Александрово (Нова Црња)

33 коментара

1. 1. новембар 2016. у 12:28

   vojislav ananić

   Село Александрово се налази у североисточном делу Баната, то значи и Војводине, у општини Нова Црња, коју поред Александрова чине јос и села Нова Црња (седиште општине), Војвода Степа, Тоба, Српска Црња и Радојево. Апсолутна висина села је 77,5 м; у атару највиша тачка је на рудини Велики Рокош. Александровачки атар има површину од 55 квадратних километара, неправилног је облика. У њему преовлађују карбонатна и бескарбонатна црница и ритска смоница. Потеси у атару зову се: Шума, Андрес-мајур, Пустара (Велика пустара или Бозитово), Карловачко, Млака, Зечица, Сто јутара, Овчара, Рокош (Велики и мали), Кевеш, Јозеф и Стара одаја (Стара пустара). Иначе, атар Александрова граничи се са атарима суседних села – Војвода Степе, на северу; Српске Црње, на истоку; Новог Итебеја, на југоистоку, Банатског Карађорђева, на југу и Нове Црње, на западу и северозападу. Село Александрово је настало 1921. год. Од настанка па до 1943. село је носило назив Александрово, а од 1943. звало се Банатско Александрово. То име је носило до 1947, када је добило ново име Ливаде, а од 1948. село се зове Велике Ливаде. Године 1992. враћено му је првобитно име Александрово.

   Александрово спада у ред врло младих насеља у Банату, настало је као плод аграрне реформе и колонизације после Првог светског рата. Први податак о постојању људског насеља у близини данашњег Александрова забележено је 1698. године село Бозитово, насељено православним, српским живљем; исте године је село Бозитово уништено од Турака.

   Већину становника овог села чине Срби, углавном потомци добровољаца из Првог светског рата и колониста. Мало је у њему припадника других народа и националних мањина. Према последњем званичном попису извршеном 1991. год. у овом насељу је било укупно 2.902 становника. Од тога припадника српског народа 2.606, Црногораца 7, Југословена 66, Албанаца 1, Мађара 26, Македонаца 14, Муслимана 4, Немаца 3 Рома 136, Румуна 3, Хрвата 7 и неизјашњених 10. Данас се број становника Александрова знатно смањио и наредних година се све више смањује. Главно занимање већине становника Александрова била је пољопривреда, што је добрим делом и данас. Данашњи пољопривредни произвођачи у овом селу се све више окрећу индустрији, гајећи индустријско биље и неке врсте поврћа. Највише обрадивих површина, као и некада, засева се кукурузом и пшеницом, али сеје се, у значајном обиму и сунцокрет, шећерна репа, луцерка, дуван, мак, кромпир, лук…
   Александрово је данас лепо уређено село, пуно зеленила, дрвореда, култивисаних травњака и цветњака. Некада је ово село неколико пута узастопце, 1964, 1965. и 1966. године носило звање најуређенијег сеоског насеља у Војводини и зато је добијало вредне и лепе награде и похвале. У последњих неколико година пуно је учињено на његовом привредном развоју. Један од најважнијих циљева тога развоја је било заустављање одласка Александровчана из села.

   Одабрао: Војислав Ананић

   Одговори

2. 3. фебруар 2017. у 15:00

   vojislav ananić

   СЕЛО ВЕЛИКЕ ЛИВАДЕ 1941. ГОДИНЕ Велике Ливаде (40 километара североисточно од Зрењанина) су повеће село с пространим атаром и око 5000 становника. Атар Великих Ливада је до 1918. године био имање грофа Чеканића. Колонизацијом после првог светског рата створило се насеље и добило име Александрово, кога је носило све до 1947. године, када је Александрово преименовано у Велике Ливаде, што је био традиционални назив за читав крај. Први становници села били су колонисти из Лике их других крајева Баната. До коначног формирања село Александрово је административно припадало општини Нова Црња, а октобра 1928. године добило је своју општину. Упоредо са административним, територијалним и економским формирањем, формирао се и политички живот села. Становништво је између два рата, углавном, припадало трима политичким странкама: радикалној, демократској и самостално-демократској тзв. Прибићевци. Бројно најјача и најутицајнија била је демократска странка. У време насељавања (Александрова) Великих Ливада из суседних банатских села колонизирани су и неки чланови КПЈ, од којих су најистакнутији били: Макса Мирилов, Жива Миланков, Чеда Аћимов, Миливој Сантовац, Средоје Јелић из Кумана; Драгољуб Шуваков, Сава Рае и други из Меленаца, чији се утицај одмах осетио. Нарочито се међу њима истицао Драгољуб Шуваков. У почетку су сви комунисти бих повезани са својим ранијим партијским ћелијама, од којих су добијали и даље упутства за рад, летке, штампу и други пропагандни материјал. Захваљујући њиховом раду, број комуниста у Великим Ливадама убрзо је порастао да је требало основати и партијску организацију. Већ у јесен 1923. године основан је и Месни комитет, чији су чланови били секретари рејонских партијских ћелија: Средоје Велимиров, Драга Шуваков, Жива Миланков и Миливој Сантовац. Поред наведених другова, чланови Партије од 1923. године били су још и Макса Мирилов, Јефта Адамов, Деспот Маринков, Добривој Татић, Веселин Станисављев, Аксентије Марков Бида, Војин Адамов, Светислав Алас Вава, Обрад Трифмијагић, Душан Лучић, Рада Савин, Мирко Псодоров, Каритан Станков, Чеда Аћимов, Средоје Јелић и Сава Рае, укупно њих 20, што је за оно време била велика бројка. Међутим, број чланова Партије све више је растао, а број симпатизера КПЈ такође, тако да је утицај комуниста у Великим Ливадама био одлучујући у свим манифестацијама. 1924. године основан је и срески комитет (Срески биро, како се онда звао) за срез Јаша Томић са седиштем у селу Велике Ливаде, што није било случајно: Велике Ливаде су биле сигуран ослонац Партије и по броју и по квалитету њених чланова, а и први секретар среског бироа био је Драга Шуваков, један од најистакнутијих месних комуниста. Између два рата чланови исте организације спровели су многобројне акције:. 1928. године у Великим Ливадама организовах су прикупљање помоћи шлрајкачима текстилне фабрике у Дугој Реси; организовах су и прикупљање Црвене помоћи, као стални облик рада чланова Партије и Скоја; у време борбе шпанског народа у Великим Ливадама организовах су велику акцију за прикупљање помоћи за шпанске борце, у којој су учествовали многи становници села; 1936. године организовали су успешан штрајк пољопривредних радника, а спровели су и многе акције у окупљању омладине, оснивању Народне књижнице итд. Власти монархофашистичког режима будно су мотриле на рад КПЈ и Скоја у Великим Ливадама и често покушавале да спрече наше манифестације, не презајући од батињања, хапшења и затварања свих оних које су сматрали »црвеним«. Године 1926. одлежали су по 6 месеци истражног затвора: Рада Савин, Миливој Сантовац, Драга Шуваков, Добривој Татић, Аксентије Марков; године 1930, уочи првог маја, Жарко Савин, Средоје Велимиров, Урош Велимиров, Деспот Маринков, Драгољуб Шуваков, Аксентије Марков, Веселин Татић такође су бих затворени; године 1935. као и за време штрајка пољопривредних радника 1937. и за време избора 1939. године хапшења су вршена индивидуално. Ипак, ретко су била хапшења због провале дезертера из редова КПЈ. Утицај Партије нарочито је дошао до изражаја непосредно пред сам рат, када је партијска организација бројала преко 50 чланова, док је број омладинаца, чланова синдиката, организације жена, књижнице, спортског клуба и других организација, кроз које је Партија деловала, био и неколико стотина. Комунисти Великих Ливада највећи су успех постигли на изборима за општинску управу јануара 1939. године, када је од укупно 16 одборника изабрано 8 чланова КПЈ, међу којима је био и нови председник општине Средоје Велимиров. Победа комуниста одушевила је грађане. Тако је Партија могла многе акције легално да спроведе. Може се рећи да је уз Партију у Великим Ливадама — захваљујући Среском и Месном комитету, партијским ћелијама и другим организацијама — непосредно пред рат 1941. годме била већина села. 1941. ГОДИНЕ ПРЕД НОВИМ ЗАДАЦИМА Месеца марта 1941. године у село Велике Ливаде на састанак Среског комитета дошли су Светозар Марковић Тоза, организациони секретар и Серво Михаљ, члан ПК Војводине (који је био и секретар Окружног комитета Петровграда). Састанак је одржан ноћу у кући Драге Шуваковог, секретара Среског комитета. Серво Михаљ је говорио о потреби организационог учвршћења Партије у срезу, а Тоза је, као последњи говорник, пошто је указао на околност да се Југославија налази пред непосредном опасношћу од рата, дуже говорио и о припремама за отпор против окупатора у случају капитулације. »Нарочиту пажњу треба обратити на прикупљање оружја и другог материјала«, закључио је Тоза своје излагање. На дневном реду овог састанка било је и формирање нових партијских организација. Према донетим закључцима, следећих месеци створене су партијске организације у Карађорђеву, Војводи Степи, Српској Црњи, Радојеву и још неким местима, чиме је постављени задатак успешно извршен.Капитулацијом Југославије пред чланове Партије искрсли су озбиљни задаци, којима су комунисти Великих Ливада одмах приступили, прикупљајући оружје, муницију и други војни материјал потребан за борбу против окупатора. Чланови и симпатизери Партије, скојевци, омладинци и жене заједнички су учествовали у тој акцији, пресретајући наоружане војнике који су им враћајући се кућама из расформираних јединица нудили пушке, муницију и осталу опрему. Све је то народ брижљиво склањао, под контролом комуниста. На успех те акције утицало је и то што се у Великим Ливадама и после окупације одржала комунистичка власт у општини, која се није повиновала наређењима окупаторске власти о предаји оружја, мада је добар део оружја био сконцентрисан у згради општине. Користећи околност што су председник и неки одборници општине бих чланови КПЈ, неколико другова је из општинског слагалишта однела 20 пушака, велику количину муниције, 7 до 8 револвера и неколико бомби. Чланови Среског комитета наоружах су се на лицу места револверима, а преостало оружје и муницију најпре пренели код Драге Шуваковог, затим га склонили негде у сеоски атар, да га на крају ставе на располагање партизанском одреду, формираном у Великим Ливадама. Значајан састанак Среског комитета одржан је непосредно пред напад Немачке на СССР, којем је опет присуствовао Серво Михаљ. Тема састанка била је организовање диверзија и саботажа, о чему је Серво дао потребна упутства члановима Среског комитета. Међутим, како је напад Немачке на СССР затекао Серва у Великим Ливадама, то је он препоручио члановима комитета да за неколико дана причекају са саботажама и диверзијама. У исто време дознало се и за хапшење истакнутих комуниста, те су другови пребацили Серва у Карађорђево, да се у воз не би пео у Ливадама, јер је и тако већ било обележено као село комуниста. Дизањем устанка у Србији почели смо 15. јула с диверзијама и саботажама. Како је вршидба већ била у јеку, партијска организација је настојала да онемогући обављање тог посла. Чланови Партије, по двојица-тројица у групи, одлазили су ноћу до вршахца, секли каишеве, онеспособљавах вршахце и тако спречавали вршидбу. Било је и паљења жита у сноповима и крстинама. Комунисти су у групицама ишли по атару и палили снопове крстина, не само у атару села Ливада, већ и по читавом срезу. Најпре су букнуле крстине на имањима богаташа и Шваба у атару Итебеја, а онда свуда по срезу.
   ПАРТИЗАНСКИ ОДРЕД Стварање партизанског одреда постало је прека потреба. Расположење народа било је такво да се 22. или 23. јула 1941. године код места Павличин бунар окупило преко 150 људи, жена и омладинаца, са жељом да ступе у одред. Али у одред су могли ићи само они који су морах прећи у илегалство као комунисти. Тиме је формиран Ливађански партизански одред од око 40 бораца, али се тај број касније смањио на 20. Објективни разлози диктирали су да одред не буде гломазан, али остаје чињеница да су сви комунисти, скојевци и многи ванпартијци желех да ступе у одред и да се боре за слободу. Одред је био наоружан оним што је прикупљено у првим данима по капитулацији. Прва акција одреда била је кидање телефонских жица од Великих Ливада до Јанушевца, када је, по ноћи 23/24. јула, покидано два до три километра жица и из земље извађено неколико десетина бандера. Диверзанти би једноставно преко жице пребацивали дугачак конопац »пајван«, кога затегну двојица-тројица и жице прскају. Уз помоћ конопаца обарах би и стубове. Планиран је и напад на полицијску станицу, али је после три дана од одлуке руководство одреда донело одлуку да одустане, јер је у селу било много Немаца, који су претили одмаздом. Уместо ликвидације полицијске станице одред је кренуо да запали мост у Банатском Двору. На месту раније уништеног гвозденог моста Немци су подигли нов, дрвени мост. Требало га је срушити или уништити, јер се мост налазио на важној комуникацији. Преливши мост петролеумом, партизани су га запалили. Сува грађа моста тек што је почела да пуцкета кад је наишао неки аутомобил, чији су путници угасили пожар. Никада се није дознало ко су били ти путници. Прве акције нашег одреда јако су узнемириле немачку полицију, али сва њена настојања да уђе у траг извршиоцима диверзија остала су безуспешна. Ипак је једна наша несмотреност ишла Немцима на руку. Неколико пушака било је скривено у дворишту Макса Мирилова, таста Средоја Велимировог, председника општине. Оне вечери када је вршалица ушла у двориште Максе Мириловог да врше, неки радници су, по свршеном послу, отишли да преноће у котарку где су се налазиле пушке. Правећи себи лежаје наишли су на пушке, које су биле покривене сноповима ражи. Обавештени о томе, Немци су одмах ухапсили Макса Мирилова, а убрзо и његовог зета Средоју Велимировог. Немци су Макса Мирилова толико тукли, тражећи од њега да открије ко је пушке сакрио, да је под батинама и умро. Можда би и Средоја стигла иста судбина, али је он храбро издржао сва мучења и једне ноћи нестао из затвора… Искористио је тренутак, док је био у клозету позади зграде општине, прескочио ограду и изгубио се у ноћи, а Немац који је стајао пред клозетом то није ни осетио. Ово је НОП-у у Великим Ливадама нанело озбиљан ударац — престао је да ради општински одбор у којем су власт држали комунисти, а због великог хапшења комуниста у Зрењанину Срески комитет у Великим Ливадама губи готово сваку везу са вишим партијским форумима. Међутим, веза је убрзо успостављена; али не с партијским руководством, већ с Меленачким партизанским одредом. Ускоро се та два одреда спајају и делују као један одред, који је одмах разоружао једну караулу на румунској граници и снабдео се са неколико пушака, већим бројем бомби и доста муниције. Овај јединствени одред је касније, спајањем са осталим одредима округа, прерастао у Северно – банатски ПО. Прва акција јединственог одреда била је паљење кудељаре у Јакшићеву, код Српске Црње. Акцији су претходиле брижљиве припреме. Преко чланова Партије из Српске Црње и Јакшићева, нарочито, преко Живе Кузмановића, машинисте у кудељари, добијени су детаљни подаци на основу којих је планирана акција. Читава кудељара је претворена у згариште, у тренутку када се у њој налазило највише сировина, спремљених за прераду. Изгорело је неколико вагона кудеље, чија се вредност ценила на неколико стотина хиљада предратних динара. После ових акција одред се пребацио у меленачки атар, где је спалио и кудељару у Башаиду (већу од оне у Јакшићеву) и разоружао полицијску станицу. Међутим, одлазак одреда из Великих Ливада не значи и престанак даљих диверзија. Комунисти који су остах у селу, преузели су организацију и спровођење акција. Успостављена телефонска веза између Ливада и Црње поново је прекинута. У тој акцији, септембра 1941. године, учествовало је око 30 скојеваца и омладинаца, који ће и у будућим акцијама бити главна ударна снага. Како је у тој акцији било покидано много жица и почупано много стубова, Немци су појачах страже. У атар Великих Ливада долази Велики број Немаца, који су у доколици пијанчили. Из дана у дан чула се вика пијаних Немаца из зграда општине. Оргијало се до зоре.У згради општме било је неколико сошки са пушкама. То су знали сви Ливађани, па није никакво чудо што се родила идеја да се то оружје »дигне«. Испитана је ситуација и направљен план: пушке ће се однети усред дана! Било је разлога за такву одлуку. Наиме, време од 12 до 14 часова било је најпогодније за тај подухват, јер су се Немци хранили у другој згради, недалеко од општме. За време ручка, крај оружја најчешће је остајао само један стражар. Једнога дана скојевац Ђура Ђуричин, задужен да прати ситуацију, јавио је друговима да је моменат дошао: »У згради се налази само један Немац. Пијан је до бесвести«. Упрегнута су кола, на њих набацана слама и кренула у општинско двориште. Ива Иконов је остао да стражари, док смо Ђура Ђуричин, Васа Пулиграчки, Миле Ђуричин, и ја ушли у зграду, као да тражимо уверења или легитимације. Пошто смо се уверили да у згради нема никог осим потпуно пијаног Немца, притерали смо кола, убацили 9 пушака, покрили их сламом и несметано се удаљили од зграде општине. Група скојеваца, у којој су били Божа Балаћ, Ђурица Узелац, Миле Опачић и Миле Ђуричин, успела је да чак пронађе и један пушкомитраљез. Друга група скојеваца је у зиду куће Стевана Тртице пронашла већу количину бомби. У »Пескари«, на терену ка Новој Црњи, скојевци су пронашли у песку: један пушкомитраљез, гомилу муниције и неколико пушака. Врло често се догађало да скојевци и чланови Партије добију оружје и од симпатизера НОП-а. Тако је Сима Аћамовић дао пиштољ »вис«, а Малета Боснић пушку и муницију. Слично је поступила и Јагода, жена Грује Томића из Великих Ливада, предавши скојевцима пиштољ. Вероватно, један од најлепших примера помоћи НОП-у од стране ванпартијаца био је случај Ненада Бира, апотекара из Великих Ливада. Још у време припреме отпора окупатору, Срески и Месни комитет донели су одлуку да се у Великим Ливадама организује течај прве помоћи, да би се створио кадар способан да у случају нужде може указивати прву помоћ. Одлучено је да се преко општине овај течај легализује. Немци су били убеђени да га општина организује као течај Црвеног крста. На течају је апотекар Бира био једини предавач, а слушаоци чланови Партије и Скоја и неки ванпартијци. Течајци су добијах најосновнија знања о превијању рањеника, повезивању прелома костију, подвезивању пресечених крвних судова итд. Поред тога, добијали су и основна знања о лековима. Апотекар Бира, као велик патриота и антифашиста, сав се био предао НОП-у. Лечио је рањене и болесне бесплатно. Захваљујући њему, спашени су многи животи бораца. Апотека у Великим Ливадама, чији је власник био Бира, постала је база за снабдевање лековима не само за Ливађане и Ливађански одред, већ и за ближу и даљу околину, па и за Зрењанин. Апотекар Бира стално је одржавао везу са познатим комунистом др Ларом Мијатовом (који је радио у зрењанинској болници и кога су Немци обесили на Житном тргу у Зрењанину), од њега добављао лекове и дотурао их члановима нашег покрета. Апотекара Биру поштовали су сви људи у нашем крају, одајући му признање на сваком месту. Дивили су се његовој смелости и ценили његову помоћ. Ником није ни пало на ум да изда апотекара Биру, иако су сви знах шта ради и за кога ради. СВЕСТРАНА АКТИВНОСТ ЗА НОП Још док је Средоје Велимиров био председник, општина у Великим Ливадама снабдевала је комунисте легитимацијама, који су живех у илегалству. Али и после његовог хапшења општина је и даље служила као база за снабдевање комуниста легитимацијама. Ливађани су легитимацијама снабдевали другове из Окружног и Покрајинског комитета, као и курире НОП-а по читавом Банату. У том послу, поред других, нарочито се истакла Анка Кмезић Дубајић, која је за време окупације била службеник општине у Великим Ливадама. Било је, међутим, и многих »ситнијих« акција. У време косидбе жита скојевци су забадали гвоздене клинове по њивама, који су вирили над земљом, што је изазивало кварове на косачицама. За време вршидбе сунцокрета, скојевци су у машине сипали шећер, који би се у бензину растопио и свећице престале да раде. Кажу, да је то задавало муке механичарима, јер никако нису могли да пронађу одакле долазе кварови. Услед учесталих саботажа, биле су онеспособљене готово све машине, па се врша сунцокрета више није обављала машинама, већ рукама, што је доносило двоструку корист: млатећи сунцокрет у свом дворишту сељаци су могли да прикрију праву количину, задржавајући вишак за себе; и друго, тај се посао обављао ноћу, те су скојевци и партијци такву ситуацију искоришћавали за одржавање састанака, за договор о даљим акцијама. Занимљив је још један начин наших саботажа: из Мађарске су у већим количинама набављане шибице које се пале чим дођу у додир са топлијим ваздухом. Шибице су скојевци стављали дубоко у снопове, тако да кад би снопови доспели у вршилицу, шибице би букнуле, а са њима заједно и сноп и вршалица. Тако је запаљено и потпуно уништено неколико вршалица. На неколико других места власти су успеле да угасе пожар, али је и ту штета била знатна. Диверзантских акција било је и после одласка одреда из атара Ливада. Најомиљенији објект за напад била је пруга узаног колосека од Петрограда (Зрењанина) до села Радојева, која пролази покрај Великих Ливада. Док би воз натоварен разном окупаторовом опремом стајао у станици, скојевци би се привукли, подигли клапне на точковима и у њих сипах песак. Воз није ишао даље. Теже штете су наношене и тиме што су одврнуте шине тамо где се оне спајају, па су се вагони превртали, или би искакали из шина. А код Јаношевца, на месту где пруга пресеца друм Зрењанин — Радојево, у шупљине између две шине скојевци би нагурали гвоздене клинове, те би аутомобили на њима цепали гуме, а долазило је и до превртања камиона натоварених робом. Таквим и сличним акцијама 1941. годхие нанета је знатна материјална штета окупатору. ОРГАНИЗАЦИОНА СТРУКТУРА КПЈ И СКОЈ-а У ВЕЛИКИМ ЛИВАДАМА 1941. године у Великим Ливадама био :је Месни комитет, који је у исто време био и комитет за срез Јаша Томић. Све до октобра секретар Месног комитета био је и секретар Среског комитета, а затим је Месни комитет одвојен, у саставу: секретар МК, 4 секретара рејонских руководстава, благајник и организациони секретар (који се старао о избору руководећих лица у партијским организацијама, као и о руководству одбора Црвене помоћи — клици будућег НОО. До октобра 1941. секретар и Месног и Среског комитета био је Драга Шуваков, а чланови: Љуба Станисављев, Милојко Филипчев, Милорад Лончарски, Средоје Велимиров, Богољуб Бошњаков (док није отишао у илегалство, а место њега изабран је Будимир Свилар Бућа, Емил Маринков Бата и Славко Чолић. Од октобра дужност секретара Месног примио је Будимир Свилар, а Среског комитета Средоје Велимиров. Начин учлањивања у КПЈ и у 1941. години био је исти као до рата. Са оним кога је требало примити у Партију радило се индивидуално, па ако би оправдао поверење, био би закандидован и задужен озбиљнијим задацима. Тек кад би их извршио и оправдао поверење, био би примљен у Партију. Поред наведених 20 предратних чланова КПЈ, до рата и у току 1941. године су учлањени: Иван Војинов, Милорад Лончарски, Иван Савичин, Славко Чолић, Груја Томић, Емил Маринков Бата, Миливој Тошков, Веса Васиљев, Ђура Дарабуц, Васа Миклуц, Лука Лончарски, Славко Пандуров, Жарко Стојанов, Кошта Ратаров, Зорка Савичин, Цвета Пајдак Врабац, Стева Узелац, Драгиња, Станаћев, Никола Кмезић, Васа Пулиграчки, Ђурица Узелац, Жарко Савин, Богољуб Бошњак, Миле Матић, Смиља Псодоров, Милојко Филипчев, Љубомир Станисављев, Буда Свилар, Ђура Ђуричин, Миле Милованчев, Мара Блажић, Лаза Васиљев, Чеда Оџин, Бранко Лончарски, Никола Леваков, Јефта Самоловац, Миливој Шљапић, Мира Самолов, Љуба Суботин, Митар Узелац, Славко Узелац Игор, Мерима Блажић Ката, Анка Кмезић Дубајић, Иван Иконов и Душан Максић. Месни комитет Скоја састојао се од секретара и 4 члана (који су у исто време били и секретари рејонских руководстава Скоја, јер је село било подељено на четири рејона). У свакој рејонској групи, поред секретара — члана Месног комитета — било је и 5 чланова групе. Чланови рејонског руководства Скоја били су руководиоци група које су бројале 3 до 5 чланова. Сваки пак, скојевац имао је 1 до 3 васпитне групе, а те групе су бројале 3 до 6 омладинаца, будућих скојеваца. Тако је створена читава мрежа рада са омладином, а у Ској је учлањиван само добро проверен и идеолошки припремљен омладинац. Пре 1941. секретари Скоја бих су: Радица Татић, Славко Чолић и Иван Савичин. Структура секретаријата Скоја у 1941. години била је иста, док су секретари били: Миле Лончарски и Славко Узелац Игор.1941. комунисти и скојевци су гинули славно, а непријатељ ни инквизицијом није могао да извуче реч издаје. Четири светла имена, између великог броја осталих, стоје данас урезана на спомен-плочи у Великим Ливадама: Макса Мирилов, Драгољуб Суваков, Милош и Емил Чулум. Њима управо посвећујем овај скромни дуг сећања. Славко УЗЕЛАЦ ИГОР

   Одговори

3. 3. фебруар 2017. у 15:27

   vojislav ananić

   Извор за претходни прилог: PIŠU UCESNICI

   ZBORNIK
   KNJIGA PETA
   VOJNOIZDAVACKI ZAVOD JNA »VOJNO DELO«
   BEOfcrS AD
   19 6 4.

   Одговори

4. 29. мај 2017. у 19:11

   vojislav ananić

   Aлександровачко – карађорђевачки партизански ОДРЕД

   Уочи напада Немачке на Совјетски Савез Срески комитет Партије одржао је у Александрову састанак, на који је из Петровграда дошао Серво Михаљ. Било је речи о даљим припремама за акције, посебно о броју формираних војних десетина, њиховом раду и прикупљеном наоружању. Утврђено је да је било доста неисправног оружја међу оним које је сакупљено у Александрову, Карађорђеву и Војводи Степи, па су предузете мере да се организује поправка, а да се акција за сакупљање настави. У Срески комитет је ушао Карађорђевчанин Борко Личина, па је тако у овај комитет први пут ушао борац изван круга Александровчана.
   Александрово такође спада у насељеничка села, подигнута уз малу пругу после првог светског рата. Међутим, ту се доселило више Банаћана из околних села, сиротиње, међу којом је било доста чланова Партије, који су свој утицај брзо пренели на Личане, Босанце и друге брђане. Већ 1923. у селу су постојале четири партијске ћелије са Месним комитетом. Организатор је био Драга Шуваков, од 1933. члан Окружног комитета КПЈ. 1939. на општинским изборима овде су комунисти однели победу па је општинска управа била у њиховим рукама. Чим су се учесници саветовања у Петровграду вратили, одржани су састанци у Среском комитету и партијским ћелијама. На састанку у Карађордеву извештај је поднео Ђуро Јаворина. Борко Личина је био спреман да све одлуке прихвати као логичне и исправне. Сматрао је да борце за одред неће бити тешко прикупити и прихватио је са олакшањем чињеницу да другови из вишег руководства сматрају да Црвена армија још маневрише, спрема се да навуче немачке дивизије у клопку, да их опколи и уништи. Међутим, Ђуро Новаковић, секретар партијске ћелије, поставио је више примедби, којима је довео у питање одлуке саветовања. Основа његове колебљивости и опортунизма у овако важном тренутку била је у процени да ће насељеничка села бити прва уништена ако устанак не добије одговарајуће размере и већ у првим успесима не обезбеди заштиту ослобођених места. Јер, народ се нема куда склањати нити има изгледа да на равном пољу избегне репресалије. Ипак, прихватио је одлуку да се 8. јула иде на саветовање у Александрову, али уз захтев да тамо пођу и Мирко Даутовић и Дане Баста, студенти, чланови Скоја, сматрајући да ће они разборитије оценити ситуацију.
   На саветовање су, према одлуци ћелије из Карађорђева, дошли Борко Личина и Ђуро Јаворина, чланови Партије, Милан Прибић, секретар Месног комитета Скоја, и Мирко Даутовић и Дане Баста. Из Александрова су дошли Драга Суваков, секретар Среског комитета, и чланови тог комитета Милојко Филипчев, Љубомир Станисављев, Миле Лончарски, затим Славко Чолић и Миливој Тошков. Били су присутни још Филип Илијин Фића из Кларије (Радојево), Петар Вранеш из Војводе Степе и два друга из Српске Црње. Из Петровграда је дошао Данило Грујић, командант Главног штаба партизанских одреда за Војводину, који је руководио овим саветовањем.
   Одлучено је да се на територији Кларија – Александрово – Карађорђево организује један партизански одред, за који ће свако село дати проверене чланове Партије и Скоја или друге припаднике војних десетина који су се дотада већ били истакли. Број бораца у одреду морао је бити ограничен све док се не заплени довољно оружја. То би створило услове за стварање слободне територије која би могла прихватити совјетске падобранце. Одређено је да Александрово и Карађорђево упуте на формирање одреда по 16 другова, а Српска Црња, Војвода Степа и Кларија по неколико.
   Формиран је Срески партизански штаб, који ће бити потчињен Окружном партизанском штабу у Петровграду. За команданта Штаба изабран је Драга Суваков, а у његов састав су ушли Милојко Филипчев, Борко Личина, Милан Прибић и Филип Илијев.
   Наредних дана требало је одабрати људе за одред и извршити политичке и друге припреме, а исто тако припремити оружје и муницију, већ према томе колико га има исправног међу оним што је до тада у акцијама било сакупљено.
   У Александрову није било тешко одабрати и припремити људе. Одлучено је да у одред одмах ступе стари и искусни комунисти Драга Шуваков, Средоје Велимиров, Милојко Филипчев, Богољуб Бошњак и Каритан Станков, а затим Славко Чолић, који је тада већ био у илегалности, Миливој Тошков, Емил Маринков Бата, Миле Матић, Бранко Лончарски, Лаза Стајић, Милорад Лончарски, Љубомир Станисављев, Душан Злоказ, Милан Обрадовић и Воја Воркапић, избеглица из Београда. Остали чланови Партије имали су иза себе добро организоване војне десетине и ударне групе, састављене претежно од скојеваца.
   У исто време партијска ћелија и Месни комитет Скоја у Карађорђеву одржали су поновни састанак да би се одлучило које људе упутити у одред. Прихваћен је предлог Боже Јањетовића да се у одред пошаљу другови који су већ одслужили војску, а да скојевци наставе своје војничке припреме у војним десетинама како би били спремни да се укључе у одред када се реши питање наоружања. Одлучено је да од чланова Партије у одред пођу Борко Личина и Божо Јањетовић, да Месни комитет Скоја одабере неколико скојеваца старијих годишта и да се позову у одред Миле Стакић, Миладин Покрајац, Перо Пуача, Младен Милошевић, Ђуро Смиљанић, Мићо Радаковић и Бранко Војновић. Сви ови другови одслужили су војску, и били истакнути активисти организације Сељачког кола. Неки од њих завршили су занат, а други су обрађивали земљу.
   Међутим, када се прешло на суштину питања, на непосредне циљеве и задатке одреда, секретар ћелије Ђуро Новаковић, уз подршку Боже Јањетовића, поставио је поново питање могућности оружане борбе у Банату. Они су изражавали страх да би први неуспех устаника довео до уништења Карађорђева и других насељеничких места. Карађорђевчани ће, по њима, ступити у одред када буду сигурни у то да ће прве акције освајања оружја бити успешне, да ће се спустити руски падобранци и помоћи устаницима да заштите села и становништво. Борко Личина је заступао мишљење да се и без таквих услова треба одазвати позиву за борбу која ће се само одлучношћу свих развити у општи устанак. Коначно је прихваћен компромис: Карађорђевчани ће изаћи у одред, али ће на лицу места проценити ситуацију и донети одлуку о свом учешћу или неучешћу у планираним акцијама.
   Борко Личина и Милан Прибић одржали су састанак Месног комитета Скоја и упознали га са непосредним задацима. Одлучено је да у одред иде секретар Милан Прибић, а поред Мирка Даутовића и Дане Басте, још секретар актива Божо Бараћ, Станко Ћулибрк и Милош Божић, затим избеглице Дане Глумац и Ђуро Гледић, чланови Скоја.
   Разговор са друговима који нису били чланови Партије и Скоја показао је да су људи спремни за борбу и да имају поверења у комунисте.
   Дванаестог јула Срески комитет Партије је преко Милорада Лончарског упознао чланове Штаба из Карађорђева са непосредним планом оснивања одреда и акцијама које затим треба извести. Лончарски је добио задатак да 13. јула доведе карађорђевачку групу на зборно место. С обзиром на то да је Окружни штаб планирао крупну акцију одреда у Српској Црњи, Јаворина је имао припремити троја кола за рањенике и плен, па је за то одредио Божу Иванића, Лазу Рапајића и Ђуру Рајачића.
   Око 11 сати увече карађорђевачка група бораца пристигла је на Андрес Мајур или Павличин Бунар, на њиву која се налазила на међи александровачко-карађорђевач-ког атара. На малој пољани, окруженој парцелама сунцокрета, затекли су свега петнаестак другова. Карађорђевчани су очекивали више људи, јер су били уверени да ће свако село послати своју групу бораца. Борко Личина је саопштио да је стигло 17 бораца из Карађорђева са 2 пушке, 6 пиштоља, бајонетом и једном бомбом, као и са мањим залихама муниције. Ово оружје је одложено и постављено на заједничку гомилу.
   У току ноћи сем Карађорђевчана и Александровчана у логор је дошао само још Филип Илијев из Кларије, па је на окупу било 35 бораца са шесторо кола у комори. Њима је Данило Грујић у име штаба партизанских одреда за Војводину саопштио да је формиран Александровачко-карађорђевачки одред и изнео план напада на складиште оружја у Српској Црњи, у коме је било преко 2.000 пушака, муниције и друге опреме. Складиште је чувала погранична јединица јачине од око 150 војника. После заплене оружја одред би ојачао и извршио напад на полицијске станице у Александрову и Карађорђеву.
   Тада је Божо Јањетовић поново изразио сумњу у успех прве акције, тим пре што је на окупу било мало бораца и још мање оружја. Тражио је објашњење зашто Грујић сада не помиње помоћ руских падобранаца. Пошто је Јањетовић добио подршку још неких другова из Карађорђева и Александрова, Данило Грујић и Драга Шуваков сазвали су чланове Партије на посебни састанак, али је Божо Јањетовић остао при своме, тумачећи да га на то везују ставови његове партијске ћелије. После тог неуспелог састанка Данило Грујић је изашао пред партизане и затражио да се свако определи: за одред и акције или за повратак кући. Од Карађорђевчана за одред су се одлучно определили чланови Штаба Милан Прибић и Борко Личина и скојевци Милош Божић, Дане Глумац и Ђуро Гледић. Александровчани готово сви: Миливој Тошков, Славко Чолић, Милојко Фулипчев, Средоје Велимиров, Богољуб Бошњак, Каритан Станков, Емил Маринков, Миле Матић, Бранко Лончарски, Лаза Стајић, Милорад Лончарски, Љубомир Станисављев, Душан Злоказ, Милан Обрадовић и Воја Воркапић. Ту је био и Филип Илијев из Кларије.
   За команданта одреда изабран је Миливој Тошков, а за његовог заменика Славко Чолић. Милојко Филипчев Фића одређен је за комесара, а Борко Личина за заменика комесара.
   Одред је у свом саставу имао 21 борца и располагао је са десетак пушака разних модела, са неколико ловачких пушака и разноврсних пиштоља, пет или шест ручних бомби, неколико бајонета и ситним деловима војне опреме. Сваки борац је добио понешто од овог наоружања.
   Пошто се с том снагом није могао напасти магацин у Српској Црњи, Штаб одреда се оријентисао на рушење непријатељских комуникација и телефонских веза, паљење жита, уништавање вршаћих машина и разоружавање пољских чувара у циљу прибављања новог оружја. Зато је одред подељен на две десетине -Александровачку и Карађорђевачку. Александровачку су водили Миливој Тошков и Славко Чолић а Карађорђевачку Милан Прибић. Десетине су по утврђеном плану Штаба одреда имале да изводе акције свака за себе, а према потреби могле су се у акције укључити и војне десетине и диверзантске групе које су постојале у селима. Решено је да десетине не буду стално улогорене у атару, посебно они борци за којима полиција још није трагала, а таквих је била већина него да остану код својих кућа, опрезни, стално мобилни и међусобно повезани. На тај начин би било решено и снабдевање одреда.
   Осамнаестог јула Карађорђевачка десетина подишла је мосту преко Бегеја више Душановца. Бензин за паљење моста био је у кантама, натовареним на магарца кога је карађорђевачки овчар Пера Кишпрдилов дао на услугу партизанима. Преко овог моста ишла је пруга уског колосека и друм из правца Петровграда према Жомбољу. На мосту се налазила стална стража, смештена у малој чуварници. Милош Божић и Дане Глумац су се вешто и неопажено привукли на сам мост. На позив да се преда стражар је побегао и борци су несметано полили мост бензином и запалили га. Али, пламен је само закратко букнуо и убрзо се угасио. Тада су борци донели са оближњег стрњишта снопове пшенице, угурали их између попречних гредица испод моста и запалили их преосталим бензином. Пламен је бурно сукнуо и мост је почео да гори. Тада је наређено повлачење јер је оцењено да је даље задржавање опасно. Међутим, мост је само нагорео и није био уништен.
   Борци су исте ноћи извршили диверзију на телефонске линије између Душановца и Карађорђева. Немајући друге технике, камењем су гађали чашице на стубовима или се пели до њих и лупали их каменом из руке. Опуштене жице кидали су развлачењем.
   После ових акција Карађорђевчани су се вратили у село, а с њима су дошли Данило Грујић и Милојко Филипчев. Циљ им је био да рашчисте са опортунизмом неких карађордевачких комуниста у одлучном тренутку формирања одреда. Данило Грујић је у својству делегата Покрајинског комитета Партије окарактерисао став карађорђевачке ћелије у односу на питање устанка као чисто опортунистички, па главног кривца за такво држање Ђуру Новаковића није ни позвао на састанак. Карађорђевачка партијска ћелија је распуштена, а тиме су из њених редова искључени Ђуро Новаковић и Божо Јањеитовић. Остао је Ђуро Јаворина као партијски повереник, који је уз сарадњу са замеником комесара одреда Борком Личином имао да обнови ћелију пријемом другова који су се показали одлучни и спремни за борбу.
   Обнова партијске ћелије извршена је првих дана августа, када је Милан Прибић примљен у Партију. То му је било признање за одважан став приликом формирања одреда, али исто тако и за успехе у организовању омладине у селу. Нова ћелија је примила Дану Глумца, а кандидовала Милоша Божића и Ђуру Гледића, борце одреда. Тих дана је у рад ћелије укључена и Деса Станић, која се повукла из Београда због провале у партијској организацији града. Нешто касније из истог разлога у село су дошли из Београда искусни комунисти Бранко Гледа и Милан Милинчевић. Они су такође нашли своје место у карађорђевачкој партијској организацији и својим радом изванредно побољшали њене политичко-идеолошке и организационе могућности.
   Тиме је покрет у Карађорђеву пребродио кризу у коју је запао опортунистичким ставовима двојице чланова Партије.
   У међувремену се Александровачкој десетини придружила Розалија Мартон, једина жена и једина Мађарица у овом одреду. Розалија, стари комуниста, родом из Нове Црње, била је 1929. године осуђена на десет година робије као курир Покрајинског комитета и члан Партије. Тек 1939. године изашла је из казамата. Првих дана рата нашла се у Александрову, у кући Петра Узелца и Драге Сувакова. Данило Грујић јој је дао задатак да иде у одред и да тамо буде болничарка.
   Александровчани су повели акцију паљења жита и ометања жетве. У своме атару нису имали крупнијих парцела, па су ишли на веће поседе у суседном, итебејском атару. На паљевине су ишли заједно борци одреда и припадници војних десетина. Неки од ових, као Буде Свилар Бућа, Ђура Ђуричин и Васа Пулгачки, сматрали су себе равноправним борцима одреда.
   Скојевци су припремили посебан начин паљења пшенице. У неке снопове, још у крстинама, стављали су свежњеве фосфорних шибица. Приликом убацивања таквог снопа у вршалицу шибице се трењем упале и изазову јак пожар. На тај су начин извршене две успеле паљевине. Сем тога диверзанти су на поље непокошене пшенице усађивали гвоздене шиљке и на тај начин успели да онеспособе неколико косачица, а сечењем или скидањем каишева онеспособљено је у селу неколико вршалица. Један власник вршалице сам је учествовао на уништењу каишева на својој вршалици.
   Ипак, прва акција Александровачке десетине изведена је рушењем телеграфских стубова и кидањем телефонских линија између Александрова и Јанушевца. Ова акција, у ширем замаху, обновљена је 9. августа, када је сем бораца одреда на терен изашло тридесетак скојеваца, припадника ударних и диверзантских група. На удару су биле линије с обе стране Александрова – према Црњи и Карађорђеву. Овог пута су диверзанти понели дугачке конопце, пребацивали их преко телефонских жица и тежином својих тела кидали. Затим су те исте конопце везивали за врхове телефонских стубова и цимањем их изваљивали. Према непријатељским подацима, на овај начин жице су биле покидане у дужини од два километра.
   Средоје Велимиров био је борац одреда, члан партијског комитета и председник општине. Он је имао базу код Максе Мирилова, у којој је сабирано прикупљено оружје. Петнаестог августа у бази су биле 4 пушке припремљене за одред. Док је у дворишту радила вршалица, неки радници су случајно наишли на оружје па су то пријавили полицији. Кућа је била блокирана, а домаћин и Средоје Велимиров су ухапшени и стављени на муке. Држали су се чврсто, али је Макса Мирилов убрзо подлегао мучењу. Средоје Велимиров је некако провалио зид, побегао и склонио се у базу одреда. Немци су запленили пушке.
   После сређивања прилика у партијској ћелији, са извођењем диверзија наставили су и борци Карађорђевачке десетине. Милан Прибић и Милош Божић разоружали су два пољска стражара и одузели им две пушке и 12 метака. Ова два борца онеспособила су једну вршалицу убацивањем гвоздених полуга у снопове. Такав покушај на другом месту није им успео, јер су радници на време опазили гвожђе. Једна диверзантска група покушала је запалити жито Мије Матешића, сарадника окупатора, али је жито било влажно и само је делимично изгорело. Петорка коју су сачињавали борци одреда и диверзанти из села прешла је под вођством Милана Прибића на другу страну Бегеја и на Дракслеровом салашу разоружала два пољска стражара и запленила две пушке и муницију.
   Александравчани су извели још две акције. На станици Јанушевац диверзанти су оштетили шине па је воз натоварен кукурузом слетео у канал. У другој акцији дигли су оружје Немаца из саме општинске зграде. Омладинци су запазили да чувари вршидбе код општинске зграде иду на ручак у зграду преко пута, да тада не носе оружје и да у општинској згради остављају само једног стражара. Скојевци су испланирали да дигну оружје док су чувари на ручку.
   Припремљена је ударна група, која ће акцију извести, и једна кола са сламом, у која ће узето оружје бити натоварено. Ударну групу сачињавали су скојевци Славко Узелац, Ђура Ђуричин, Васа Пулигашки, Миле Ђуричин и Иван Иконов. Диверзанти су ушли с колима у двориште, поставили свога стражара, и док су једни забављали стражара, други су изнели 9 пушака и ставили их под сламу у колима. Из дворишта су изашли несметано, и пре него што је дата узбуна били су са оружјем на сигурном месту.
   Болничарка Розалија Мартон била је добро снабдевена лековима и санитетским материјалом. Одред је вршио диверзантске акције и избегавао сукобе с непријатељем, те није било рањених. Али и у Карађорђеву и у Александрову све је било спремно за смештај рањених другова и набавку лекова у случају потребе.
   У Карађорђеву је за сарадњу био спреман апотекар Нешко Кузмановић. Он је у својој апотеци имао припремљене пакетиће најнеопходнијих лекова и другог материјала, што је стајало на располагању Ђури Јаворини. У то време у селу је већ била Деса Станић, медицинска сестра, која је преузимала материјал, док су на припремању и отпремању лекова радили Милица Париповић и Станко Врзић.
   Александровачки апотекар Ненад Бира имао је добре везе са доктором Лазом Мијатовим у петровградској болници. Бира је преко њега добијао лекове, санитетски материјал и неопходну приручну литературу за болничарске течајеве. На том послу радили су борци одреда Миле Матић и Милорад Лончарски, затим Мара Блажић и Петар Узелац. Матић и Лончарски су преносили лекове и у друге одреде. У александровачкој општини била је организована и израда лажних легитимација и пропусница за потребе Среског и Окнужног комитета Партије. Радили су их, Анка Кмезић, службеница Водне задруге, Радивој Амиџић и Никола Леваков, општински службеници, све троје чланови Партије, и Димитрије Јанков, учитељ.
   Александровачко-карађорђевачки одред није имао потребе за посебно организованим снабдевањем. Једноставно људи су били легални, код својих кућа, а у акције су ишли по групама. Партизански логор је имао само дежурног, преко кога су одржаване везе. Штаб одреда се повремено састајао, разматрао извештаје и правио планове. Ипак, у сваком селу је било уређено по неколико база за склањање илегалаца и сакупљање резервне хране и оружја.
   Постојала је курирска веза са Окружним штабом у Петровграду, али и посебна веза са Меленачким и Куманачким одредом и са одредом у Мокрину. Док је Александровачко-карађорђевачки одред изводио акције у којима је запленио неколико пушака (укључујући и ону у Александрову, када је у сарадњи са омладинцима узето 9 пушака од стражара), текла је и акција сакупљања оружја од сељака. У Војводи Степи су набављене 2 пушке, од којих је једна била ловачка, 3 бомбе и 120 метака. Никола Иванчевић је из Итебеја у Карађорђево послао неколико бомби и 1.000 метака. Неколико пушака, пиштоља и другог оружја сакупили су скојевци у Александрову и Карађорђеву. Одред је био потпуно наоружан, а било је оружја и за нове борце.
   Како је у то време Куманачки одред био без оружја, Александровачко-карађорђевачки одред му је 27. јула уступио 18 пушака, 10 бомби и 1.800 метака.
   После борбе око Бошњаковог салаша Карађорђевчани су прихватили неколико бораца Петровградског одреда и касније им организовали пребацивање за Србију. И Фрања Херцог, комесар тог одреда, добио је своју даљу везу преко Карађорђева. У Александрово је после провале у Петровграду дошао Воја Бошњак, заменик команданта Окружног партизанског штаба, и ту боравио једно време, да би касније био пребачен у логор Меленачког партизанског одреда. Био је то већ септембар. Тада је Александровачко-карађорђевачки одред претрпео тежи ударац.
   Трагајући за Војом Бошњаком петровградска полиција и агенти направили су 25. септембра велику рацију у Александрову. Похапшено је више људи, али су том приликом, изненада блокирани у кућама, пали непријатељу у руке Драга Суваков, секретар Среског комитета Партије и командант Среског штаба, и стари комунисти и борци одреда Каритан Станков и Љубомир Станисављев Миле. Драга Суваков стрељан је већ 4. октобра у Башаиду. Тако је завршио живот један револуционар, скроман али упоран и доследан борац, чија је сиромашна кућица у Александрову била годинама значајно партијско седиште, а у данима устанка и место где су организоване многе акције у срезу. Последњи успех Драге Сувакова било је стварање прве партијске ћелије у Војводи Степи. Било је то у августу, у јеку партизанских акција у којима су сарађивале и десетине из овог места. За секретара ћелије, која је бројала пет чланова, Драга Шуваков је одредио Петра Вранеша. Убрзо су Петар Вранеш, Душан Дракулић и учитељ Здравко Хајдуковић створили јаку скојевску организацију, која је за непун месец дана имала 40 чланова, а до јесени су у селу деловали месни комитети Партије и Скоја. Село Војвода Степа постало је значајна карика у даљем развитку покрета у овом крају.

   ИЗВОР: ЂОРЂЕ МОМЧИЛОВИЋ, БАНАТ У НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ, БЕОГРАД, 1977.

   Одговори

5. 30. мај 2017. у 11:13

   vojislav ananić

   ФОРМИРАЊЕ КАРАЂОРЂЕВАЧКО – АЛЕКСАНДРОВАЧКОГ ОДРЕДА И СРЕСКОГ КОМИТЕТА ПАРТИЈЕ

   Шпилеровим летњим акцијама на организације и базе у Карађорђеву и Александрову био је онемогућен легалан рад већем броју бораца Александровачко-карађорђевачког одреда, као и другим члановима Партије и Скоја чија су имена била позната полицији.
   После хапшења од 26. јула требало је да прође извесно време да се везе успоставе и илегалци прикупе. Милан Прибић Ђокица је између првог и трећег Шпилеровог напада успео да обнови везе са члановима Окружног комитета Жарком Туринским, Бором Микиним и Ђуром Ђорђевићем, са групом илегалаца у Александрову, а затим са организацијама у Вишњићеву, Војводи Степи и Душановцу. Чланови Окружног комитета су и даље боравили у рејону Карађорђева, јер је полиција вршила јак притисак на преостале организације и базе у старим упориштима. Успешно локализовање продора у карађорђевачку организацију омогућило је несметан боравак ових другова у карађорђевачким базама и у време највећег Шпилеровог терора.
   На слободи је остао Милош Божић, члан Месног комитета Скоја, борац Александровачко-карађорђевачког одреда и један од најспособнијих сарадника Милана Прибића. Нису били проваљени ни Мића Радаковић Мичурин, члан Месног комитета Партије, ни скојевски руководиоци Драган Бјелобаба Црвени и Милан Ђукић Брато, па је Прибић преко њих могао да организује прикупљање и повезивање свих илегалаца. А у илегалности су били секретар Месног комитета Партије Ђуро Јаворина Глиша и чланови тога комитета Милка Агбаба Црна и Маћо Радаковић Антон, чланови Партије Спасо Драгас Баја, Младен Милошевић Черчил и Ђуро Смиљанић, као и Скојевац Лука Егеља. Већ кроз неколико дана у пољу је одржан састанак свих чланова Партије из Карађорђева. Размотрена је ситуација и констатовано да је партијска организација готово преполовљена, јер је њих 13 ухапшено, а четворица су склоњена из села као сувише компромитована. У Шпилеровим рукама налазила су се 43 члана Скоја. Било је најважније сачувати партијску организацију и оспособити је да што брже преузме иницијативу, да се још чвршће повеже с народом. То је било могуће тим пре јер је читав нови месни комитет Партије био сачуван.
   На састанку је за секретара Месног комитета Скоја одређен Милан Ђукић Брато, а скојевцима је постављен важан задатак: спремање и изградња база, курирска служба и организовање снабдевања илегалаца.
   Почетком августа у Карађорђево је поново дошао Бора Микин Марко. Његов задатак је био да се у рејону Карађорђева организује партизански одред. У одред би били укључени илегалци из Карађорђева и Александрова, а касније би долазили и сви комунисти из других села који би били откривени. То је у ствари и био један од задатака одреда.
   Оваква одлука Окружног комитета била је заснована на претпоставци да се у једном тако добро организованом рејону као што је био карађорђевачки, који се одбранио од првих налета окупатора, може одржати и на одређен начин деловати партизански одред. Проблеми снабдевања, места боравка, кретања, обавештавања и веза већ су били углавном решени, требало их је само доградити и прилагодити новим, условима.
   То је у тадашњим условима било најбоље решење. Јер веза са вишим партијским комитетима и војним штабовима ван Баната није било. Врховни штаб и главне борбене снаге нису више биле у Србији него у Босни. Дунав и сви путеви у Банату били су под сталном контролом и добро обезбеђени. Прекинуте су биле и везе са Жарком Зрењанином у јужном Банату. Комунисти су у овом крају били упућени сами на себе.
   У таквој ситуацији Окружни комитет је анализирао како да се илегалци прилагоде датим условима и пронађу најбоље облике свога деловања.
   Нашавши се пред могућности свакодневног сусрета и сукоба с непријатељем, илегални борци су прихватили борбу на живот и смрт. А за то је требало не само познавати најосновнију војничку вештину него бити тако добро обучен да се сопствено оружје у свакој ситуацији искористи на најбољи начин. Војничка организација и дисциплина биле су и у насталој ситуацији најбољи начин да се то постигне. То би се постигло оснивањем партизанског одреда, чији главни задатак не би био да изводи оружане акције. Задаци бораца били би у првом реду политичке природе, а борци, у ствари, политички радници, теренци, партијски руководиоци овог краја. Према томе, војничка страна је долазила у други план, мада јој се морала такође дати пуна важност. За постојање одреда као борбене и организоване јединице непријатељ не би смео дознати, што значи да се у догледно време неће планирати нити изводити никакве оружане акције. Али, у перспективи ће свакако и до тога доћи, па ће овај одред послужити као изванредно језгро снажнијој борбеној јединици, коју неће бити тешко формирати када се обезбеди шири маневарски простор.
   О свему томе биле је речи 4. августа 1942. на састанку свих илегалаца и легалних партијских руководилаца из Карађорђева и Александрова, одржаном у карађорђевачком атару, у Јанушевцу. Била је то њива Владе Прице, на којој је већ била успостављена и изграђена база карађорђевачких илегалаца после њиховог окупљања. Предлози Боре Микина Марка били су у целини усвојени.
   У састав новог одреда ушли су Карађорђевчани Милан Прибић Ђокица, Милка Агбаба Црна, Маћо Радаковић Антон, Ђуро Јаворина, Спасо Драгаш Баја, Деса Станић, Ђуро Смиљанић, Младен Милошевић Черчил, Милош Божић Никако, Лука Егеља, а из Александрова Емил Маринков Бата, Љубомир Станисављев, Миле Матић, Лаза Стајић, Славко Чолић, Миливој Тошков, Славко Оџин Соко, Данчика Главашки, Ката Блажић Мерима, Сава Поморишац и Јефта Самојловић.
   С обзиром на снагу партијске и скојевске организације у Карађорђеву и тешке ударце које су те организације претрпеле у Александрову, као и на место где је формирање извршено, прихваћен је назив: Карађорђевачко – александровачки одред. Та измена у реду речи у односу на одред из устаничких дана одражавала је ново стање и позиције организација ова два устаничка места. То се испољило и у саставу команде Одреда.
   За команданта Карађорђевачко-александровачког одреда изабран је Маћо Радаковић, некадашњи питомац ваздухопловне подофицирске школе, скојевац из првих дана устанка и члан Месног комитета Партије у Карађорђеву. За заменика комесара, тј, за партијског руководиоца у Одреду изабрана је Милка Агбаба, члан истог комитета. Дужност комесара Одреда поверена је Милану Прибићу, тада још партијском поверенику за рејон Карађорђева и главном сараднику чланова Окружног комитета Партије за овај рејон. Тиме је била наглашена политичка страна задатака који су стајали пред Одредом.
   Само дан или два касније Бора Микин Марко је на истом месту у име Окружног комитета формирао Срески комитет Партије. Подручје новог среза у организационом смислу Партије и Скоја поклапало се са већ организованим карађорђевачким рејоном, који је био ослоњен на низ села од Руског Села преко Карађорђева до Вишњићева, чије су организације коначно зауставиле Шпилерове продоре, започете још у јесен 1941. И баш у време када је партијска организација на овом подручју, обнављањем партизанског одреда и Среског комитета, била и организационо спремна за даљу успешну борбу, Франц Рајт је известио Берлин да је комунистичка организација у Банату уништена. У том извештају се каже: „На основу предњих навода може се са сигурношћу рећи да за сада у Банату не постоји могућност деловања једне озбиљније организоване партизанске акције или комунистичког покрета, било то у оквиру Партије или омладинске оргамзације.”
   У исто време Префектура полиције за Банат издала је проглас Банаћанима у коме тражи да се поткажу преостали комунисти и партизани, од којих се сада само неколицина налази у бекству. У прогласу даље стоји: „Највећи број партизана и комуниста пао је у руке полиције па их је остало мали број, тако да су сада безопасни. Зато нема никакве опасности за оне који пријаве одбегле комунисте, јер неће имати ко да им се освети.“
   И у састав новог среског комитета ушли су само карађорђевачки комунисти. За секретара је изабран Милан Прибић, комесар Карађорђевачко-александровачког одреда, а за чланове: Милка Агбаба и Маћо Радаковић, чланови Штаба Одреда, и Ђура Јаворин Глиша, секретар Месног комитета Партије у Карађорђеву. То је био Срески комитет Партије карађорђевачког среза. Према томе, Штаб Одреда и Срески комитет Партије били су састављени готово од истих људи, што је било логично с обзиром на политичке задатке партизанског одреда.

   ИЗГРАДЊА БАЗА И РАЗВИЈАЊЕ ВЕЗА

   Срески комитет и Штаб Одреда су пазили на конспирацију и будност. Посебно је требало добро проверити оне који су се враћали из Шпилерових руку. У рукама полиције били су Рада Грујић, звани Црни Рада, и Никица Живановић, чланови Покрајинског комитета Скоја. Никица Живановић савладан је у Панчеву 16. јуна, док је Рада Грујић ухапшен 8. јула у Српском Арадцу. О Грујићевом „пркосном“ држању на полицији кружиле су праве приче.
   Међутим, до Милана Прибића и његових другова стизале су од комуниста из затвора и другачије вести. Говорило се, на пример, да Грујић јако добро изгледа, да на њему нема трагова батина, иако су га „доносили“ у ћелију са честих саслушања, да се из његове ћелије осећа мирис дувана. Прибић је с тиме упознао чланове Окружног комитета Партије, али је Жарко Турински енергично одбијао такве сумње. И када је Никица Живановић био стрељан, а Рада Грујић побегао из затвора, Турински је још више учврстио своје уверење у њихову исправност и саопштио је Прибићу намеру да упути Раду Грујића у карађорђевачки рејон. Срески комитет се тој намери одлучно успротивио остајући при својим сумњама. Показало се касније да је Срески комитет био у праву и да је својим чврстим ставом спасао свој рејон од нових тешких провала. Када је у октобру 1942. и Бранко Гледа побегао из радног логора са Аде на Дунаву и поново дошао међу своје другове у карађорђевачким базама, Прибић и другови су га дуго држали под присмотром. Срески комитет се држао правила да се комунисти и партизани не смеју сасвим забазирати и једноставно изоловати на једном месту. Зато је одмах требало организовати основне базе, стварати упоришта у селима и успоставити поуздане везе.
   У самом Карађорђеву, као и у Александрову, већ је одраније било кућа које су служиле за боравак илегалаца, одржавање састанака, смештај оружја и опреме, а такође и специјално уграђених просторија и бункера. Те базе су служиле у неку руку као друга линија одбране, за склањање људи и материјала у време акција непррјатеља. По својој намени базе су се делиле на опште, за борце одреда и пролазне илегалце, и на посебно строго конспиративне, за чланове Среског и Окружног комитета.
   У току лета приступило се изградњи нових база. Овог пута са далеко више плана. Више пажње је било посвећено њиховој врсти и распореду. Искуство је показало да се провале могу блокирати и ограничити само на захваћени рејон, па је томе био подешен и распоред база. Зато су оне рађене растресито, у свим деловима села и атара. Централне базе су на одређени начин биле окружене помоћним базама, преко којих се у случају потребе могло скоковито одступити и извлачити из окружења.
   Систем обавештавања и веза био је посебно разрађен и организован. Успостављена је први пут стална стража. По томе што су тај задатак преузели скојевци јавио се популарни назив „скојевска стража“. Стражари су са најпогоднијих кућа осматрали друм и пругу. У случају наиласка војске, полиције или групе непознатих и сумњивих лица они су најкраћим путем одлазили на утврђену јавку, а потом се брзо повлачили у своје базе. Јавке су се даље гранале све до главних база и чланова комитета или Штаба Одреда. Стражама је руководио командир страже, који је једини знао састав свих стражара. Александровачки илегалци су у пољу користили салаше а у неким од њих су имали и посебно изграђене базе. Карађорђевчани у свом атару нису имали салаше, па су све базе у пољу биле типа земљаних бункера.
   Најважније базе градили су сами борци, а остале свака партијска ћелија и сваки актив Скоја за себе. Градитељи су могли знати само за локацију своје базе.
   Обично је негде на средини њиве копана рупа дубине до метар и по. Дубље се није могло ићи због подземних вода. Горе су најпре редане гредице, које су прекривене даскама, а одозго је посипана црна земља. Жута земља је из дубине расејавана по њиви. Врата су била квадратног облика у виду дрвеног корита са широм горњом ивицом. У то корито насипана је земља, а његове ивице су спуштане на одговарајући уграђен рам. Спуштао их је онај који је последњи силазио у базу. Земља изнад базе је обрађивана као и остали делови њиве, а за вентилацију су служиле уграђене цевчице. Од многих које су тога лета изграђене у карађорђевачком атару треба ипак издвојити једну. Илегалци су на Ченгашу, на њиви Боже Иванића, направили једну од најбољих пољских база, која је постала најсигурније склониште за чланове Среског комитета и Штаба Партизанског одреда. Командант Одреда Маћо Радаковић употребио је све своје војничко знање да ова база буде прави фортификацијски објекат, а издуженог облика на простору два према осам метара. Како је овај терен био нешто узвишенији, могло се копати дубље, тако да се у покривеном рову човек могао исправити. Ров се протезао у линији, али су са једне и са друге стране укопани зарези као склоништа од евентуално убачених бомби. Један од њих је преграђен за клозет. Са друге стране уграђене су полице и ниша. Бункер је имао два излаза: главни и споредни. Изнутра, по поду и зидовима, обложен је даскама.
   За одступницу из села према северу биле су на Јанушевцу ископане две простране базе. Она на њиви Младена Милошевића Черчила била је најпространија, могла је одједном да прими и тридесет људи, и чувана ие за такве приликe. Треба истаћи и базе у кућама Душана Мостарице, Илије Клаћа, Петра Клаћа и Владе Клаћа у Војоводи Степи. У ствари у Мостарициној кући биле су три базе, за случај изненадне блокаде. У Српској Црњи слична база била је изграђена у кући Неве Перин. Једна база са истом наменом била је и на гробљу Банатског Душановца.
   Чланови Среског комитета извршили су међусобно оквирни распоред за непосредно деловање у околним селима. Најпре су учвршћене старе везе са александровачким организацијама и базама у којима су боравили припадници Одреда. Ове везе су ишле до Емила Маринкова Бате и Славка Узелца Игора. Један је био у Одреду, а други руководилац партијске организације. Успостављена је и веза са Емилом Кеврешаном Бацом, који је и даље боравио у Александрову, у базама Окружног комитета. Преко њега је успостављена веза са осталим илегалцима који су припадали Меленачком одреду. На тој вези су радили као инструктори Среског комитета Миливој Тошков и Милан Баста Букарица. У Вишњићеву је веза ишла до секретара партијске ћелије Кошта Гледе и Васе Богуновића.
   У Душановцу је такође била добро организована сарадња са групом комуниста (Радован Сврдлановић, Богдан Кесић, Милан Сфорцан и Миле Краљ), који су често долазили на састанке у Карађорђево.
   Успостављена је веза и са Итебејчанима преко Николе Иванчевића, ветеринара. Он је око себе окупио групу активиста, а касније је формирана и прва партијска ћелија и актив Скоја. Сарадња је успостављена и са партијским организацијама у Српској Црњи, Војводи Степи и удаљенијем Руском Селу. Сталне везе са члановима Окружног комитета одржавали су врсни курири Обрен Јањушевић Артем, Ицо Рајачић и Раде Чалић.
   Тако су већ у овом периоду биле чврсто постављене и добро организоване курирске линије. Везе су успешно функционисале.
   Све до јануарских дана 1944. ове линије не само да нису озбиљније биле угрожене или покидане него су се стално развијале и продирале у нова места, што је било од особитог значаја после погибије чланова Окружног комитета Партије. Тек тада је карађордевачки рејон одиграо своју праву улогу.

   ИЗВОР: ЂОРЂЕ МОМЧИЛОВИЋ, БАНАТ У НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ, БЕОГРАД, 1977.

   Одговори

6. 31. мај 2017. у 09:37

   vojislav ananić

   Црква Светог Георгија у Александрову (Велике Ливаде) грађена је 1932−1937. Село је настањено добровољцима из Првог светског рата из Лике, Босне и Црне Горе и староседеоцима из околних села 1922. године. У време подизања цркве село је имало око хиљаду домова. Због промене назива села било је мањих забуна. Црква освештена 28. новембра 1937. припада типу храма за који се Табаковић определио, са централном куполом и кулом-звоником над западним делом.

   Одговори

7. 15. септембар 2017. у 10:35

   vojislav ananić

   Бозитово

   Први пут је забележено 1698. Те године је од Турака уништено. 1717 имало је 4 дома. На мапи од 1723—5 означено је као ненасељено. Налазило се у пољу Црње. На ово насеље као српско сећа презиме Бозитовац.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

8. 15. новембар 2017. у 13:16

   Војислав Ананић

   Добровољци у Александову
   https://www.youtube.com/watch?v=fxHi_gvs-p0

   Одговори

9. 15. новембар 2017. у 17:44

   Војислав Ананић

   Ананић Моје Јово, рођен 14.11.1897. у селу Папићи, Костајница. Служио војни рок три године. У српске добровољачке јединице ступио 18.11.1917. године. Као добровољац добио је земљу у Александрову.

   Одговори

10. 1. децембар 2017. у 14:49

    Војислав Ананић

    Исправка
    Ананић Моје (Мојсија) Јово је рођен 1887. године.

    Одговори