SIVAC
(SZLIVACZ)
POSSESIO SZLIVACZ – 1715.
1. Abraham Keracz – judex
2. Szivocsan Palko
3. Radoszav Szrimacz
4. Gruicza Teleszacz
5. Lazo Pacsanyin
6. Maksin Katyanin
7. Szava Verusicsanyin
8. Sztanimer Kalencsics
9. Jovan Szivcsanin
10. Zivko Tyurity
11. Damjan Kalaba
12. Raca Filipovics
13. Pavel Verusicsanyin
14. Szubuta Kuczuracz
15. Radonya Bajacz
16. Vukoman Omorovcsanyin
17. Szivko Bikityanin
18. Vuja Szivcsanyin
19. Jovan Tapavicsanyin
20. Illia Szivcsanyin
21. Illia Preradov
22. (Nyesko ???) Szentyanin
23. Radivoj Billyanin
24. Milanko Szivcsanin
25. Sztojan Szivcsanin
26. Szojsza Penicsanin
27. Osztoja Nagyvincsanin
28. Teso Csonoplyanin
29. Jovan Topal – pellio inquil.
30. Mihajlo Birov – triturator
31. Szubuta Kunbajacz
POSSESIO SZIVACZ – 1720.
1. Pavko Szivcsanin – judex
2. Plasa Szivtsanin
3. Alan Szirisanin
4. Marko Szubbics
5. Szavo Verusitsanin
6. Pavo Majna
7. Veszelin Szebentsianin
8. Sztanimir Kallentits
9. Radoszav Topolacz
10. Mira Szirisanin
11. Szivko Csurics
12. Szobbotha Bikicsanin
13. Osztoja Nagyvinacz
14. Sztoja. Pregrevicza
15. Jova. Panics
16. Ivko Predovtsanin
17. Czveja Jankovits
18. Radosza Szremacz
19. Saka Iszpatki
20. Messo Pivnicsanin
21. Radova. Dusinacz
22. Tucza Szekula
23. Siva Preadovcsanin
24. Raka Palantsonin
25. Kuczura Szubba
IZVOR: Ivan Jakšić, ”Iz popisa stanovništva Ugarske početkom 18. veka”, knj. 3, 1966.
Prilog pripremio saradnik portala ”POREKLO” Aleksandar Marinković
6. februar 2017. u 19:06
vojislav ananić
S I V A C
O POREKLU I NAZIVU MESTA SIVAC
Prilično je ukorenjeno shvatanje da je Sivac u davnoj prošlosti imao ime: Telekxaz (Telekház). Ovo shvatanje ne nalazi odjeka samo u pričama njegovih stanovnika, nego je dobilo svoje mesto i u nekim publikacijama i u vrlo ozbiljnim istorijskim raspravama. Tako npr. u jednoj monografiji Starog i Novog Sivca, na nemačkom jeziku, autor pored ostalog piše sledeće:
U turskom defteru iz 1579. godine ubeleženo je selo Telekxaz sa 28 kuća i 11.234 akče poreza. Telekxaz, to je sadanje selo Sivac. Ovo mesto u starim spisima često se spominje umesto naziva Telekxaz, samo kratko: Telek.
Prvi dokumentovani naziv pod imenom Sivac nalazimo, koliko nam je poznato, u Monografiji bačko-bodroške županije, štampanoj u Somboru 1896. godine. Njen urednik Đula Dudaš, pored ostalog piše da je po propisu iz 1590/91. godine u selu Telek vagy Szivacz (Telek ili Sivac, primedba autora) bila je 31, kuća, a u selu Telekhaz 27 kuća.
Dr Dušan Popović, poznati istoričar Srba u prekodunavskim i prekosavskim krajevima, u svojoj studiji daje iste podatke kao i Dudaš u navedenoj monografiji.
Ni Dudaš ni dr Popović ne navode izričito da li je u navedenom defteru, na koji se oni pozivaju, turski deftedar (knjigovođa) pisao ovo selo sa dva imena: Telek vagy Szivácz (kao piše Dudaš) odnosno: Telek ili Sivac (kako piše dr Popović). Ili, možda u defteru piše samo Telek, a da su oni-Dudaš i dr Popović-svojevoljno dodali još i Sivac, da bi čitaocima ukazali da su se u starom Teleku krije sadašnji naš Sivac? Jer, ako u originalnom defteru iz 1590/91. godine pored imena Telek stoji i ime Sivac, onda je ovo ime naše selo nosilo preko šezdeset godina ranije nego što neki tvrde (da se ono prvi put spominje 1652. godine).
Pored napred navedenog, ukazujemo i na tvrdnju N. Đ. Vukičevića iznetu u njegovoj knjizi gde on kaže da se selo odnosno pustara zvala: Telexad. Dr. Sima Ćirković u svojoj studiji pored ostalog, ukazuje gde su približno ležala pojedina mesta u Bačkoj za vreme turske vladavine. Za Telek kaže da je ležao ,,negde između Čonoplje i Pačira”. Telekxaz i Sivac dr. Ćirković i ne spominje.
Naveli smo razna tvrđenja o imenima koja su prethodila sadašnjem imenu našeg mesta. I iz toga se vidi koliko su nam još uvek dedovoljno poznate prilike iz vremena turske vladavine u Bačkoj. Kako nam je sada jasno da su u isto vreme postojala dva sela-Telek i Telekxaz- mislimo da bliže istini ako usvojimo tvrdnju da je staro ime Sivca bilo Telek.
Da pređemo ukratko na razmatranje porekla samog imena Sivac.
Pre dolaska Turaka i odlaskom priličnog broja mađarskog stanovništva iz Bačke, pa verovatno i iz Telekxaza, Srbi nisu mogli zadržati, kao ni u drugim mestima, takvo često mađarsko ime svog sela. I vremenom, prirodno, umesto starog, došlo je novo ime: Sivac.
Verovatno nikada nećemo moći saznati kada su seljaci Seleka zamenili staro novim imenom. To je bio duži proces, dok iz narodnog naziva nije primljen i uveden novi naziv u zvanična turska dokumenta. Po Dudašu i Popoviću, ukoliko u originalu stoji ,,Telek ili Sivac”, to je bilo 1590. godine. Po Ivanjiju, na koga se pozivaju autori navedene nemačke monografije o Sivcu, ovo se ime prvi put spominje 1652. godine. U prvom slučaju to bi bilo šezdeset tri godine, a u drugom sto dvadeset pet godina posle turskog osvajanja Bačke-1527. godine.
Zašto je mesto dobilo ime Sivac? I o ovome ima nekoliko pretpostavki. U takvom mnoštvu teško je ukazati na onu koja je najbliža istini.
Počećemo sa legendom koja je rasprostranjena među starijim Sivčanima.
Prvi stanovnici Teleka (mnogi su tvrdili da se Sivac nazivao Telekxaz) bili su stočari. Konje i ostalu stoku čuvali su u čoporima. Iz čopora se izdvajala kobila sive dlake i predvodila ostale uvek u pravcu današnjeg sela i kopitama kopala rupu iz koje su se napijali vodom. Tada su stanovnici sela rešili da se i oni spuste sa celom imovinom na novo stanište na padine Telečke. Tako je došlo do pomeranja položaja sela. Iz pažnje prema sivoj kobili, koju su zvali ,,siva”, svome novom selu dali su ime Sivac.
U našem jeziku ime ili naziv: siv, sivca, sivac, sivo, siva veoma je rasprostranjeno.
Smatramo da je veoma važno da ukažemo na sledeću činjenicu. I danas u Turskoj, u njenom azijskom delu, postoji grad imenom Sivas. Grad se nalazi 500 kilometara istočno od Ankare, na desnoj obali reke Kizilirmak, koja se u rtu Bafre uliva u Crno more. Ovo je veoma stari grad i kroz vekove nije menjao svoje ime, a izgleda da je bio od većeg privrednog i strateškog značaja.
Ovaj turski grad Sivas ima za nas poseban značaj. Godine 1402. vođen je rat između Turaka i Tatara. U ovom ratu na strani Turaka učestvovao je i Stevan Lazarević, sin kneza Lazara, a kao vazal turskog sultana Bajazita. Sa svojih pet hiljada konjanika Stevan je došao u sadanju Ankaru (onda su grad nazivali Ankora) gde je bilo zborno mesto turske i vazalskee vojske. Iz Angore krenuli su u pomoć opsednutom Sivcu, koji je Bajazitov sin branio od napada tatarske vojske pod komandom kana Temerlana. Kada je Bajazit sa vojskom tamo stigao, zatekao je grad razoren, posadu pobijenu, a tatarska vojska uputila se drugim putem prema Angori. Tu ih je stigla premorena turska i vazalska vojska, koju su tatari pobedili, a sultana Bajazita zarobili. Stevan se sretno spasao iz ove bitke i sa većinom svojih konjanika preko Carigrada vratio se u Srbiju. Nije isključeno da je neke od ovih svojih konjanika, koji su videli upečatljive prizore u razorenom Sivcu, Stevan kasnije preselio na svoje posede u Mađarskoj, kada je 1404. godine postao vazal mađarskog kralja. Štaviše, možda su neki naseljeni u samom Teleku i ovom mestu dali ime doneto iz dalekog kraja.
Iz svih ovih primera teško je izvući pravilan zaključak o poreklu imena Sivac. Da li je slovenskog ili turskog porekla? Mislim da to nije ni toliko važno. Ono na našem jeziku lepo zvuči i, kao što smo videli, ima veoma mnogo primera na koje se možemo osloniti u uverenju da je, ipak, našeg porekla. Ovakvo uverenje možemo gajiti tim pre što su Turci za vreme svoje vladavine u našim krajevima dali svoja imena relativno malom broju mesta. A ukoliko su to i učinili, takva imena pretežno su se izgubila. Ovakva tvrdnja oslanja se na činjenicu što u navedenim godinama, kada su defterski popisi vršeni u celom segedinskom sanđzakatu, jedva se može naći ime nekog sela koje bi podsećalo na tursko poreklo.
Isto tako, naziv Sivac, samo sa razlikom u naglasku, lako se izgovara i na mađarskom, nemačkom i turkom jeziku. Verovatno u tome leži razlog što se za ova protekla približno četiri veka (mislim na prve nagoveštaje ovog imena), iako su se dogodile veoma krupne promene, ime sela ipak nije menjalo.
Nemci su 1787. godine, dakle samo godinu dana posle svoga doseljenja u Sivac, uputili caru Josifu II molbu, u kojoj su molili cara da im dozvoli potpuno odvajabje od Srba i da se da drugo ime njihovom delu sela. Molbi je udovoljeno tek 1796. godine tako što im je naselje dobilo naziv: Neusivac. Nemci su imali običaj da to pišu i ovako: Neuszivatz, Mađari Újszivácz, a Srbi Novi Sivac.
Posle ustanovljenja Novog Sivca, staro selo su i dalje nazivali ranijim imenom Sivac. Vremenom, iz čisto praktičnih razloga, i u govoru i u dokumentima dodavan je prefiks Stari u srpskom, Ó – u mađarskom i Alt- u nemačkom jeziku. Tako je nastao naziv Stari Sivac, odnosno Ószivácz i Altsivac. Nemci su ponekad pisali i Altszivatz.
Tek 1904. godine, odlukom mađarskog ministarstva, Starom Sivcu je dat zvanični mađarski naziv: Ószivacz. U stvari, ovim aktom samo je ozvaničen dotadašnji naziv. Srbi su ga i dalje, i u govoru i u dokumentima, a isto tako i Nemci, nazivali svojim nazivima, a ne zvaničnim, mađarskim.
Postoje razna sačuvana dokumenta koja ove navode najbolje potvrđuju, ali ujedno upućuju i na neke druge probleme.
Godine 1945. i 1946. označavaju novo razdoblje u istoriji Starog i Novog Sivca. U to vreme vršena je intenzivna kolonizacija Vojvodine. U toku ovog velikog socijalnog, ekonomskog, političkog i etničkog poduhvata, namesto Nemaca u ova mesta pretežno su se naselili Crnogorci i time izmenili nacionalni sastav stanovništva u korist slovenskog elementa.
Kada je kolonizacija bila približno završena, održan je maja 1946. godine veliki narodni zbor u Starom Sivcu. Na ovom zboru, u prisustvu političkih, civilnih i vojnih rukovodilaca, doneta je jednoglasna odluka da se Stari i Novi Sivac spoje u jednu opštinu pod imenom Sivac.
Tako je našem mestu vraćeno njegovo, rekli bismo, drevno ime!
Tekst je preuzet iz knjige Lazara PLAVŠIĆA “Sivac 1579-1979 Buktinja u ravnici”
SPOMENI IZ ISTORIJE SIVCA
Staro srpsko selo Sivac prvi put se pominje u Kruševskom pomeniku, na početku 17. stoljeća, među zapisima pravoslavnih monaha koji su putujući sakupljali darove i priloge za Blagoveštenski manastir u Kruševu. Selo je svakako nastalo mnogo ranije. Istraživači prošlosti Bačke u 16. stoleću vezuju njegov nastanak za mesto Telek u Bačkoj županiji. Pre Mohačke bitke, 1526. godine, oni ga ubrajaju u među varoši. Na rekonstruisanoj mapi Bodroške i Bačke županije Telek se nalazi južno od Tavankuta. Pokraj tog stoleća, u turskim poreskim knjigama iz 1590. godine naselje Telek sa trideset jednom kućom svrstano je među sela Somborske nahije. U istom popisu nalazi se selo Telekhaza (Telekház falu) sa dvadeset devet kuća. U ranijim defterima, 1554. i 1570. godine, nijedno od njih nije zabeleženo, ali se u defteru iz 1579. javlja se selo Telekhaza sa dvadeset osam kuća.
Telek je do Mohačke bitke bio jedno od vlastelinskih dobara. Posle najezde Turaka on je izgubio raniji značaj, pa se veći deo stanovništva Srba preselio na jugozapadni deo Telečke, nekoliko kilometara istočno od današnjeg Sivca. Otuda se u defterima pominje naselje Telek i selo Telekhaza, nekadašnja varoš koja je kasnije sasvim zapustela.
Po broju kuća nova naseobina Telek bila je jedna od većih u Somborskoj nahiji. Prema sačuvanom predanju to stanište bilo je oskudno vodom pa su se naseljenici preselili na pogodnije mesto i zasnovali današnji stariji deo Sivca. Naziv Stari Sivac, koji nosi potes gde se ranije poznavalo selište Teleka, nagoveštava da su žitelji već svojoj prvoj naseobini dali današnje ime.
Osim šturih zapisa u defterima, nema vesti o Sivcu i njegovim žiteljima u doba turske vladavine Bačkom. Prvi zapisi o njima nastali su posle Bečkog rata i Velike seobe Srba pod vođstvom Arsenija III Čarnojevića. Godine 1702. u Sivcu su popisane 132 kuće a istraživači predpostavljaju da su među stanovnicima bili i privremeno nastanjeni izbegli Srbi. Kada su potom u Pomorišju, Potisju i Podunavlju ustanovljene vojne krajine, a u Bačkoj pojedina sela postala dobra podložna Dvorskoj komori, Sivac je postao komorsko selo. Od 1717. u Bodroškoj županiji, ali izvan domašaja Srbima nesklonog županijskog plemstva i njegovih netrpeljivih činiovnika, on je privlačio nove stanovnike i 1722. ima pedeset jednog poreskog obveznika a 1743. sto dvadeset jednog. U drugoj polovini stoleća izrasta u jedno od najvećih sela u županiji i 1786. godine ima 338 srpskih domova, ali je broj stanovnika bio veći budući da je u selu bilo nastanjeno i dosta mađarskih porodica.
Žitelji Sivca dugo su ćuvali tradicionalni način privređivanja. Na prostranim pustarama gajili su velika stada ovaca, koza i goveda. Na plodnim njivama uzgajali su pšenicu, ječam i jari ovas. U velikim porodičnim zadrugama vremenom su nastale zanatske radinosti od značaja za seosko privređivanje, a već 1736. u popisu stanovnika Sivca zabeleženo je ime Samuela Nisima, Jevrejina iz Beograda, koji se bavio trgovinom bakalukom.
Od 1773. godine opština Sivac koristila je pečat sa heraldičkim detaljima koji su odslikavali prošlost i savremenost naselja. Između dve palmove grane, povrh cveća, stajali su plug sa raonikom i isukana sablja, uz tekst na latinskom jeziku Sig Pagi Szivatz 1717. Godina kada je ustanovljena Bodroška županija bila je, čini se, navedena radi toga da bi se očuvala opštinska samouprava.
Jedna od prelomnih godina u povesti Sivca bila je 1786. Tada je u ovo veliko selo Bečki dvor naselio 135 nemačkih porodica sa 475 duša. Ustalivši se na plodnom zemljištu, uz pomoć koju im je vlast izdašno pružila, doseljenici iz Nemačke su 1796. godine ustanovili zasebnu opštinu Novi Sivac.
Dolazak nemačkih kolonista sa novim običajima i načinom privređivanja izazvao je velike promene u životu Sivca. Na zemljištu koje im je podarila Komora, oni su uzgajali nove ratarske kulture koje su i njima i carskoj blagajni donosile više prihoda nego stočarstvo. Brojniji od doseljenika, starinci se nisu više mogli oslanjati pretežno na gajenje stoke. I oni su se morali okrenuti gajenju unosnijih kultura, ali i zanatima i zamašnijim trgovačkim poslovima. Vredni i preduzimljivi, uspeli su da se održe u carevini u kojoj su se sve više zaoštravali odnosi između Bečkog dvora i ugarskog plemstva.
Tekst je preuzet iz knjige Radovana MIĆIĆA “Čitalište u Sivcu 1892-2002” Sivac, 2002.
U Sivcu prema nacionalnoj strukturi, prema popisu iz 2002. godine udeo stanovništva je sledeći:
nacionalnost broj %
Srbi 5179 57.66
Crnogorci 2703 30.06
Mađari 425 4.72
Hrvati 162 1.80
Jugosloveni 54 0.60
Romi 49 0.54
Makedonci 19 0.21
Nemci 13 0.14
Rusini 12 0.13
Ukrajinci 9 0.09
Goranci 8 0.08
Bunjevci 7 0.07
Slovaci 6 0.06
Muslimani 4 0.04
Slovenci 4 0.04
Rumuni 3 0.03
Bošnjaci 1 0.01
Bugari 1 0.01
Reg. pripadnost 10 1.1
Ostali 14 0.15
Nepoznato 66 0.73
Neizjašnjeni 213 2.36
IZVOR: http://www.sivac.net/index.php
Priredio: Vojislav Ananić
7. februar 2017. u 13:07
vojislav ananić
SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA (SIVAC)
Predstavljamo tekst Protonamesnika Đorđa V. Dejanovića – priv. Paroha od 4. novembra 1982.godine:
“Draga braćo i sestre,
Pravoslavni hram u Sivcu, ovaj u kome sada stojimo, posvećen je Prenosu celebnih moštiju Svetog Oca NIKOLAJA. Narodno predanje kaže, da je ovo, kroz minula stoleća, peta srpska Pravoslavna Crkva u Sivcu. Time je razumljivo, zašto su svi Srbi sivački toliko ponosni na svoju Svetu Crkvu, što i danas tako brojno dolaze nedeljom i praznikom u hram gde prisustvuju Svetim Bogosluženjima. Ali da bi se govoriolo o Sv. Hramu u jednom srpskom Pravoslavnom selu, ne može, a da se prethodno ne opiše istorija o postanku toga sela. To ću i ja sada ukratko pokušati da Vam iznesem.
Sivac, kao selo naseljeno Srbima, govori nam hronika, pominje se, da je postojalo još pre “seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem”… Prvi pisani dokumenat nađen je na pragu stare (četvrte) Crkve sivačke, koja je porušena 1874. god. Kada je ova nova osvećena.. To je jedan nadgrobni spomenik, na kome je bilo uklesano o pokojniku :”Zdje prestavisja rab Božiji Pavao Jelčić u Sivcu na Bački 1681.oktobra 28. Da li je isti pokojnik bio žitelj sivački ne može se znati. Jelčića u Sivcu nema, a i kasnije se ovo prezime ne pojavljuje. I još jedan nadgrobni spomenik sa natpisom: “IS-HS -Prestavisja tj. 1719.g. rab Božij Živko (prezime nečitko), nađen je na uglu kod 1. parohijskog doma. Tada su se vršile masovne migracije – preseljenja srpskoga naroda, pa se iznosi sledeće, po narodnom predanju: – Pop Nestor je preveo dosta srpskih porodica iz sela Sentivaana – Prigrevica (južno od Sombora) krajem 1765 ili početkom 1766. godine i namerio se sa njima u Sivac, gde su se nastanili u dve ulice pored kanala. Te dve ulice i danas se nazivaju “sentivanski kraj”, a ljudi Sentivanci. Njihovim dolaskom u Sivac znatno je porastao broj Srba u Sivcu, naime, drugih narodnosti do tada u Sivcu i nije bilo. Doseljene su sledeće porodice: Vlaškalić, Madžarev, Kaluđerski, Grujin , Ćurić, Suvajdžić, Rašković, Buljević, Majski, Bajić, Belin, Verac, Verčev, Vladisavljev, Vrgov, Vukomanov, Veselin, Tomić, Glavić, Davidov, Jevrin, Jokić, Kresojev, Latinkin, Papulić, Puškarev, Tomin, Čupić, (ispričao pok.čika Triva Petrović). Starosedeoci sa novonaseljenim vidimo da 1781.god. pristupaju, kako rekoše u hronici: “Pristupismo obnavljati Cerkov” pretpostavlja se, da je to gradnja (četvrte) Crkve po redu, od cigle sa šindrom pokrivene. Sagrađena je na mestu sadašnjeg 1. parohijskog doma. U istoj sv. Crkvi se služi Bogu i rodu srpskom do 1874.god. kada ju je zamenila ova u kojoj sada stojimo.
Ovaj novi Pravoslavni hram sivački posvećen je isto Prenosu moštiju Svetog Oca Nikolaja, a građen je za vreme službovanja sivačkih paroha: Maksima Rajića i Mladena Jovanovića. Preduzimač radova je bio Karlo Gverer iz Sombora, ali za vreme gradnje umre, a započetu gradnju nastavi Jovan Šmaus iz Apatina. Temelji Crkve su osvećeni 26.septembra 1868.god. Crkva bude sazidana od cigle kupljene i prevezene iz Kule, a gradnja bude završena 1872.god. pokrivena, ali nedovršena unutra. Iste godine su tornjevci bili pokriveni limom. Nova četiri zvona su kupljena, postavljena i osvećena od pok. Prote Georgija Brankovića 12. jula 1873.god. Novosazidani Svetonikolajevski hram sivački osvetio je vladika German Anđelić 7. oktobra, u nedelju 1873.godine. Razmer sv. Hrama: Dužina crkve 70 m. Širina 14.m. Visina do svodova: 18. Visina krova: 30m. Visina dva bočna tornja:45m. Centralni toranj, visina vrh krsta: 51,5m.ali, pored svega iznetog, ovaj sv.hram ima neprocenjivo blago umetničko u svom ikonostasu.
Sivački Srpski Pravoslavni hram krasi njegov ikonostas sa svim njegovim vrednim ikonama. Takva je njegova vrednost, da se o istom uči u svim školama širom naše otadžbine. Ikona Presvete Bogorodice sa Bogomladencom bila je i u inostranstvu, sada se sa još dve, iste vrednosti, nalaze u Galeriji matice srpske u Novom Sadu. Bile su one izlagane u Parizu, Rimu i u još nekoliko gradova sveta. Ikone na ikonostasu sačinio je svojom kičicom prvi srpski akademski slikar Pavel Đurković. Rodom je iz Baje, a rođen je u drugoj polovini osamnaestog stoleća i živeo u prvoj polovini devetnaestog. Školovao se i studirao u Pešti, Beču i Rimu. U mnogome je podražavao Rembranta. Pre sivačkog ikonostasa sačinio je ikonostase koji su ga proslavili u toj epohi, u Somboru ikonostas Male Crkve, ikonostas u Dalju, koji je za vreme 2. svetskog rata izgoreo i ikonostas saborne Crkve u Vršcu. Tog i takvog umetnika, sivačka Crkvena opština je 1816.godine uzela da joj sačini ovaj ikonostas, za staru sivačku (četvrtu) Crkvu. Pogođen ikonostas Pavel Đurković 1817.godine Sivčanima predaje, na svoj ponos, a vernima na radost. Ime Pavla Đurkovića se pročulo po svim krajevima srpskoga naroda. Baš tada knez Miloš Obrenović podiže u Srbiji 2. srpski protiv Turaka. Prestonica mu je Kragujevac. Knjažev ćata šalje pismo u Sivac na Crkvenu opštinu tražeći Pavla Đurkovića, molera da on odmah ide u Kragujevac, da portretiše knjaza i celu knjaževsku porodicu. Ovi Pavelovi radovi usleđuju posle sivačkog ikonostasa i svi ovi se sada nalaze u beogradskom Narodnom muzeju. Od svih radova Pavela Đurkovića najpriznatije mu je umetničko delo eksponat ikone Svetoga Nikole, ugrađena u ovaj sivački ikonostas. Nemojte davati do toga, što je on tako crn, vreme je ostavilo traga na njemu, dim, ugalj, tamjan i drugo. Potrebni su mu konzervatorski radovi da bi sinuo u svoj svojoj lepoti. No, on je zaista ponos celoga Sivca. Sreća je vilika, što je ovaj ikonostas prenet i postavljen u ovu novu Crkvu, jer ni jedan od novih ikonopisaca ne bi mogao zamenuti svojim radovima Đurkovićevu kičicu. Po rečima Dr Pavla Vasića prof. lik. akademije u Beogradu, koji kaže: Đurković je još nakon 200.godina nenadmašan majstor svoje umetnosti.
Sivačka Pravoslavna Crkva je lepa, možda najlepša građevina na severu Bačke, koja dominira celom okolinom, zato je Sivčani vole i rado se okupljaju u njoj. Generalno je opravljena, malana 1958.godine, a spolja obijena, malterisana i obojena 1971.godine. Krajem 1981.godine zvona su joj elektrificirana i automatizovana. Bogata je i lepa, na radost i ponos svih sivačkih Srba i vasceloga Pravoslavlja.
A M I N .”
Objavljeni materijal pripremio otac Milan Malinić
IZVOR: http://www.sivac.net/index.php
Preuzeo: Vojislav Ananić
2. mart 2018. u 07:49
Vojislav Ananić
SIVAC
http://www.sivackidrum.net/spicnamena-nadimci-sivackih-starosedelackih-familija/