Попис становника села Сивац 1715. и 1720. године (општина Кула) Reviewed by Momizat on . [caption id="attachment_53251" align="alignright" width="333"] Православна црква у Сивцу[/caption] СИВАЦ (SZLIVACZ) POSSESIO SZLIVACZ - 1715. 1. Abraham Keracz [caption id="attachment_53251" align="alignright" width="333"] Православна црква у Сивцу[/caption] СИВАЦ (SZLIVACZ) POSSESIO SZLIVACZ - 1715. 1. Abraham Keracz Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Попис становника села Сивац 1715. и 1720. године (општина Кула)

Попис становника села Сивац 1715. и 1720. године (општина Кула)

Православна црква у Сивцу

Православна црква у Сивцу

СИВАЦ
(SZLIVACZ)

POSSESIO SZLIVACZ – 1715.

1. Abraham Keracz – judex
2. Szivocsan Palko
3. Radoszav Szrimacz
4. Gruicza Teleszacz
5. Lazo Pacsanyin
6. Maksin Katyanin
7. Szava Verusicsanyin
8. Sztanimer Kalencsics
9. Jovan Szivcsanin
10. Zivko Tyurity
11. Damjan Kalaba
12. Raca Filipovics
13. Pavel Verusicsanyin
14. Szubuta Kuczuracz
15. Radonya Bajacz
16. Vukoman Omorovcsanyin
17. Szivko Bikityanin
18. Vuja Szivcsanyin
19. Jovan Tapavicsanyin
20. Illia Szivcsanyin
21. Illia Preradov
22. (Nyesko ???) Szentyanin
23. Radivoj Billyanin
24. Milanko Szivcsanin
25. Sztojan Szivcsanin
26. Szojsza Penicsanin
27. Osztoja Nagyvincsanin
28. Teso Csonoplyanin
29. Jovan Topal – pellio inquil.
30. Mihajlo Birov – triturator
31. Szubuta Kunbajacz

POSSESIO SZIVACZ – 1720.

1. Pavko Szivcsanin – judex
2. Plasa Szivtsanin
3. Alan Szirisanin
4. Marko Szubbics
5. Szavo Verusitsanin
6. Pavo Majna
7. Veszelin Szebentsianin
8. Sztanimir Kallentits
9. Radoszav Topolacz
10. Mira Szirisanin
11. Szivko Csurics
12. Szobbotha Bikicsanin
13. Osztoja Nagyvinacz
14. Sztoja. Pregrevicza
15. Jova. Panics
16. Ivko Predovtsanin
17. Czveja Jankovits
18. Radosza Szremacz
19. Saka Iszpatki
20. Messo Pivnicsanin
21. Radova. Dusinacz
22. Tucza Szekula
23. Siva Preadovcsanin
24. Raka Palantsonin
25. Kuczura Szubba

ИЗВОР: Иван Јакшић, “Из пописа становништва Угарске почетком 18. века“, књ. 3, 1966.
Прилог припремио сарадник портала “ПОРЕКЛО“ Александар Маринковић


Коментари (3)

  • vojislav ananić

    С И В А Ц
    О ПОРЕКЛУ И НАЗИВУ МЕСТА СИВАЦ

    Прилично је укорењено схватање да је Сивац у давној прошлости имао име: Telekxaz (Telekház). Ово схватање не налази одјека само у причама његових становника, него је добило своје место и у неким публикацијама и у врло озбиљним историјским расправама. Тако нпр. у једној монографији Старог и Новог Сивца, на немачком језику, аутор поред осталог пише следеће:
    У турском дефтеру из 1579. године убележено је село Telekxaz са 28 кућа и 11.234 акче пореза. Telekxaz, то је садање село Сивац. Ово место у старим списима често се спомиње уместо назива Telekxaz, само кратко: Телек.
    Први документовани назив под именом Сивац налазимо, колико нам је познато, у Монографији бачко-бодрошке жупаније, штампаној у Сомбору 1896. године. Њен уредник Ђула Дудаш, поред осталог пише да је по пропису из 1590/91. године у селу Telek vagy Szivacz (Телек или Сивац, примедба аутора) била је 31, кућа, а у селу Telekhaz 27 кућа.
    Др Душан Поповић, познати историчар Срба у прекодунавским и прекосавским крајевима, у својој студији даје исте податке као и Дудаш у наведеној монографији.
    Ни Дудаш ни др Поповић не наводе изричито да ли је у наведеном дефтеру, на који се они позивају, турски дефтедар (књиговођа) писао ово село са два имена: Telek vagy Szivácz (као пише Дудаш) односно: Телек или Сивац (како пише др Поповић). Или, можда у дефтеру пише само Телек, а да су они-Дудаш и др Поповић-својевољно додали још и Сивац, да би читаоцима указали да су се у старом Телеку крије садашњи наш Сивац? Јер, ако у оригиналном дефтеру из 1590/91. године поред имена Телек стоји и име Сивац, онда је ово име наше село носило преко шездесет година раније него што неки тврде (да се оно први пут спомиње 1652. године).
    Поред напред наведеног, указујемо и на тврдњу Н. Ђ. Вукичевића изнету у његовој књизи где он каже да се село односно пустара звала: Telexad. Др. Сима Ћирковић у својој студији поред осталог, указује где су приближно лежала поједина места у Бачкој за време турске владавине. За Телек каже да је лежао ,,негде између Чонопље и Пачира”. Telekxaz и Сивац др. Ћирковић и не спомиње.
    Навели смо разна тврђења о именима која су претходила садашњем имену нашег места. И из тога се види колико су нам још увек дедовољно познате прилике из времена турске владавине у Бачкој. Како нам је сада јасно да су у исто време постојала два села-Телек и Telekxaz- мислимо да ближе истини ако усвојимо тврдњу да је старо име Сивца било Телек.
    Да пређемо укратко на разматрање порекла самог имена Сивац.
    Пре доласка Турака и одласком приличног броја мађарског становништва из Бачке, па вероватно и из Телекxаза, Срби нису могли задржати, као ни у другим местима, такво често мађарско име свог села. И временом, природно, уместо старог, дошло је ново име: Сивац.
    Вероватно никада нећемо моћи сазнати када су сељаци Селека заменили старо новим именом. То је био дужи процес, док из народног назива није примљен и уведен нови назив у званична турска документа. По Дудашу и Поповићу, уколико у оригиналу стоји ,,Телек или Сивац”, то је било 1590. године. По Ивањију, на кога се позивају аутори наведене немачке монографије о Сивцу, ово се име први пут спомиње 1652. године. У првом случају то би било шездесет три године, а у другом сто двадесет пет година после турског освајања Бачке-1527. године.
    Зашто је место добило име Сивац? И о овоме има неколико претпоставки. У таквом мноштву тешко је указати на ону која је најближа истини.
    Почећемо са легендом која је распрострањена међу старијим Сивчанима.
    Први становници Телека (многи су тврдили да се Сивац називао Telekxaz) били су сточари. Коње и осталу стоку чували су у чопорима. Из чопора се издвајала кобила сиве длаке и предводила остале увек у правцу данашњег села и копитама копала рупу из које су се напијали водом. Тада су становници села решили да се и они спусте са целом имовином на ново станиште на падине Телечке. Тако је дошло до померања положаја села. Из пажње према сивој кобили, коју су звали ,,сива”, своме новом селу дали су име Сивац.
    У нашем језику име или назив: сив, сивца, сивац, сиво, сива веома је распрострањено.
    Сматрамо да је веома важно да укажемо на следећу чињеницу. И данас у Турској, у њеном азијском делу, постоји град именом Сивас. Град се налази 500 километара источно од Анкаре, на десној обали реке Кизилирмак, која се у рту Бафре улива у Црно море. Ово је веома стари град и кроз векове није мењао своје име, а изгледа да је био од већег привредног и стратешког значаја.
    Овај турски град Сивас има за нас посебан значај. Године 1402. вођен је рат између Турака и Татара. У овом рату на страни Турака учествовао је и Стеван Лазаревић, син кнеза Лазара, а као вазал турског султана Бајазита. Са својих пет хиљада коњаника Стеван је дошао у садању Анкару (онда су град називали Анкора) где је било зборно место турске и вазалскее војске. Из Ангоре кренули су у помоћ опседнутом Сивцу, који је Бајазитов sин бранио од напада татарsке војске под командом кана Темерлана. Када је Бајазит са војском тамо стигао, затекао је град разорен, посаду побијену, а татарска војска упутила се другим путем према Ангори. Ту их је стигла преморена турска и вазалска војска, коју су татари победили, а султана Бајазита заробили. Стеван се сретно спасао из ове битке и са већином својих коњаника преко Цариграда вратио се у Србију. Није искључено да је неке од ових својих коњаника, који су видели упечатљиве призоре у разореном Сивцу, Стеван касније преселио на своје поседе у Мађарској, када је 1404. године постао вазал мађарског краља. Штавише, можда су неки насељени у самом Телеку и овом месту дали име донето из далеког краја.
    Из свих ових примера тешко је извући правилан закључак о пореклу имена Сивац. Да ли је словенског или турског порекла? Мислим да то није ни толико важно. Оно на нашем језику лепо звучи и, као што смо видели, има веома много примера на које се можемо ослонити у уверењу да је, ипак, нашег порекла. Овакво уверење можемо гајити тим пре што су Турци за време своје владавине у нашим крајевима дали своја имена релативно малом броју места. А уколико су то и учинили, таква имена претежно су се изгубила. Оваква тврдња ослања се на чињеницу што у наведеним годинама, када су дефтерски пописи вршени у целом сегединском санђзакату, једва се може наћи име неког села које би подсећало на турско порекло.
    Исто тако, назив Сивац, само са разликом у нагласку, лако се изговара и на мађарском, немачком и турком језику. Вероватно у томе лежи разлог што се за ова протекла приближно четири века (мислим на прве наговештаје овог имена), иако су се догодиле веома крупне промене, име села ипак није мењало.
    Немци су 1787. године, дакле само годину дана после свога досељења у Сивац, упутили цару Јосифу ИИ молбу, у којој су молили цара да им дозволи потпуно одвајабје од Срба и да се да друго име њиховом делу села. Молби је удовољено тек 1796. године тако што им је насеље добило назив: Neuсivaц. Немци су имали обичај да то пишу и овако: Neuсzivatz, Mađari Újсziváцz, а Срби Нови Сивац.
    После установљења Новог Сивца, старо село су и даље називали ранијим именом Сивац. Временом, из чисто практичних разлога, и у говору и у документима додаван је префикс Стари у српском, Ó – у мађарском и Алт- у немачком језику. Тако је настао назив Стари Сивац, односно Óсziváцz и Altсivaц. Немцi су понекад пiсалi i Altсzivatz.
    Тек 1904. године, одлуком мађарског министарства, Старом Сивцу је дат званични мађарски назив: Óсzivaцz. У стварi, овiм актом само је озваничен дотадашњи назив. Срби су га и даље, и у говору и у документима, а исто тако и Немци, називали својим називима, а не званичним, мађарским.
    Постоје разна сачувана документа која ове наводе најбоље потврђују, али уједно упућују и на неке друге проблеме.
    Године 1945. и 1946. означавају ново раздобље у историји Старог и Новог Сивца. У то време вршена је интензивна колонизација Војводине. У току овог великог социјалног, економског, политичког и етничког подухвата, наместо Немаца у ова места претежно су се населили Црногорци и тиме изменили национални састав становништва у корист словенског елемента.
    Када је колонизација била приближно завршена, одржан је маја 1946. године велики народни збор у Старом Сивцу. На овом збору, у присуству политичких, цивилних и војних руководилаца, донета је једногласна одлука да се Стари и Нови Сивац споје у једну општину под именом Сивац.
    Тако је нашем месту враћено његово, рекли бисмо, древно име!
    Текст је преузет из књиге Лазара ПЛАВШИЋА „Сивац 1579-1979 Буктиња у равници“

    СПОМЕНИ ИЗ ИСТОРИЈЕ СИВЦА

    Старо српско село Сивац први пут се помиње у Крушевском поменику, на почетку 17. стољећа, међу записима православних монаха који су путујући сакупљали дарове и прилоге за Благовештенски манастир у Крушеву. Село је свакако настало много раније. Истраживачи прошлости Бачке у 16. столећу везују његов настанак за место Телек у Бачкој жупанији. Пре Мохачке битке, 1526. године, они га убрајају у међу вароши. На реконструисаној мапи Бодрошке и Бачке жупаније Телек се налази јужно од Таванкута. Покрај тог столећа, у турским пореским књигама из 1590. године насеље Телек са тридесет једном кућом сврстано је међу села Сомборске нахије. У истом попису налази се село Telekhaza (Telekház falu) са двадесет девет кућа. У ранијим дефтерима, 1554. и 1570. године, ниједно од њих није забележено, али се у дефтеру из 1579. јавља се село Telekhaza са двадесет осам кућа.
    Телек је до Мохачке битке био једно од властелинских добара. После најезде Турака он је изгубио ранији значај, па се већи део становништва Срба преселио на југозападни део Телечке, неколико километара источно од данашњег Сивца. Отуда се у дефтерима помиње насеље Телек и село Telekhaza, некадашња варош која је касније сасвим запустела.
    По броју кућа нова насеобина Телек била је једна од већих у Сомборској нахији. Према сачуваном предању то станиште било је оскудно водом па су се насељеници преселили на погодније место и засновали данашњи старији део Сивца. Назив Стари Сивац, који носи потес где се раније познавало селиште Телека, наговештава да су житељи већ својој првој насеобини дали данашње име.
    Осим штурих записа у дефтерима, нема вести о Сивцу и његовим житељима у доба турске владавине Бачком. Први записи о њима настали су после Бечког рата и Велике сеобе Срба под вођством Арсенија ИИИ Чарнојевића. Године 1702. у Сивцу су пописане 132 куће а истраживачи предпостављају да су међу становницима били и привремено настањени избегли Срби. Када су потом у Поморишју, Потисју и Подунављу установљене војне крајине, а у Бачкој поједина села постала добра подложна Дворској комори, Сивац је постао коморско село. Од 1717. у Бодрошкој жупанији, али изван домашаја Србима несклоног жупанијског племства и његових нетрпељивих чиниовника, он је привлачио нове становнике и 1722. има педесет једног пореског обвезника а 1743. сто двадесет једног. У другој половини столећа израста у једно од највећих села у жупанији и 1786. године има 338 српских домова, али је број становника био већи будући да је у селу било настањено и доста мађарских породица.
    Житељи Сивца дуго су ћували традиционални начин привређивања. На пространим пустарама гајили су велика стада оваца, коза и говеда. На плодним њивама узгајали су пшеницу, јечам и јари овас. У великим породичним задругама временом су настале занатске радиности од значаја за сеоско привређивање, а већ 1736. у попису становника Сивца забележено је име Самуела Нисима, Јеврејина из Београда, који се бавио трговином бакалуком.
    Од 1773. године општина Сивац користила је печат са хералдичким детаљима који су одсликавали прошлост и савременост насеља. Између две палмове гране, поврх цвећа, стајали су плуг са раоником и исукана сабља, уз текст на латинском језику Sig Pagi Szivatz 1717. Година када је установљена Бодрошка жупанија била је, чини се, наведена ради тога да би се очувала општинска самоуправа.
    Једна од преломних година у повести Сивца била је 1786. Тада је у ово велико село Бечки двор населио 135 немачких породица са 475 душа. Усталивши се на плодном земљишту, уз помоћ коју им је власт издашно пружила, досељеници из Немачке су 1796. године установили засебну општину Нови Сивац.
    Долазак немачких колониста са новим обичајима и начином привређивања изазвао је велике промене у животу Сивца. На земљишту које им је подарила Комора, они су узгајали нове ратарске културе које су и њима и царској благајни доносиле више прихода него сточарство. Бројнији од досељеника, старинци се нису више могли ослањати претежно на гајење стоке. И они су се морали окренути гајењу уноснијих култура, али и занатима и замашнијим трговачким пословима. Вредни и предузимљиви, успели су да се одрже у царевини у којој су се све више заоштравали односи између Бечког двора и угарског племства.
    Текст је преузет из књиге Радована МИЋИЋА „Читалиште у Сивцу 1892-2002“ Сивац, 2002.

    У Сивцу према националној структури, према попису из 2002. године удео становништва је следећи:
    националност број %
    Срби 5179 57.66
    Црногорци 2703 30.06
    Мађари 425 4.72
    Хрвати 162 1.80
    Југословени 54 0.60
    Роми 49 0.54
    Македонци 19 0.21
    Немци 13 0.14
    Русини 12 0.13
    Украјинци 9 0.09
    Горанци 8 0.08
    Буњевци 7 0.07
    Словаци 6 0.06
    Муслимани 4 0.04
    Словенци 4 0.04
    Румуни 3 0.03
    Бошњаци 1 0.01
    Бугари 1 0.01
    Рег. припадност 10 1.1
    Остали 14 0.15
    Непознато 66 0.73
    Неизјашњени 213 2.36

    ИЗВОР: http://www.sivac.net/index.php

    Приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА (СИВАЦ)

    Представљамо текст Протонамесника Ђорђа В. Дејановића – прив. Пароха од 4. новембра 1982.године:
    „Драга браћо и сестре,
    Православни храм у Сивцу, овај у коме сада стојимо, посвећен је Преносу целебних моштију Светог Оца НИКОЛАЈА. Народно предање каже, да је ово, кроз минула столећа, пета српска Православна Црква у Сивцу. Тиме је разумљиво, зашто су сви Срби сивачки толико поносни на своју Свету Цркву, што и данас тако бројно долазе недељом и празником у храм где присуствују Светим Богослужењима. Али да би се говориоло о Св. Храму у једном српском Православном селу, не може, а да се претходно не опише историја о постанку тога села. То ћу и ја сада укратко покушати да Вам изнесем.
    Сивац, као село насељено Србима, говори нам хроника, помиње се, да је постојало још пре „сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем“… Први писани докуменат нађен је на прагу старе (четврте) Цркве сивачке, која је порушена 1874. год. Када је ова нова освећена.. То је један надгробни споменик, на коме је било уклесано о покојнику :“Здје престависја раб Божији Павао Јелчић у Сивцу на Бачки 1681.октобра 28. Да ли је исти покојник био житељ сивачки не може се знати. Јелчића у Сивцу нема, а и касније се ово презиме не појављује. И још један надгробни споменик са натписом: „ИС-ХС -Престависја тј. 1719.г. раб Божиј Живко (презиме нечитко), нађен је на углу код 1. парохијског дома. Тада су се вршиле масовне миграције – пресељења српскога народа, па се износи следеће, по народном предању: – Поп Нестор је превео доста српских породица из села Сентиваана – Пригревица (јужно од Сомбора) крајем 1765 или почетком 1766. године и намерио се са њима у Сивац, где су се настанили у две улице поред канала. Те две улице и данас се називају „сентивански крај“, а људи Сентиванци. Њиховим доласком у Сивац знатно је порастао број Срба у Сивцу, наиме, других народности до тада у Сивцу и није било. Досељене су следеће породице: Влашкалић, Маџарев, Калуђерски, Грујин , Ћурић, Сувајџић, Рашковић, Буљевић, Мајски, Бајић, Белин, Верац, Верчев, Владисављев, Вргов, Вукоманов, Веселин, Томић, Главић, Давидов, Јеврин, Јокић, Кресојев, Латинкин, Папулић, Пушкарев, Томин, Чупић, (испричао пок.чика Трива Петровић). Староседеоци са новонасељеним видимо да 1781.год. приступају, како рекоше у хроници: „Приступисмо обнављати Церков“ претпоставља се, да је то градња (четврте) Цркве по реду, од цигле са шиндром покривене. Саграђена је на месту садашњег 1. парохијског дома. У истој св. Цркви се служи Богу и роду српском до 1874.год. када ју је заменила ова у којој сада стојимо.
    Овај нови Православни храм сивачки посвећен је исто Преносу моштију Светог Оца Николаја, а грађен је за време службовања сивачких пароха: Максима Рајића и Младена Јовановића. Предузимач радова је био Карло Гверер из Сомбора, али за време градње умре, а започету градњу настави Јован Шмаус из Апатина. Темељи Цркве су освећени 26.септембра 1868.год. Црква буде сазидана од цигле купљене и превезене из Куле, а градња буде завршена 1872.год. покривена, али недовршена унутра. Исте године су торњевци били покривени лимом. Нова четири звона су купљена, постављена и освећена од пок. Проте Георгија Бранковића 12. јула 1873.год. Новосазидани Светониколајевски храм сивачки осветио је владика Герман Анђелић 7. октобра, у недељу 1873.године. Размер св. Храма: Дужина цркве 70 м. Ширина 14.м. Висина до сводова: 18. Висина крова: 30м. Висина два бочна торња:45м. Централни торањ, висина врх крста: 51,5м.али, поред свега изнетог, овај св.храм има непроцењиво благо уметничко у свом иконостасу.
    Сивачки Српски Православни храм краси његов иконостас са свим његовим вредним иконама. Таква је његова вредност, да се о истом учи у свим школама широм наше отаџбине. Икона Пресвете Богородице са Богомладенцом била је и у иностранству, сада се са још две, исте вредности, налазе у Галерији матице српске у Новом Саду. Биле су оне излагане у Паризу, Риму и у још неколико градова света. Иконе на иконостасу сачинио је својом кичицом први српски академски сликар Павел Ђурковић. Родом је из Баје, а рођен је у другој половини осамнаестог столећа и живео у првој половини деветнаестог. Школовао се и студирао у Пешти, Бечу и Риму. У многоме је подражавао Рембранта. Пре сивачког иконостаса сачинио је иконостасе који су га прославили у тој епохи, у Сомбору иконостас Мале Цркве, иконостас у Даљу, који је за време 2. светског рата изгорео и иконостас саборне Цркве у Вршцу. Тог и таквог уметника, сивачка Црквена општина је 1816.године узела да јој сачини овај иконостас, за стару сивачку (четврту) Цркву. Погођен иконостас Павел Ђурковић 1817.године Сивчанима предаје, на свој понос, а вернима на радост. Име Павла Ђурковића се прочуло по свим крајевима српскога народа. Баш тада кнез Милош Обреновић подиже у Србији 2. српски против Турака. Престоница му је Крагујевац. Књажев ћата шаље писмо у Сивац на Црквену општину тражећи Павла Ђурковића, молера да он одмах иде у Крагујевац, да портретише књаза и целу књажевску породицу. Ови Павелови радови услеђују после сивачког иконостаса и сви ови се сада налазе у београдском Народном музеју. Од свих радова Павела Ђурковића најпризнатије му је уметничко дело експонат иконе Светога Николе, уграђена у овај сивачки иконостас. Немојте давати до тога, што је он тако црн, време је оставило трага на њему, дим, угаљ, тамјан и друго. Потребни су му конзерваторски радови да би синуо у свој својој лепоти. Но, он је заиста понос целога Сивца. Срећа је вилика, што је овај иконостас пренет и постављен у ову нову Цркву, јер ни један од нових иконописаца не би могао заменути својим радовима Ђурковићеву кичицу. По речима Др Павла Васића проф. лик. академије у Београду, који каже: Ђурковић је још након 200.година ненадмашан мајстор своје уметности.
    Сивачка Православна Црква је лепа, можда најлепша грађевина на северу Бачке, која доминира целом околином, зато је Сивчани воле и радо се окупљају у њој. Генерално је оправљена, малана 1958.године, а споља обијена, малтерисана и обојена 1971.године. Крајем 1981.године звона су јој електрифицирана и аутоматизована. Богата је и лепа, на радост и понос свих сивачких Срба и васцелога Православља.
    А М И Н .“
    Објављени материјал припремио отац Милан Малинић
    ИЗВОР: http://www.sivac.net/index.php

    Преузео: Војислав Ананић

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top