Сарадница портала Порекло Смиљка Китановић објашњава како да изучавате претке из локалитета у данашњој Хрватској и Србији*
*превод текста који је објављен у часопису Internet genealogy, који можете да прочитате на енглеском посредством следећег линка:
Smiljka Kitanovic – Explore Your Roots in Croatia and Serbia
Можда сте сазнали о вашим хрватским или српским коренима од чланова породице или сте их сами открили приликом изучавања вашег породичног порекла. Документи, попут имиграционих путничких спискова (immigration passenger lists), понекада јасно истичу да је имигрант допутовао из Југославије, Хрватске или Србије. Но многи генеолози се у својим претраживањима рано суочавају са препрекама, збуњени документима који наводе Аустрију или Мађарску као место порекла претка. Вероватно би их изненадило сазнање да такав предак можда потиче из локалитета у данашњој Хрватској или Србији.
Истраживање породичог порекла може бити даље отежано чињеницом да неки преци, рођени у местима која данас припадају Хрватској или Србији, нису ни Хрвати ни Срби. Током историје, Балкан је био стециште народа, култура и религија. Ту су људи различитих етничких припадности живели и борили се једни против других, попут Хрвата, Срба, Мађара, дунавских Немаца (Фолксдојчера), Муслимана, Јевреја и Талијана. Због бурне историје овога региона, генеолози се суочавају са јединственим изазовима, као и неочекиваним исходима претраживања. Могу открити неочекиване чињенице у породичној историји или нагло привести истраживање крају због уништене или нестале документације.
Док су Хрвати и Срби вековима насељавали суседне регионе, попут Босне, у жижи овога чланка је изучавање порекла предака из села и градова који се данас налазе у Хрватској или Србији.
Одакле ваш предак заиста потиче?
Важан корак у откривању ваших корена је сазнавање места порекла претка који је мигрирао из Европе. Можда сте чули о таквом месту из породичних прича. Или можда поседујете личне документе таквог претка, који наводе родно село или град: досије о натурализацији (naturalization record), пријава за пасош, војни документи или друго. У недостатку таквих докумената, имиграциони путнички спискови доступни онлајн могу пружити податке о месту порекла.
Међутим, понекада је веома тешко открити не само место, већ и родну земљу претка. Због промена у границама и јурисдикцијама, родно место претка, које је било према имиграционим путничким списковима лоцирано у Аустрији или Мађарској, данас се може наћи у Хрватској или Србији. Истраживање може додатно отежати чињеница да су за имигранте на острву Елис (Ellis Island), који су потицали из истога места, биле понекада записане различите земље порекла. Према списковима пристиглих путника на острву Елис (Ellis Island Passenger Arrival Records), имигранти из Биља су током 13-годишњег периода дошли из следећих земаља:
◦ имигранти 1907, 1910 и 1911: Биље, Аустрија (Austria)
◦ имигранти 1910: Беллyе, Мађарска (Hungary)
◦ имигранти 1920: Беље, Југославија (Jugoslavia)
Други називи коришћени за земљу порекла имиграната из места која су данас у Хрватској или Србији су Yugoslavia, Ј. Slav., Јu. Sl. и S.H.S.
Употреба различитих назива за земљу у којој се налазило једно село или град одражава сложену историју Балкана. За имигранте који су улазили у САД између два светска рата, као земља порекла била је често наведена Jugoslaviа или S.H.S. (акроним за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца). За друге је била записана прецизнија локација−Србија или Хрватска.
Између 1867. године и Првог светског рата, већи део данашње Хрватске и северна Србија су били под управом Аустро-Угарске. Због тога су Аустрија или Мађарска заведене као земље порекла имиграната који су мигрирали из тих крајева пре Првог светског рата. Но пошто је већи део данашње Србије био независна земља између 1878. и Првог светског рата, Србија је била забележена као земља порекла за предратне имигранте одатле.
Google вам може помоћи да сазнате у којој се земљи данас налази родно место ваше претка. Но ако сумњате да је назив места застарео, посетите веб-страницу JewishGen да дознате савремено име родног места претка (www.jewishgen.org/communities/LocTown.asp). Иако су у жижи пажње ове веб-странице места са јеврејским заједницама, наћи ћете ту такође и многа места која се данас налазе у Хрватској и северној Србији. Места можете претраживати по старим и савременим називима.
Иако су називи неких места имали сличне варијанте (нпр. Bilje, Bellue, Belje), називи других места су се међусобно веома разликовали. На пример, српски град Нови Сад се током историје звао Neusatz (аустријски назив) и Újvidék (мађарски назив). Ови наизглед различити називи значе исто и могу се превести као Нови Сад (нова плантажа, нова територија). Сва три назива за тај град су се појављивала у имиграционим путничким списковима. Но будите опрезни, јер понекада исти или слични називи за места се понекада односе на сасвим различита места која су данас у различитим земљама.
Савладавање jезичких препрека
Док су хрватски документи најчешће записани латиницом, већина српских документа је записана ћирилицом. Но поред латинице, и ћирилица и глагољица се појављују у документима из неких крајева данас у Хрватској. На пример, матичне књиге православних Срба у Крајини су записане ћирилицом. Глагољица, створена у 9. веку, се користила дуж јадранске обале све до 19. века. О овом писму можете дознати више из чланка “Глагољица и њена примена у црквеним докуметима у Хрватској,” доступном на енглеском на веб-страници www.feefhs.org/journal/12/mcdaniel.pdf.
Зависно од историјског периода и региона, други језици се појављују у документима из Хрватске и Србије, као на пример латински, мађарски и немачки. Генеолошке листе речи за ове језике можете наћи на веб-страници www.familysearch.org/learn.
Генеолошки документи из Хрватске
Као и у многим другим земљама Европе, основи извор генеолошкх података су матичне књиге. Међу најстарије очуваним у Хрватској, налазе се матичне књиге из Умага (од 1483) и Лабина (од 1536). Многе су матичне књиге из Хрватске снимљене на микрофилмове који су данас доступни истраживачима у Библиотеци породичне историје (Family History Library) у Солт Лејк Ситијy (Salt Lake Sity), Јута (Utah), САД. Микрофилмови садрже снимљене матичне књиге различитих вероисповести: римо-католичке, грко-католичке, православне, калвинске, евангелистичке и јеврејске. Цркве су такође стварале цензусе− Status animarum (стање душа)−од којих су неки снимљени на микрофилмове. Но сада више не морате посећивати Библиотеку породичне историје или њене огранке да бисте проучили ове микрофилмове. Од Јуна 2012, око милион докумената скенираних из матичних књига Хрватске је доступно на веб-страници www.familysearch.org. Једноставна (и уједно бесплатна) регистрација вам омогућава приступ овом богатству докумената, створених између 1516. и 1949. године.
Но, неке матичне књиге су само доступне у Хрватском државном архиву. На њиховој веб-страници можете наћи услуге које пружају, као и цене (www.arhiv.hr/en/index.htm). Овај архив такође има огранке по већим градовима Хрватске, попут Осијека, Сплита и Дубровника, где се можда налазе документи ваших предака.
Ако одлучите да посетите Хрватски државни архив, проучите прво упутства на веб-страници архива. Да бисте тамо истраживали, неопходно је да попуните пријаву и платите коришћење услуга архива. Препоручљиво је назвати архив унапред да се распитате о материјалу који бисте желели прегледати, јер посетиоцу дневно нуде само ограничени број књига или кутија са документима. Радно време се разликује по огранцима архива, али се већина затвара у раним послеподневим сатима.
Особље архива ће вам уз наплату скенирати жељене документе и приредити вам CD са копијама докумената, који подижете следећег дана. У архиву можете такође проучавати опоруке, школске именике, старе географске карте и друге документе. Свакако се распитајте о литератури коју продаје архив, попут књига и часописа.
Други важни генеолошки извори које можете наћи онлине су снимци државних матичих докумената од 1895 до раног 20. века (www.familysearch.org). Новији документи се чувају по матичним уредима у Хрватској.
Корисне податке о предачким домаћинствима пружају цензуси, попут Мађарског цензуса за опорезивање имовине из 1828 (Vagyonösszeírás), који је доступан на микрофилмовима у Библиотеци Породичне Историје или, уз претплату, на веб-страници www.worldvitalrecords.com. Мађарска је 1828. године била део Хабсбуршке Монархије, којој је припадала и Хрватска. У цензусу из 1828, места у данашњој Хрватској била су заведена по окрузима у којима су се тада налазила: Verocze, Pozsega,Szerem, Baranya, Belovár-Körös, Varasd i Zágráb. Пошто су микрофилмови за цензус из 1828. организовани по окрузима, неопходно је да прво установите округ у коме се налазило родно место вашег претка. Округ можете открити помоћу ткз. 1828. Census Village List MS Word file, доступном на веб-страници www.iabsi.com/gen/public/CensusMain.htm#1828Census. Употребите Find функцију у MS Word програму да бисте фајл претражили уношењем родног места вашег претка. Ако ваша претрага не донесе жељени резултат, узмите у обзир разноврсне називе предачког родног места. На пример, хрватски град Осијек се у овом цензусу појављује као Eszék, како су га тада звали Мађари.
Цензус из 1828. пружа податке о домаћинствима која су поседовала некретнине или приходе подложне опорезивању. За свако такво домаћинство је наведено име главе породице, а повремено и име сина или зета. Особе ослобођене пореза, попут племића и неких стручњака (чиновника, свештеника, учитеља, лекара, апотекара, ветеринара, уметника и других) су углавном биле изостављене из овог цензуса. За свако пријављено домаћинство био је такођер наведен и број чланова подложних опорезивању (између 18 и 60 година живота), укључујући и послугу. Ако су ваши преци укључени у овај цензус, можете сазнати да ли су били кућевласници или подстанари, као и да ли су поседовали поља, воћњаке, винограде или стоку.
Ако је ваш предак био занатлија или власник радње, можда је записан у Мађарском именику индустрије и трговине из 1891. године. Овом се именику приступа уз претплату на веб-страници www.radixindex.com. Но поред имена занатлија и трговаца, њиховог места становања, као и врсте заната или трговине којима су се бавили, других података о прецима у овом именику нема.
Преци који су служили у аустријској или аустро-угарској војсци су обично били регрутовани у одреде по месту становања. Да бисте открили одред вашег претка, проучите табеле у чланку на веб-страници www.feefhs.org/journal/9/blodgett2.pdf. Кад установите одред ваше претка, можете погледати војну документацију одреда доступну на микрофилмовима Библиотеке породичне историје. О аустријским војним документима можете сазнати на веб страници www.feefhs.org/journal/9/blodgett.pdf.
Генеолошки документи из Србије
Србија се 1830. године изборила за аутономију у оквиру Отоманског царства, што је погодовало стварању значајне генеолошке документације на српском језику, попут цензуса и матичних књига. Но, веома мало матичних књига из Србије је доступно генеолозима у САД. Снимљене на микрофилмове Библиотеке породичне историје су матичне књиге аустријске војске и римокатоличке цркве из места у северној Србији, која су припадала Аустро-Угарској до 1918. године. Неке од матичних књига римокатоличке цркве су укључене у индекс под називом “Hungary Catholic Church Records, 1636-1895,” на веб-страници www.familysearch.org.
Док се многе матичне књиге православне цркве данас чувају по локалним архивима у Србији, новије матичне књиге су у општинама. Но неке општине такође држе матичне књиге рођења у којима су регистрована деца рођена још давне 1876. године. Најстарије српске православне матичне књиге у архивима датирају из касног 18. века. Локални архиви такође чувају римокатоличке, јеврејске, евангелистичке, адвентистичке, као и друге документе.
Веб-странице неких архива, као на пример Историјског архива у Панчеву (www.arhivpancevo.org.rs/arhive.htm), пружају детаљне описе њихових микрофилмова. Ако локални архив у области вашег претка пружа премало података на својој веб-страници, успоставите везу са архивом и питајте да ли документација везана за вашег претка постоји. Нажалост, многе су матичне књиге у Србији биле унишене током Другог светског рата.
Ако је документација вашег претка очувана, вероватно ћете морати посетити локални архив лично или унајмити генеолога да сазнате о претку. Архивима је по закону забрањено слати копије документације у иностранство, укључујући и копије страница из старих матичних књига. Ако планирате посету, унапред се упутите у правила архива. Можда ћете у архиву моћи правити само белешке или наручити оверене изводе из матичних књига. Но можете добити и знатну подршку−током моје недавне посете Историјском архиву Београда (www.arhiv-beograda.org/index.php/en/), њихово особље ми је са ентузијазмом помогло да пронађем документацију мојих предака.
Уколико су матичне књиге из родног места вашег претка уништене, не очајавајте. Важан извор генеолошких података из 19. века у Србији су цензуси: укупно 16 цензуса је створено између 1843. и 1910. У старијим цензусима су именовани мушки чланови домаћинстава, док су жене само пребројане. Међутим, од цензуса из 1862/1863, жене су такође именоване.
Иако су многи цензуси уништени, међу очуванима се налази цензус из 1862/1863, као и цензуси из 1834, 1844, 1849, 1857 и 1884. Да бисте дознали да ли су очувани цензуси за локалитет вашег претка, посетите www.demogr.mpg.de/papers/working/wp-2012-018.pdf. Очувани цензуси се данас држе у Архиву Србије у Београду (www. archives.org.rs).
Могуће је да су неки становници северне Србије били укључени у Мађарски цензус за опорезивање имовине из 1828 и у Мађарски именик индустрије и трговине из 1891. (видите Генеолошке документе из Хрватске). Окрузи наведени у цензусу из 1828, који укључују места сада лоцирана у Србији, су Bacs-Bodrog, Szerem, Toronal и Temes.
Презимена српских предака представљају изазов генеолозима, како објашњава Славица Јовић, стручњак за микрофилмове из Историјског архива Србије. Пре 1830-тих година, многи су Срби само користили лична имена уз опис занимања. Око 1830, српски кнез Милош Обреновић је увео обавезу узимања презимена по очевом личном имену (патронимик).
Међутим, тој наредби се нису сви покорили. Неки су Срби створили презимена која су указивала на њихово последње познато место порекла. У ретким случајевима, потомци су узимали презимена по личном имену мајке или неког другог рођака. На пример, мој предак Станоје Ђорђевић (деда мог чукундеде), био је наследник брата Китана, који није имао потомке. Станоје је у част свог брата узео презиме Китановић и пренео га на своје потомке. Но коначно су сви Срби законом из 1859. године били принуђени да се држе само једног презимена. Осим жена које су мењале презимена по удаји, промене презимена су после 1859. године биле веома ретке (и обично регистроване у књигама).
Закључак
Можда ћете открити да имате дубоке корене у Србији или Хрватској, или да су свега једна до две генерације ваших предака живеле тамо. Немојте се изненадити ако вас истраживања одведу у неку другу земљу. На пример, уколико претражујете претке који су били дунавски Немци, можда ћете наћи да су претходно дошли из Мађарске, а пре тога из Аустрије или Немачке. С друге стране, можда откријете да је предак, који је Хрват или Србин, дошао извана: један мој српски чукундеда се у другој половини 19. века доселио у Београд из Темишвара.
Будите спремни да можда нећете вашим истраживањима далеко досећи у прошлост, нарочито ако су документи ваших предака уништени. Но, такав непожељан исход не треба да вас спречи да изучавате културу и земљу ваших предака, као и да сами посетите родно место претка једног дана.
27. новембар 2014. у 15:50
Defendor
Одличан чланак са много корисних података на једном месту.
25. новембар 2018. у 07:55
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова
– ФЕЉТОН –
У обимном истраживању које покрива 130 година и чак три века, проф. др Светозар Ливада, најпознатији живи српски научник у Хрватској и један од најпризнатијих демографа у свету, недавно је објавио књигу “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011″ (од вишегенерацијског и староседелачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса)”, базирану на историјским и статистичким подацима добијеним из пописа становништва у овом периоду.
Због низа појединости око периода досељавања, а затим природних и оних миграција изазваних ратовима, овај фељтон ће посебно бити интересантан читаоцима чији су преци или су они сами родом са територије Хрватске, а сада расути од Европе, Канаде и САД, па све до Аустралије. Прихватајући молбу “Вести” да у овом серијалу сажмемо најзначајније податке који доказују тезу о биолошком слому српског становништва у Хрватској, професор Ливада истиче да је значајније насељавање Срба уследило након експанзије Отоманског царства, па све до данашњих дана.
Од Грделичке клисуре до Загребачке горе
Књига је настала на основу раније урађеног истраживања “Распоред насељености српског становништва по насељима у Хрватској 1880-2011”, које је 2012. одобрило и финансирало Веће српске националне мањине Загреба, наводи овај стручњак и додаје да је експанзија турске империје на Балкану започела после битке на Марици 1371, а после 1389. и Боја на Косову, умногоме је одређена судбина тадашње српске државе.
– Најтрагичнији ратни догађај у борби против Турака на хрватском тлу збио се на Крбавском пољу 1493. Тада изгибе готово цело хрватско племство, међу њима и син бана Деренчина, а неки племићи падоше у заробљеништво. Процењује се да је у изгинуло око 13.000 људи и 70 свештених особа. Турци су касније са лакоћом продирали до Штајерске и дошли под зидине Љубљане – наводи овај аутор.
Али, од Турака су бежали и Срби, а Ливада примећује да су сви истраживачи који су се до сада бавили овом темом истицали да су Срби долазили преко планинских превоја. Било је то “метанастазичко продирање од Грделичке клисуре до Загребачке горе”, наводи Ливада подсећајући на речи чувеног балканолога Јована Цвијића.
“Једино што су са собом носили су навике, обичаји, хришћанска вера и обреди и начета племенска организација, темељена на многољудној породичној задрузи, која ће се одржавати вековима. Неретко, њихови свештеници били су њихови духовни вође, учитељи писмености, видари, а често и четовође.”
Крваво столеће
“Касније, када су се стационирали на турске заузете просторе, претварали су се у такозване пребеге, уз нова жртвовања за новостворену одбрамбену регију Крајину. Тада је Аустријска царевина одлучила да организује и формира Војну крајину са сталном војском (са кулама и караулама), и да тако створи ефикасну превентиву, односно својеврсну сигнализацију евентуалних турских похода, да би затворила пролаз тих продора. Међутим, тада је и Турска основала своју Турску крајину.”
Сталне пљачке, различити облици харача, константан страх народа, били су кључни за даљу миграцију српског живља.
– Познати писац историје Срба Константин Јиричек истиче да су ратови и страдања просто присиљавали народе на веома ризичне миграције и то услед страха, оскудице, скупоће, болести, глади, силних застрашивања тражили су у немогућем спас. Наиме, турски непрестани притисци, зулуми и упади изазивали су “стална крешева”. Нагонили су људе у беспућа, да преко превоја, шума, испод Шаре, Скопске Црне Горе дођу преко Херцеговине у Далмацију и Хрватску. Ове сеобе трајале су вековима, да би попуњавале испражњене просторе у Хрватској. Цео 16. век био је време великог страдања у тада недовољно насељеној Хрватској, које неки по томе називају “крваво стољеће” – наводи Ливада и предочава сажету хронологију сеоба и насељавања српског становништва на просторима данашње Хрватске.
Први пописи становништва
Аутори су се одлучили да своје истраживање базирају од 1880. године зато што сви ранији пописи, како тврде, нису испуњавали основне критеријуме потребне за озбиљно истраживање.
У време владавине Аустро-угарске монархије, први попис становништва био је 1785. године, познат и као “јозефински попис цивилне Хрватске и Славоније”. Међутим, био је усмерен само на војно способно становништво. Век касније, 1850. уследио је други попис који је трајао годину дана, али ни у њему нису сви пописани. Тек наредни попис, спроведен 1857. године, био је први општи попис којим је било обухваћено целокупно домаће присутно и привремено одсутно становништво.
– Поред имена и презимена, требало је пописати и низ других личних података, међутим, и тај попис је имао низ мањкавости, нпр. није се уносио податак о народности, него само о вероисповести, или подаци се нису исказивали за ниже територијалне јединице од жупаније. Све су мањкавости уочене и контролисане, што је прејудицирало наредне пописе становништва Царевине 1869, 1880, 1890, 1900. и 1910. године. Наше истраживање се ограничило на попис од 1880. године и на наредне пописе, дакле за период од 30 година, како то чини и Државни завод за статистику Републике Хрватске – навео је професор Ливада.
Као изворе демографско-статистичких података Ливада и његови сарадници су истражили службене пописе становништва током четири државно-правна раздобља: Аустроугарске царевине (1867-1918), Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије (1918-1941), Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1945-1991) и Републике Хрватске (1991-2011), као самосталне државе.
Цару и коња и војника
– Срби су се после пораза Србије 1371. вековима досељавали на пустаре и колико би искрчили, толико би добили земље. Али, Срби су истовремено морали давати ‘цару коња и војника’. Стално су били изложени природној селекцији – наводи проф. Ливада за “Вести” и додаје да је само током последњег рата, деведесетих, опљачкано и уништено најмање 24.000 стамбених и 13.000 привредних објеката чији су власници били Срби.
Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина
Светозар Ливада у својој последњој књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011”, наводи да први историографски записи о насељавању Срба у северној Далмацији (Далматинска загора) датирају још из 14. века, током владавине племена Шубићи “као најдуговечнијег властодржаца од 12 хрватских племена”.
Касније, ова досељавања бивају снажнија и бројнија, а масовније насељавање српског становништва почело је када “Босна шапатом паде” 1463. године, а затим и у 16. и 17. веку.
Након што је Хрватска захваљујући турској експанзији опустошена и ракомадана, са губицима који се процењују на чак 400.000 становника, било је потребно нешто учинити и заштитити преостали део територије од даљег упада и пљачки. Решење је пронађено у насељавању нових житеља, прекодунавских Срба.
Неки истраживачи те досељенике називају “Рашани”, неки “Власи”, а неки “православни Далматинци”. У Славонији око Калника такве српске насеобине звали су “Мала Влашка” или “Terra Valaccorum”.
Куповина земље
– За владавине хрватско-угарског краља Матије Корвина (1458-1490) ојачана је одбрана од Турака бројним реформама, укључујући и ‘регуле’ и статуте Срба, што га је уврстило у ‘доброг владара’. За владавине краља Сигисмунда (Жигмунда) (1387-1437) Срби се спомињу у Лици и око Сења. Постоје бројни документи о доласку ‘Рашана’ у Жумберак. Мажуранић их назива ‘љутим власима”. На пример, Лопашић описује насељавање Жумберка 1533, затим 1538. и 1541. године припадницима ‘источне цркве’ из Приморја. Са овог подручја регрутовани су ускоци као најамници за обрану Бихаћа и заштите од аспирација Венеције. Ово насељавање имало је стратешки значај, да се онемогући Турцима да продиру преко Беле Крајине у Словенију, а истовремено немогуће је било одбранити подручје Кордуна, јер се на овом подручју налазе отворени простори за турске продоре – прецизира професор Ливада и наводи још неке примере.
На подручју Горског котара, Срби су, према историјским подацима, почели да се досељавају 1609. године уз помоћ калуђера из манастира Крке, и то око реке Добре и око насеља Модруша, Оштарија, Огулина и “Пусти Плашки”.
Ливада посебно наглашава да су те насеобине настале тако што су Срби куповали ту земљу, а не насељавали напуштена подручја.
“Крајем 16. и почетком 17. века долази до масовнијих насељавања у Горњој Крајини, о којима многи истраживачи имају тачне описе броја породица, имена водитеља селилачких скупина и места заснивања насеља у почетку ‘насеља за дати тренутак’, због веома честих турских провала и напада. Тиме се створила каква-таква подлога да се новонасељеним становницима наметну регуле о дужностима и обавезама у ‘одбрани предзиђа хришћанства’, познате као: влашке привилегије (у вези с поседовањем земље, стоке, посебно коња, стицањем привилегија уз титулу ‘јунака’, и др.), статути и други разни облици споразума и договора. Овај процес регулације међусобних односа новонасељеног српског становништва са домицилним властима био је пун унутрашњих противречја и тешкоћа, али из нужде се долазило до спознаје да је то једини начин преживљавања у датом тренутку и простору обитавања.”
Пљачкашки препади
Средином 17. и 18. века стварају се насеља са именима која ће остати до данашњих дана, а Светозар Ливада наводи само нека настала одмах по завршетку аустро-угарско-турског рата који је трајао од 1788. до 1791.
– На подручје Баније на почетку рата (1788) насељава се 428, а после рата 818, односно укупно 1.246 породица или домова у селима Топуско, Перна, Блатуша, Чемерница, Вргинмост, Бовић, Стипан и др. Циљ ових насељавања је стварање базе за регрутовање војника за одбрану Аустро-угарске царевине од напада Турака. Снага те базе је у бројности регрута на укупан број досељеника. Тако, на пример, у само четири региментна подручја (личко, оточко, огулинско и слуњско) са око 7.300 душа, могло се регрутовати и до 2.000 војника.Иако се на овај начин граница стабилизовала, продори Турака нису престајали, посебно они изненадни пљачкашки препади. Истовремено, нису престајали ни појединачна, породична и групна пребегавања испред турског зулума, па се тако настављало и досељавање српског становништва у већ утемељеним и новим насеобинама. Све је то појачавало потребу даљњег развијања државне регулативе у погледу права, посебно привилегија, као и дужности досељених становника; јачања одбрамбене способности насеља; економских ресурса, посебно земљишта и сточног фонда, инфраструктуре, и друго – наглашава Ливада.
Говор бројки
“У Цетинском крају насељено је 230 породица или толико засновано домова у селима Радовица (46), Маљевац (37), Кекић Село (37), Цетинска Варош (60), Беговац (16) и Крушковац (34). У Дрежничком крају насељено је 275 породица или домова, у селима Љесковац (50), Грабовац (60), Садиловац и Гавранов Камен (33), Ваганац (66) и Дрежник (66). У подручју Оточке регименте насељено је 156 породица или домова у селима Петрово Село и Баљевац (104), Међудражје, Мељиновац, Крузи и Небљуси (заједно 52). У подручју Личке регименте насељено је 320 породица или домова у селима Днопоље (27), Доњи Лапац (60), Ораховац (35), Горњи Лапац (18), Борићевац (15), Добросело (64), Дољани (37), Бротња (19), Заклопац (17), Калдрма (8), Тишковац (7), Ваган (7) и Дреновац (6).”
Одбрана хришћанства
Светозар Ливада истиче да су Срби у Хрватској присутни више од 21 генерације, односно дуже од шест векова.
– Ова и све остале чињенице говоре да српско становништво представља старосједилачку, вишегенерацијску, аутохтону етничку групу, односно заједницу, која је големим напорима дошла на ове просторе, бранила их као ‘предзиђе хришћанства’, заједно са Хрватима. Досељено српско становништво хуманизовало је просторе које су населили, крчењем и освајањем земљишта, заснивајући насеобине и топониме, градећи путну мрежу и другу инфраструктуру и тиме дало свој допринос у друштвено-економском развитку своје нове домовине Хрватске – истиче професор Ливада.
СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број
1. Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718283/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-1-Istorija-duga-sedam-vekova
26. новембар 2018. у 06:16
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број
У Хрватској су највећу већину становништва чинили Хрвати и Срби, док су остали припадници осталих народности били минимално заступљени, само је један од општих закључака успоређивања пописа становништва од 1880. до 2011. године.
Удео хрватског становништва у укупном становништву кретао се у распону од 68,39 процената 1900. године, до 90,42 одсто 2011. У просеку Хрвати су били заступљени са 77,98 посто и тај базни индекс показује стабилан и сталан раст хрватског становништва у односу на ситуацију из 1880.
Све мање православаца
Међутим, професор Светозар Ливада запажа да је сасвим другачија ситуација када је реч о праћењу заступљености Срба у Хрватској које је по њему “више флуктуирало” и да је Срба у целој историји битисања у Хрватској најмање у два пописа становништва из 2001. и 2011. године и то као последица етничког чишћења током грађанског рата деведесетих 20. века.
“У периоду Аустроугарске монархије, тј. до 1910. заступљеност Срба у укупном становништву била је релативно стабилна и кретала се у распону од 16,30 процента 1900. године до 17,63 одсто 1880. или просечно 17,11 посто. Релативно је највиша била заступљеност у раздобљу Краљевине Југославије када су досегли границу од 22,21 процента 1921. односно 16,73 одсто 1931. или просечно 19,47 одсто. Недостаје попис од 1941. који због ратних прилика није извршен, за потпунију слику. За време СФРЈ учешће српског становништва у укупном становништву Хрватске кретало се у распону од 11,55 процената 1981. до 15,02 одсто 1961. или просечно за цело то 43-годишње раздобље, које је уједно најдуже у целом анализираном периоду, 13,79 посто. Најнижа заступљеност српског становништва забележена је у два пописа 2001. и 2011. године од само 4,54 процента, односно 4,36 одсто, као последица етничког чишћења током грађанског рата (1991-1995) у тадашњој држави”, истиче професор Ливада и појашњава да уколико се анализирају статистички пописи становништва према државно-правним периодима, попут четири пописа за 30 година у Аустро-угарској и шест пописа за 43 године у СФРЈ, уочава се једна битна карактеристика.
“Кретања су углавном уравнотежена, с никаквим, или веома малим одступањима од очекиваног, односно спорог повећања броја становника. Друго што је уочљиво то су флуктуације српског становништва с негативним предзнаком у међупописним раздобљима 1961-1971. и 1971-1981 у оквиру државно-правног раздобља СФРЈ. Посебно су драстично изражене те флуктуације у међупописним раздобљима 1991-2001. и 2001-2011. у оквиру државно-правног раздобља Републике Хрватске.”
Пандемија тифуса
На укупан број становника Хрватске утицали су и бројни општи, примарни економски и животни фактори, али сем њих и велики утицај су имали и “ратни фактори”.
Ливада примећује да је кроз цео период постојања Срба у Хрватској обележило и више ратова, почев од периода најезде турских освајача који су били кобни посебно за српско становништво.
“Њихове жртве никад нису избројане и валоризиране, а њихови су потомци у новој самосталној хрватској држави протјерани и остали без посједа који су с муком и крвљу стечени.”
Анализирајући сукобе у 20. веку, почев од Првог светског рата, професор Ливада истиче да је сем директних жртава сукоба, становништво страдало и од шпанске грознице после Великог рата, односно пандемије тифуса током Другог светског рата.
“Ови су ратови и пандемије нанели огромне директне и индиректне последице (задржани наталитет) и људске губитке, који никада нису до краја истражени. Гинуло се на све стране, јер у грађанским ратовима увек постоји више супротстављених страна, и сносиле су се ратне последице у свим могућим облицима. Жртве никада нису избројене, него се њима лицитирало, па је ‘ниска култура броја’ у правилу ‘изазивала нове жтрве’. Наиме, заборавља се да иза бројева стоје ствари, односно чињенице, а у овом случају, тј. демографији, људски животи. Правих демографских истраживања овог периода развоја нашег становништва, посебно његове репродукције, готово да и нема”, наглашава овај стручњак, а већ у следећем наставку предочиће податке о страдању Срба управо као последице “ратног фактора”.
Југословени или неопредељени
Када је реч о периоду после Другог светског рата Светозар Ливада износи податке и за сасвим нову националну заједницу која је створена у тадашњој СФРЈ – Југословене.
“Према релевантним истраживањима осамдесетих година прошлог века, Југословенима се изјашњавала углавном млада популација, образовани људи, градско становништво, људи из мешовитих бракова, припадници мањинских заједница. Такође, готово 20 процената чланова Савеза комуниста Југославије изјашњавало се као Југословен. Југословени су свој идентитет везали уз политичко и идеолошко устројство тадашње државе као и уз њен културни оквир. Већ према попису становништва из 1991. године број Југословена у Хрватској смањује се на 106.041. Након распада социјалистичке Југославије већина Југословена опет се декларише према народној (етничкој) припадности. Данас највише декларисаних Југословена живи у САД, Канади, Аргентини, Бразилу и Аустралији”, иронично запажа Ливада.
“У социјалистичкој Југославији сви становници, па и тадашње СР Хрватске, 1953. године добијају могућност да се у државном попису становништва изјасне као Југословени, или као “неопредељени”. Те пописне године Југословенима или неопредељенима изјаснило се 16.170 становника Хрватске, или 0,41 проценат становника. Енормни раст декларисаних Југословена бележи попис становника из 1981. године када се тако изјаснило преко осам процената, односно 379.057 или 8,24 одсто становника Хрватске. Базни индекс 1981. у односу на 1953. износи 2.345. Ово се практички догађа у време конфедерализације тадашње Југославије, која је започета усвајањем Устава из 1974. године. Дакле, радило се о феномену који је био супротан тадашњој доминантној друштвеној ситуацији коју су осмишљавале и заговарале политичке елите”, закључује Ливада.
Извор:
https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718605/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-3-Zrtvama-se-ne-zna-broj
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве
27. новембар 2018. у 05:44
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве
Професор Светозар Ливада у својој последњој студији – књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011”, наводи да су Срби из Хрватске значајно страдали у многобројним ратовима, међутим напомиње да те жртве до данас нико није избројао, нити је то питање на темељан, научан начин истражено, уколико се изузме неколико демографских пројекција.
У недостатку тачних података и професор Ливада, ослањајући се на постојеће демографске податке, нуди пројекцију колико је српског становништва исељено, највећим делом присилно, током протеклог грађанског рата у бившој заједничкој држави. Просто упоређивање пописа становништава даје стравичне одговоре!
Веритасова евиденција
– Ако је према пописима становништва 1991. године у Хрватској живело 581.663 становника српске националности, а 2011. 186.633, онда произлази да их је мање 395.030, што чини егзактно 68,91 процената. Према попису 2001. тај постотак је био нешто мањи (65,33 одсто), што значи да се исељавање српског становништва наставило и у мирнодопским условима после 2001. године, када се иселило 15.030 становника. У мирнодопским условима овакав биланс становништва између два пописа изводио би се на основу, пре свега, низа демографских показатеља о фертилитету, наталитету и морталитету, емиграцији и имиграцији, итд. С обзиром на то да се у нашем случају ради о ратним условима, веома специфичним кад се ради о грађанском рату, сасвим је реално претпоставити да су на овакав велики мањак српског становништва утицали у првом реду исељавање, односно етничко чишћење српског становништва и број погинулих и несталих српских становника – наводи Ливада.
Када је реч о морталитету, односно смртности Срба, Ливада се позива на евиденцију Документационо-информационог центра Веритас за коју тврди да је до сада једина организација која се систематски и методолошки концизно и целовито бавила овим питањем.
Ксенофобија и камуфлажа
– Према подацима Веритаса, укупан број убијених и несталих Срба у Хрватској у периоду од 1990. до 1998. године је 7.134 особа, од чега су 2.650 цивилне жртве. Са овом корекцијом, односно редукцијом, произлази да је број присилно исељених Срба из Хрватске 387.896 особа или 66,69 процената. Међутим, треба истаћи да се тачан број присилно исељених Срба не може исказати без анализе цензусних категорија: неопредељени, ‘регионалци’ и Југословени и посебно категорија: погинулих и несталих особа – прецизира професор Ливада и закључује да се тачан број “несталих” српских становника из Хрватске највероватније никад неће утврдити.
“Тај број вероватно никад неће бити утврђен због многобројних и различитих случајева и појава, које неки истраживачи подводе под појам ‘мимикрије’ или ‘камуфлаже’. Примера ради, наводимо овде само неке, јер недостају циљана истраживања овог феномена: промена имена, често и презимена; изјашњавање националне припадности у попису и личним документима као хрватско или неопредељен (бивши Југословени); пријава новорођенчади у матичном уреду као хрватске припадности, преноминација националитета у школским дневницима, те разни други облици преноминације националитета, о чему су се својевремено у јавности износиле и одређене бројке. На све ове појаве су увелико утицале веома раширена ксенофобија, односно брутални ставови према другом и другачијем, како би се смањила мултиетничност, односно остварила што чистија хрватска држава”.
Већ од следећег наставка то ће постати много јасније анализирањем података у свакој од жупанија где су Срби вековима чинили већину.
Затирање Срба у Хрватској
Демографски слом
Професор Ливада, анализирајући податке из пописа становништва у наведеном периоду извлачи и својеврстан закључак.
У анализираном периоду од 131 године просторе данашње Хрватске, скоро све до краја 19. века насељавале су искључиво две националне групе, хрватска и српска. Хрватско становништво је најмање флуктуирало, односно током целог периода имало релативно стабилно учешће у укупном становништву у распону од 68,53 процента 1910. до 90,42 одсто 2011, уз благо континуирано бројчано повећавање, али знатно мање од уобичајеног, због неповољног у анализи истакнутог деловања одређених неповољних околности и прилика. Српско становништво је највише флуктуирало, односно током целог периода до краја 20. века имало релативно стабилно учешће у укупном становништву у распону од 11,55 процената 1981. до 22,21 одсто 1921, што је уједно највише учешће српског становништва у укупном становништву Хрватске. Тај удео потом непрекидно пада после 1971. да би почетком 21. века оно доживело комплетан демографски слом падом на историјски најнижи ниво од само 4,36 посто учешћа у укупном становништву Хрватске, због етничког чишћења и масовног прогона из своје вековне постојбине.
Остале националне групе су крајем 18. века биле минимално заступљене у укупном становништву Хрватске свега нешто испод 2,00 процента, да би се почетком 19. века скоро удесеторостручиле и чиниле 15,17 посто од укупног становништва, те касније флуктуирале слично као и српско становништво, па тако у попису 2011. чине само око половине удела из 1991. тј. око пет посто.
И мањина све мање
Ливада запажа да је, слично судбини Срба, у Хрватској много мање и националних мањина попут Чеха, Словака, Немаца, Италијана…
– Укупан број припадника ових етничких група 1991. био је 466.246 (9,75 процената) док их је 2001. било 207.588 мање или за 44,52 одсто са уделом у укупном становништву од 5,83 посто. Према попису 2011. вратило их се 34.723 или 14,33 процената тако да их је остало 242.311 или 5,23 посто од укупног становништва Хрватске. Изнети подаци о српском становништву и припадницима осталих нехрватских етничких скупина, говоре о томе да је циљ тада владајуће политичке структуре на челу са ХДЗ био стварање чисте етничке државе – закључује Светозар Ливада.
Извор:
https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718735/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-4-Niko-nije-popisivao-mrtve
СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру
28. новембар 2018. у 04:39
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру
Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској је највидљивије кад се анализирају статистички подаци за поједине регије, односно административно-територијалне заједнице жупанија. Кад је реч о територијалној подели ове републике, професор Светозар Ливада подсећа да је свака епоха мењала ту поделу, па је тако у Аустро-Угарској, Хрватска била подељена на стратешка војна подручја и распоред регименти, док су у Краљевини Југославији то најпре били војни окрузи и котари, а затим, пред Други светски рат – бановине.
Тек у СФРЈ настају најпре окрузи, односно општине којих је укупно било 102. У новој Хрватској, територија је подељена на 516 општина и 21 жупанију.
– Оно што карактерише кретање укупног становништва по жупанијама током посматраног 131-годишњег периода јесте велика неуједначеност, која се огледа у томе што одређен број жупанија бележи негативан демографски салдо, или пак релативно значајан позитивни салдо, док их већина осталих или стагнирају или бележе веома благи пораст становништва – наводи Ливада у уводним напоменама и објашњава да су у првог групи жупанија са негативним салдом махом оне у којима су живели Срби. Тако Личко-кистањска жупанија бележи мањак становништва од чак 67,22%.
Карловац и масован одлазак
– До 1910. раст становништва је веома благ, на граници стагнантног, да би смањивање становништва почело после 1910. све до 1991. када се више него преполовило. У самосталној држави (1991-2011) оно се даље драстично редукује за нешто више од две петине, или за 34.208 становника – наводи Ливада.
По овом неславном рекорду следи Карловачка жупанија у којој је забележено у просеку 25,15% мање становништва. На основу пописа из 2001. и 2011. установљено је да је ову жупанију напустило чак 30% оних који су ту живели 1991. Слично је и са Сисачко-мословачком жупанијом у којој је према попису из 2011, за 31,39% мање становника него 1991. Професор Ливада запажа и једну, на први поглед, нелогичност, а то је да је у оним жупанијама одакле је протерано највише Срба, приметан највећи број становника.
Овај податак за професора Ливаду представља јасан доказ да је број Хрвата континуирано повећавао у самосталној држави, да би то данас достигло размере карактеристичне за етнички чисте државе.
“Разлози, односно узроци оваквих демографских промена у структури становништва биће јаснији после анализе кретања односно промена у структури нехрватског становништва. У свим жупанијама је дошло до значајног пада заступљености српског становништва у укупном становништву. По том основу могуће је разликовати неколико група жупанија. У прву групу са највећим падом од преко једне петине, па све до једне четвртине удела у односу на 1991. су следеће жупаније: Шибенско-книнска (25,16%), Личко-сењска (24,85%), потом Сисачко-мославачка (24,67%) и Задарска жупанија (20,61%). Друга група од три жупаније има пад удела 10% до 15% (Карловачка 14,36%, Пожешко-славонска 16,18% и Вировитичко-подравска 13,86%). У трећој групи су три жупаније са губитком удела пет до 10 посто (Бјеловарска-билогорска 9,06%, Бродско-посавска 8,38% и Осјечко-барањска жупанија са 6,84%)”.
Катастрофалне последице
Међутим, када се ове бројке, које су ипак примереније стручној, а не широј јавности, претворе у конкретне податке о смањењу Срба у укупном броју становника, тада се долази до чак 366.458 Срба мање што је, како истиче Ливада, “импозантна, али истовремено и катастрофална бројка, невиђена у целом анализираном периоду од преко 130 година”.
Истовремено, уколико се анализирају подаци из пописа из 2001. године, та бројка је далеко већа, јер је у том тренутку смањење износило 380.033 становника српске националности.
– То уједно говори да се етничко чишћење српског становништва наставило и у мирнодопским условима, тј. после 2001. године – наводи Ливада и додаје да се слично може утврдити и када је реч о другим етничким мањинама које такође бележе пад 1991. године.
– Број припадника мањинског становништва се у посматраном периоду од 1991. до 2011. драстично смањио у свим жупанијама (осим Међимурске). У четири жупаније за више од 70 процената, у четири за више од 60 одсто, а у пет жупанија за више од 50 посто. Дакле, слична ситуација као и са српским народом у Хрватској – истиче Ливада.
У практичном смислу то значи да се број становника мањинских етничких група мимо српске, у периоду од свега 20 година, односно од 1991. до 2011. смањио за 207.276 или за 46,52 процента.
Најзад, када се зброје подаци, и кад је реч о Србима и другим етничким мањинама, долази се до фрапантног податка да је за само 20 година број нехрватског становништва смањен за 12 посто, односно да је смањен за скоро 600.000 људи (573.734).
Међутим, већ у следећим настацима овог фељтона, истражујући смањење броја становника у оним регијама (Лика, Кордун, Банија, Далматинска загора), где су Срби увек представљали већину, долази се до још фрапантнијих података.
СУТРА: Опустошена српска Лика
Већи број Хрвата
– Број Хрвата се драстично увећао у чак пет жупанија. Тај проценат је највећи у Сисачко-мословачкој жупанији где их је 28,38 процената више, затим Шибенско-книнској (+ 25,75 посто), Личко-сењској (+25,19%), Пожешко-славонској (+22,77%) и Задарској жупанији (+22,09%) – наводи Ливада.
У шест жупанија заступљеност хрватског становништва се увећала од 10 до 20 одсто. Уз заступљеност, повећавао се и апсолутни број хрватског становништва у већини жупанија (12), док се у осталим жупанијама (8) тај број унеколико смањивао, али уз задржавање већинске заступљености (више од 80 процената) у укупном становништву жупаније, захваљујући, углавном, исељавању српског становништва.
Жупаније и проценти
– Највећу реалативну заступљеност хрватског становништва у укупном становништву од 90 и више посто и уједно највећу стабилност толиког удела током и на крају посматраног периода од 130 година имало је пет жупанија: Крапинско-загорска (од 99,68% 1880. године до 97,51% 1991), Међимурска (од 91,51% 1910. до 98,74% 1948), Копривничко-крижевачка (д 87,97% 1900. до 96,20% 2011), Дубровачко-неретванска (од 83,30% 1981. до 98,38% 1880); Бродско-посавска (од 80,60% 1991. до 94,99% 2011), Сплитско-далматинска (од 86,78% 1991. до 97,08% 2011), Вараждинска (од 95,42% 1981. до 98,08% 1890), и Загребачка жупанија (од 92,28% 1981. г. до 97,96% 1948) – само је део закључака из истраживања Светозара Ливаде.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718952/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-5-Etnicko-ciscenje-i-u-miru
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика
29. новембар 2018. у 03:58
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика
Опсежна анализа најпознатијег српског научника у Хрватској, професора Светозара Ливаде, преточена у књигу “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011”, представља вредно сведочанство о нестанку српског народа у Хрватској. О обиму тог страдања најбоље показују статистички и други подаци из оних жупанија – делова Хрватске у којима су Срби увек представљали већину. Једна од њих је регија Лике у којој је све до 1991. године српски живаљ био многољуднији, а данас је сведен на популацију која се креће око 20 одсто.
Лика је типично планинска регија, са просечном надморском висином од 700 метара, а надвисују је два велика планинска ланца Велебитски и Пљешевички и више котлина и висоравни. Са 5.000 квадратних километара површине, највећа је и уједно најређе насељена регија у Хрватској са око десет становника по метру квадратном.
Разорен завичај
Због лоших услова живота, али и чињеници да је ово један од најсиромашнијих крајева Хрватске не чуди да се број становника Лике у континуитету смањивао и то просечно за 14,69 процената на сваких десет година. У свом истраживању, професор Ливада истиче да се становништво овог краја до 1991. године буквално преполовило:
“Подаци о уделу хрватског и српског становништва у укупном становништву ове регије показују да је српско становништво било већинско кроз цео посматрани период до 1991. године. Удео хрватског становништва се кретао од 43,80 процената 1900. до 49,30 одсто колико је забележено 1948. Удео српског становништва кретао се од 46,41 одсто 1981. до 56,10 процената 1890. или у просеку 52,41 одсто”, прецизира Ливада.
Међутим, до драстичне промене долази после 1991. када се број српског становништва од 41.567 (1991) свео на 7.610 становника (2001) односно 8.979 (2011).
“Тиме се постотни удео српског становништва смањио од 49,53 процента 1991, на 16,50 одсто у попису 2001. односно на 20,05 одсто у попису 2011. То је последица етничког чишћења српског становништва током грађанског рата који се у то време водио у бившој заједничкој држави”, закључује Ливада.
Гашење топонима
Али значајних губитака је било и током Првог, а посебно током Другог светског рата, а затим и као последица грађанског рата 1991-1995.
“Према пописима из 2001. и 2011. број српског становништва у односу на стање 1991. се смањио за 33.957 становника (81,69 процената), односно, због 1.394 повратника, за 32.558 становника (78,33 одсто). Колико их је од тога смртно страдало, а колико избегло у друге новонастале државе бивше Југославије, још нико није целовито истражио нити о томе постоје целовити подаци. Постоје само парцијални подаци за смртно настрадале особе са неколико суђења починитељима злочина и неколико откопавања српских жртава на подручју Лике. Али, оно што је извесно из анализе последња два пописа становништва јесте чињеница да је српско становништво у Лици од већинског током више од 150 година постало мањинско, штавише, етничким чишћењем, свело се на минорну националну мањину. Показало се да ни сурови живот не може присилити на напуштање завичаја, колико то може механички насртај на завичај ратом. Осим тога, разорене су куће и у готово свим осталим насељима у којима су живели Срби. Тиме је измењен изглед и пејзаж насељених простора. То су села која то ни по чему више нису, јер је у њима разорена надградња, институције и комплетна инфраструктура”.
Ливада на крају закључује да последице грађанског рата нису резултирале само потпуним прогоном српског живља, већ и њиховим “контролисано селективним повратком”, који је, како тврди овај аутор, сведен де факто на само оне најстарије “остареле гробове”.
“То је у ствари, класични пример етничког чишћења без остатка, који води до комплетног гашења топонима”, наводи Светозар Ливада.
Жртве Другог светског рата
Ливада истиче да се значајнији губитак становништва Лике догодио за време Првог, а посебно Другог светског рата и то из редова оба народа и на обе зараћене стране: квислиншко-фашистичке и антифашистичке, као и низа паравојних формација.
“О тим губицима не постоје сређени подаци за подручје Лике, али сасвим је реално претпоставити да су релевантни за развој становништва Лике. Примера ради, навешћемо парцијалне податке Хисторијског архива Карловац о људским губицима у неким котаревима Лике током грађанског рата 1941-1945. само на антифашистичкој страни, који се односе на пале борце НОП-а, цивилне жртве фашистичког терора и умрле особе од тифуса котар Госпић и котар Перушић укупно 3.267 жртава. Котар Кореница и котар Удбина укупно 6.399 жртава, Доњи Лапац 3.267, општина Оточац и општина Бриње укупно 625, Плашчанска долина и околина 7.000 жртава – свеукупно, то је 23.508 жртава”.
Међутим, не треба заборавити да је Други светски рат био и период ужасног погрома и геноцидне политике тадашње Независне државе Хрватске, и да је Лика била једно од великих стратишта управо такве стратегије.
“Усташе су се сурово обрачунале са личким Србима већ на почетку Другог светског рата. У Лици је, поред Госпића, у Јадовну, 1941. основан први ликвидациони логор за Србе, Јевреје и друге са 37 околних стратишта, где су се разним мануелним начинима усмрћивале жртве, по чему је тај логор јединствен у Европи. Истраживањем је утврђено да је у том логору убијено више од 40.000 људи из свих крајева Хрватске, међу којима знатан број из Лике. Друго веће стратиште је бездан у Пребоју, насељу подно Мале Капеле у Плитвичкој субрегији, који је прогутао на стотине српских житеља из околних насеља, углавном Личана. Осим тога, Србе из Лике су одводили и на друга оближња стратишта, као што су Гаравице поред Бихаћа, где је усмрћено више од 12.000 Срба.”
Нестала насеља
Друга извесна чињеница је, да су у Лици угашена односно нестала насеља у којима су Срби били већинско становништво, и то највише у општинама Доњи Лапац и Кореница.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719051/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-6-Opustosena-srpska-Lika
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти
30. новембар 2018. у 04:11
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти
Још једна регија у Хрватској вековима је имала претежно српско становништво, а претходно је такође чинила део Војне Крајине. Реч је о Кордуну који Светозар Ливада метафорички због чињенице да је стално био на удару, назива “историјски полигон смрти”.
– Сва су та страдања у прошлости најчешће била свестрана, систематска и радикална – истиче Ливада и додаје да је прва карактеристика ове регије, уколико се анализурају подаци од 1880. до 1991. “спор раст укупног становништва” које је у просеку расло само 19,31 проценат на 10 година.
Чак 170 стратишта
Према попису из 2001. укупно становништво се према стању у 1880, смањило за 15,29 процената, а када се упореде подаци из 2011, тај проценат је већи, 22,90 одсто, односно 80.264 становника Кордуна. Али, уколико се посматра национална промена структуре становништва, тада су подаци много драстичнији. Српско становништво је све до почетка Другог светског рата било већинско са 55 одсто становника, да би се у наредним пописима, све до 1991, кретало у границама од око 35 процената укупног становништва Баније.
– Попис становништва 1948. показује огроман пад броја српског становништва ове регије у односу на предратно стање од 73.050 становника српске националности регистрованих пописом 1910. године. Наиме, у првом послератном попису 1948. тај се број свео на 56.759 становника или мање за 22,3 процента. Током ратних година од 1941. до 1945. долази до реализације геноцидне политике према српском становништву квислиншке Независне Државе Хрватске Анте Павелића, која се најбруталније и најбестијалније демонстрира на подручју регије Кордуна. У то време Кордун је заправо био полигон смрти, у којем се налазило око 170 стратишта, међу којима је и неколико православних цркава, од којих су најпознатије Глинска, Коларићка и Садиловачка црква у којима је на окрутан начин убијено више од 2.000 Срба свих узраста – истиче Ливада.
Он наводи податке Историјског архива Карловца о људским губицима током Другог светског рата, али у само неким деловима Кордуна и само у односу на пале припаднике НОБ и цивилне жртве терора и болести: Котар Слуњ и Котар Вељун укупно 6.098 жртава, Котар Војнић 7.924, Котар Вргинмост 10.384, Котар Дуга Реса 785, општина Горње Дубраве 433. Свеукупно 25.624 жртве.
“Остарели гробови”
Из свега, Ливада извлачи јасан закључак:
“Страдања и губици, до којих је дошло унутар српског демографског корпуса у ово време, били су таквих размера да се он после тога никад није могао опоравити, на шта недвосмислено указују подаци о броју српског становништва у пописима спроведеним после 1948. године. Наиме, уочљиве су тенденције стагнације (пописи 1953. и 1961), потом релативно нагло опадање бројности (пописи 1971. и 1981), те на краја незнатног раста (попис 1991)”.
Ливада наводи и да је грађански рат у бившој Југославији задао “последњи смртоносни ударац” већ ослабљеном и “рањеном” српском демографском корпусу у овој регији.
– Војно-полицијском акцијом ‘Олуја’ протерано је готово целокупно српско становништво са својих вековних огњишта. Убијено је на стотине цивила српске националности. Остварен је историјски ниво заступљености два народа. Хрватски народ је дошао на највиши ниво од више од 80 одсто становништва, а српски на најнижи ниво, испод 15 процената. Трагедија пада броја српског становништва се продубљује до тзв. биолошког слома у послератном периоду, због селективног повратка прогнаних Срба, углавном ‘остарелих гробова’. Дугорочно гледано, према анализираних 14 цензуса, српско је становништво ове регије доживело праву катаклизму, јер се од стања забележеног 1880, након 131 године, свело на попису из 2011. на 11 процената, а у односу на стање из 1991, након само 20 година, и на испод десет посто од укупног становништва – истиче професор Ливада.
Угашени вековни топоними
Описујући демографске последице на подручју кордунске регије, а посебно у периоду последња два пописа становништва, Светозар Ливада истиче да су оне видљиве пре свега у погледу драстичног смањења броја српског етникума.
– У многим насељима број насилно убијених већи је од броја становника који данас у њима живе; потом у готово свим насељима остале су само дефицијентне и осакаћене сељачке породице; многи вековни српски топоними су потпуно угашени, односно де факто нестали са географске карте, а многи су пред гашењем. Коначно, све индиције упућују на закључак да је српски демографски корпус у овој регији доживео потпуни биолошки слом, што у суштини значи да је пирамида живота потпуно изокренута, просек старости је веома висок и нема више виталних репродуктивних основа – наглашава професор Ливада.
Дуплирање Хрвата
Према истраживању Светозара Ливаде, од 1991. до 2011. укупан број хрватског становништва на Банији се скоро па удвостручује и просечно, по једном пописном периоду износи за 35,95 одсто више од повећања свеукупног становништва регије у истом раздобљу. Хрватско се становништво од 1991. године повећало за 21.907 становника, или за 47,36%. Код српског становништва највећи број је био 1990, када их је забележено 73.050. Међутим, на крају раздобља (1991) укупно српско становништво се смањило за 13.743 становника, или за 22,86 одсто у односу на стање из 1880. године.
Предграђе хришћанства
У прошлости се Кордун увек представљао као одбрамбени појас с низом утврђења на граници према Турцима, па отуда и назив од италијанске речине цордоне, или француске цордон. Ливада наводи да је префикс “историјски полигон смрти” зато што су током свих ратних периода на њему били највећи људски губици у односу на број становника, почев од покушаја Турака да туда прођу у својим освајачким походима према Штајерској до Беча, па надаље.
Отуда не чуди и да су историчари често Кордун називали и “предзидом хришћанства”. Погрома је било и касније, од грађанских ратова, до злочина почињених током трајања НДХ.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719164/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-7-Kordun-istorijski-poligon-smrti
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (8): Православци прогнани са Баније
1. децембар 2018. у 04:52
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (8): Прогон православља са Баније
Некада позната као Бановина или Банска Хрватска, Банија је увек имала уравнотежен национални састав становништва, у коме су две националне групе, хрватска и српска, све до 1991. биле готово подједнако заступљене.
Светозар Ливада, аутор озбиљне студије која анализира статистичке податке у периоду од чак 130 година, наводи да је регија Банија, као део Војне крајине, попут Лике и Кордуна, прошла кроз све невоље и недаће граничарског краја, па мање-више све што је речено за те регије вреди и за Банију: успорени раст становништва, велики људски губици, тешки и мукотрпни животни услови целокупног становништва, стално досељавање нових породица као основа за регрутацију новака потребних за одбрану “предзиђа хришћанства”, као и тешко и напорно освајање нових површина за производњу хране и одржавање сточног фонда.
Бројеви убедљивији од процената
Ратови, најпре Други светски, а онда и овај последњи, на драстичан начин су променили националну структуру становништва овог краја.
“У односу на стартно стање у првом цензусу 1880, хрватско становништво се 2011. повећало за нешто мање од трећине, односно за 28,29%, док је просек раста за цели тај период био 22,25%. Истовремено, српско становништво смањило се за око три четвртине, односно за невероватних 74,71%. Ове су се промене одразиле и на број укупног становништва, које се смањило за око једне шестине, односно за 16,33%”, део је закључка истраживања професора Ливаде.
Тај драстичан однос се још боље види ако се уместо процената прикажу бројеви становника. Тако је Хрвата на основу пописа из 1880. године било 66.885, а 2011. забележено их је 19.489 више, и према том попису их је на Банији 88.374. Истовремено, Срба је 1880. било 62.239, а пописом из 2011. је утврђено да их је укупно 15.740, чак за 46.499 мање. Све до грађанског рата 1991, оба народа су на Банији били скоро равноправно заступљени. Ливада наводи да је 1880. тај однос био 52% наспрам 47%, док се 2011. драстично изменио на 80,18% наспрам 14,28% у корист хрватског етникума.
Хрватско пролеће и “Олуја”
“Тек поређењем са 1991. као базном годином, показују много реалнију слику ових популацијских флуктуација, заправо правих размера и историјске значајности. У односу на стање непосредно пре избијања грађанског рата у бившој заједничкој држави 1991. хрватско се становништво 2011. повећало за 5,03%, док се српско драстично смањило за нешто мање од четири петине, односно за 77,85%. Ове су се промене одразиле и на број укупног становништва, које се смањило за нешто више од једне трећине, односно за 36,05%. Изражено у апсолутним бројевима, хрватско становништво 1991. бројало је 84.142, а 2011. године 88.374 становника, или за 4.242 више, док је Срба 1991. било 71.087, а 2011. године 15.740 или мање за 55.347. Ове флуктуације драстично су промениле однос, односно удео, два етникума у укупном становништву. Тај однос је 1991. био 48,82% наспрам 41,24%, док се 2011. тај однос преокренуо у 80,18% наспрам 14,28% у корист хрватског етникума”, прецизира професор Ливада.
“У новијој историји, у Банији је дошло до флуктуације становништва, посебно српског, 1971, за време хрватског прољећа, а најгори тренутак у целокупној својој историји на тлу Хрватске српски народ Баније доживео је 1991. за време грађанског рата у бившој заједничкој држави, када су масовно протерани са вековних огњишта, а део смртно страдао и нестао у вртлогу рата односно војно-редарствене акција ‘Олуја’. О броју прогнаних може се посредно сасвим реално и поуздано закључивати на основу података два цензуса (1991, 2001), а то је број становника колико их је било мање 2011. него 1991. године, а то је 55.347 становника”.
Колонизација у Војводину
Ливада се позабавио и најдужим пописним периодом у оквиру једног државно-правног система, постојања СФРЈ. У том периоду од четири деценије, анализа показује да се хрватско становништво веома успорено повећавало у распону од максимално 13,78% који су забележени на попису из 1971, до минимума од 0,37 посто забележен на попису из 1981.
“И код српског становништва био је исти тренд, али само до 1971, кад се оно повећало у просеку за 6,57%, док се након тога све до 1991. континуирано смањује за 10,74 процената колико је забележено 1981, односно 1,24% 1991. Узроци овако варијабилног кретања становништва у релативно дужем послератном периоду су многоструки, што посебно и детаљно није истражено”.
Као могуће узроке, Ливада наводи “осакаћену репродуктивну основу становништва енормним страдањима и људским губицима током Другог светског рата”, затим процес деаграризације, али и релативно масовна колонизација у Војводину која је већином обухватала српско становништво зато што су предност добијали учесници НОР-а.
Ратни губици
Анализа свих пописа становништва у периоду од 1880. до 2011. године показује да се проценат удела хрватског становништва креће од најнижег 48,11% забележеног на попису из 1900, и највишег од 52,59% на попису из 1961. С друге стране, број српског живља најнижи, 36,66%, био је на попису 1881, до највишег од 50,01%, забележен 1910. године. Већа одступања забележена су у попису из 1948. као последица људских губитака током Другог светског рата. И док код Хрвата та стопа раста становништва после Другог светског рата пада за четири посто, дотле је код Срба тај пад седам пута већи, наводи Ливада.
“Овакво кретање броја српског становништва вероватно је и последица већих људских губитака: усташки злочини, плус масовно учешће и погибије у НОП-у. Податке о томе износе већ цитирани Зборници Хисторијског архива Карловац, према којима је палих бораца НОП-а било 1.441, а према другом извору укупни су људски губици на подручју Баније (пали борци НОП-а заједно са цивилним жртвама) износили су 6.886”, прецизира Ливада.
Размери катаклизме
На основу података из истраживања, Ливада закључује да су размери досељавања хрватског и одсељавање српског становништва након последњег рата нису нормалне и да су попримиле “не само катастрофалне, него и катаклизмичке размере”.
https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719284/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-8-Progon-pravoslavlja-sa-Banije
У недељу – Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре
3. децембар 2018. у 05:30
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре
Иако се под називом Далматинска загора, овај регион Хрватске помиње тек после Другог светског рата, фактички је део Загоре који обухвата готово целокупно залеђе далматинске обале, а то је око 150 километара дуг појас уз море омеђен планинским масивима Козјака, Мосора, Омишке Динаре, Биокова и Рилића. Територијално, то су подручја општина Книн, Дрниш, Бенковац, Обровац, Сињ, Врлике, Имотског и Вргорца.
Истражујући пописе становништва у периоду од 111 година, професор Светозар Ливада истиче да се у том периоду, односно до 1991, и грађанског рата, становништво увећало за нешто више од 50 процената, а да је национални састав свих тих година био релативно сличан: Хрвати су чинили од 61 до 64 посто, а Срби од 31 до 35 одсто укупне популације.
Последице хрватског пролећа
“Флуктуације настају после 1971. године када број становника обе етничке скупине почиње благо да опада, што треба приписати, пре свега, политичким превирањима у временима ‘хрватског прољећа’ и друштвене кризе, на што указују показатељи верижног индекса за цензусе 1961/1971, те 1971/1981 и 1981/1991”, наводи Ливада и додаје да је анализирајући пописе становништва током трајања СФРЈ запажен тренд “стагнатног развоја” односно увећавања броја становника.
“То је резултат, пре свега, тешких последица које је демографски корпус претрпео током Другог светског рата, па се у послератном периоду опорављао, али и због неких других чинилаца, као што су тешки услови живота и хронично сиромаштво, присутна емиграциона кретања, процеси деаграризације, школовање младих (пре свега великог броја деце палих бораца НОР-а и жртава фашистичког терора у Другом светском рату) за непољопривредна занимања, брачна покретљивост, колонизација, и друго”, наводи Ливада и запажа да се тај процес касније променио, али колонизацијом Хрвата из Босне.
Ситуација се драстично мења после 1991. Подаци из последња два пописа, 2001. и 2011, говоре да се укупно становништво смањило за чак 72.445 становника, односно 34,28% према попису из 2001, односно за 78.401 или 37,10 одсто према попису обављеном десет година касније. Углавном је реч о Србима. Према попису из 2001, српско становништво се смањило за 63.024 становника или за 85,93%. Нешто мањи проценат смањења је забележен на следећем попису из 2011, када је забележено да је Срба мање за 82,10 одсто.
Туђманов циљ
Професор Ливада нема дилеме шта је томе узрок: “Овај мањак српског становништва 2001. означава уједно и број прогнаних Срба када се од тог броја одбију погинули и нестали. Њих је, према евиденцији Веритаса, 1.360 погинулих и 245 несталих. Дакле, из ове регије је прогнано 61.419. Као што је видљиво, демографска слика ове далматинске регије се драматично изменила, драстичним падом броја српског становништва, слично као и њихових сународника у претходно анализираним регијама Хрватске, и то на један веома радикалан начин, скоро комплетним прогоном са својих вековних огњишта”, истиче Ливада и оцењује да је број Срба у Хрватској данас на оном нивоу који је први председник Хрватске, Фрањо Туђман зацртао као државни циљ.
“Наиме, удео српског становништва у укупном становништву у овој далматинској регији свео се 2001. на 14,07%, а 2011. на 17,90%, наспрам 95,32, односно 89,50% хрватског становништва. С обзиром на селективни повратак Срба зато што се углавном враћају остарели да умру у својој постојбини, и даљег деловања, до дивљања екстремног националистичког покрета, као и чињенице да не само што су Срби прогнани, него је уништена и њихова надградња, а оно мало што је остало, посебно непокретна имовина, предмет је шпекулација и усељавања колонизираних Хрвата из Босне, и веома компликоване и бирократизоване процедуре стамбеног збрињавања прогнаних Срба, реално је очекивати даље опадање броја српског становништва на овим просторима, све до, и испод, нивоа Туђманове пројекције од три процента”.
Распадање породица
Анализирајући податке са два последња пописа, професор Ливада је приметио да се број хрватског становништва 2001. смањио за 4,68 одсто, а десет година касније, за 10,50 одсто. Овај стручњак то објашњава чињеницом да и млади нараштаји Хрвата имају проблем око запошљавања, образовања и решавања основних социјални и друштвених проблема, због чега масовно напуштају Далматинско залеђе.
“Томе није допринео и тренд колонизације Хрвата из Босне који су доведени на крају у исти положај распадања породица као што је то био случај са Србима”, наглашава Ливада.
Економске миграције
У Далматинској загори је традиционална привредна делатност пољопривреда, узгајање медитеранских култура, а понајвише винове лозе и сточарство. Како су и стамбени и пословни објекти грађени махом од камена, отуда су током рата били “атрактивни” за присвајање или разарање.
Међутим, због тешких услова живота, овај крај је увек важио за пасиван и сиромашан крај познат као депопулационо подручје и великим бројем људи који су одлазили у иностранство. Последњим ратом, највећи број Срба из далматинског залеђа је бољу судбину пронашао од Канаде до Аустралије.
Бројке
Срба је у Далматинском залеђу 1880. године, било 49.841, а Хрвата 89.178. Према попису из 1910, Срба је било 69.198, а Хрвата 125.348. Тај тренд раста становништва трајао је све до Другог светског рата. На првом мирнодопском попису из 1948. могу се видети катастрофалне последице политике истребљења Срба унутар НДХ. Тада је регистровано 79.686 Срба, а чак 143.896 Хрвата.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719488/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-9-Etnicko-ciscenje-Dalmatinske-zagore
СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (10): Спржена Славонија
4. децембар 2018. у 04:26
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (10): Опустошена житница
Славонија је историјско-географска регија на истоку Хрватске која се простире између река Драве, Саве и Дунава. Са површином од 12.556 квадратних километара највећа је регија, коју зову “житница Хрватске”.
Уколико би се збирно оценио период од 131 годину – временски интервал у коме је професор Светозар Ливада спровео истраживање пописа становништва од првог, одржаног 1880, до последњег из 2011, према националној припадности, хрватско становништво се повећало за 71,31 проценат, а српско становништво се истовремено драстично смањило за 74,69 одсто!
Геноцидна политика НДХ
Наизглед, у томе не треба тражити ништа чудно, зато што су Хрвати у Славонији увек чинили већинско становништво, од најнижег процента установљеног 1900, када их је било 46,77 одсто, до највишег од 88,30 одсто колико је показао попис из 2011. Истовремено, Срби су увек били мањина, с тим што је тај проценат 1880. износио 31, 51 проценат, а 2011, тек 6,20.
– Кретање становништва између два пописа становништва указује на ‘кризне’ године када долази до смањивања становништва. То су према верижним индексима 1900/1890, 1971/1981, те 2001/1991, када је долазило до флуктуација становништва оба етнитета, али знатно јаче код српског, посебно у последњем наведеном кризном периоду – објашњава Ливада.
Анализирајући средњорочни период развоја становништва у периоду од 43 године током постојања СФРЈ, од 1948. до 1991. године, Ливада наводи да нису забележени “шокантнија” смањења броја становништва, али само зато што је и овај део Хрватске преживљавао трагичне последице Другог светског рата, због чега је фактички развој становништва потпуно заустављен и сведен на ниво испод просте репродукције становништва.
– За детаљнија објашњења овог кризног стања у развоју становништва у овој славонској субрегији недостају истраживања, али за неке узрочнике могуће је са сигурношћу претпоставити да су били од значајног утицаја. То се пре свега односи на велике људске жртве становништва овог подручја, посебно српског, због геноцидне политике тзв. НДХ током Другог светског рата, односно механичко задирање у његов демографски корпус и с тим у вези, значајан удео дефицијентних породица, што се негативно одразило на наталитет у послератном раздобљу. Такође, ово је традиционално депопулационо подручје по различитим основама (економске, социјалне, миграционе и др), које се често подводе под заједнички називник “бела куга” – објашњава Ливада.
Прогнани, погинули, нестали…
Међутим, српски корпус у Славонији је наставио да се смањује и касније, а узрок је грађански рат и све оно што је касније уследило у Хрватској.
Према подацима из два последња пописа, 2001. и 2011. године, стање српског становништва у односу на 1991. годину се смањило за 41.697 становника или за 11,4 одсто (подаци са пописа из 2001.), односно за 74.745 становника или за 20,48 одсто према последњем попису становништва у Хрватској.
Истовремено, према попису из 2001, хрватско се становништво повећало за 34.283 становника или за 14,01 одсто, односно за 11.521 становника или за 4,71 проценат према подацима из пописа објављеног 2011.
Резултат је да се удео хрватског у укупном становништву повећао са 67,06 одсто колико их је било 1991. на 88,30 процента 2011.
Српско се становништво у односу на стање 1991. смањило за 56.240 становника или за 71,37 процента (2001), односно за 60.825 становника или за 77,18 одсто (2011). На овај начин се удео српског у укупном становништву смањило од 21,60 процената (1991) на 6,20 одсто 2011.
“Овај мањак српског становништва 2001. године означава уједно број прогнаних Срба, када се од тог броја одбију погинули и нестали, а таквих је било према евиденцији Веритаса 640 погинулих и 508 несталих Срба. Дакле број прогнаних Срба у овој субрегији износи 55.092.”
Насеља без становника
Да би илустровао етничко чишћење у Славонији, Ливада подсећа да је оно извршено на основу војне – строго поверљиве Наредбе Кризног штаба и Наређења команданта 123. бригаде ХV да се изврши евакуација свих становника, њихове приватне имовине и стоке у подручју 26 села, а становништво се исели у друга насеља на подручју општине “према слободном избору”.
“У том наређењу се каже да ‘у случају кршења овог наређења, ХV и полиција могу отворити ватру без претходног упозорења’. Мотиви ове евакуације према наведеним документима су ‘заштита становништва’ и “успешна одбрана од борбеног деловања четничко-терористичких снага и јединица”. Резултати односно исход ове наводно хумане, добровољне и заштитничке акције исељавања српског становништва из својих домова био је трагичан. У већини тих насеља живели су искључиво Срби. У некима тек понеки Хрват, у малом броју значајнији број Хрвата, а само у два насеља већинско становништво је било хрватско са значајним бројем Срба. Притисцима, застрашивањима и на крају војном акцијом та насеља су етнички очишћена од српског становништва. Резултат тих бруталних активности био је да према попису из 2001. године у 14 насеља нема више становника. Запаљено је 616 кућа, 590 привредних зграда, један сакрални објекат, 1.462 становника остало је без својих домова и убијене су 44 особе. Од предратних 1.645 становника српске народносне припадности који су живели у тим насељима након рата остало их је само 173, а од предратних 356 Хрвата, 2001. године у тим насељима живи њих 407 – наводи Ливада.
Брутални извршиоци
Светозар Ливада истиче да је у регији Славоније фактички извршено “веће етничко чишћење српског становништва у Хрватској”.
– Оно је проведено у 26 села (Црљенци, Чечавац, Вучјак Чечавачки, Јемоновац, Копривна, Кујник, Облаковац, Орљавац, Пасиковци, Подсреће, Расна, Рушевац, Слобоштина, Сњегавић, Вранић, Горњи Врховци, Кантровци, Клиса/Велика, Лучинци, Марковац, Миливојевци, Њежић, Ољаси, Оздаковци, Пољанска и Смољановци) у западном брдско-планинском пределу општине Славонска Пожега у периоду од 29. октобра 1991. до почетка 1992. године. Извршиоци овог бруталног чина били су Кризни штаб општине Славонска Пожега и Заповедништво одбрамбених снага источне Славоније и Барање, односно 123. бригаде Хрватске војске – наводи Ливада.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719620/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-10-Opustosena-zitnica
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице