Сарадница портала Порекло Смиљка Китановић објашњава како да изучавате претке из локалитета у данашњој Хрватској и Србији*
*превод текста који је објављен у часопису Internet genealogy, који можете да прочитате на енглеском посредством следећег линка:
Smiljka Kitanovic – Explore Your Roots in Croatia and Serbia
Можда сте сазнали о вашим хрватским или српским коренима од чланова породице или сте их сами открили приликом изучавања вашег породичног порекла. Документи, попут имиграционих путничких спискова (immigration passenger lists), понекада јасно истичу да је имигрант допутовао из Југославије, Хрватске или Србије. Но многи генеолози се у својим претраживањима рано суочавају са препрекама, збуњени документима који наводе Аустрију или Мађарску као место порекла претка. Вероватно би их изненадило сазнање да такав предак можда потиче из локалитета у данашњој Хрватској или Србији.
Истраживање породичог порекла може бити даље отежано чињеницом да неки преци, рођени у местима која данас припадају Хрватској или Србији, нису ни Хрвати ни Срби. Током историје, Балкан је био стециште народа, култура и религија. Ту су људи различитих етничких припадности живели и борили се једни против других, попут Хрвата, Срба, Мађара, дунавских Немаца (Фолксдојчера), Муслимана, Јевреја и Талијана. Због бурне историје овога региона, генеолози се суочавају са јединственим изазовима, као и неочекиваним исходима претраживања. Могу открити неочекиване чињенице у породичној историји или нагло привести истраживање крају због уништене или нестале документације.
Док су Хрвати и Срби вековима насељавали суседне регионе, попут Босне, у жижи овога чланка је изучавање порекла предака из села и градова који се данас налазе у Хрватској или Србији.
Одакле ваш предак заиста потиче?
Важан корак у откривању ваших корена је сазнавање места порекла претка који је мигрирао из Европе. Можда сте чули о таквом месту из породичних прича. Или можда поседујете личне документе таквог претка, који наводе родно село или град: досије о натурализацији (naturalization record), пријава за пасош, војни документи или друго. У недостатку таквих докумената, имиграциони путнички спискови доступни онлајн могу пружити податке о месту порекла.
Међутим, понекада је веома тешко открити не само место, већ и родну земљу претка. Због промена у границама и јурисдикцијама, родно место претка, које је било према имиграционим путничким списковима лоцирано у Аустрији или Мађарској, данас се може наћи у Хрватској или Србији. Истраживање може додатно отежати чињеница да су за имигранте на острву Елис (Ellis Island), који су потицали из истога места, биле понекада записане различите земље порекла. Према списковима пристиглих путника на острву Елис (Ellis Island Passenger Arrival Records), имигранти из Биља су током 13-годишњег периода дошли из следећих земаља:
◦ имигранти 1907, 1910 и 1911: Биље, Аустрија (Austria)
◦ имигранти 1910: Беллyе, Мађарска (Hungary)
◦ имигранти 1920: Беље, Југославија (Jugoslavia)
Други називи коришћени за земљу порекла имиграната из места која су данас у Хрватској или Србији су Yugoslavia, Ј. Slav., Јu. Sl. и S.H.S.
Употреба различитих назива за земљу у којој се налазило једно село или град одражава сложену историју Балкана. За имигранте који су улазили у САД између два светска рата, као земља порекла била је често наведена Jugoslaviа или S.H.S. (акроним за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца). За друге је била записана прецизнија локација−Србија или Хрватска.
Између 1867. године и Првог светског рата, већи део данашње Хрватске и северна Србија су били под управом Аустро-Угарске. Због тога су Аустрија или Мађарска заведене као земље порекла имиграната који су мигрирали из тих крајева пре Првог светског рата. Но пошто је већи део данашње Србије био независна земља између 1878. и Првог светског рата, Србија је била забележена као земља порекла за предратне имигранте одатле.
Google вам може помоћи да сазнате у којој се земљи данас налази родно место ваше претка. Но ако сумњате да је назив места застарео, посетите веб-страницу JewishGen да дознате савремено име родног места претка (www.jewishgen.org/communities/LocTown.asp). Иако су у жижи пажње ове веб-странице места са јеврејским заједницама, наћи ћете ту такође и многа места која се данас налазе у Хрватској и северној Србији. Места можете претраживати по старим и савременим називима.
Иако су називи неких места имали сличне варијанте (нпр. Bilje, Bellue, Belje), називи других места су се међусобно веома разликовали. На пример, српски град Нови Сад се током историје звао Neusatz (аустријски назив) и Újvidék (мађарски назив). Ови наизглед различити називи значе исто и могу се превести као Нови Сад (нова плантажа, нова територија). Сва три назива за тај град су се појављивала у имиграционим путничким списковима. Но будите опрезни, јер понекада исти или слични називи за места се понекада односе на сасвим различита места која су данас у различитим земљама.
Савладавање jезичких препрека
Док су хрватски документи најчешће записани латиницом, већина српских документа је записана ћирилицом. Но поред латинице, и ћирилица и глагољица се појављују у документима из неких крајева данас у Хрватској. На пример, матичне књиге православних Срба у Крајини су записане ћирилицом. Глагољица, створена у 9. веку, се користила дуж јадранске обале све до 19. века. О овом писму можете дознати више из чланка “Глагољица и њена примена у црквеним докуметима у Хрватској,” доступном на енглеском на веб-страници www.feefhs.org/journal/12/mcdaniel.pdf.
Зависно од историјског периода и региона, други језици се појављују у документима из Хрватске и Србије, као на пример латински, мађарски и немачки. Генеолошке листе речи за ове језике можете наћи на веб-страници www.familysearch.org/learn.
Генеолошки документи из Хрватске
Као и у многим другим земљама Европе, основи извор генеолошкх података су матичне књиге. Међу најстарије очуваним у Хрватској, налазе се матичне књиге из Умага (од 1483) и Лабина (од 1536). Многе су матичне књиге из Хрватске снимљене на микрофилмове који су данас доступни истраживачима у Библиотеци породичне историје (Family History Library) у Солт Лејк Ситијy (Salt Lake Sity), Јута (Utah), САД. Микрофилмови садрже снимљене матичне књиге различитих вероисповести: римо-католичке, грко-католичке, православне, калвинске, евангелистичке и јеврејске. Цркве су такође стварале цензусе− Status animarum (стање душа)−од којих су неки снимљени на микрофилмове. Но сада више не морате посећивати Библиотеку породичне историје или њене огранке да бисте проучили ове микрофилмове. Од Јуна 2012, око милион докумената скенираних из матичних књига Хрватске је доступно на веб-страници www.familysearch.org. Једноставна (и уједно бесплатна) регистрација вам омогућава приступ овом богатству докумената, створених између 1516. и 1949. године.
Но, неке матичне књиге су само доступне у Хрватском државном архиву. На њиховој веб-страници можете наћи услуге које пружају, као и цене (www.arhiv.hr/en/index.htm). Овај архив такође има огранке по већим градовима Хрватске, попут Осијека, Сплита и Дубровника, где се можда налазе документи ваших предака.
Ако одлучите да посетите Хрватски државни архив, проучите прво упутства на веб-страници архива. Да бисте тамо истраживали, неопходно је да попуните пријаву и платите коришћење услуга архива. Препоручљиво је назвати архив унапред да се распитате о материјалу који бисте желели прегледати, јер посетиоцу дневно нуде само ограничени број књига или кутија са документима. Радно време се разликује по огранцима архива, али се већина затвара у раним послеподневим сатима.
Особље архива ће вам уз наплату скенирати жељене документе и приредити вам CD са копијама докумената, који подижете следећег дана. У архиву можете такође проучавати опоруке, школске именике, старе географске карте и друге документе. Свакако се распитајте о литератури коју продаје архив, попут књига и часописа.
Други важни генеолошки извори које можете наћи онлине су снимци државних матичих докумената од 1895 до раног 20. века (www.familysearch.org). Новији документи се чувају по матичним уредима у Хрватској.
Корисне податке о предачким домаћинствима пружају цензуси, попут Мађарског цензуса за опорезивање имовине из 1828 (Vagyonösszeírás), који је доступан на микрофилмовима у Библиотеци Породичне Историје или, уз претплату, на веб-страници www.worldvitalrecords.com. Мађарска је 1828. године била део Хабсбуршке Монархије, којој је припадала и Хрватска. У цензусу из 1828, места у данашњој Хрватској била су заведена по окрузима у којима су се тада налазила: Verocze, Pozsega,Szerem, Baranya, Belovár-Körös, Varasd i Zágráb. Пошто су микрофилмови за цензус из 1828. организовани по окрузима, неопходно је да прво установите округ у коме се налазило родно место вашег претка. Округ можете открити помоћу ткз. 1828. Census Village List MS Word file, доступном на веб-страници www.iabsi.com/gen/public/CensusMain.htm#1828Census. Употребите Find функцију у MS Word програму да бисте фајл претражили уношењем родног места вашег претка. Ако ваша претрага не донесе жељени резултат, узмите у обзир разноврсне називе предачког родног места. На пример, хрватски град Осијек се у овом цензусу појављује као Eszék, како су га тада звали Мађари.
Цензус из 1828. пружа податке о домаћинствима која су поседовала некретнине или приходе подложне опорезивању. За свако такво домаћинство је наведено име главе породице, а повремено и име сина или зета. Особе ослобођене пореза, попут племића и неких стручњака (чиновника, свештеника, учитеља, лекара, апотекара, ветеринара, уметника и других) су углавном биле изостављене из овог цензуса. За свако пријављено домаћинство био је такођер наведен и број чланова подложних опорезивању (између 18 и 60 година живота), укључујући и послугу. Ако су ваши преци укључени у овај цензус, можете сазнати да ли су били кућевласници или подстанари, као и да ли су поседовали поља, воћњаке, винограде или стоку.
Ако је ваш предак био занатлија или власник радње, можда је записан у Мађарском именику индустрије и трговине из 1891. године. Овом се именику приступа уз претплату на веб-страници www.radixindex.com. Но поред имена занатлија и трговаца, њиховог места становања, као и врсте заната или трговине којима су се бавили, других података о прецима у овом именику нема.
Преци који су служили у аустријској или аустро-угарској војсци су обично били регрутовани у одреде по месту становања. Да бисте открили одред вашег претка, проучите табеле у чланку на веб-страници www.feefhs.org/journal/9/blodgett2.pdf. Кад установите одред ваше претка, можете погледати војну документацију одреда доступну на микрофилмовима Библиотеке породичне историје. О аустријским војним документима можете сазнати на веб страници www.feefhs.org/journal/9/blodgett.pdf.
Генеолошки документи из Србије
Србија се 1830. године изборила за аутономију у оквиру Отоманског царства, што је погодовало стварању значајне генеолошке документације на српском језику, попут цензуса и матичних књига. Но, веома мало матичних књига из Србије је доступно генеолозима у САД. Снимљене на микрофилмове Библиотеке породичне историје су матичне књиге аустријске војске и римокатоличке цркве из места у северној Србији, која су припадала Аустро-Угарској до 1918. године. Неке од матичних књига римокатоличке цркве су укључене у индекс под називом “Hungary Catholic Church Records, 1636-1895,” на веб-страници www.familysearch.org.
Док се многе матичне књиге православне цркве данас чувају по локалним архивима у Србији, новије матичне књиге су у општинама. Но неке општине такође држе матичне књиге рођења у којима су регистрована деца рођена још давне 1876. године. Најстарије српске православне матичне књиге у архивима датирају из касног 18. века. Локални архиви такође чувају римокатоличке, јеврејске, евангелистичке, адвентистичке, као и друге документе.
Веб-странице неких архива, као на пример Историјског архива у Панчеву (www.arhivpancevo.org.rs/arhive.htm), пружају детаљне описе њихових микрофилмова. Ако локални архив у области вашег претка пружа премало података на својој веб-страници, успоставите везу са архивом и питајте да ли документација везана за вашег претка постоји. Нажалост, многе су матичне књиге у Србији биле унишене током Другог светског рата.
Ако је документација вашег претка очувана, вероватно ћете морати посетити локални архив лично или унајмити генеолога да сазнате о претку. Архивима је по закону забрањено слати копије документације у иностранство, укључујући и копије страница из старих матичних књига. Ако планирате посету, унапред се упутите у правила архива. Можда ћете у архиву моћи правити само белешке или наручити оверене изводе из матичних књига. Но можете добити и знатну подршку−током моје недавне посете Историјском архиву Београда (www.arhiv-beograda.org/index.php/en/), њихово особље ми је са ентузијазмом помогло да пронађем документацију мојих предака.
Уколико су матичне књиге из родног места вашег претка уништене, не очајавајте. Важан извор генеолошких података из 19. века у Србији су цензуси: укупно 16 цензуса је створено између 1843. и 1910. У старијим цензусима су именовани мушки чланови домаћинстава, док су жене само пребројане. Међутим, од цензуса из 1862/1863, жене су такође именоване.
Иако су многи цензуси уништени, међу очуванима се налази цензус из 1862/1863, као и цензуси из 1834, 1844, 1849, 1857 и 1884. Да бисте дознали да ли су очувани цензуси за локалитет вашег претка, посетите www.demogr.mpg.de/papers/working/wp-2012-018.pdf. Очувани цензуси се данас држе у Архиву Србије у Београду (www. archives.org.rs).
Могуће је да су неки становници северне Србије били укључени у Мађарски цензус за опорезивање имовине из 1828 и у Мађарски именик индустрије и трговине из 1891. (видите Генеолошке документе из Хрватске). Окрузи наведени у цензусу из 1828, који укључују места сада лоцирана у Србији, су Bacs-Bodrog, Szerem, Toronal и Temes.
Презимена српских предака представљају изазов генеолозима, како објашњава Славица Јовић, стручњак за микрофилмове из Историјског архива Србије. Пре 1830-тих година, многи су Срби само користили лична имена уз опис занимања. Око 1830, српски кнез Милош Обреновић је увео обавезу узимања презимена по очевом личном имену (патронимик).
Међутим, тој наредби се нису сви покорили. Неки су Срби створили презимена која су указивала на њихово последње познато место порекла. У ретким случајевима, потомци су узимали презимена по личном имену мајке или неког другог рођака. На пример, мој предак Станоје Ђорђевић (деда мог чукундеде), био је наследник брата Китана, који није имао потомке. Станоје је у част свог брата узео презиме Китановић и пренео га на своје потомке. Но коначно су сви Срби законом из 1859. године били принуђени да се држе само једног презимена. Осим жена које су мењале презимена по удаји, промене презимена су после 1859. године биле веома ретке (и обично регистроване у књигама).
Закључак
Можда ћете открити да имате дубоке корене у Србији или Хрватској, или да су свега једна до две генерације ваших предака живеле тамо. Немојте се изненадити ако вас истраживања одведу у неку другу земљу. На пример, уколико претражујете претке који су били дунавски Немци, можда ћете наћи да су претходно дошли из Мађарске, а пре тога из Аустрије или Немачке. С друге стране, можда откријете да је предак, који је Хрват или Србин, дошао извана: један мој српски чукундеда се у другој половини 19. века доселио у Београд из Темишвара.
Будите спремни да можда нећете вашим истраживањима далеко досећи у прошлост, нарочито ако су документи ваших предака уништени. Но, такав непожељан исход не треба да вас спречи да изучавате културу и земљу ваших предака, као и да сами посетите родно место претка једног дана.
5. децембар 2018. у 04:02
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице у Источној Славонији
За разлику од Славоније – “сестринске” хрватске субрегије, укупно становништво се у Источној Славонији последњих 131 годину више него удвостручило, али је и овде слика драстично измењена с последњим грађанским ратом (1991-1995) и оним што се касније догађало. Срби су и у Источној Славонији од народа који је чинио трећину становништва дошао у позицију да их је сада мање од 15 процената.
“Учешће два већинска народа, хрватског и српског, у укупном становништву ове славонске субрегије (остале мањинске етничке групе заступљене су са свега око 10 процената) био је релативно уравнотежен све до 1991. године и кретао се између 35,64% према попису из 1900. и 65,01% према попису из 1991. хрватског становништва, и 19,83% колико је забележено 1981. и 25,75% српског становништва забележено на попису из 1961.
Међутим, након овог периода, односно 2011. године, тај однос се свео на 80,53% хрватског и 14,66% српског становништва”, наводи Ливада у својој последњој књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011”.
Реваншистичка политика
Оволики мањак српског становништва у Источној Славонији 2011, у односу на ситуацију забележену само две деценије раније, професор Ливада објашњава чињеницом да ту “разлику” заправо чине прогнани становници и они који су погинули или нестали током грађанског рата у Хрватској.
“Према Веритасу, број погинулих у овој субрегији износи 1.000, а број несталих 135. Према попису од 1991. број српских становника ове субрегије био је 77.761, док је попис 2011. регистровао 40.356 становника, дакле мање 37.405 становника. Када се од тога броја одузме 1.135 погинулих и несталих, добије се број прогнаних, дакле 36.270 прогнаника. Наравно ова је рачуница оријентациона јер полази од претпоставке да се број становника није мењао у међупописном раздобљу, односно да је остао исти као и 1991. године”, наглашава Ливада.
Он подсећа да је у Западној Славонији кључан догађај из грађанског рата који је највише допринео прогону српског живља, била Војно-полицијска акција “Бљесак”. У послератном периоду “настављено је спровођења национал-шовинистичке и реваншистичке политике” тадашњег руководства Хрватске.
Тензије и национализам
“Очигледно је да и даље траје тренд смањивања српског становништва у овој славонској субрегији, на што указују подаци последња два пописа становништва, према којима се број Срба од 2001. до 2011. године смањио за даљњих 6.694 становника или за 14,2%, иако је ово подручје хрватска власт, а тако и медији, прогласила као ‘јединствен пример мирне реинтеграције у хрватски корпус’. Међутим, пројекат суживота два већинска народа на овом подручју хрватског и српског и даље остаје отворен и нерешен, оптерећен низом виталних проблема, од привређивања и запошљавања, нормалног одржавања целокупног начина и културе живљења, до биолошке репродукције, због тензија и искрења интегралног национализма, који очито долазе од стране једног и другог етницитета”, наводи Ливада и објашњава да догађаји и тензије изазвани националистичком нетрпељивошћу у овој славонској субрегији и даље потичу и изазивају отворено питање прегрупације и хомогенизације етницитета.
“На овим нашим просторима још увек се ‘позивамо и одзивамо’ не цивилизацијски као човек – грађанин, односно људи-грађани, него по етничком коду”, закључује професор Ливада.
Он наводи да је спровођење актуелне, ревизионистичке политике у Хрватској, извор животне несигурности и неизвесности, али и “неверице у могућност суживота”. Ова појава није заобишла ни Источну Славонију, а подједнако погађа и Србе и Хрвате.
“Ови разлози присиљавају млађе нараштаје да потраже места и услове школовања и запошљавања изван ових простора. Осим тога, српско становништво се и данас стигматизује и талибански прогони забраном и срамоћењем ћириличног писма, заједничког културног наслеђа свих словенских народа, посебно хрватског, чија је историја у својој половини исписана ћириличним писмом босанчицом”, прецизира Ливада.
Хрвати се утростручили
Ливада наводи да је хрватско становништво према подацима из пописа становништва, у Источној Славонији расло знатно брже од укупног становништва и скоро се утростручило, што, како тврди, приближно одговара средње очекиваном расту за овако дугорочан период.
“Међутим, укупно српско становништво, уз континуирани раст све до 1971. године до када се оно повећало за нешто више од два и пол пута (базни индекс 1971 – 264,03), бележи значајне флуктуације у раздобљима 1971-1981, 1991-2001. и 2001-2011. године, када долази до његовог значајног смањења, односно оно се бројчано готово преполовило. Од 78.520 становника 1971. на 40.356 становника 2011. или за 38.164 становника односно за 48,60%, запажа Ливада.
Бројке и пописи
Према подацима с првог регуларног пописа становништва одржаног у Хрватској 1880. године, Хрвата је тада у овој регији било 120.396, односно чинили су 66,26% укупног становништва. Истовремено, Срба је тада било 29.739, односно 24,70%.
Међутим, већ на попису из 1900. Хрвата је било скоро па дупло мање. Од укупног броја становника који је тада износио 147. 729, Хрвата је било 52.652, а Срба 33.308.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719737/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-11-Progon-cirilice-u-Istocnoj-Slavoniji
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов “сан” у Горском котару
6. децембар 2018. у 05:53
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов “сан” у Горском котару
Према мишљењу професора Светозара Ливаде заснованог на опсежној анализи статистичких података становништва Хрватске од 1880. до 2011, територија Горског котара је класичан пример како је антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог државног режима била територијално свеобухватна, с главним циљем да се по сваку цену смањи број српског становништва на што је могуће нижи ниво.
Он ту тврдњу темељи и на чињеници да ово подручје није било захваћено ратом 1991. године, и да није претрпело директне последице оружаних сукоба, али и да су оне индиректне изгледа биле много опасније.
Иако се увидом у дугорочни развој становништва ове регије може закључити да број и Хрвата и Срба углавном стагнира, због чега се у посматраних 131 годину укупан број становника повећао за свега 6, 54 одсто, односно тек за 4. 695 људи, професор Ливада упозорава да је то значајније изражено код српског становништва, а узроци су најпре људски губици у Другом светском рату, а затим и догађаји током и после грађанског рата 1991-1995. године. Но, кренимо редом.
Усташки масакри
Према првом валидном попису становништва из 1880. године, било је 49.067 Хрвата (68,30 посто) и 22.173 Срба (30,87 одсто). Међутим, после првог послератног пописа из 1948. године број Срба се смањио на 19.379, односно 28,71 проценат, у односу на 70.49 одсто Хрвата. “Прво кризно раздобље су године Другог светског рата када је српско становништво било изложено ужасном масакру и претрпело велике губитке. На то указује податак о броју српског становништва према првом поратном попису 1948. године, када је бројило 19.379 становника, што је у односу на стање 1910. године мање 22 одсто или 5.432 становника. Код хрватског становништва постотак губитка је 4,61 одсто или 2.301 становник”, указује Ливада.
На следећем попису 1953. године, број Срба се незнатно увећао (било их је 20.146), да би од 1971. тај број константно падао да би их на попису из 2011, на крају било тек 5.986, односно 14,67 одсто.
Светозар Ливада сматра да је управо период познат као Хрватско пролеће и талас хрватског национализма највише утицао на почетак исељавања српског живља.
“Попис становништва из 1981. регистровао је 23,64 процената мање српског становништва или 4.073 становника, него што га је било 1971”, закључује овај стручњак.
Притисци и страх
Тако је Срба на попису из 1981. било 13.155, односно 22, 96 одсто, а десет година касније, уочи почетка грађанског рата укупно 13.317.
“Међутим, после 1991. године, српско је становништво претрпело још јачи ударац. Иако ово подручје није било захваћено грађанским ратом, за разлику од претходно анализираних регија, ипак се у њему снажно осећала антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог режима, па су многи појединци и породице српске припадности под притиском, због губитка посла, претњи и из страха исељавали, унутар и изван Хрватске. О томе говоре подаци из пописа 2001. и 2011, када је укупан број Срба сведен на 16,22, односно 14,67 процената”, наводи Ливада и поентира:
“Изражено у апсолутним бројевима, српски демографски корпус је изгубио у односу на стање 1991. године више од половине свог становништва, егзактно 7.331 душа или 55,09 одсто. У истом раздобљу хрватско становништво се смањило за 10,12 одсто. Ова регија је пример како је антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог државног режима била територијално свеобухватна, а по методама деловања прилагођена како ратним тако и мирнодопским условима. Његов главни циљ је био, како је и сам Туђман јавно говорио, да се смањи број српског становништва на што је могуће нижи ниво”, закључује овај стручњак.
О правим размерама егзодуса Срба у Хрватској можда је најбоље доћи посматрајући суноврат једног народа у градовима.
Стога се Ливада у свом истраживању бавио подацима из највећих градских средина по броју становника и неколико карактеристичних по броју становника до 1991. године. У наредних неколико наставака биће речи о променама структуре становништва у Загребу, Книну, Сплиту, Ријеци, Дубровнику, Вуковару, Дарувару…
Две трећине Хрвата
Светозар Ливада наводи да се у првих 40 година од када су обављани пописи становништва, од 1880, укупно становништво повећало за свега за 4.695 становника, што је испод нивоа просечне просте репродукције.
“Хрватско становништво има исти тренд, али на још нижем нивоу. Наиме, оно се повећало за само 1,64 процента или за 807 становника, док се српско становништво у истом периоду релативно највише повећало, тј. за 11,90 одсто или за 2.681 становника, што су, реално је претпоставити, новодосељени граничари. Што се тиче националног састава укупног становништва, оно је било стабилно у том раздобљу и кретало се у размери 2/3 хрватског наспрам 1/3 српског становништва.
Веза са Јадраном
Ова регија је део планинске Хрватске преко које пролазе саобраћајнице повезујући средишњу Хрватску са јадранском обалом. Позната је по обиљу природних лепота, река, језера и националном парку Рисњак.
“Горски котар је подручје специфично са становишта насељавања, распореда и типа насеља. Услови живота су сложени, због релативно мало обрадивих површина, климатских осцилација, нагиба тла и знатних шумских површина у приватном власништву. Пољопривреда и остале привредне делатности су релативно неразвијене, па је радно способно становништво, посебно школовање младих нараштаја, оријентисано према гравитационим подручјима приморских центара, што је један од разлога да је ово традиционално депопулационо подручје”, објашњава Ливада.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719842/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-12-Tudjmanov-san-u-Gorskom-kotaru
СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба
7. децембар 2018. у 04:26
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба
У до сада најсвеобухватнијој анализи података из свих досадашњих пописа становништва у Хрватској, професор Светозар Ливада је у књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011”, ту тезу оправдава аргументима – чињеницама добијеним из тих статистичких података. Ливада посебно упозорава на опасан тренд да су Срби, само у последњем грађанском рату, од 1991. до 1995, буквално истребљени из већих градова. То се, сматра он, најбоље може видети на примеру Загреба.
Набујали национализам
Главни град Хрватске увек је имао доминантно хрватско становништво које је 1880. године чинило чак 94 одсто.
– Заступљеност српског етникума у укупном становништву континуирано се благо повећавао од 2,09 одсто (1880) до 9,00 посто (1921), да би у периоду Краљевине Југославије бројчано растао, али релативно по заступљености у укупном становништву благо опадао – наводи Ливада у уводним напоменама и објашњава да је у Загребу 1991. српска заједница бројала 6,28 процената, а да је тај постотак највероватније био и већи.
– Многи Срби у то време изјашњавали су се као Југословени и статистички били сврставани међу ‘остале’ – истиче овај стручњак. Међутим, о размерама биолошког нестанка Срба у Загребу најбоље говоре резултати последња два пописа, из 2001. и 2011. године.
“Ти пописи сведоче о последицама грађанског рата, односно у конкретном случају у граду Загребу где је деловање владајуће структуре ХДЗ-ове власти захватио набујали интегрални национализам, директно уперен против припадника српске нације, с циљем њиховог етничког чишћења. Попис из 2001. године показује, да је од 44.384 Срба 1991, у граду Загребу, остало само 18.155, што је мање за 26.229 грађана, односно 59,09 процената”.
Према подацима пописа одржаног 10 година касније, 2011, показао је да се број грађана српске народности додатно смањио и то за 629 људи, односно за 3,46 одсто.
Градски прогнаници
Закључак је да се у односу на ситуацију утврђену пописом из 1991, број грађана српске народности у граду Загребу 2011. године смањио укупно за 26.858 особа или 60,51 одсто.
“То су, у ствари, исељени Срби, већином српски градски прогнаници, којима су отети завичај и имовина, и отежан, најчешће и онемогућен, повратак. Међутим, када говоримо о тачном броју исељених односно прогнаних српских грађана града Загреба, онда треба имати у виду и појаву тзв. мимикрије у различитим облицима”, запажа Ливада и закључује: “Хрватска метропола, актима мржње и етничким чишћењем је девалвирала своје урбано обелжје и дојучерашњи грађански кредо, отимала је сва добра другог и другачијег, некажњено, дајући на тај начин свој обол остваривању државотворне доктрине чисте националне државе.”
Методе застрашивања
Светозар Ливада истиче да су Срби протеривани из Загреба на разне, перфидне начине.
– Методе којима су се служили тзв. интегрални националисти за истеривање Срба из Загреба су биле веома различите и често перфидне. Најраспрострањенија је била отпуштање с посла, посредно или непосредно. То је узело масовне размере у неким делатностима, као што су: телевизија, штампа, администрација, полиција, школство и друго. Затим разни облици застрашивања на различите начине, од почињених убистава, до претњи путем телефона, етикетирање, често преко јавних гласила, лажних оптужби, попут оних да је реч о српским снајперистима. Једна од метода је била и говор мржње према Србима која је била видљива у медијима, на јавним местима, у хрватском Сабору… Следе отимање станарских права, све до насилног усељавања у станове српских грађана, преко исписивање графита на отвореним и затвореним просторима с порукама мржње и понижавања, који нису брисани, него често трајно остајали као својеврсни мементо за све генерације Срба. У целој овој злочиначкој работи значајну, каткад и пресудну, улогу одиграли су медији, посебно телевизија и штампао, који то не да нису осуђивали, него, рекли бисмо, често и подстрекивали. Након одузимања тла под ногама, односно основних претпоставки живљења, као што су запослење, стан и вера у могући саживот са суседима, шта је овако угроженим Србима друго преостало него да ‘беже главом без обзира’, било куда, само да спаСавају главу и негде потраже неко склониште и мир – закључује Светозар Ливада.
Прогон мањина
Сличну судбину као Срби из Загреба, али у нешто блажој форми, имали су и остали нехрватски етнитети који се у статистичким подацима воде у колони “остали”.
Њихов број се у периоду од 1991. до 2011, буквално преполовио и износи чак 46,12 процената. Мањине су се у Загребу увек кретале у распону од 3,44 процента на попису из 1880. године, до 18,97 одсто забележених на попису одржаном десет година касније. “Овај последњи релативно високи постотак осталих етникума у граду Загребу резултат је одређене политике аустријске царевине, која је била мултиетничка држава у којој су се свуда могли слободно кретати њени управљачи, високи чиновници и административни званичници, занатлије, трговци и др. мађарског, чешког, словенског, жидовског и иног порекла. Осим тога, у то време постојао је тренд, односно водила се политика мађаризације, па је Аустроугарска као мултиетничка држава организованло насељавала урбане центре својих покрајина”, појашњава Ливада.
Процват под Титом
Ливада истиче да је Загреб доживео процват током трајања заједничке државе СФРЈ: “Постао је највећи привредни, посебно индустријски центар у земљи Хрватској са 11 процената индустријског потенцијала целе државе, што се природно одразило и на развој становништва. Број становника досегао је до тада највиши ниво од преко 700.000. Просечан прираштај становника по једном десетогодишњем пописном раздобљу највећи је до тада (85.337 становника), што је четири пута више него у време Аустро-угарске и за више од једне десетине него за време Краљевине Југославије.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719935/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-13-Zagreb-ociscen-od-Srba
СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско
8. децембар 2018. у 04:25
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско
Лучки градић из староримског периода, познат по Диоклецијановој палати и цркви Светог Дује, Сплит је доживео експанзију тек после Другог светског рата, у време постојања СФРЈ.
Само у периоду од 1948. до 1991. овај град је учетворостручио своје становништво од 48.248 до 189.388 становника те 1991, и са природним прираштајем од 30.000 становника по једном десетогодишњем пописном раздобљу, што је 12 пута већи прираштај него у периоду док је Сплит био део Аустроугарске монархије.
Када је реч о етничком саставу, хрватско становништво је увек било заступљено са више од 90 процената и то у готово свим пописаним раздобљима. По овој чињеници, професор Светозар Ливада наводи да се одатле Сплит може назвати и “најхрватскијим градом” у целој Хрватској.
Промењена структура становништва
Према попису из 1880. Хрвата је у Сплиту било чак 98,27 процената, и мада се у каснијим пописима ова бројка смањује за неколико одсто, они су фактички само 1981. године били на нивоу испод 90 одсто, јер је на том попису забележено да их је 80,07 процената.
Када је реч о Србима, они су све до 1910. године били готово па симболично заступљени са мање од један одсто. На попису становништва из 1880, Срба у Сплиту је било тек 0,5 одсто, односно укупно 73 особе које су се тако изјасниле.
“Тек у периодима после, за време Краљевине Југославије, Срби су имали релативно већу заступљеност, са више од четири процента, па све до највеће заступљености од 5,58 одсто, колико је забележено на попису становништва из 1971. године. Остале етничке заједнице су такође мало заступљене у укупном становништву, а релативно највећу заступљеност су досегле 1910. са 14,93 одсто удела и 1981, са 15,11 одсто, што је резултат политике тада владајућих режима, односно снажног привредног раста и механичког прилива становништва у оквиру СФРЈ”, запажа Ливада.
Ипак, подаци из два последња пописа становништва, први из 2001, а други десет година касније – 2011, дакле у периоду самосталне Републике Хрватске, показују да је дошло до великих промена у етничкој структури становништва града Сплита у односу на стање какво је било 1991. г.
“Прво, драстично се смањује број Срба, најпре пописом 2001. за 65,07 процената или 5.526 сплитских грађана српске националности. Затим, пописом из 2011. Срба је додатно мање за 5,09 одсто или 433 српска грађанина.
Дакле, укупно смањење броја српских грађана у граду Сплиту, у односу на стање из 1991. године је 5.959 грађана српске националности, или 70,17 одсто. Овим квантитативним променама удео српске популације свео се од 4,48 одсто 1991. на 1,42 посто 2011. године, дакле приближно истом оном нивоу који су Срби имали у 19. веку”, истиче Ливада.
Нехуманост на делу
Сличну судбину српској групи, додаје Ливада, имале су и остале нехрватске групе. Њихов број се у односу на стање у 1991, двадесет година касније драстично смањио и то за 12.087 становника или за 74,30 процента, па се овим променама, удео осталих етничких група у Сплиту свео од 8,59 одсто 1991. на 3,26 посто 2001, односно на 2,35 процента 2011. године.
“Податак да се смањивање српског и становништва осталих мањинских етничких скупина наставило и у време између два последња пописа, говори да се политика етничког чишћења наставила и у мирнодопским условима. Истовремено, хрватско се становништво у последња два цензуса повећало за 8.594 становника или за 5,22 процента у односу на стање 1991. године.
Ова бројчана померања становништва, углавном су остваривана насилним путем, нарочито када су у питању мањинске етничке групе, посебно српска. Владајући ХДЗ је показао велики бруталитет према другом и другачијем, у конкретном случају према Србима, од којих неки превазилазе познате бруталитете, односно нехумане односе према људском бићу. Обављане су деложације, односно насилно исељавање Срба из станова, које су легално користили као носиоци станарског права, чиме су потврдили већ пословичну синтагму: “Нису се толико мрзели други и другачији ентитети, колико су се волела њихова отета добра.” Доста је Срба затварано на краће и дуже време у затворима, а највише у познатој казнионици “Лора”, што је било и “предмет неуспелог и недовршеног судског процеса”, истиче Ливада и изводи закључак да је Сплит актима мржње и етничким чишћењем девалвирао своје урбано обележје и дојучерашњи грађански кредо.
“Отимана су сва добра другог и другачијег, некажњено, дајући на тај начин свој допринос остваривању државотворне доктрине чисте националне државе”, прецизира Светозар Ливада.
Деложације, пребијања, пријаве
Према тврдњама неких невладиних организација које су се бавиле случајевима деложација Срба из Сплита, на почетку је за тај посао била задужена јединица ХОС “Рафаел витез Бобан”, која је у то време била паравојна форамација профашистичке Хрватске странке права, а име је добила по нацистичком команданту из Другог светског рата. Ова групација је посебно била активна у Улици Руђера Бошковића, у којој су скоро сви станови били у власништву ЈНА, а у којој се данас налази и споменик подигнут у част ове јединице. Када су иселили Србе, кренуло је и исељавање Хрвата Тончи Мајић, председник Далматинског комитета за људска права је тих деведесетих био најактивнији у заштити Срба, због чега је и брутално претучен. Немогуће је тачно рећи колико је српских породица тада избачено, а Жупанијском суду у Сплиту је поднето 330 казнених пријава због нелегалног исељења. Процене су ипак, да је тај број најмање три пута већи.
Затвор “Лора”
Некадашња војна касарна током рата, па све до 1997. била је претворена у војни затвор у који су довођени ратни заробљеници и из Хрватске, али и из Босне и Херцеговине, као и мештани села око Сплита. Кроз логор је прошло 1.005 регистрованих затвореника, а били су изложени стравичној психофизичкој тортури. Према сведочењима преживелих, затвор “Лора” сматран за један од најужаснијих логора на простору бивше Југославије током ратова.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720130/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-14-U-Splitu-oteto-sve-srpsko
СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (15): Етничко чишћење Ријеке
10. децембар 2018. у 06:13
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (15): Безумље у Ријеци
Баш као и у Сплиту, и у Ријеци је број Срба до 1900. године био мањи од једног процента. Као град и лука, Ријека је свој процват доживела тек после Другог светског рата, са настанком СФРЈ, када је дошло до убрзане индустријализације.
То је био и основни разлог да се број становника увећа за чак шест пута у односу на попис 1880. године. Када је реч о етничкој структури становништва, и у овом приморском граду Хрвати су у великој већини и посматрајући пописе до 1991. бројали 72 процента од укупне популације.
Међутим, професор Светозар Ливада запажа да то није увек било тако, и да су Хрвати све до после Другог светског рата у неким периодима били чак и у мањини у односу на укупан број становника. Статистички гледано, Хрвати су све до 1890. били већински живаљ са 97,14 одсто у укупном броју становника, да би се на попису из 1900. установило да их је скоро, па дупло мање, односно 48,16 посто. На попису одржаном десет година касније, тај број се још више смањио и био је 40,94 процента. Удео повећања нехрватског становништва се тако са 2,43 одсто, колико их је забележено 1890, увећао на 51,53 одсто 1900, а 58,47 одсто 1910. године
.
Дуплирани становници
Хрвата је те 1880. године било 29.536, са тек 53 Србина у граду. Међутим, број становника Ријеке се само 12 година касније буквално дуплира, па је тако нарастао на 53,230 становника, од чега 25.638 Хрвата, 163 Срба, а остало становништво су чинили махом Италијани.
Број Хрвата је наставио да пада, па је на попису из 1910. њихов број доживео свој историјски минимум у односу на посматрани период од 131 године. Те 1910. је забележено да је у Ријеци, Хрвата било 40,94 одсто у односу на укупно становништво.
– Сасвим реално је претпоставити да се то увећано нехрватско становништво састојало, претежно или искључиво, од држављана Аустроугарске. За време СФРЈ, непосредно после Другог светског рата, дошло је до великог, претежно добровољног исељавања италијанског становништва, а затим Ријека почиње да се индустријски развија, што је утицало и на развој становништва, које се, 1991. године, повећало око 2,5 пута. Хрватско је становништво повратило свој већински статус, па је у том периоду његов просечан удео више од 72 процента – наводи Ливада.
Када је реч о српском живљу, оно је, све до 1910. године било испод једног процента у укупно броју становника Ријеке. То се драстично мења тек са настанком СФРЈ, да би свој максимум досегао од 11,25 процента и са уделом од 18.891 становника.
Када је реч о уделу српског становништва у укупном броју становника Ријеке, Срба је све до 1910. године, био симболичан број: испод један одсто, да би се после, у оквиру СФРЈ, од 1948. године па надаље, тај удео стално повећавао, да би 1991. досегао максимум од 11,25 процената или 18.891 становника српске националности.
Када је реч о српско-хрватским односима, демографска структура града Ријеке је 1991. била следећа: Хрвати 69,76 процената, Срби 11,25 одсто.
– Ова демографска слика, као уосталом и у готово свим раздобљима у прошлости, пример је једног мултиетничког града, са свим позитивним својствима и карактеристикама, које мултиетничност са собом повлачи: толерантност, међусобно уважавање, урбано резоновање и понашање, заједнички интерес, солидарност…, што ствара један посебан “специфичан менталитет целокупног становништва” – истиче Ливада.
Према његовим речима, током и по завршетку последњег рата, Срби из Ријеке су прогањани на најразличитије начине, а пре свега застрашивањем и претњама, али и угрожавањем и одузимањем станарског права.
– Ови су подаци илустрација безумља, које је захватило не само судбину новопридошлих, него и судбину оних других и другачијих, којима је Ријека била завичајно родно место. Пример Ријеке, у којој ХДЗ никада није био на власти, говори о снази, утицају и свеобухватности тзв. интегралног национализма централних власти са доминацијом ХДЗ као ковача грађанске стране рата. Уједно је то пораз локалне управе на челу са СДП, која није штитила стремљења, интересе, користи и потребе градског становништва у целини – закључује овај стручњак анализу статистичких података у Ријеци.
Драстичне промене
Последња два пописа становништва спроведена 2001. и 2011, показују да се демографска слика Ријеке драстично променила у односу на 1991.
Укупно становништво је смањено за нешто мање од једне четвртине, односно за 39.340 становника или 23,41 процента. Хрватско становништво је смањено за 11.042 становника или 9,41 одсто, а српско за нешто више од половине, односно за 10.445 или 55,29 посто. Смањен је проценат и осталих етничких група и то за више од дупло, па их је мање за 17.853 становника или 55,97 процената. Садашња демографска слика, односно етничка структура становништва града Ријеке је следећа: Хрвати 82,52 одсто, Срби 6,57 посто, “остали” 10,92 процента. “Оно што је очигледно из наведених података јесте чињеница, да је од 1991. до 2001, затим и до 2011. године извршено етничко чишћење нехрватског становништва, посебно драстично Срба и припадника осталих етничких скупина, међу којима вероватно Италијани чине већину”, наводи Ливада.
Италијана све мање
Када је реч о осталим етничким групама, италијанска је имала примат све до 1948. када се на попису тако изјаснило чак 43,37 одсто укупних становника Ријеке. Али, у свим каснијим пописима становништва, број Италијана се континуирано смањује, све до нивоа од 18,99 процената, колико их је забележено 1991.
“То је време оптације, када су се Италијани масовно исељавали у Италију”, објашњава Ливада.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720279/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-15-Bezumlje-u-Rijeci
СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином
11. децембар 2018. у 04:17
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином
Осијек, један од кључних славонских градова, увек је био пример традиционалног мултиетничког града у чијем је саставу увек у значајном обиму било заступљено становништво различитих ентитета, чији је удео у укупном броју, у неким периодима био чак и изнад 60 процената.
У књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880 – 2011”, професор Светозар Ливада анализирајући статистичке податке добијене на пописима становништва у последњих 130 година, наводи да су се највеће промене у етничкој структури становништва Осијека догодиле од 1890. до 1910. када су се масовно досељавале нехрватске етничке групе: Аустријанци, Немци и Мађари.
– Разне етничке групе су постале већинско становништво града 1990. године са 64,94 процента, да би се тај проценат смањио на 54,23 одсто десет година касније. Ако томе прибројимо Србе, као нехрватско становништво које је 1900. бројало, 6,72 одсто, а 1910, односно десет година касније 7,6 одсто становништва Осијека, онда је то огромна већина нехрватског становништва од чак 71,66 процената 1900, односно 61,88 одсто 1910. године – наводи Ливада.
Праве последице рата
Хрвата је у Осијеку, на попису из 1880. било 15.718, Срба 1.667, а припадника осталих заједница 2.424. Међутим, само десет година касније етнички састав се драстично мења, па је Хрвата 7. 586, Срба 1.798, а “осталих” чак 17. 385. Оваква етничка ситуација се потпуно променила после слома Аустроугарске монархије и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије.
У том периоду хрватско становништво постаје већинско са уделом од чак 75 процената. Срба је тада 14, 58 одсто, а свих осталих етничких заједница тек око десет одсто. По завршетку Другог светског рата, у некада заједничкој СФРЈ, и Осијек је осетио све благодети брзог и динамичног развоја, посебно индустрије.
То је допринело и да се број становника многоструко увећа.
Посматрајући број становника у периоду од 1948. до 1991. број мештана Осијека се буквално удвостручио. Хрвата је на том првом попису становништва после Другог светског рата било 38. 622, Срба 6.144, а осталих 4.271.
– Динамика етничке структуре у истом раздобљу показује да се повећао удео разних нехрватских етничких група у укупном становништву града за више од 5 процената, односно од 8,71 одсто на 13,86 посто, затим Срба, и то за нешто мање од 3 процената, од 12,53 одсто на 15,26 одсто, док се удео већинског хрватског становништва смањио за нешто мање од 8 одсто – наводи Ливада.
Према речима овог стручњака, пописи становништва из 2001. и 2011. показују праве последице “хрватског интегралног национализма” после грађанског рата.
Окидач прогона
– У првом налету до 2001. прогнано је, односно протерано, 10.813 грађана Осијека српске народности или 67,64 процента од броја из претходног пописа (1991), да би се тај број у попису 2011. смањио за 1.579 Срба – повратника, па је тако укупан број прогнаних Срба 9.234 или 54,82 одсто. Слично, али још драстичније, страдале су и остале мањинске етничке групе. Њих се у првом налету до 2001. одселило, односно прогнано 8.802 или 60,61 одсто, а у другом налету: од 2001. до 2011. прогнано је нових 1.169 припадника ових група, што укупно чини 9.971 или 68,66 одсто. У истом периоду се повећао број већинског хрватског становништва за 22.492 становника, тако да се његов удео у укупном становништву града увећао од 70,88 на 89,54 процента – наглашава Ливада.
Он као својеврстан “окидач” прогона нехрватског становништва у Осијеку апострофира убиство Јосипа Рахела Кира, начелника локалне полиције.
– Кир је био познат по томе што је заговарао мирољубиво решавање међунационалних конфликата, а његово убиство су припремили и извршили екстремни ХДЗ-ови националисти 1991. године и то је био наговештај крвавог обрачуна са Србима, што се и обистинило у каснијим догађајима. Те догађаје открива суђење Бранимиру Главашу, једном од оснивача ХДЗ и заповеднику одбране града Осијека, из којега се може схватити шта значи етничко чишћење, репресија, вандалско мучење, тровање соном киселином, пуцање кроз главу и бацање у Драву завезаних руку са селотејпом преко устију – прецизира Светозар Ливада и уместо закључка, читаоцима нуди једно своје размишљање:
– Пошто се културе прожимају, ранија односно већ традиционална мултиетничност овог града, ударила је темеље будућим грађанским вредностима, које су, како су то показали резултати последња два цензуса, нажалост, озбиљно угрожене. Шта више, они су показали да се националистичка и нетолерантна политика према ‘другом и другачијем’ наставља и у времену далеко после рата, па се оправдано поставља питање: До када ће то трајати? – закључује професор Ливада.
Главашеви злочини
Злочини над Србима у Осијеку и околини су се дешавали у периоду 1991-1992, када је страдало више стотина углавном цивила. Средином јануара 1991, из јединица резервног састава МУП Осијек, формирана је “Бранмирова осјечка бојна (БОБ), којом је командовао Бранимир Главаш, тада начелник Секретаријата за Народну одбрану. Према изјавама многих сведока, Главаш је захваљујући припадницима ове јединице био господар живота и смрти у Осијеку и околини, јер су под његовом командом организована не само бројна убиства, већ и киднаповања, застрашивања, малтретирања, уцене, пљачке, отимање станова… О свему томе су сведочили и бивши припадници БОБ-а.
Главашу се у неколико наврата судило, у једном тренутку и правоснажно је био осуђен на десет година затвора, међутим, одлуком Уставног суда Хрватске из 2015, укинута је пресуда Врховног и Жупанијског суда у Загребу, па му се поново суди за злочине над Србима 1991. и 1992, а он и његови адвокати увелико туже све политичаре и новинаре који га називају “ратним злочинцем”.
Убиство Кира
Према доступним подацима, радикалном крилу ХДЗ никако није одговарао начелник полиције који није желео рат и прогон Срба из Осијека. Због тога су челници ХДЗ из овог града осмислили план убиста Јосипа Рахела Кира. Егзекуција је извршена 29. јуна у Новој Тењи, поред Осијека, када су убијена и два посланика у градском Већу: Горан Зобунџија и Милан Кнежевић, а Мирко Тубић је рањен. За овај злочин се од почетка сумњичио хрватски полицајац Антун Гудељ, али му никада није суђено, већ је побегао и скривао се у Аустралији.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720463/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-16-Trovanje-sonom-kiselinom
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по слици националиста
12. децембар 2018. у 04:39
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по мери националиста
Историјски и туристички драгуљ Јадрана, Дубровник је један од најлепших приморских градова Европе који је уврштен у Попис светске баштине УНЕСКО. У својој новијој историји, тачније у периоду од последњих 130 година, овај град је са убедљиво већинским хрватским живљем, мада је било периода, када су остале етничке заједнице учествовале у далеко већем проценту него данас.
Према анализи професора Светозара Ливаде који се бавио истраживањем пописа становништва, од првог, одржаног 1880. до последњег из 2011. године, становништво Дубровника се развијало веома успорено, са просечним годишњим прираштајем од свега 2,5 процената. До већег повећања броја становника дошло је за време аустроугарске владавине, а затим и успостављања Краљевине Југославије.
Ливада наглашава да ова неуједначеност раста укупног становништва прати и поједине категорије становништва, напомињући да је раст српског становништва био нешто бржи од раста хрватског становништва у периоду СФРЈ.
– Међутим, остале етничке групе су јако варирале у појединим пописним периодима. Тако у периоду Аустроугарске монархије бележе пораст више од 40 пута и са уделом од 25,35 посто у укупном становништву значајно мењају етничку структуру становништва града. Према попису 1910. године та је структура била следећа: удео Хрвата 69,50 одсто, удео осталих етничких скупина 25,35 одсто, удео Срба 5,14 одсто. Не располажемо подацима о структури категорије “остали”, али претпостављамо да се ради углавном о Аустријанцима, Немцима, Мађарима и Жидовима, уз још неке друге етничке групе. Може се рећи да је тада Дубровник био прави мултиетнички град, мада је он то остао и 1991, али са двоструко мање осталих етничких група (13,81 одсто) и са скоро двоструко више Срба (8,73 одсто), док се број Хрвата повећао око три и по пута (77,46 одсто) – запажа Ливада.
Неутврђен број жртава
Када је реч о проценту Срба у укупном броју становника Дубровника, он се увек кретао око 6,5 процената. Ливада запажа да је велики пад у броју Срба забележен је на првом послератном попису из 1948. године.
– Наиме, према попису 1931. Срба је било 2.003 или 10,67 одсто, а према прелиминарним подацима из 1941. њих је било 2.202 или 9,10 одсто. Попис 1948. бележи пад броја Срба у Дубровнику за 26 процената или 521 српског грађанина у односу на стање из 1931. године, а према пројектованом стању из 1941. пад броја Срба је још већи и износи 720 српских грађана или 32,70 процената. Ово је директно повезано са геноцидном политиком тада владајућег усташког режима Анте Павелића и његових “повереника” за поједина подручја, а у Дубровнику то је био усташки стожерник Иво Ројница. Тачан број жртава Срба, Јевреја, Рома и других никада није истражен и утврђен, а снимљен је и филм о зверствима и мучењима цивила у то време – наводи Ливада.
Већи проценат Срба у укупном становништву Дубровника бележи се тек у периоду после Другог светског рата, а максимум је досегао 1961. и 1971. када су чинили 10, односно 10,52 процента. Ливада наглашава да се број Срба драстично смањио и током и по завршетку грађанског рата 1991-1995, а као разлоге наводи и гранатирање Дубровника од стране тадашње ЈНА. Све је на крају за резултат имало чињеницу да се број Срба у овом граду драстично смањио.
“Прво, укупно становништво се 2001, у односу на предратно стање (1991), смањило за више од 38 процената, да би се након даљних десет година (2011) донекле опоравило и тај се губитак смањио на око 14 посто. Исти тренд је имало и већинско хрватско становништво, с тим да се оно 2011. вратило на свој предратни ниво и сада представља 90,34 процента укупног становништва града.”
Ливада истиче и да тај тренд важи и за Србе, али је он далеко драстичнији.
Бивши грађани
“Тако се према стању 1991. број Срба смањио 2001. за више од 71 проценат, тј. од 4.342 на 1.232 становника и свој удео у укупном становништву смањио од 8,73% (1991) на 4,05% (2001), а пописом 2011. стање се даље погоршало, тако да се њихов удео свео на 2,73 одсто. Дакле, из града Дубровника се иселило, односно прогнано је 3.178 грађана Срба.”
Ливада наводи да су сличну судбину доживеле и остале етничке групе, чији се удео у укупном становништву свео од 13,81 одсто 1991. на 9,29 одсто 2001, односно на 6,93 процента 2011. године.
“Дакле иселило се, односно прогнано је, око 3.912 припадника разних етничких група из Дубровника. Заједно са прогнаним Србима то чини масу од 7.090 сада бивших грађана Дубровника.”
Отуда професор Ливада закључује да су последња два пописа становништва у Хрватској, показала да је у Дубровнику драстично промењена демографска слика, те да је овај град “почео постепено губити своје традиционално обележје мултиетничности и претварати се све више у чисти хрватски град, према ‘слици и прилици’ наших вајних националиста и домољуба. За Дубровник је то најтрагичније, као стари и некада мирни и узорни мултиетнички урбани агломерат.
– Како нисмо имали грађанске револуције, него два грађанска рата, ни у Дубровнику нисмо, као племенска заједница, још могли изаћи из њихових последица – закључује професор Светозар Ливада.
Злочини из Другог светског рата
Према подацима из књиге др Драгослава Страњаковића “Највећи злочини садашњице: (Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској 1941-1945)”, у Дубровнику је све до 1. јула 1941. било мирно, а тог дана усташе су из дубровачког затвора извеле деветорицу Срба међу којима и јереја Васила Ковачина, пароха из Метковића и Марка Поповића, учитеља. Побили су их дан касније на Рудинама код Стона, а претходно су их међусобно везали жицом и почели да им ломе руке, ноге, вилице користећи се крамповима, лопатама и чекићима.
Истовремено, једна група младих Дубровчана је 1. јула отишла у Требиње и 1. јула убила већи број, махом виђенијих Срба тог места. О томе је сведочио тамошњи свештеник Владимир Поповић.
“Првога јула у шест сати изјутра одјекнули су први пуцњи и врели меци убили су на кућном прагу Васа Бабића, Влада Н. Поповића, Милоша Брковића, Властимира Паликућу, Гаврила Ковачевића, Радована Лечића, Шћепа Ђурића, Душана Ногулића, и Илију Бабића.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720561/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-17-Dubrovnik-po-meri-nacionalista
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар подељен град
13. децембар 2018. у 06:16
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар – подељен град
Вуковар је од вајкада словио као мултиетнички град са становништвом прошараним различитим етничким групама где су Хрвати и Срби углавном чинили већину.
Према резултатима пописа из 1880. у Вуковару је живело 8.741 становник, од којих 6.422 Хрвата и 1.634 Срба. Сто година касније, овај град је бројао 33.649 људи, међу којима 12.760 Хрвата и 8.177 Срба.
Тај попис из 1981, последњи је “регуларан”, јер онај одржан 1991. многи доводе у питање због нараслог национализма. Према резултатима пописа из те године од укупно 44.639 становника, у Вуковару је живело 21.065 Хрвата и 14.425 Срба.
Нарушени добри односи
У истраживању Светозара Ливаде у књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011”, оно што прожима етничке структуре становништва града Вуковара током трајања Краљевине Југославије, а затим и СФРЈ је “мултиетничност становништва, са свим његовим позитивним обележјима”.
– То су толеранција и међусобно уважавање, заједништво и миран суживот, неговање грађанских вредности, пре свега, прихватање “другог и другачијег”, прожимање различитих култура и друго. То је нарочито долазило до изражаја за време економског и друштвеног просперитета у бившој заједничкој држави, што потврђују и нека социолошка истраживања из тог времена – наводи Ливада и додаје да су ти односи нарушени најпре током Другог светског рата, у периоду када је Вуковар био део Независне државе Хрватске, а српско, јеврејско и ромско становништво града Вуковара доживело велико страдање.
– Нажалост ни те жртве нису пребројане, али им је подигнут споменик на месту страдања у Дудику, који је у овом грађанском рату оскрнављен већим жаром него што је тугом сродника и народа подигнут – истиче овај аутор и посебно се осврће на период последњег грађанског рата 1991-1995.
Најтежи дани у историји
– У другом грађанском рату на овим просторима, након пуних 50 година, Вуковар ће доживети најтеже дане своје дуге историје. Пипци подивљалог национализма допрли су најпре баш на вуковарско подручје и у сам Вуковар. Српско становништво у Вуковару, непосредно пред и по избијању рата било је изложено шиканирању и малтретирању, па чак и убијању, па је одређен број тада и напустио Вуковар. Неки виновници тих догађања недавно су и судски процесуирани – наводи Ливада и прецизира да су уз хрватске националисте, томе допринеле и борбе ЈНА да по сваку цену освоје овај град.
Последица ратних дејстава у Вуковару је промена демографије, а опипљиви докази се могу пронаћи у два последња пописа становништва у Хрватској. Ливада истиче да ти пописи најпре показују да је дошло до смањења укупног броја становника. У односу на стање последњег пописа непосредно пред почетак рата 1991, број становника је мањи за више од 32 посто колико је показао попис из 2001. до 38 одсто на попису одржаном 10 година касније. Вуковар је 1991. бројао 44.639 становника, да би их 2001. било 14.513, а 2011, 16.956 житеља мање.
– По категоријама становништва: Хрвата је мање 2001, преко 18,58 процената, или бројчано за 3.913 људи, а 2011. за 24,60 одсто или бројчано за 5.184 житеља хрватске националности. Срба је у том посматраном периоду мање за 30,64 процента, или бројчано за 4.419 житеља, а 2011. године за 33,10 посто или бројчано за 4.771 људи – прецизира Ливада и додаје да је 2001. мање и припадника осталих етничких група и то за 32,44 процента, односно за 6.181, да би та бројка 2011. била још драматичнија, чак 76,52 одсто или за 7.001 људи.
Тешка голгота
– Наведени демографски мањкови нису до краја истражени, тако да остаје непознато колико је становника смртно страдало (осим неких парцијалних података), колико је рањено и остало инвалиди, колико их је нестало, колико је становника отерано у логоре и мучено, колико је становника исељено односно прогнано, поготово, не аналитички по категоријама становништва (нпр. и оно што се делимично зна, односи се, углавном, на хрватско становништво, о жртвама српског становништва у Хрватској, па ни у Вуковару, нигде не постоје целовити и систематизовани подаци) – сматра Ливада и на крају извлачи закључак.
– Искуство и голгота Вуковара, традиционалног мултиетничког града, тешки су и претешки, здравом разуму непојмљиви, али нажалост у нашој стварности могући. Толико много најтежих и највећих бруталности претрпело је становништво Вуковара. Није ли то коб нашег непредвидивог примитивног виолентног менталитета? Које само историја може променити? Демографски подаци су показали да се тзв. интегрални хрватски национализам и даље одржава, јер ‘подразумева власт као инстанцу врховне истине’, и може нестати само ако га власт престане наметати као политику, а та је политика у ствари један облик насиља, јер проповеда да је тзв. интегрални национализам једини начин остваривања националног идентитета – закључује професор Светозар Ливада.
Етнички инжењеринг
Ливада истиче да се етничка структура становништва у периоду од 130 година има карактеристику “значајне флуктуације”. “Тако за време Аустро-угарске монархије хрватско становништво се смањило за чак 35,77 процената, а српско за 8,20 одсто, док су се остале етничке групе повећале за чак 6,9 пута. Етничка структура становништва 1910. града Вуковара била је: Хрвати 39,82 одсто, Срби 14,48 посто, остали (или Аустро-угари и др.) 45,70 процената. Први пут Хрвати су постали мањинско становништво. Ово је пример како се демографска слика неког ентитета мења ‘мирним’ путем (без ‘рата спаљене земље’), механичким приливом становништва или такозваним ‘хуманим етничким инжињерингом’, на основи владајуће државне (и демографске) политике”, истиче Ливада.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720630/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-18-Vukovar-podeljen-grad
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (19): Из Книна протерани и убијени
14. децембар 2018. у 03:46
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (19): Карловцу измењен лични опис
Карловац је увек важио за економски, политички и културни центар Кордуна. Становништво овог града се у значајнијој мери увећало тек после Другог светског рата, када је и значајније промењена етничка слика становништва, па су Срби са 24,22 процента учествовали у укупном броју становника. У књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011”, професор Светозар Ливада наводи да је до 1991. године у граду било 64,22 одсто Хрвата и 11,56 посто “осталих”, махом оних који су се у СФРЈ изјашњавали као Југословени.
Отимање станова
– Становништво града Карловца се у периоду од 1948. до 1991. више него удвостручило. То је директно повезано са економским, посебно индустријским напретком града, који је постао значајно индустријско-регионално средиште, са неколико познатих фабрика софистицираних производа. Уз то, град је постао значајан административно-политички центар, не само регије Кордуна, него знатно шире од тадашње Републике Хрватске. Уз такав статус, у граду су се развиле и бројне инфраструктурне институције. Растао је број школа, здравствених и културних установа, трговина, занатских радњи, војних установа, војних гарнизона – наводи Ливада и објашњава да су у категорији “Југословена” махом били “колебљиви Срби”, односно људи из мешовитих бракова, али и да је већи прилив нехрвата допринео и чињеници да је Карловац важио за средину у којој је био миран суживот свих нација, као и толеранција између различитих етничких група, а посебно Хрвата и Срба.
– Међутим, грађански рат све ове тековине мирног и просперитетног живота стравично прекида у једном трену. ХДЗ-ова власт у Карловцу је отимала станарска права Србима у граду и приградским насељима, пљачкала српске имовину, насељавала колонизоване Хрвата, жртве исте матрице рата, минирала познате православне цркве, која је преживела и злогласни усташки режим за време Другог светског рата, и разне друге пакости према својим српским суграђанима (претњама, застрашивањем, графитима и др) – наводи Ливада.
Националистичка политика
О резултатима такве политике најбоље сведоче подаци добијени на пописима становништва одржаним 2001. и 2011. године.
Према тим подацима, број Срба се 2011. у односу на 1991. смањио за чак 10.069 становника, односно за 69,30 процената. Истоветна судбина је задесила и остале етничке групе, па се њихов број смањио за 4.832 становника, или за 69,65 одсто. У истом периоду хрватско становништво се увећало за 10.607 становника или за 27,5 посто.
“Етнички састав становништва града Карловца који се формирао 2011. године је следећи: Хрвати 88,21 процената, Срби 8,01 одсто, и остали етникуми 3,78 посто. Од броја исељених односно прогнаних Срба из Карловца 2001. (10.607), вратило се према попису 2011. тек 365, или 3,44 посто, док попис није регистровао нити један повратак припадника осталих етничких група. Управо супротно, њихов се укупан број и више смањио између два пописа, што очигледно говори о томе да се националистичка политика хрватских власти и даље наставља, али у другој форми, иако нас од свршетка рата дели више од 20 година”, наводи Ливада и закључује да и Карловац припада оној групи градова у Хрватској у којој се предратни епитет традиционалне мултиетничности, озбиљно “уздрмао и угрозио” захваљујући постојећој политици хрватских власти.
Злочин на Коранском мосту
На Коранском мосту, 21. септембра 1991, припадници Збора народне гарде су заробили 25 припадника резервног састава ЈНА, а свирепо убили 13 заробљеника. Злочин се одиграо око 19 часова, када су припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске и ЗНГ зауставили два камиона са припадницима ЈНА, који су превозили војнике редовног и резервног састава ЈНА из касарне Мекушије у касарну Лоргориште. Тада је заробљено 25 припадника ЈНА, а њих 17 је одмах одведено са моста. Осталима је наређено да легну на асфалт и руке ставе на потиљак. Тада је уследило иживљавање. Када се заставник ЈНА Никола Бабић побунио против толиког малтретирања, један припадник ЗНГ га је заклао, а затим је почео крвави пир и према другима. Наређено им је да се поређају поред ограде на мосту и отворили су ватру. Прво им је пуцано у ноге, а онда, док су лежали на земљи, убијани су угавном клањем ножевима. Тројица припадника ЈНА је успело да се спасе тако што су скочили са моста. За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу у мају 1992. године подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац. Међутим, процес против њега је вођен све до 2012. када га је на поновљеном суђењу, Врховни суд Хрватске осудио на четири године затвора.
Приликом одлучивања о казни, суд је применио одредбе о законском ублажавању казне узевши оптуженом као значајну олакшавајућу околност проток времена од чињења дела, што је утицало на “оптужеников живот, породичне и друштвене односе и професионалну каријеру, па и здравље”.
Убиство породице Рокнић
Један од првих злочина који је извршен над Србима Карловца је убиство породице Рокнић од 5. октобра 1991. Припадници тадашњег Збора народне гарде упали су у кућу Србина Марка Рокнића и убили њега, његову сестру Драгицу Нинковић и кћерку Данијелу Рокнић (14). Преживели су Маркова супруга Бранка и њихов син Ненад Рокнић (рођ. 1975) и рођака Ана Гојак.
Рокнићи су били мешовита српско-хрватска породица и њихов брак је био пример доброг слагања и националне толеранције. Када је почео рат у Хрватској на наговор оца Марка, Ненад и Данијела су почели да пишу дневник и увече су то читали пред родитељима. Када је у близини њих једна кућа власништво Србина била запаљена, Данијела је написала у дневник како је јако уплашена. А на дан пре убиства записала је следеће: “Волила бих да сам се родила у неко друго вријеме и на неком другом мјесту. Пред очима су ми само мртвачке главе!” (4. 10. 1991) Због овог злочина, карловачка полиција је тек 19 година касније ухапсила једног од припадника Зенги и Рокнићевог комшију, Жељка Гојака. Он је пресудом Врховног суда Хрватске осуђен на девет година затвора, мада је према важим законима Хрватске, за овакав злочин прописана казна од најмање 20 година затвора.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720776/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-19-Karlovcu-izmenjen-licni-opis
Сутра – Затирање Срба у Хрватској (20): Одмазда над Книном
15. децембар 2018. у 04:54
Војислав Ананић
Затирање Срба у Хрватској (20): Одмазда над Книном
Главни град неславно окончане Републике Српске Крајине, Книн, за последњих 110 година увећан је за више од девет пута.
Према анализи статистичких података из пописа становништва од 1880. до 1991, професор Светозар Ливада је дошао до егзактних података о демографским променама у Хрватској за последњих 130 година. Када је реч о Книну, хрватско становништво се увећало за око два пута, а истовремено српско – за више од 22 пута.
Демографска кретања
– Ово је значајно утицало на промену етничке структуре: удео хрватског становништва од 65,46 процената 1880. свео се на 13,46 одсто1991, а српског становништва у истом периоду од 34,23, попео се на 80,02 посто, док су остале етничке групе повећале свој удео од 0,3 на 6,52 процента – наводи Ливада.
У пракси, те 1880. године у Книну је било укупно 1.271 становник, од чега 832 Хрвата и 435 Срба. Према првом попису одржаном после Другог светског рата, Книн је броја 2.763 становника, од чега 1.250 Хрвата и 1.400 Срба. Међутим, само пет година касније, на попису одржаном 1953. у граду је укупно 3.542 људи, од чега 1.671 Хрват и скоро дупло више Срба – 3.064.
Ливада напомиње да се права слика кретања становништва добија тек диференцираним приступом према појединим државно-правним режимима у којима се вршио попис.
– Тако за време владавине Аустроугарске становништво потпуно стагнира, а етничка структура се одржава на приближно истом нивоу (Хрвати више од 50 одсто, а Срби више од 30 посто). Једино се релативно знатно повећава број припадника осталих етничких група, чији се удео од 0,31 проценат повећао на крају овог периода 1910. на 12,99 одсто (1990. је износио 15,20 посто) – наводи Ливада и додаје да се тренд успореног развоја становништва наставља и током Краљевине Југославије, да би се у време постојања СФРЈ укупно становништво Книна увећало за 4,5 пута, од чега хрватско за једну трећину, а српско и осталих етничких група за чак седам пута.
Међутим, последња два пописа становништва у Хрватској, први из 2001, а други одржан 2011, показују праве резултате војно-полицијске акције “Олуја” из августа 1995.
Лажни позиви
Укупно становништво се, према стању последњег, предратног пописа 1991. године, привремено смањило 2001. године за око 10 одсто, да би се према резултатима наредног пописа из 2011. повећало за око једну четвртину. Међутим, до највећих промена долази у етничкој структури становника. Наиме, хрватско становништво се увећава најпре 2001. за око шест пута, а потом 2011. за око седам пута, или у апсолутном броју од 1.660 на 11.612 хрватских становника. Код српског становништва је регистрован потпуно обрнути ток. Оно се драстично смањило за нешто мање од 90 процената 2001. године, да би 2011. тај мањак био нешто мањи – 64 процента и то због 2.382 Срба – повратника. Остале етничке групе су се смањиле за око 70 процената – наводи Ливада.
Према попису из 2011. године Книн је бројао 15.407 становника, од чега је Хрвата било 11.612, а Срба 3.551. Ливада нуди објашњење за овакву, драстичну диспропорцију становништва. По њему, и Книн и околина доживели су класичну одмазду због чињенице да је то био главни град Републике Српске Крајине.
– На ово подручје је дошло до највећег досељавања колонизованих Хрвата из Босне и увлашћивања у поседе прогнаних Срба, иако они нису били формално-правно депоседирани. Из података пописа се може још ишчитати да се вратило тек око 27 процената прогнаних Срба и поред свих ‘позива и напора’ хрватских власти да се прогнани Срби врате у завичај. Међутим, чини се, да као што је био лажан позив Туђмана непосредно пре ‘Олује’ да Срби не напуштају своје домове, јер им се неће ништа десити, тако је данас лажан и овај позив, рекли бисмо редак и стидљив, хрватских власти да се избегли Срби врате у свој завичај – наглашава Ливада.
Ексхумирани цивили
Одмазда је, тврди Ливада позивајући се на расположиве податке, за последицу имала убиство 301 српског цивила који су ексхумирани 2001, на книнском гробљу, као и 8.698 прогнаних, а готово целокупна њихова имовина је уништена и запоседнута.
Анатема колективне кривице
О томе да Срби нису више добродошли у Книн и околину, за Светозара Ливаду најбољи доказ су послератни инциденти: од разбијања стакала на српским објектима, скрнављења споменика српским жртвама, блокирања повратка отете имовине, па све до појединачних убистава Срба-повратника и разних других аката насиља којима је циљ био стварање несигурности за повратак.
– Догађаји у Книну и книнском окружењу у раздобљу после рата говоре о наставку националистичке политике искључивости и мржње према другом и другачијем, посебно према Србима, на које се сваљује анатема колективне кривице за све недаће хрватског народа у протеклом грађанском рату – закључује Ливада.
Злочини без казне
Невладина организација “Документа” из Загреба својевремено је навела само неке од злочина над Србима у Книну и околини који су почињени током “Олује”, а до данас нису процесуирани. Први се одиграо 6. августа у месту Голубић код Книна кад је убијено најмање 10 цивила, а други истог дана у Мокром Пољу када је убијено најмање петоро цивила. Трећи злочин који се одиграо 25. августа у селу Грубори када је убијено шесторо цивила, имао је своју судску “фазу” и пред судом у Загребу и у Хашком трибуналу.
Тужилаштво из Загреба је 2010. подигло оптужницу против тројице припадника хрватске Антитерористичке јединице Лучко. Двојица су у јуну 2014. правоснажно ослобођени, а трећи је под нерасветљеним околностима пронађен мртав у једној шуми у Лици. Истовремено, од 2005. до 2012. за овај злочин је суђено и тројици хрватских генерала: Ивану Чермаку, Анте Готовини и Младену Маркачу. Сва тројица су на крају ослобођена.
Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720898/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-20-Odmazda-nad-Kninom
У понедељак – Затирање Срба у Хрватској (21): Срби криви што су рођени