretar i Servo Mihalj, član PK Vojvodine (koji je bio i sekretar Okružnog komiteta Petrovgrada). Sastanak je održan noću u kući Drage Šuvakovog, sekretara Sreskog komiteta. Servo Mihalj je govorio o potrebi organizacionog učvršćenja Partije u srezu, a Toza je, kao poslednji govornik, pošto je ukazao na okolnost da se Jugoslavija nalazi pred neposrednom opasnošću od rata, duže govorio i o pripremama za otpor protiv okupatora u slučaju kapitulacije. »Naročitu pažnju treba obratiti na prikupljanje oružja i drugog materijala«, zaključio je Toza svoje izlaganje. Na dnevnom redu ovog sastanka bilo je i formiranje novih partijskih organizacija. Prema donetim zaključcima, sledećih meseci stvorene su partijske organizacije u Karađorđevu, Vojvodi Stepi, Srpskoj Crnji, Radojevu i još nekim mestima, čime je postavljeni zadatak uspešno izvršen.Kapitulacijom Jugoslavije pred članove Partije iskrsli su ozbiljni zadaci, kojima su komunisti Velikih Livada odmah pristupili, prikupljajući oružje, municiju i drugi vojni materijal potreban za borbu protiv okupatora. Članovi i simpatizeri Partije, skojevci, omladinci i žene zajednički su učestvovali u toj akciji, presretajući naoružane vojnike koji su im vraćajući se kućama iz rasformiranih jedinica nudili puške, municiju i ostalu opremu. Sve je to narod brižljivo sklanjao, pod kontrolom komunista. Na uspeh te akcije uticalo je i to što se u Velikim Livadama i posle okupacije održala komunistička vlast u opštini, koja se nije povinovala naređenjima okupatorske vlasti o predaji oružja, mada je dobar deo oružja bio skoncentrisan u zgradi opštine. Koristeći okolnost što su predsednik i neki odbornici opštine bih članovi KPJ, nekoliko drugova je iz opštinskog slagališta odnela 20 pušaka, veliku količinu municije, 7 do 8 revolvera i nekoliko bombi. Članovi Sreskog komiteta naoružah su se na licu mesta revolverima, a preostalo oružje i municiju najpre preneli kod Drage Šuvakovog, zatim ga sklonili negde u seoski atar, da ga na kraju stave na raspolaganje partizanskom odredu, formiranom u Velikim Livadama. Značajan sastanak Sreskog komiteta održan je neposredno pred napad Nemačke na SSSR, kojem je opet prisustvovao Servo Mihalj. Tema sastanka bila je organizovanje diverzija i sabotaža, o čemu je Servo dao potrebna uputstva članovima Sreskog komiteta. Međutim, kako je napad Nemačke na SSSR zatekao Serva u Velikim Livadama, to je on preporučio članovima komiteta da za nekoliko dana pričekaju sa sabotažama i diverzijama. U isto vreme doznalo se i za hapšenje istaknutih komunista, te su drugovi prebacili Serva u Karađorđevo, da se u voz ne bi peo u Livadama, jer je i tako već bilo obeleženo kao selo komunista. Dizanjem ustanka u Srbiji počeli smo 15. jula s diverzijama i sabotažama. Kako je vršidba već bila u jeku, partijska organizacija je nastojala da onemogući obavljanje tog posla. Članovi Partije, po dvojica-trojica u grupi, odlazili su noću do vršahca, sekli kaiševe, onesposobljavah vršahce i tako sprečavali vršidbu. Bilo je i paljenja žita u snopovima i krstinama. Komunisti su u grupicama išli po ataru i palili snopove krstina, ne samo u ataru sela Livada, već i po čitavom srezu. Najpre su buknule krstine na imanjima bogataša i Švaba u ataru Itebeja, a onda svuda po srezu.
   PARTIZANSKI ODRED Stvaranje partizanskog odreda postalo je preka potreba. Raspoloženje naroda bilo je takvo da se 22. ili 23. jula 1941. godine kod mesta Pavličin bunar okupilo preko 150 ljudi, žena i omladinaca, sa željom da stupe u odred. Ali u odred su mogli ići samo oni koji su morah preći u ilegalstvo kao komunisti. Time je formiran Livađanski partizanski odred od oko 40 boraca, ali se taj broj kasnije smanjio na 20. Objektivni razlozi diktirali su da odred ne bude glomazan, ali ostaje činjenica da su svi komunisti, skojevci i mnogi vanpartijci želeh da stupe u odred i da se bore za slobodu. Odred je bio naoružan onim što je prikupljeno u prvim danima po kapitulaciji. Prva akcija odreda bila je kidanje telefonskih žica od Velikih Livada do Januševca, kada je, po noći 23/24. jula, pokidano dva do tri kilometra žica i iz zemlje izvađeno nekoliko desetina bandera. Diverzanti bi jednostavno preko žice prebacivali dugačak konopac »pajvan«, koga zategnu dvojica-trojica i žice prskaju. Uz pomoć konopaca obarah bi i stubove. Planiran je i napad na policijsku stanicu, ali je posle tri dana od odluke rukovodstvo odreda donelo odluku da odustane, jer je u selu bilo mnogo Nemaca, koji su pretili odmazdom. Umesto likvidacije policijske stanice odred je krenuo da zapali most u Banatskom Dvoru. Na mestu ranije uništenog gvozdenog mosta Nemci su podigli nov, drveni most. Trebalo ga je srušiti ili uništiti, jer se most nalazio na važnoj komunikaciji. Prelivši most petroleumom, partizani su ga zapalili. Suva građa mosta tek što je počela da pucketa kad je naišao neki automobil, čiji su putnici ugasili požar. Nikada se nije doznalo ko su bili ti putnici. Prve akcije našeg odreda jako su uznemirile nemačku policiju, ali sva njena nastojanja da uđe u trag izvršiocima diverzija ostala su bezuspešna. Ipak je jedna naša nesmotrenost išla Nemcima na ruku. Nekoliko pušaka bilo je skriveno u dvorištu Maksa Mirilova, tasta Sredoja Velimirovog, predsednika opštine. One večeri kada je vršalica ušla u dvorište Makse Mirilovog da vrše, neki radnici su, po svršenom poslu, otišli da prenoće u kotarku gde su se nalazile puške. Praveći sebi ležaje naišli su na puške, koje su bile pokrivene snopovima raži. Obavešteni o tome, Nemci su odmah uhapsili Maksa Mirilova, a ubrzo i njegovog zeta Sredoju Velimirovog. Nemci su Maksa Mirilova toliko tukli, tražeći od njega da otkrije ko je puške sakrio, da je pod batinama i umro. Možda bi i Sredoja stigla ista sudbina, ali je on hrabro izdržao sva mučenja i jedne noći nestao iz zatvora… Iskoristio je trenutak, dok je bio u klozetu pozadi zgrade opštine, preskočio ogradu i izgubio se u noći, a Nemac koji je stajao pred klozetom to nije ni osetio. Ovo je NOP-u u Velikim Livadama nanelo ozbiljan udarac — prestao je da radi opštinski odbor u kojem su vlast držali komunisti, a zbog velikog hapšenja komunista u Zrenjaninu Sreski komitet u Velikim Livadama gubi gotovo svaku vezu sa višim partijskim forumima. Međutim, veza je ubrzo uspostavljena; ali ne s partijskim rukovodstvom, već s Melenačkim partizanskim odredom. Uskoro se ta dva odreda spajaju i deluju kao jedan odred, koji je odmah razoružao jednu karaulu na rumunskoj granici i snabdeo se sa nekoliko pušaka, većim brojem bombi i dosta municije. Ovaj jedinstveni odred je kasnije, spajanjem sa ostalim odredima okruga, prerastao u Severno – banatski PO. Prva akcija jedinstvenog odreda bila je paljenje kudeljare u Jakšićevu, kod Srpske Crnje. Akciji su prethodile brižljive pripreme. Preko članova Partije iz Srpske Crnje i Jakšićeva, naročito, preko Žive Kuzmanovića, mašiniste u kudeljari, dobijeni su detaljni podaci na osnovu kojih je planirana akcija. Čitava kudeljara je pretvorena u zgarište, u trenutku kada se u njoj nalazilo najviše sirovina, spremljenih za preradu. Izgorelo je nekoliko vagona kudelje, čija se vrednost cenila na nekoliko stotina hiljada predratnih dinara. Posle ovih akcija odred se prebacio u melenački atar, gde je spalio i kudeljaru u Bašaidu (veću od one u Jakšićevu) i razoružao policijsku stanicu. Međutim, odlazak odreda iz Velikih Livada ne znači i prestanak daljih diverzija. Komunisti koji su ostah u selu, preuzeli su organizaciju i sprovođenje akcija. Uspostavljena telefonska veza između Livada i Crnje ponovo je prekinuta. U toj akciji, septembra 1941. godine, učestvovalo je oko 30 skojevaca i omladinaca, koji će i u budućim akcijama biti glavna udarna snaga. Kako je u toj akciji bilo pokidano mnogo žica i počupano mnogo stubova, Nemci su pojačah straže. U atar Velikih Livada dolazi Veliki broj Nemaca, koji su u dokolici pijančili. Iz dana u dan čula se vika pijanih Nemaca iz zgrada opštine. Orgijalo se do zore.U zgradi opštme bilo je nekoliko soški sa puškama. To su znali svi Livađani, pa nije nikakvo čudo što se rodila ideja da se to oružje »digne«. Ispitana je situacija i napravljen plan: puške će se odneti usred dana! Bilo je razloga za takvu odluku. Naime, vreme od 12 do 14 časova bilo je najpogodnije za taj poduhvat, jer su se Nemci hranili u drugoj zgradi, nedaleko od opštme. Za vreme ručka, kraj oružja najčešće je ostajao samo jedan stražar. Jednoga dana skojevac Đura Đuričin, zadužen da prati situaciju, javio je drugovima da je momenat došao: »U zgradi se nalazi samo jedan Nemac. Pijan je do besvesti«. Upregnuta su kola, na njih nabacana slama i krenula u opštinsko dvorište. Iva Ikonov je ostao da stražari, dok smo Đura Đuričin, Vasa Puligrački, Mile Đuričin, i ja ušli u zgradu, kao da tražimo uverenja ili legitimacije. Pošto smo se uverili da u zgradi nema nikog osim potpuno pijanog Nemca, priterali smo kola, ubacili 9 pušaka, pokrili ih slamom i nesmetano se udaljili od zgrade opštine. Grupa skojevaca, u kojoj su bili Boža Balać, Đurica Uzelac, Mile Opačić i Mile Đuričin, uspela je da čak pronađe i jedan puškomitraljez. Druga grupa skojevaca je u zidu kuće Stevana Trtice pronašla veću količinu bombi. U »Peskari«, na terenu ka Novoj Crnji, skojevci su pronašli u pesku: jedan puškomitraljez, gomilu municije i nekoliko pušaka. Vrlo često se događalo da skojevci i članovi Partije dobiju oružje i od simpatizera NOP-a. Tako je Sima Aćamović dao pištolj »vis«, a Maleta Bosnić pušku i municiju. Slično je postupila i Jagoda, žena Gruje Tomića iz Velikih Livada, predavši skojevcima pištolj. Verovatno, jedan od najlepših primera pomoći NOP-u od strane vanpartijaca bio je slučaj Nenada Bira, apotekara iz Velikih Livada. Još u vreme pripreme otpora okupatoru, Sreski i Mesni komitet doneli su odluku da se u Velikim Livadama organizuje tečaj prve pomoći, da bi se stvorio kadar sposoban da u slučaju nužde može ukazivati prvu pomoć. Odlučeno je da se preko opštine ovaj tečaj legalizuje. Nemci su bili ubeđeni da ga opština organizuje kao tečaj Crvenog krsta. Na tečaju je apotekar Bira bio jedini predavač, a slušaoci članovi Partije i Skoja i neki vanpartijci. Tečajci su dobijah najosnovnija znanja o previjanju ranjenika, povezivanju preloma kostiju, podvezivanju presečenih krvnih sudova itd. Pored toga, dobijali su i osnovna znanja o lekovima. Apotekar Bira, kao velik patriota i antifašista, sav se bio predao NOP-u. Lečio je ranjene i bolesne besplatno. Zahvaljujući njemu, spašeni su mnogi životi boraca. Apoteka u Velikim Livadama, čiji je vlasnik bio Bira, postala je baza za snabdevanje lekovima ne samo za Livađane i Livađanski odred, već i za bližu i dalju okolinu, pa i za Zrenjanin. Apotekar Bira stalno je održavao vezu sa poznatim komunistom dr Larom Mijatovom (koji je radio u zrenjaninskoj bolnici i koga su Nemci obesili na Žitnom trgu u Zrenjaninu), od njega dobavljao lekove i doturao ih članovima našeg pokreta. Apotekara Biru poštovali su svi ljudi u našem kraju, odajući mu priznanje na svakom mestu. Divili su se njegovoj smelosti i cenili njegovu pomoć. Nikom nije ni palo na um da izda apotekara Biru, iako su svi znah šta radi i za koga radi. SVESTRANA AKTIVNOST ZA NOP Još dok je Sredoje Velimirov bio predsednik, opština u Velikim Livadama snabdevala je komuniste legitimacijama, koji su živeh u ilegalstvu. Ali i posle njegovog hapšenja opština je i dalje služila kao baza za snabdevanje komunista legitimacijama. Livađani su legitimacijama snabdevali drugove iz Okružnog i Pokrajinskog komiteta, kao i kurire NOP-a po čitavom Banatu. U tom poslu, pored drugih, naročito se istakla Anka Kmezić Dubajić, koja je za vreme okupacije bila službenik opštine u Velikim Livadama. Bilo je, međutim, i mnogih »sitnijih« akcija. U vreme kosidbe žita skojevci su zabadali gvozdene klinove po njivama, koji su virili nad zemljom, što je izazivalo kvarove na kosačicama. Za vreme vršidbe suncokreta, skojevci su u mašine sipali šećer, koji bi se u benzinu rastopio i svećice prestale da rade. Kažu, da je to zadavalo muke mehaničarima, jer nikako nisu mogli da pronađu odakle dolaze kvarovi. Usled učestalih sabotaža, bile su onesposobljene gotovo sve mašine, pa se vrša suncokreta više nije obavljala mašinama, već rukama, što je donosilo dvostruku korist: mlateći suncokret u svom dvorištu seljaci su mogli da prikriju pravu količinu, zadržavajući višak za sebe; i drugo, taj se posao obavljao noću, te su skojevci i partijci takvu situaciju iskorišćavali za održavanje sastanaka, za dogovor o daljim akcijama. Zanimljiv je još jedan način naših sabotaža: iz Mađarske su u većim količinama nabavljane šibice koje se pale čim dođu u dodir sa toplijim vazduhom. Šibice su skojevci stavljali duboko u snopove, tako da kad bi snopovi dospeli u vršilicu, šibice bi buknule, a sa njima zajedno i snop i vršalica. Tako je zapaljeno i potpuno uništeno nekoliko vršalica. Na nekoliko drugih mesta vlasti su uspele da ugase požar, ali je i tu šteta bila znatna. Diverzantskih akcija bilo je i posle odlaska odreda iz atara Livada. Najomiljeniji objekt za napad bila je pruga uzanog koloseka od Petrograda (Zrenjanina) do sela Radojeva, koja prolazi pokraj Velikih Livada. Dok bi voz natovaren raznom okupatorovom opremom stajao u stanici, skojevci bi se privukli, podigli klapne na točkovima i u njih sipah pesak. Voz nije išao dalje. Teže štete su nanošene i time što su odvrnute šine tamo gde se one spajaju, pa su se vagoni prevrtali, ili bi iskakali iz šina. A kod Janoševca, na mestu gde pruga preseca drum Zrenjanin — Radojevo, u šupljine između dve šine skojevci bi nagurali gvozdene klinove, te bi automobili na njima cepali gume, a dolazilo je i do prevrtanja kamiona natovarenih robom. Takvim i sličnim akcijama 1941. godhie naneta je znatna materijalna šteta okupatoru. ORGANIZACIONA STRUKTURA KPJ I SKOJ-a U VELIKIM LIVADAMA 1941. godine u Velikim Livadama bio :je Mesni komitet, koji je u isto vreme bio i komitet za srez Jaša Tomić. Sve do oktobra sekretar Mesnog komiteta bio je i sekretar Sreskog komiteta, a zatim je Mesni komitet odvojen, u sastavu: sekretar MK, 4 sekretara rejonskih rukovodstava, blagajnik i organizacioni sekretar (koji se starao o izboru rukovodećih lica u partijskim organizacijama, kao i o rukovodstvu odbora Crvene pomoći — klici budućeg NOO. Do oktobra 1941. sekretar i Mesnog i Sreskog komiteta bio je Draga Šuvakov, a članovi: Ljuba Stanisavljev, Milojko Filipčev, Milorad Lončarski, Sredoje Velimirov, Bogoljub Bošnjakov (dok nije otišao u ilegalstvo, a mesto njega izabran je Budimir Svilar Buća, Emil Marinkov Bata i Slavko Čolić. Od oktobra dužnost sekretara Mesnog primio je Budimir Svilar, a Sreskog komiteta Sredoje Velimirov. Način učlanjivanja u KPJ i u 1941. godini bio je isti kao do rata. Sa onim koga je trebalo primiti u Partiju radilo se individualno, pa ako bi opravdao poverenje, bio bi zakandidovan i zadužen ozbiljnijim zadacima. Tek kad bi ih izvršio i opravdao poverenje, bio bi primljen u Partiju. Pored navedenih 20 predratnih članova KPJ, do rata i u toku 1941. godine su učlanjeni: Ivan Vojinov, Milorad Lončarski, Ivan Savičin, Slavko Čolić, Gruja Tomić, Emil Marinkov Bata, Milivoj Toškov, Vesa Vasiljev, Đura Darabuc, Vasa Mikluc, Luka Lončarski, Slavko Pandurov, Žarko Stojanov, Košta Ratarov, Zorka Savičin, Cveta Pajdak Vrabac, Steva Uzelac, Draginja, Stanaćev, Nikola Kmezić, Vasa Puligrački, Đurica Uzelac, Žarko Savin, Bogoljub Bošnjak, Mile Matić, Smilja Psodorov, Milojko Filipčev, Ljubomir Stanisavljev, Buda Svilar, Đura Đuričin, Mile Milovančev, Mara Blažić, Laza Vasiljev, Čeda Odžin, Branko Lončarski, Nikola Levakov, Jefta Samolovac, Milivoj Šljapić, Mira Samolov, Ljuba Subotin, Mitar Uzelac, Slavko Uzelac Igor, Merima Blažić Kata, Anka Kmezić Dubajić, Ivan Ikonov i Dušan Maksić. Mesni komitet Skoja sastojao se od sekretara i 4 člana (koji su u isto vreme bili i sekretari rejonskih rukovodstava Skoja, jer je selo bilo podeljeno na četiri rejona). U svakoj rejonskoj grupi, pored sekretara — člana Mesnog komiteta — bilo je i 5 članova grupe. Članovi rejonskog rukovodstva Skoja bili su rukovodioci grupa koje su brojale 3 do 5 članova. Svaki pak, skojevac imao je 1 do 3 vaspitne grupe, a te grupe su brojale 3 do 6 omladinaca, budućih skojevaca. Tako je stvorena čitava mreža rada sa omladinom, a u Skoj je učlanjivan samo dobro proveren i ideološki pripremljen omladinac. Pre 1941. sekretari Skoja bih su: Radica Tatić, Slavko Čolić i Ivan Savičin. Struktura sekretarijata Skoja u 1941. godini bila je ista, dok su sekretari bili: Mile Lončarski i Slavko Uzelac Igor.1941. komunisti i skojevci su ginuli slavno, a neprijatelj ni inkvizicijom nije mogao da izvuče reč izdaje. Četiri svetla imena, između velikog broja ostalih, stoje danas urezana na spomen-ploči u Velikim Livadama: Maksa Mirilov, Dragoljub Suvakov, Miloš i Emil Čulum. Njima upravo posvećujem ovaj skromni dug sećanja. Slavko UZELAC IGOR

   Odgovori

3. 3. februar 2017. u 15:27

   vojislav ananić

   Izvor za prethodni prilog: PIŠU UCESNICI

   ZBORNIK
   KNJIGA PETA
   VOJNOIZDAVACKI ZAVOD JNA »VOJNO DELO«
   BEOfcrS AD
   19 6 4.

   Odgovori

4. 29. maj 2017. u 19:11

   vojislav ananić

   Aleksandrovačko – karađorđevački partizanski ODRED

   Uoči napada Nemačke na Sovjetski Savez Sreski komitet Partije održao je u Aleksandrovu sastanak, na koji je iz Petrovgrada došao Servo Mihalj. Bilo je reči o daljim pripremama za akcije, posebno o broju formiranih vojnih desetina, njihovom radu i prikupljenom naoružanju. Utvrđeno je da je bilo dosta neispravnog oružja među onim koje je sakupljeno u Aleksandrovu, Karađorđevu i Vojvodi Stepi, pa su preduzete mere da se organizuje popravka, a da se akcija za sakupljanje nastavi. U Sreski komitet je ušao Karađorđevčanin Borko Ličina, pa je tako u ovaj komitet prvi put ušao borac izvan kruga Aleksandrovčana.
   Aleksandrovo takođe spada u naseljenička sela, podignuta uz malu prugu posle prvog svetskog rata. Međutim, tu se doselilo više Banaćana iz okolnih sela, sirotinje, među kojom je bilo dosta članova Partije, koji su svoj uticaj brzo preneli na Ličane, Bosance i druge brđane. Već 1923. u selu su postojale četiri partijske ćelije sa Mesnim komitetom. Organizator je bio Draga Šuvakov, od 1933. član Okružnog komiteta KPJ. 1939. na opštinskim izborima ovde su komunisti odneli pobedu pa je opštinska uprava bila u njihovim rukama. Čim su se učesnici savetovanja u Petrovgradu vratili, održani su sastanci u Sreskom komitetu i partijskim ćelijama. Na sastanku u Karađordevu izveštaj je podneo Đuro Javorina. Borko Ličina je bio spreman da sve odluke prihvati kao logične i ispravne. Smatrao je da borce za odred neće biti teško prikupiti i prihvatio je sa olakšanjem činjenicu da drugovi iz višeg rukovodstva smatraju da Crvena armija još manevriše, sprema se da navuče nemačke divizije u klopku, da ih opkoli i uništi. Međutim, Đuro Novaković, sekretar partijske ćelije, postavio je više primedbi, kojima je doveo u pitanje odluke savetovanja. Osnova njegove kolebljivosti i oportunizma u ovako važnom trenutku bila je u proceni da će naseljenička sela biti prva uništena ako ustanak ne dobije odgovarajuće razmere i već u prvim uspesima ne obezbedi zaštitu oslobođenih mesta. Jer, narod se nema kuda sklanjati niti ima izgleda da na ravnom polju izbegne represalije. Ipak, prihvatio je odluku da se 8. jula ide na savetovanje u Aleksandrovu, ali uz zahtev da tamo pođu i Mirko Dautović i Dane Basta, studenti, članovi Skoja, smatrajući da će oni razboritije oceniti situaciju.
   Na savetovanje su, prema odluci ćelije iz Karađorđeva, došli Borko Ličina i Đuro Javorina, članovi Partije, Milan Pribić, sekretar Mesnog komiteta Skoja, i Mirko Dautović i Dane Basta. Iz Aleksandrova su došli Draga Suvakov, sekretar Sreskog komiteta, i članovi tog komiteta Milojko Filipčev, Ljubomir Stanisavljev, Mile Lončarski, zatim Slavko Čolić i Milivoj Toškov. Bili su prisutni još Filip Ilijin Fića iz Klarije (Radojevo), Petar Vraneš iz Vojvode Stepe i dva druga iz Srpske Crnje. Iz Petrovgrada je došao Danilo Grujić, komandant Glavnog štaba partizanskih odreda za Vojvodinu, koji je rukovodio ovim savetovanjem.
   Odlučeno je da se na teritoriji Klarija – Aleksandrovo – Karađorđevo organizuje jedan partizanski odred, za koji će svako selo dati proverene članove Partije i Skoja ili druge pripadnike vojnih desetina koji su se dotada već bili istakli. Broj boraca u odredu morao je biti ograničen sve dok se ne zapleni dovoljno oružja. To bi stvorilo uslove za stvaranje slobodne teritorije koja bi mogla prihvatiti sovjetske padobrance. Određeno je da Aleksandrovo i Karađorđevo upute na formiranje odreda po 16 drugova, a Srpska Crnja, Vojvoda Stepa i Klarija po nekoliko.
   Formiran je Sreski partizanski štab, koji će biti potčinjen Okružnom partizanskom štabu u Petrovgradu. Za komandanta Štaba izabran je Draga Suvakov, a u njegov sastav su ušli Milojko Filipčev, Borko Ličina, Milan Pribić i Filip Ilijev.
   Narednih dana trebalo je odabrati ljude za odred i izvršiti političke i druge pripreme, a isto tako pripremiti oružje i municiju, već prema tome koliko ga ima ispravnog među onim što je do tada u akcijama bilo sakupljeno.
   U Aleksandrovu nije bilo teško odabrati i pripremiti ljude. Odlučeno je da u odred odmah stupe stari i iskusni komunisti Draga Šuvakov, Sredoje Velimirov, Milojko Filipčev, Bogoljub Bošnjak i Karitan Stankov, a zatim Slavko Čolić, koji je tada već bio u ilegalnosti, Milivoj Toškov, Emil Marinkov Bata, Mile Matić, Branko Lončarski, Laza Stajić, Milorad Lončarski, Ljubomir Stanisavljev, Dušan Zlokaz, Milan Obradović i Voja Vorkapić, izbeglica iz Beograda. Ostali članovi Partije imali su iza sebe dobro organizovane vojne desetine i udarne grupe, sastavljene pretežno od skojevaca.
   U isto vreme partijska ćelija i Mesni komitet Skoja u Karađorđevu održali su ponovni sastanak da bi se odlučilo koje ljude uputiti u odred. Prihvaćen je predlog Bože Janjetovića da se u odred pošalju drugovi koji su već odslužili vojsku, a da skojevci nastave svoje vojničke pripreme u vojnim desetinama kako bi bili spremni da se uključe u odred kada se reši pitanje naoružanja. Odlučeno je da od članova Partije u odred pođu Borko Ličina i Božo Janjetović, da Mesni komitet Skoja odabere nekoliko skojevaca starijih godišta i da se pozovu u odred Mile Stakić, Miladin Pokrajac, Pero Puača, Mladen Milošević, Đuro Smiljanić, Mićo Radaković i Branko Vojnović. Svi ovi drugovi odslužili su vojsku, i bili istaknuti aktivisti organizacije Seljačkog kola. Neki od njih završili su zanat, a drugi su obrađivali zemlju.
   Međutim, kada se prešlo na suštinu pitanja, na neposredne ciljeve i zadatke odreda, sekretar ćelije Đuro Novaković, uz podršku Bože Janjetovića, postavio je ponovo pitanje mogućnosti oružane borbe u Banatu. Oni su izražavali strah da bi prvi neuspeh ustanika doveo do uništenja Karađorđeva i drugih naseljeničkih mesta. Karađorđevčani će, po njima, stupiti u odred kada budu sigurni u to da će prve akcije osvajanja oružja biti uspešne, da će se spustiti ruski padobranci i pomoći ustanicima da zaštite sela i stanovništvo. Borko Ličina je zastupao mišljenje da se i bez takvih uslova treba odazvati pozivu za borbu koja će se samo odlučnošću svih razviti u opšti ustanak. Konačno je prihvaćen kompromis: Karađorđevčani će izaći u odred, ali će na licu mesta proceniti situaciju i doneti odluku o svom učešću ili neučešću u planiranim akcijama.
   Borko Ličina i Milan Pribić održali su sastanak Mesnog komiteta Skoja i upoznali ga sa neposrednim zadacima. Odlučeno je da u odred ide sekretar Milan Pribić, a pored Mirka Dautovića i Dane Baste, još sekretar aktiva Božo Barać, Stanko Ćulibrk i Miloš Božić, zatim izbeglice Dane Glumac i Đuro Gledić, članovi Skoja.
   Razgovor sa drugovima koji nisu bili članovi Partije i Skoja pokazao je da su ljudi spremni za borbu i da imaju poverenja u komuniste.
   Dvanaestog jula Sreski komitet Partije je preko Milorada Lončarskog upoznao članove Štaba iz Karađorđeva sa neposrednim planom osnivanja odreda i akcijama koje zatim treba izvesti. Lončarski je dobio zadatak da 13. jula dovede karađorđevačku grupu na zborno mesto. S obzirom na to da je Okružni štab planirao krupnu akciju odreda u Srpskoj Crnji, Javorina je imao pripremiti troja kola za ranjenike i plen, pa je za to odredio Božu Ivanića, Lazu Rapajića i Đuru Rajačića.
   Oko 11 sati uveče karađorđevačka grupa boraca pristigla je na Andres Majur ili Pavličin Bunar, na njivu koja se nalazila na međi aleksandrovačko-karađorđevač-kog atara. Na maloj poljani, okruženoj parcelama suncokreta, zatekli su svega petnaestak drugova. Karađorđevčani su očekivali više ljudi, jer su bili uvereni da će svako selo poslati svoju grupu boraca. Borko Ličina je saopštio da je stiglo 17 boraca iz Karađorđeva sa 2 puške, 6 pištolja, bajonetom i jednom bombom, kao i sa manjim zalihama municije. Ovo oružje je odloženo i postavljeno na zajedničku gomilu.
   U toku noći sem Karađorđevčana i Aleksandrovčana u logor je došao samo još Filip Ilijev iz Klarije, pa je na okupu bilo 35 boraca sa šestoro kola u komori. Njima je Danilo Grujić u ime štaba partizanskih odreda za Vojvodinu saopštio da je formiran Aleksandrovačko-karađorđevački odred i izneo plan napada na skladište oružja u Srpskoj Crnji, u kome je bilo preko 2.000 pušaka, municije i druge opreme. Skladište je čuvala pogranična jedinica jačine od oko 150 vojnika. Posle zaplene oružja odred bi ojačao i izvršio napad na policijske stanice u Aleksandrovu i Karađorđevu.
   Tada je Božo Janjetović ponovo izrazio sumnju u uspeh prve akcije, tim pre što je na okupu bilo malo boraca i još manje oružja. Tražio je objašnjenje zašto Grujić sada ne pominje pomoć ruskih padobranaca. Pošto je Janjetović dobio podršku još nekih drugova iz Karađorđeva i Aleksandrova, Danilo Grujić i Draga Šuvakov sazvali su članove Partije na posebni sastanak, ali je Božo Janjetović ostao pri svome, tumačeći da ga na to vezuju stavovi njegove partijske ćelije. Posle tog neuspelog sastanka Danilo Grujić je izašao pred partizane i zatražio da se svako opredeli: za odred i akcije ili za povratak kući. Od Karađorđevčana za odred su se odlučno opredelili članovi Štaba Milan Pribić i Borko Ličina i skojevci Miloš Božić, Dane Glumac i Đuro Gledić. Aleksandrovčani gotovo svi: Milivoj Toškov, Slavko Čolić, Milojko Fulipčev, Sredoje Velimirov, Bogoljub Bošnjak, Karitan Stankov, Emil Marinkov, Mile Matić, Branko Lončarski, Laza Stajić, Milorad Lončarski, Ljubomir Stanisavljev, Dušan Zlokaz, Milan Obradović i Voja Vorkapić. Tu je bio i Filip Ilijev iz Klarije.
   Za komandanta odreda izabran je Milivoj Toškov, a za njegovog zamenika Slavko Čolić. Milojko Filipčev Fića određen je za komesara, a Borko Ličina za zamenika komesara.
   Odred je u svom sastavu imao 21 borca i raspolagao je sa desetak pušaka raznih modela, sa nekoliko lovačkih pušaka i raznovrsnih pištolja, pet ili šest ručnih bombi, nekoliko bajoneta i sitnim delovima vojne opreme. Svaki borac je dobio ponešto od ovog naoružanja.
   Pošto se s tom snagom nije mogao napasti magacin u Srpskoj Crnji, Štab odreda se orijentisao na rušenje neprijateljskih komunikacija i telefonskih veza, paljenje žita, uništavanje vršaćih mašina i razoružavanje poljskih čuvara u cilju pribavljanja novog oružja. Zato je odred podeljen na dve desetine -Aleksandrovačku i Karađorđevačku. Aleksandrovačku su vodili Milivoj Toškov i Slavko Čolić a Karađorđevačku Milan Pribić. Desetine su po utvrđenom planu Štaba odreda imale da izvode akcije svaka za sebe, a prema potrebi mogle su se u akcije uključiti i vojne desetine i diverzantske grupe koje su postojale u selima. Rešeno je da desetine ne budu stalno ulogorene u ataru, posebno oni borci za kojima policija još nije tragala, a takvih je bila većina nego da ostanu kod svojih kuća, oprezni, stalno mobilni i međusobno povezani. Na taj način bi bilo rešeno i snabdevanje odreda.
   Osamnaestog jula Karađorđevačka desetina podišla je mostu preko Begeja više Dušanovca. Benzin za paljenje mosta bio je u kantama, natovarenim na magarca koga je karađorđevački ovčar Pera Kišprdilov dao na uslugu partizanima. Preko ovog mosta išla je pruga uskog koloseka i drum iz pravca Petrovgrada prema Žombolju. Na mostu se nalazila stalna straža, smeštena u maloj čuvarnici. Miloš Božić i Dane Glumac su se vešto i neopaženo privukli na sam most. Na poziv da se preda stražar je pobegao i borci su nesmetano polili most benzinom i zapalili ga. Ali, plamen je samo zakratko buknuo i ubrzo se ugasio. Tada su borci doneli sa obližnjeg strnjišta snopove pšenice, ugurali ih između poprečnih gredica ispod mosta i zapalili ih preostalim benzinom. Plamen je burno suknuo i most je počeo da gori. Tada je naređeno povlačenje jer je ocenjeno da je dalje zadržavanje opasno. Međutim, most je samo nagoreo i nije bio uništen.
   Borci su iste noći izvršili diverziju na telefonske linije između Dušanovca i Karađorđeva. Nemajući druge tehnike, kamenjem su gađali čašice na stubovima ili se peli do njih i lupali ih kamenom iz ruke. Opuštene žice kidali su razvlačenjem.
   Posle ovih akcija Karađorđevčani su se vratili u selo, a s njima su došli Danilo Grujić i Milojko Filipčev. Cilj im je bio da raščiste sa oportunizmom nekih karađordevačkih komunista u odlučnom trenutku formiranja odreda. Danilo Grujić je u svojstvu delegata Pokrajinskog komiteta Partije okarakterisao stav karađorđevačke ćelije u odnosu na pitanje ustanka kao čisto oportunistički, pa glavnog krivca za takvo držanje Đuru Novakovića nije ni pozvao na sastanak. Karađorđevačka partijska ćelija je raspuštena, a time su iz njenih redova isključeni Đuro Novaković i Božo Janjeitović. Ostao je Đuro Javorina kao partijski poverenik, koji je uz saradnju sa zamenikom komesara odreda Borkom Ličinom imao da obnovi ćeliju prijemom drugova koji su se pokazali odlučni i spremni za borbu.
   Obnova partijske ćelije izvršena je prvih dana avgusta, kada je Milan Pribić primljen u Partiju. To mu je bilo priznanje za odvažan stav prilikom formiranja odreda, ali isto tako i za uspehe u organizovanju omladine u selu. Nova ćelija je primila Danu Glumca, a kandidovala Miloša Božića i Đuru Gledića, borce odreda. Tih dana je u rad ćelije uključena i Desa Stanić, koja se povukla iz Beograda zbog provale u partijskoj organizaciji grada. Nešto kasnije iz istog razloga u selo su došli iz Beograda iskusni komunisti Branko Gleda i Milan Milinčević. Oni su takođe našli svoje mesto u karađorđevačkoj partijskoj organizaciji i svojim radom izvanredno poboljšali njene političko-ideološke i organizacione mogućnosti.
   Time je pokret u Karađorđevu prebrodio krizu u koju je zapao oportunističkim stavovima dvojice članova Partije.
   U međuvremenu se Aleksandrovačkoj desetini pridružila Rozalija Marton, jedina žena i jedina Mađarica u ovom odredu. Rozalija, stari komunista, rodom iz Nove Crnje, bila je 1929. godine osuđena na deset godina robije kao kurir Pokrajinskog komiteta i član Partije. Tek 1939. godine izašla je iz kazamata. Prvih dana rata našla se u Aleksandrovu, u kući Petra Uzelca i Drage Suvakova. Danilo Grujić joj je dao zadatak da ide u odred i da tamo bude bolničarka.
   Aleksandrovčani su poveli akciju paljenja žita i ometanja žetve. U svome ataru nisu imali krupnijih parcela, pa su išli na veće posede u susednom, itebejskom ataru. Na paljevine su išli zajedno borci odreda i pripadnici vojnih desetina. Neki od ovih, kao Bude Svilar Buća, Đura Đuričin i Vasa Pulgački, smatrali su sebe ravnopravnim borcima odreda.
   Skojevci su pripremili poseban način paljenja pšenice. U neke snopove, još u krstinama, stavljali su svežnjeve fosfornih šibica. Prilikom ubacivanja takvog snopa u vršalicu šibice se trenjem upale i izazovu jak požar. Na taj su način izvršene dve uspele paljevine. Sem toga diverzanti su na polje nepokošene pšenice usađivali gvozdene šiljke i na taj način uspeli da onesposobe nekoliko kosačica, a sečenjem ili skidanjem kaiševa onesposobljeno je u selu nekoliko vršalica. Jedan vlasnik vršalice sam je učestvovao na uništenju kaiševa na svojoj vršalici.
   Ipak, prva akcija Aleksandrovačke desetine izvedena je rušenjem telegrafskih stubova i kidanjem telefonskih linija između Aleksandrova i Januševca. Ova akcija, u širem zamahu, obnovljena je 9. avgusta, kada je sem boraca odreda na teren izašlo tridesetak skojevaca, pripadnika udarnih i diverzantskih grupa. Na udaru su bile linije s obe strane Aleksandrova – prema Crnji i Karađorđevu. Ovog puta su diverzanti poneli dugačke konopce, prebacivali ih preko telefonskih žica i težinom svojih tela kidali. Zatim su te iste konopce vezivali za vrhove telefonskih stubova i cimanjem ih izvaljivali. Prema neprijateljskim podacima, na ovaj način žice su bile pokidane u dužini od dva kilometra.
   Sredoje Velimirov bio je borac odreda, član partijskog komiteta i predsednik opštine. On je imao bazu kod Makse Mirilova, u kojoj je sabirano prikupljeno oružje. Petnaestog avgusta u bazi su bile 4 puške pripremljene za odred. Dok je u dvorištu radila vršalica, neki radnici su slučajno naišli na oružje pa su to prijavili policiji. Kuća je bila blokirana, a domaćin i Sredoje Velimirov su uhapšeni i stavljeni na muke. Držali su se čvrsto, ali je Maksa Mirilov ubrzo podlegao mučenju. Sredoje Velimirov je nekako provalio zid, pobegao i sklonio se u bazu odreda. Nemci su zaplenili puške.
   Posle sređivanja prilika u partijskoj ćeliji, sa izvođenjem diverzija nastavili su i borci Karađorđevačke desetine. Milan Pribić i Miloš Božić razoružali su dva poljska stražara i oduzeli im dve puške i 12 metaka. Ova dva borca onesposobila su jednu vršalicu ubacivanjem gvozdenih poluga u snopove. Takav pokušaj na drugom mestu nije im uspeo, jer su radnici na vreme opazili gvožđe. Jedna diverzantska grupa pokušala je zapaliti žito Mije Matešića, saradnika okupatora, ali je žito bilo vlažno i samo je delimično izgorelo. Petorka koju su sačinjavali borci odreda i diverzanti iz sela prešla je pod vođstvom Milana Pribića na drugu stranu Begeja i na Drakslerovom salašu razoružala dva poljska stražara i zaplenila dve puške i municiju.
   Aleksandravčani su izveli još dve akcije. Na stanici Januševac diverzanti su oštetili šine pa je voz natovaren kukuruzom sleteo u kanal. U drugoj akciji digli su oružje Nemaca iz same opštinske zgrade. Omladinci su zapazili da čuvari vršidbe kod opštinske zgrade idu na ručak u zgradu preko puta, da tada ne nose oružje i da u opštinskoj zgradi ostavljaju samo jednog stražara. Skojevci su isplanirali da dignu oružje dok su čuvari na ručku.
   Pripremljena je udarna grupa, koja će akciju izvesti, i jedna kola sa slamom, u koja će uzeto oružje biti natovareno. Udarnu grupu sačinjavali su skojevci Slavko Uzelac, Đura Đuričin, Vasa Puligaški, Mile Đuričin i Ivan Ikonov. Diverzanti su ušli s kolima u dvorište, postavili svoga stražara, i dok su jedni zabavljali stražara, drugi su izneli 9 pušaka i stavili ih pod slamu u kolima. Iz dvorišta su izašli nesmetano, i pre nego što je data uzbuna bili su sa oružjem na sigurnom mestu.
   Bolničarka Rozalija Marton bila je dobro snabdevena lekovima i sanitetskim materijalom. Odred je vršio diverzantske akcije i izbegavao sukobe s neprijateljem, te nije bilo ranjenih. Ali i u Karađorđevu i u Aleksandrovu sve je bilo spremno za smeštaj ranjenih drugova i nabavku lekova u slučaju potrebe.
   U Karađorđevu je za saradnju bio spreman apotekar Neško Kuzmanović. On je u svojoj apoteci imao pripremljene paketiće najneophodnijih lekova i drugog materijala, što je stajalo na raspolaganju Đuri Javorini. U to vreme u selu je već bila Desa Stanić, medicinska sestra, koja je preuzimala materijal, dok su na pripremanju i otpremanju lekova radili Milica Paripović i Stanko Vrzić.
   Aleksandrovački apotekar Nenad Bira imao je dobre veze sa doktorom Lazom Mijatovim u petrovgradskoj bolnici. Bira je preko njega dobijao lekove, sanitetski materijal i neophodnu priručnu literaturu za bolničarske tečajeve. Na tom poslu radili su borci odreda Mile Matić i Milorad Lončarski, zatim Mara Blažić i Petar Uzelac. Matić i Lončarski su prenosili lekove i u druge odrede. U aleksandrovačkoj opštini bila je organizovana i izrada lažnih legitimacija i propusnica za potrebe Sreskog i Oknužnog komiteta Partije. Radili su ih, Anka Kmezić, službenica Vodne zadruge, Radivoj Amidžić i Nikola Levakov, opštinski službenici, sve troje članovi Partije, i Dimitrije Jankov, učitelj.
   Aleksandrovačko-karađorđevački odred nije imao potrebe za posebno organizovanim snabdevanjem. Jednostavno ljudi su bili legalni, kod svojih kuća, a u akcije su išli po grupama. Partizanski logor je imao samo dežurnog, preko koga su održavane veze. Štab odreda se povremeno sastajao, razmatrao izveštaje i pravio planove. Ipak, u svakom selu je bilo uređeno po nekoliko baza za sklanjanje ilegalaca i sakupljanje rezervne hrane i oružja.
   Postojala je kurirska veza sa Okružnim štabom u Petrovgradu, ali i posebna veza sa Melenačkim i Kumanačkim odredom i sa odredom u Mokrinu. Dok je Aleksandrovačko-karađorđevački odred izvodio akcije u kojima je zaplenio nekoliko pušaka (uključujući i onu u Aleksandrovu, kada je u saradnji sa omladincima uzeto 9 pušaka od stražara), tekla je i akcija sakupljanja oružja od seljaka. U Vojvodi Stepi su nabavljene 2 puške, od kojih je jedna bila lovačka, 3 bombe i 120 metaka. Nikola Ivančević je iz Itebeja u Karađorđevo poslao nekoliko bombi i 1.000 metaka. Nekoliko pušaka, pištolja i drugog oružja sakupili su skojevci u Aleksandrovu i Karađorđevu. Odred je bio potpuno naoružan, a bilo je oružja i za nove borce.
   Kako je u to vreme Kumanački odred bio bez oružja, Aleksandrovačko-karađorđevački odred mu je 27. jula ustupio 18 pušaka, 10 bombi i 1.800 metaka.
   Posle borbe oko Bošnjakovog salaša Karađorđevčani su prihvatili nekoliko boraca Petrovgradskog odreda i kasnije im organizovali prebacivanje za Srbiju. I Franja Hercog, komesar tog odreda, dobio je svoju dalju vezu preko Karađorđeva. U Aleksandrovo je posle provale u Petrovgradu došao Voja Bošnjak, zamenik komandanta Okružnog partizanskog štaba, i tu boravio jedno vreme, da bi kasnije bio prebačen u logor Melenačkog partizanskog odreda. Bio je to već septembar. Tada je Aleksandrovačko-karađorđevački odred pretrpeo teži udarac.
   Tragajući za Vojom Bošnjakom petrovgradska policija i agenti napravili su 25. septembra veliku raciju u Aleksandrovu. Pohapšeno je više ljudi, ali su tom prilikom, iznenada blokirani u kućama, pali neprijatelju u ruke Draga Suvakov, sekretar Sreskog komiteta Partije i komandant Sreskog štaba, i stari komunisti i borci odreda Karitan Stankov i Ljubomir Stanisavljev Mile. Draga Suvakov streljan je već 4. oktobra u Bašaidu. Tako je završio život jedan revolucionar, skroman ali uporan i dosledan borac, čija je siromašna kućica u Aleksandrovu bila godinama značajno partijsko sedište, a u danima ustanka i mesto gde su organizovane mnoge akcije u srezu. Poslednji uspeh Drage Suvakova bilo je stvaranje prve partijske ćelije u Vojvodi Stepi. Bilo je to u avgustu, u jeku partizanskih akcija u kojima su sarađivale i desetine iz ovog mesta. Za sekretara ćelije, koja je brojala pet članova, Draga Šuvakov je odredio Petra Vraneša. Ubrzo su Petar Vraneš, Dušan Drakulić i učitelj Zdravko Hajduković stvorili jaku skojevsku organizaciju, koja je za nepun mesec dana imala 40 članova, a do jeseni su u selu delovali mesni komiteti Partije i Skoja. Selo Vojvoda Stepa postalo je značajna karika u daljem razvitku pokreta u ovom kraju.

   IZVOR: ĐORĐE MOMČILOVIĆ, BANAT U NARODNO-OSLOBODILAČKOM RATU, BEOGRAD, 1977.

   Odgovori

5. 30. maj 2017. u 11:13

   vojislav ananić

   FORMIRANJE KARAĐORĐEVAČKO – ALEKSANDROVAČKOG ODREDA I SRESKOG KOMITETA PARTIJE

   Špilerovim letnjim akcijama na organizacije i baze u Karađorđevu i Aleksandrovu bio je onemogućen legalan rad većem broju boraca Aleksandrovačko-karađorđevačkog odreda, kao i drugim članovima Partije i Skoja čija su imena bila poznata policiji.
   Posle hapšenja od 26. jula trebalo je da prođe izvesno vreme da se veze uspostave i ilegalci prikupe. Milan Pribić Đokica je između prvog i trećeg Špilerovog napada uspeo da obnovi veze sa članovima Okružnog komiteta Žarkom Turinskim, Borom Mikinim i Đurom Đorđevićem, sa grupom ilegalaca u Aleksandrovu, a zatim sa organizacijama u Višnjićevu, Vojvodi Stepi i Dušanovcu. Članovi Okružnog komiteta su i dalje boravili u rejonu Karađorđeva, jer je policija vršila jak pritisak na preostale organizacije i baze u starim uporištima. Uspešno lokalizovanje prodora u karađorđevačku organizaciju omogućilo je nesmetan boravak ovih drugova u karađorđevačkim bazama i u vreme najvećeg Špilerovog terora.
   Na slobodi je ostao Miloš Božić, član Mesnog komiteta Skoja, borac Aleksandrovačko-karađorđevačkog odreda i jedan od najsposobnijih saradnika Milana Pribića. Nisu bili provaljeni ni Mića Radaković Mičurin, član Mesnog komiteta Partije, ni skojevski rukovodioci Dragan Bjelobaba Crveni i Milan Đukić Brato, pa je Pribić preko njih mogao da organizuje prikupljanje i povezivanje svih ilegalaca. A u ilegalnosti su bili sekretar Mesnog komiteta Partije Đuro Javorina Gliša i članovi toga komiteta Milka Agbaba Crna i Maćo Radaković Anton, članovi Partije Spaso Dragas Baja, Mladen Milošević Čerčil i Đuro Smiljanić, kao i Skojevac Luka Egelja. Već kroz nekoliko dana u polju je održan sastanak svih članova Partije iz Karađorđeva. Razmotrena je situacija i konstatovano da je partijska organizacija gotovo prepolovljena, jer je njih 13 uhapšeno, a četvorica su sklonjena iz sela kao suviše kompromitovana. U Špilerovim rukama nalazila su se 43 člana Skoja. Bilo je najvažnije sačuvati partijsku organizaciju i osposobiti je da što brže preuzme inicijativu, da se još čvršće poveže s narodom. To je bilo moguće tim pre jer je čitav novi mesni komitet Partije bio sačuvan.
   Na sastanku je za sekretara Mesnog komiteta Skoja određen Milan Đukić Brato, a skojevcima je postavljen važan zadatak: spremanje i izgradnja baza, kurirska služba i organizovanje snabdevanja ilegalaca.
   Početkom avgusta u Karađorđevo je ponovo došao Bora Mikin Marko. Njegov zadatak je bio da se u rejonu Karađorđeva organizuje partizanski odred. U odred bi bili uključeni ilegalci iz Karađorđeva i Aleksandrova, a kasnije bi dolazili i svi komunisti iz drugih sela koji bi bili otkriveni. To je u stvari i bio jedan od zadataka odreda.
   Ovakva odluka Okružnog komiteta bila je zasnovana na pretpostavci da se u jednom tako dobro organizovanom rejonu kao što je bio karađorđevački, koji se odbranio od prvih naleta okupatora, može održati i na određen način delovati partizanski odred. Problemi snabdevanja, mesta boravka, kretanja, obaveštavanja i veza već su bili uglavnom rešeni, trebalo ih je samo dograditi i prilagoditi novim, uslovima.
   To je u tadašnjim uslovima bilo najbolje rešenje. Jer veza sa višim partijskim komitetima i vojnim štabovima van Banata nije bilo. Vrhovni štab i glavne borbene snage nisu više bile u Srbiji nego u Bosni. Dunav i svi putevi u Banatu bili su pod stalnom kontrolom i dobro obezbeđeni. Prekinute su bile i veze sa Žarkom Zrenjaninom u južnom Banatu. Komunisti su u ovom kraju bili upućeni sami na sebe.
   U takvoj situaciji Okružni komitet je analizirao kako da se ilegalci prilagode datim uslovima i pronađu najbolje oblike svoga delovanja.
   Našavši se pred mogućnosti svakodnevnog susreta i sukoba s neprijateljem, ilegalni borci su prihvatili borbu na život i smrt. A za to je trebalo ne samo poznavati najosnovniju vojničku veštinu nego biti tako dobro obučen da se sopstveno oružje u svakoj situaciji iskoristi na najbolji način. Vojnička organizacija i disciplina bile su i u nastaloj situaciji najbolji način da se to postigne. To bi se postiglo osnivanjem partizanskog odreda, čiji glavni zadatak ne bi bio da izvodi oružane akcije. Zadaci boraca bili bi u prvom redu političke prirode, a borci, u stvari, politički radnici, terenci, partijski rukovodioci ovog kraja. Prema tome, vojnička strana je dolazila u drugi plan, mada joj se morala takođe dati puna važnost. Za postojanje odreda kao borbene i organizovane jedinice neprijatelj ne bi smeo doznati, što znači da se u dogledno vreme neće planirati niti izvoditi nikakve oružane akcije. Ali, u perspektivi će svakako i do toga doći, pa će ovaj odred poslužiti kao izvanredno jezgro snažnijoj borbenoj jedinici, koju neće biti teško formirati kada se obezbedi širi manevarski prostor.
   O svemu tome bile je reči 4. avgusta 1942. na sastanku svih ilegalaca i legalnih partijskih rukovodilaca iz Karađorđeva i Aleksandrova, održanom u karađorđevačkom ataru, u Januševcu. Bila je to njiva Vlade Price, na kojoj je već bila uspostavljena i izgrađena baza karađorđevačkih ilegalaca posle njihovog okupljanja. Predlozi Bore Mikina Marka bili su u celini usvojeni.
   U sastav novog odreda ušli su Karađorđevčani Milan Pribić Đokica, Milka Agbaba Crna, Maćo Radaković Anton, Đuro Javorina, Spaso Dragaš Baja, Desa Stanić, Đuro Smiljanić, Mladen Milošević Čerčil, Miloš Božić Nikako, Luka Egelja, a iz Aleksandrova Emil Marinkov Bata, Ljubomir Stanisavljev, Mile Matić, Laza Stajić, Slavko Čolić, Milivoj Toškov, Slavko Odžin Soko, Dančika Glavaški, Kata Blažić Merima, Sava Pomorišac i Jefta Samojlović.
   S obzirom na snagu partijske i skojevske organizacije u Karađorđevu i teške udarce koje su te organizacije pretrpele u Aleksandrovu, kao i na mesto gde je formiranje izvršeno, prihvaćen je naziv: Karađorđevačko – aleksandrovački odred. Ta izmena u redu reči u odnosu na odred iz ustaničkih dana odražavala je novo stanje i pozicije organizacija ova dva ustanička mesta. To se ispoljilo i u sastavu komande Odreda.
   Za komandanta Karađorđevačko-aleksandrovačkog odreda izabran je Maćo Radaković, nekadašnji pitomac vazduhoplovne podoficirske škole, skojevac iz prvih dana ustanka i član Mesnog komiteta Partije u Karađorđevu. Za zamenika komesara, tj, za partijskog rukovodioca u Odredu izabrana je Milka Agbaba, član istog komiteta. Dužnost komesara Odreda poverena je Milanu Pribiću, tada još partijskom povereniku za rejon Karađorđeva i glavnom saradniku članova Okružnog komiteta Partije za ovaj rejon. Time je bila naglašena politička strana zadataka koji su stajali pred Odredom.
   Samo dan ili dva kasnije Bora Mikin Marko je na istom mestu u ime Okružnog komiteta formirao Sreski komitet Partije. Područje novog sreza u organizacionom smislu Partije i Skoja poklapalo se sa već organizovanim karađorđevačkim rejonom, koji je bio oslonjen na niz sela od Ruskog Sela preko Karađorđeva do Višnjićeva, čije su organizacije konačno zaustavile Špilerove prodore, započete još u jesen 1941. I baš u vreme kada je partijska organizacija na ovom području, obnavljanjem partizanskog odreda i Sreskog komiteta, bila i organizaciono spremna za dalju uspešnu borbu, Franc Rajt je izvestio Berlin da je komunistička organizacija u Banatu uništena. U tom izveštaju se kaže: „Na osnovu prednjih navoda može se sa sigurnošću reći da za sada u Banatu ne postoji mogućnost delovanja jedne ozbiljnije organizovane partizanske akcije ili komunističkog pokreta, bilo to u okviru Partije ili omladinske orgamzacije.”
   U isto vreme Prefektura policije za Banat izdala je proglas Banaćanima u kome traži da se potkažu preostali komunisti i partizani, od kojih se sada samo nekolicina nalazi u bekstvu. U proglasu dalje stoji: „Najveći broj partizana i komunista pao je u ruke policije pa ih je ostalo mali broj, tako da su sada bezopasni. Zato nema nikakve opasnosti za one koji prijave odbegle komuniste, jer neće imati ko da im se osveti.“
   I u sastav novog sreskog komiteta ušli su samo karađorđevački komunisti. Za sekretara je izabran Milan Pribić, komesar Karađorđevačko-aleksandrovačkog odreda, a za članove: Milka Agbaba i Maćo Radaković, članovi Štaba Odreda, i Đura Javorin Gliša, sekretar Mesnog komiteta Partije u Karađorđevu. To je bio Sreski komitet Partije karađorđevačkog sreza. Prema tome, Štab Odreda i Sreski komitet Partije bili su sastavljeni gotovo od istih ljudi, što je bilo logično s obzirom na političke zadatke partizanskog odreda.

   IZGRADNJA BAZA I RAZVIJANJE VEZA

   Sreski komitet i Štab Odreda su pazili na konspiraciju i budnost. Posebno je trebalo dobro proveriti one koji su se vraćali iz Špilerovih ruku. U rukama policije bili su Rada Grujić, zvani Crni Rada, i Nikica Živanović, članovi Pokrajinskog komiteta Skoja. Nikica Živanović savladan je u Pančevu 16. juna, dok je Rada Grujić uhapšen 8. jula u Srpskom Aradcu. O Grujićevom „prkosnom“ držanju na policiji kružile su prave priče.
   Međutim, do Milana Pribića i njegovih drugova stizale su od komunista iz zatvora i drugačije vesti. Govorilo se, na primer, da Grujić jako dobro izgleda, da na njemu nema tragova batina, iako su ga „donosili“ u ćeliju sa čestih saslušanja, da se iz njegove ćelije oseća miris duvana. Pribić je s time upoznao članove Okružnog komiteta Partije, ali je Žarko Turinski energično odbijao takve sumnje. I kada je Nikica Živanović bio streljan, a Rada Grujić pobegao iz zatvora, Turinski je još više učvrstio svoje uverenje u njihovu ispravnost i saopštio je Pribiću nameru da uputi Radu Grujića u karađorđevački rejon. Sreski komitet se toj nameri odlučno usprotivio ostajući pri svojim sumnjama. Pokazalo se kasnije da je Sreski komitet bio u pravu i da je svojim čvrstim stavom spasao svoj rejon od novih teških provala. Kada je u oktobru 1942. i Branko Gleda pobegao iz radnog logora sa Ade na Dunavu i ponovo došao među svoje drugove u karađorđevačkim bazama, Pribić i drugovi su ga dugo držali pod prismotrom. Sreski komitet se držao pravila da se komunisti i partizani ne smeju sasvim zabazirati i jednostavno izolovati na jednom mestu. Zato je odmah trebalo organizovati osnovne baze, stvarati uporišta u selima i uspostaviti pouzdane veze.
   U samom Karađorđevu, kao i u Aleksandrovu, već je odranije bilo kuća koje su služile za boravak ilegalaca, održavanje sastanaka, smeštaj oružja i opreme, a takođe i specijalno ugrađenih prostorija i bunkera. Te baze su služile u neku ruku kao druga linija odbrane, za sklanjanje ljudi i materijala u vreme akcija neprrjatelja. Po svojoj nameni baze su se delile na opšte, za borce odreda i prolazne ilegalce, i na posebno strogo konspirativne, za članove Sreskog i Okružnog komiteta.
   U toku leta pristupilo se izgradnji novih baza. Ovog puta sa daleko više plana. Više pažnje je bilo posvećeno njihovoj vrsti i rasporedu. Iskustvo je pokazalo da se provale mogu blokirati i ograničiti samo na zahvaćeni rejon, pa je tome bio podešen i raspored baza. Zato su one rađene rastresito, u svim delovima sela i atara. Centralne baze su na određeni način bile okružene pomoćnim bazama, preko kojih se u slučaju potrebe moglo skokovito odstupiti i izvlačiti iz okruženja.
   Sistem obaveštavanja i veza bio je posebno razrađen i organizovan. Uspostavljena je prvi put stalna straža. Po tome što su taj zadatak preuzeli skojevci javio se popularni naziv „skojevska straža“. Stražari su sa najpogodnijih kuća osmatrali drum i prugu. U slučaju nailaska vojske, policije ili grupe nepoznatih i sumnjivih lica oni su najkraćim putem odlazili na utvrđenu javku, a potom se brzo povlačili u svoje baze. Javke su se dalje granale sve do glavnih baza i članova komiteta ili Štaba Odreda. Stražama je rukovodio komandir straže, koji je jedini znao sastav svih stražara. Aleksandrovački ilegalci su u polju koristili salaše a u nekim od njih su imali i posebno izgrađene baze. Karađorđevčani u svom ataru nisu imali salaše, pa su sve baze u polju bile tipa zemljanih bunkera.
   Najvažnije baze gradili su sami borci, a ostale svaka partijska ćelija i svaki aktiv Skoja za sebe. Graditelji su mogli znati samo za lokaciju svoje baze.
   Obično je negde na sredini njive kopana rupa dubine do metar i po. Dublje se nije moglo ići zbog podzemnih voda. Gore su najpre redane gredice, koje su prekrivene daskama, a odozgo je posipana crna zemlja. Žuta zemlja je iz dubine rasejavana po njivi. Vrata su bila kvadratnog oblika u vidu drvenog korita sa širom gornjom ivicom. U to korito nasipana je zemlja, a njegove ivice su spuštane na odgovarajući ugrađen ram. Spuštao ih je onaj koji je poslednji silazio u bazu. Zemlja iznad baze je obrađivana kao i ostali delovi njive, a za ventilaciju su služile ugrađene cevčice. Od mnogih koje su toga leta izgrađene u karađorđevačkom ataru treba ipak izdvojiti jednu. Ilegalci su na Čengašu, na njivi Bože Ivanića, napravili jednu od najboljih poljskih baza, koja je postala najsigurnije sklonište za članove Sreskog komiteta i Štaba Partizanskog odreda. Komandant Odreda Maćo Radaković upotrebio je sve svoje vojničko znanje da ova baza bude pravi fortifikacijski objekat, a izduženog oblika na prostoru dva prema osam metara. Kako je ovaj teren bio nešto uzvišeniji, moglo se kopati dublje, tako da se u pokrivenom rovu čovek mogao ispraviti. Rov se protezao u liniji, ali su sa jedne i sa druge strane ukopani zarezi kao skloništa od eventualno ubačenih bombi. Jedan od njih je pregrađen za klozet. Sa druge strane ugrađene su police i niša. Bunker je imao dva izlaza: glavni i sporedni. Iznutra, po podu i zidovima, obložen je daskama.
   Za odstupnicu iz sela prema severu bile su na Januševcu iskopane dve prostrane baze. Ona na njivi Mladena Miloševića Čerčila bila je najprostranija, mogla je odjednom da primi i trideset ljudi, i čuvana ie za takve prilike. Treba istaći i baze u kućama Dušana Mostarice, Ilije Klaća, Petra Klaća i Vlade Klaća u Vojovodi Stepi. U stvari u Mostaricinoj kući bile su tri baze, za slučaj iznenadne blokade. U Srpskoj Crnji slična baza bila je izgrađena u kući Neve Perin. Jedna baza sa istom namenom bila je i na groblju Banatskog Dušanovca.
   Članovi Sreskog komiteta izvršili su međusobno okvirni raspored za neposredno delovanje u okolnim selima. Najpre su učvršćene stare veze sa aleksandrovačkim organizacijama i bazama u kojima su boravili pripadnici Odreda. Ove veze su išle do Emila Marinkova Bate i Slavka Uzelca Igora. Jedan je bio u Odredu, a drugi rukovodilac partijske organizacije. Uspostavljena je i veza sa Emilom Kevrešanom Bacom, koji je i dalje boravio u Aleksandrovu, u bazama Okružnog komiteta. Preko njega je uspostavljena veza sa ostalim ilegalcima koji su pripadali Melenačkom odredu. Na toj vezi su radili kao instruktori Sreskog komiteta Milivoj Toškov i Milan Basta Bukarica. U Višnjićevu je veza išla do sekretara partijske ćelije Košta Glede i Vase Bogunovića.
   U Dušanovcu je takođe bila dobro organizovana saradnja sa grupom komunista (Radovan Svrdlanović, Bogdan Kesić, Milan Sforcan i Mile Kralj), koji su često dolazili na sastanke u Karađorđevo.
   Uspostavljena je veza i sa Itebejčanima preko Nikole Ivančevića, veterinara. On je oko sebe okupio grupu aktivista, a kasnije je formirana i prva partijska ćelija i aktiv Skoja. Saradnja je uspostavljena i sa partijskim organizacijama u Srpskoj Crnji, Vojvodi Stepi i udaljenijem Ruskom Selu. Stalne veze sa članovima Okružnog komiteta održavali su vrsni kuriri Obren Janjušević Artem, Ico Rajačić i Rade Čalić.
   Tako su već u ovom periodu bile čvrsto postavljene i dobro organizovane kurirske linije. Veze su uspešno funkcionisale.
   Sve do januarskih dana 1944. ove linije ne samo da nisu ozbiljnije bile ugrožene ili pokidane nego su se stalno razvijale i prodirale u nova mesta, što je bilo od osobitog značaja posle pogibije članova Okružnog komiteta Partije. Tek tada je karađordevački rejon odigrao svoju pravu ulogu.

   IZVOR: ĐORĐE MOMČILOVIĆ, BANAT U NARODNO-OSLOBODILAČKOM RATU, BEOGRAD, 1977.

   Odgovori

6. 31. maj 2017. u 09:37

   vojislav ananić

   Crkva Svetog Georgija u Aleksandrovu (Velike Livade) građena je 1932−1937. Selo je nastanjeno dobrovoljcima iz Prvog svetskog rata iz Like, Bosne i Crne Gore i starosedeocima iz okolnih sela 1922. godine. U vreme podizanja crkve selo je imalo oko hiljadu domova. Zbog promene naziva sela bilo je manjih zabuna. Crkva osveštena 28. novembra 1937. pripada tipu hrama za koji se Tabaković opredelio, sa centralnom kupolom i kulom-zvonikom nad zapadnim delom.

   Odgovori

7. 15. septembar 2017. u 10:35

   vojislav ananić

   Bozitovo

   Prvi put je zabeleženo 1698. Te godine je od Turaka uništeno. 1717 imalo je 4 doma. Na mapi od 1723—5 označeno je kao nenaseljeno. Nalazilo se u polju Crnje. Na ovo naselje kao srpsko seća prezime Bozitovac.

   Izvor: dr DUŠAN J. POPOVIĆ, SRBI U BANATU DO KRAJA OSAMNAESTOG VEKA, BE0GRAD, 1955.

   Odgovori

8. 15. novembar 2017. u 13:16

   Vojislav Ananić

   Dobrovoljci u Aleksandovu
   https://www.youtube.com/watch?v=fxHi_gvs-p0

   Odgovori

9. 15. novembar 2017. u 17:44

   Vojislav Ananić

   Ananić Moje Jovo, rođen 14.11.1897. u selu Papići, Kostajnica. Služio vojni rok tri godine. U srpske dobrovoljačke jedinice stupio 18.11.1917. godine. Kao dobrovoljac dobio je zemlju u Aleksandrovu.

   Odgovori

10. 1. decembar 2017. u 14:49

    Vojislav Ananić

    Ispravka
    Ananić Moje (Mojsija) Jovo je rođen 1887. godine.

    Odgovori