Порекло презимена, село Сврачковци (Горњи Милановац)

10. јануара 2015.

коментара: 0

Порекло становништва села Сврачковци, општина Горњи Милановац – Моравички округ. Према књизи Миленка Филиповића „Таково“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Svrackovci

Положај села.

Село се развило делом у пољу око Деспотовице а делом високо испод Градине (909 м), огранка Рудника. У сеоском атару има много неплодне голети а по висовима и странама много шуме. Плодне земље има углавном у пољу па и стога и домаћинства у брду већином имају њиве у пољу. Засеоци, односно групе кућа, налазе се по косама (по гребенима и њиховим странама) а куће у пољу су делом поред друма а делом по ивици поља.

Воде.

Важније чесме и извори су: Маркова Чесма, Станковића Извор, Извор код Брекиње, Бања, Мијова Вода (то је извор Груже), Честобродица (поток од тог места је веома кривудав па га пут често пресеца), Врело и у планини Добра Вода. Бања је јаче врело умерено топле воде, које се сматра „светињом“ и користи се за лечење. Кроз селу теку Деспотовица и њене приточице; Номина и Лазића Поток (кооји прима Бањски Поток) са леве стране и Тодоровића Поток са десне стране. У југоисточном делу атара су Гружа и Речица – која се после улива у Гружу. На потоцима у селу има десет воденица.

Земље и шуме.

Око села и у селу су висови (косе и брда): Ковиљача, Зимовник, Колибино Брдо, Велика и Мала Градина, Бели Камен, Маџарско Гробље, Јочова Коса, Велико Брдо, Отрежњак, Парлози, Лазића Осоје, Клик, Мијово Брдо и Кеља.
Главни потеси у селу су: Бајића Гај, Башчица, Маркова Ливада, Браковића Башча, Јасик, Збег, Ограде, Раскрсница, Забран, Турски Стри (ту су Турци сејали пшеницу), Трњак, Парлози, Мијово Брдо, Воћначине, Тодоровића Коса, Дуварина, Јочевка, Јочова Коса, Бастаји, Кобилино Брдо, Зимовник, Трештак, Ђуревци, Лазића Поље и Ковиљача. Некада су биле велике шуме у сеоском атару, па су и данас знатне површине атара под шумом. Постојала је пострана „селина“ која је већим делом прешла и државну сојину. Сеоску утрину представљају само још: Бели Камен, Урошевића Коса, Лазића Осоје и Кеља.
Кроз село пролази друм Горњи Милановац – Рудник.

Тип села.

Село је веома раштркано и поједини засеоци су доста удаљени међу собом. Село се дели на Горњи и Доњи Крај у којима је више малих заселака. Куће у пољу постоје одскора, али је насеље уствари само обновљено. У селу је 134 домаћинстава. Сеоска „порта“ је код једне липе у Урошевича Потоку у Горњем Крају а школа и задруга су у Пољу, поред друма. Литија се носи на Бели Четвртак. Гробље је на Брду, у Горњем Крају, над Раскрсницом.

Старине у селу.

На Брду и у Воћњачини била су „маџарска“ гробља. У Бастајима (или Камаљу) према Мајдану је била и црква. На том месту ископавале су се секире, брусеви, „изгорела“ пшеница и др. Камење је одатле извађено и разнето а било је ту плоча и стубова. Поред друма су на више места споменици изгинулим ратницима из ратова 1876. и 1912-1918. године а код школе постављен је споменик борцима из 1941. године.

Постанак села и порекло становништва.

-Прича се да је некадашње село, које су основали, однсоно обновили, преци данашњих становника, било у пољу, растурено са обе стране реке. Урошевићи, Лазићи и Илићу су били настањени најпре у пољу, па су одатле побегли у брдо; кнез Јован Лазић остао је на Пољани у Лазића Потоку а Марко је отишао на данашњу Маркову Ливаду.
Родови су:
-Лазићи, славе Никољдан. Има их у свим деловима села, по читавом атару. Деле се у селу на огранке:
-Глишићи, Даничићи, Станојевићи, Марковиће и Ковиљачани, али сви употребљавају и своје заједничко презиме. Њихов предак Лазо дошао је од Сјенице, бежећи од Турака. На његовом надгробном споменику писало је да је био из Старог Влаха. Одатле је побегао зато што је убио виђенијег Турчина, па је променио и славу да би заварао траг. У савременим писаним изворима, кнез Јован се зове Козељац, што значи да је био родом из Козеља, а пошто је био из Старог Влаха, то ће бити Козељ до Папратишта у Пожешком срезу. Најпре су били насељени код данашњег Горњег Милановца и одатле се раселили. Лазин син је био кнез Јован Лазић, који се истакао као војник у Првом и Другом устанку (био је један од покретача Другог устанка 1815. године) и после је био кнез над дванаест села око Рудника. Умро је 1831. године у својој 68. години. Неки од Лазића су се звали ;
-Ђаковићи, по претку који је био ђак у манастиру Враћевшница – изумрли су.
-Илићи, славе Никољдан. Они су пореклом од Сјенице или Нове Вароши. Можда су заједничког порекла са Лазићима. Има их у Башину код Наталинаца.
-Урошевићи, славе Ђурђевдан. Они су пореклом „отуд од Сјенице“ и сматрају се најстаријим роду у селу, тј. мисли се да су дошли пре Лазића.
-Тодоровићи, славе Св. Василија. Зову их Власима, јер су пореклом из Влашке, односно Старог Влаха. Пошло их је од Сјенице више а овде се населио само један. Даљим пореклом су из Црне Горе. Били су најпре у Парлозима, затим на Тодоровића Коси а онда се прешли на десну страну Депотовице, где су и данас. Тодор и Урош, када су се населили, повукли су бразду низ једну косу, и та бразда је била тада, а и данас, граница имања Тодоровића и Урошевића.
-Стевановићи, славе Никољдан. По старини су Румићи, били су у селу још за време Турака. Непознатог су порекла. Заједничког порекла су њима били су :
-Јовановићи, који су недавно изумрли.
-Видојевићи и Симоновићи, славе Никољдан. Зову их Колашинцима, по граду Колашину, и „Арнаутима“, зато што су тамо живели међу „Арнаутима“ и што су побили неке од њих и стога их је кнез Јован превео овамо, а они су после доводили друге своје рођаке. Раније су славили Св. Василија, па су променили славу, неки веле по наредби кнеза Јована Лазића а други кажу да су је променили стога што им је на славу долазило много света. Сада им је Св. Василије преслава.
-Филиповићи први, славе Никољдан. Пореклом су од Сјенице.
-Филиповићи други, славе Стевањдан, Они су такође од Сјенице или Пријепоља. Право презиме им је Станковићи – Филиповићи су по очуху. У кући је посинак Дмитровић из Љутовнице.
-Петровићи. Доселио им се прапрадед од Рашке. Раније су славили Стевањдан, па у бежању променили на Никољдан а Стевањдан преслављају. Од овог рода у селу нема мушких чланова (у кући је један Илић) али их има одсељених у Горњем Милановцу и Крагујевцу.
-Аврамовићи, славе Св. Враче. Отац им дошао жени у кућу из Горње Врбаве, пре 70 година.
-Симићи, славе Ђурђиц по роду, Никољдан по имању. Дед им је био Радосављевић из Жупањевца, дошао жени у кућу, пре 60 година.
Ђорђевићи, славе Митровдан. Отац им дошао из Рељинаца у Качеру, пре 50 година. Узео га себи дед по мајци.
Симовићи, славе Никољдан. Оца им довела мајка из Љуљака у Гружи, вративши се као удовица у село, у Глишовиће.
Цветковић, слави Јовањдан. Он је ковач, дошао из Блазнаве, пре 20 година.
Масљук је Украјинац, родм из бивше Черниговске губерније, населио се 1917. године као ратни заробљеник.

 

ИЗВОР: Миленко Филиповић – Таково. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.