Порекло презимена, насеље Сента

127 коментара

1. 20. новембар 2017. у 13:10

   Војислав Ананић

   Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 — Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик.

   Биографија

   Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.
   До 1980. године, Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.
   Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
   Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
   Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.
   Дела
   Књиге песама
   • Детињства (1950),
   • Песма тишине (1952),
   • Балада о предвечерју (1955),
   • Касно лето (1958),
   • Тиса (1961),
   • Камена успаванка (1963),
   • Стихови (1964),
   • Пролази реком лађа (1967),
   • Варке (1967),
   • Записи (1971),
   • Записи о црном Владимиру (1971),
   • Случајни мемоари (1978),
   • Точак за мучење (1981),
   • Панонске птице (1988),
   • Монолог на Тополи (1988),
   • Свет око мене (1988),
   • Стихови из дневника (1990)
   • Фасцикла 1999/2000 (2004)
   Поетски и прозни записи
   • Чаролија о Херцег-Новом (1989),
   • Сувишна песма (1991)
   • Кинеска прича (1995)
   Проза
   • Интимне мапе (1978)
   • Златна греда (1993);
   Есејистички и мемоарски текстови
   • Белешке о поезији (1978),
   • Портрети песника (1987),
   • Дневник о поезији (1990),
   • Дневник о поезији ИИ (1997),
   • Нулти циклус (1998),
   • У друштву песника (2000),
   • Слова и беседе (2000),
   • Линија магле (2001)
   • Монолог о поезији (2001);
   Књиге за децу
   • Велико двориште (1955),
   • Дружина под сунцем (1960),
   • Гурије (1962),
   • Крајцара и друге песме (1971),
   • Ветрењача (1974),
   • Мале бајке (1974)
   • Слике и прилике (1978);
   Поетски препеви
   • Шекспирови сонети (1964),
   • Шест руских песника (1970),
   • затим допуњено издање под насловом Седам руских песника,
   • Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974),
   • Словенске риме (1976)
   • Златна јесен – избор из поезије Бориса Пастернака – (1990);
   Аутобиографија
   • Један могући живот (Хомо поетицус) (2002).
   Награде
   Добитник је најзначајнијих песничких награда –
   • Змајеве,
   • Змајевих дечјих игара,
   • „Невен“,
   • Његошеве,
   • Дучићеве,
   • „Бранко Миљковић“,
   • „Љубиша Јоцић“,
   • „Горанов вијенац“,
   • награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“,
   • Вукове,
   • награде „Десанка Максимовић“
   • Васко Попа и
   • „Душан Васиљев“,
   • „ Богородица Тројеручица“,
   • „ Меша Селимовић“,
   АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
   Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић и пре и после мога рођења моји родитељи су се стално селили с места у место, премштани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. Тај догађај пада на дан 5. јула 1928. године. Збио се у селу Нересници, крај реке Пека, у Србији. Родно место не памтим. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада па до дана данашњег одвија се моје безуспешно трагање за завичајем.
   Уместо једног — пронашао сам многе.
   Један од њих је Сента, крај Тисе, у којој сам провео добар део детињства. Други је Београд, у коме сам проћердао своју младост, град у коме одавно живим.
   Као далеки магнет осећам да ме привлачи црногорски камењар, постојбина мога оца. И мека друга места дотичу се мог живота као завичајне светлости или сенке. То су Бела Црква, Суботица, Крушевац и Смедерево.
   Имам још два, мала тајанствена, завичаја. Један је: огромна Русија, одакле су моји непознати словенски преци из давнине упутили у ове крајеве. Други је: сићушна колиба у Лавацу, крај Дунава, са зидовима од набоја и тршчаним кровом, у коју се понекад склоним тако да нико не зна где сам.
   Кад ми буде најтеже у животу отићићу да видим Нересницу, одакле је све и почело.
   Иначе, живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио за хлеб. Ово друго ми не гине до краја живота.
   Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је донекле у причама из „Великог дворишта“. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из „Гурија“ и „Дружине под сунцем“.
   Живот мога срца налази се разбацан у „Песми тишине“, „Балади о предвечерју“, „Касном лету“, „Тиси“ и „Каменој успаванци“.
   Тако је бар за сада.

   Преузето са http://sr.wikipedia.org/wiki/Stevan_Raickovic

   Одговори

   • 13. фебруар 2020. у 12:22

     Радомир Јечинац, Београд

     Корисно је било објавити ове податке о Ст. Раичковићу, а пријатно читати ове Аутобиографске белешке. Не бих се јављао, да није мале дактилографске грешке: не ‘колиба у Лавацу’, већ у Лавачу (предео или локалитет у бачком ритском подручју, узводно од Апатина, уписан је у војним секцијама 1:50.000).
     ‘Сићушна колиба’ уствари је (била) зидана склепана зградица (постоји слика), у којој је претходно живео песник Борисављевић. Веслао у шикљи по риту, имао пса, ловио рибу и писао песме. Свој усамљенички живот прекраћивао, кад му се прохте, тиме што је позивао у посету сабраћу песнике из градова. То је било пре Раичковића. После Раичковића, не знам шта је било са зградом, али десио се рат за отцепљење западних република, и многи српски изгнаници потражили су спас преко Дунава. Неко се населио у тај изгледа празан објекат. Касније изгорео? запаљен?
     Пример да је и таква зградица људима била довољна за живот, а мир и околина – довољан подстицај за трајно стваралаштво.
     Поздрав, Радомир Јечинац, Бгд.

     Одговори

2. 20. новембар 2017. у 13:16

   Војислав Ананић

   Тања Крагујевић

   Тања Крагујевић рођена је 1946. у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.

   Дипломирала је 1970, а магистрирала 1973. на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће “Вук Караџић”, 1976.

   Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији “Прва књига”, једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији (“Матица српска”, Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, биоблиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).

   Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестиивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, немачки, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

   Приредила је тестаментарну књигу стихова модерог класика Србе Митровића (1931-2007) Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007), за коју је написала поговор.

   Први избор из њене целокупне поезије објавила је издавачка кућа “Агора” из Зрењанина, 2009. Изабране и нове песме, под називом Стаклена трава приредио је и поговор написао песник и књижевни критичар Ненад Шапоња. У оквиру Едиције добитника књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња, и у издању Завода за културу Војводине, 2010. године појавио се нови избор из њене поезије, под називом Ружа, одиста, који је приредила и поговором пропратила књижевна критичарка и есејисткиња Драгана Белеслијин.

   Више од петнаест година бавила се издавачким радом. Као уредник (“Народна књига” у Београду) креирала је неколико колекција књига савремене књижевности, сабрана и изабрана дела значајних светских аутора (Дела Марине Цветајеве, 1990); едицију Алпха Лyрае посвећену најзначајнијим именима модерне светске поезије (Х. Л. Борхес, Филип Ларкин, Силвија Плат, Чеслав Милош, Јанис Рицос, Х. М. Енценсбергер, Тадеуш Ружевич, Јосиф Бродски, Вислава Шиимборска, Адам Загајевски, Чарлс Симић и други).
   Уредник је библиотеке “Аријел” издавачке куће “Агора”, која објављује најзначајнија песничка имена савремене светске поезије(Луција Ступица, Станислав Барањчак, Тасос Ливадитис и други).
   Члан је Српског књижевног друштва, од његовог оснивања, 2001. године.

   Награде:

   “Бранкова награда” (1966)
   “Ђура Јакшић” (1993) за поезиију
   “Исидора Секулић” за есејистику (1976)
   “Милан Богдановић” за књижевну критику (1996).

   За књижевни и културни допринос награђена је плакетом родног града (1968)
   Плакета града Београда (1984)

   “Милица Стојадиновић Српкиња” (2009) за поезију.

   Одлуком Владе Србије, од 24. децембра 2009, добитник је звања врхунског уметника у области књижевности.

   Данас је слободни уметник. Посвећена интензивном читању: река, градова, људи, књига, уверена да је читање основ писања. Њени есеји о домаћој и светској литератури, емитовани на таласима Радио Беорада (Други програм) сакупљени су у три “Књиге читања”, објављене у Београду 1994, 1997, 2001.

   Књигу есеја о савременим српским песницима Божанство песме (о поезији значајних савремених српских песника (Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића, Србе Митровића, Душана Вукајловића и Ненада Шапоње) објавила је београдска “Просвета” 1999. Књига Свирач на влати траве (“Агора”, 2006) бави се поезијом Десимира Благојевића, Милоша Црњанског, Васка Попе, Србе Митровића, Мирољуба Тодоровића и Николе Вујчића.

   Тања Крагујевић писање непосредно поистовећује са трагањем за “спојеним судовима живота и поезије”, не само кроз песнички израз, већ и у посебној форми микроесеја, чија се структура и интонација усредсређују на песничка откровења (па и поетску одбрану) феномена свакидашњег живљења и максимално редукован прозни изараз, из чега је настала ауторки најсвојственија форма лирског есеја. Књига Кутија за месечину, писана у овом духу, објављена је 2003, у Књижевној општини Вршац.

   Збирку малих есеја о књигама поезије савремене светске и домаће књижевности Изговорити звезду објавила је издавачка кућа “Агора” (едиција Огледало), 2010, а исте године вршачки КОВ публиковао је нову књигу њених лирских записа и микроесеја Талог недовршеног.

   Живи у Земуну, са друге стране београдског Ушћа, где Сава и Дунав исто тако, али из нешто другачије перспективе, оцртавају повест река и видикâ, мир пејзажа и ритмове урбане културе, дрхтећи над водама – попут игле компаса, уперене на све стране древног и савременог света – или пак налик перу речног галеба, заривеном у речник природе и језика

   Одговори

3. 23. новембар 2017. у 19:14

   Војислав Ананић

   Сава Вуковић

   Епископ шумадијски Сава рођен је у Сенти 13. априла 1930. године као Светозар Вуковић. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Свети Сава у манстиру Раковици (1950) а Богословски факултет у Београду (1954). Последипломске студије завршио је на Старокатоличком богословском универзитету у Берну. Докторирао је на Богословском факултету у Београду тезом Типик архиепископа Никодима (1961). Замонашен је у манстиру Ваведење у Београду 3. децембра. 1959. године а 4. децембра је рукоположен у чин јерођакона. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1961. године. Предавао је на Богословском факултету у Београду Литургику са Историјом уметности од 1961. до 1967. године.
   Од 1967. до 1977. године био је епископ источноамерички и канадски а од 1977. године епископ шумадијски.
   За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 23. октобра 1997. године (Одељење историјских наука).
   Епископ Сава је велики део свог научног рада посветио историји Српске православне цркве. Његова дела Историја Српске цркве у САД и Канади од 1891-1941. године и Српски јерарси драгоцен су извор за историју наше цркве. Епископ Сава покрнуо је и уређивао часописе: Српска Православна црква (Serbian Orthodox Church), Православље, Стаза православља (САД и Канада).
   По доласку у Шумадијску епархију, 1978, покренуо је епархијски лист Каленић и истоимену издавачку установу која је за 20 година издала преко 80 наслова, међу којима и 12 Минеја, први пут штампаних на нашим просторима.
   Преминуо је у Београду 16. јуна 2001. године.

   Одговори

4. 5. децембар 2017. у 12:10

   Војислав Ананић

   Крст у порти православне цркве Светог Архангела Михаила у Сенти

   Ово је старији и већи крст у порти цркве и налази се на правцу главног улаза у цркву. Како стоји на једном месту био је постављен на освешћеном месту, али је касније пренет у порту цркве. На њему је написана година 1809. Са предње стране је уклесан текст “Роду и заједници” (Роду и Обшеству) а са друге стране стране да су га подигли сенћански Срби у славу спаса (не умем баш да прочитам тачно цели текст на славено-сербском језику).

   Одговори

5. 20. децембар 2017. у 06:12

   Војислав Ананић

   Сента

   Општина Сента се налази у северном делу Војводине, 42 км јужно од границе са Републиком Мађарском, на десној обали реке Тисе, 101 км од Новог Сада (путним правцем Е75), 182 км од Вршца (путним правцем преко Зрењанина), 92 км од Зрењанина, 179 км од Београда, 306 км од Крагујевца и 405 км од Ниша.
   Сента је своје име највероватније добила од мађарске племићке породице Сенте-Магоч, која је имале више земљишних поседа широм Угарске, па тако и поред реке Тисе. Претпоставља се да је ова породица основала Сенту и насеље Магоч (Макош).
   Због изврсних географских карактеристика Сента је од давних времена насељено место. Место је први пут помињано у документу из 1216. године, али тада већ као насељено место, има своју цркву и транзитно је место за прелаз преко реке Тисе.
   Сенту и њену околину је 1241. године уништила најезда Монгола (Татара). На југу ондашње угарске државе постотак уништења насеља је износио око 50 %. Тада су била уништена и Сенти ближа, претходно поменута насеља.
   Због сукоба око прикупљања царине на реци Тиси, који је вођен са градом Сегедином, а што је изазвало чак и оружани конфликт, у другој половини 15. века долази до склапања једног споразума. Овај документ из 1475. године Сенту помиње као варош (opidium). На крају XV века град Сента има своју цркву и недељну пијацу, а 1494. године је услед дарежљивости фрањевачких монаха изграђен и манастир. У то време Сента се већ налази међу значајнијим градовима који се налазе у својини будимског Каптола.
   На основу представке будимског Каптола, Ладислав II Јагелонски, краљ Чешке и Мађарске, додељује 2. фебруара 1506. Повељу о привилегијама граду Сенти, којом граду додељује све оне привилегије које има и град Сегедин.
   У развоју града сељачка буна Ђерђа Доже изазива извесно успоравање, а трагедија код Мохача је свакако запечатила и развојну судбину града. Турска војска је у свом повлачењу крајем септембра 1526. године порушила град, становнике који нису побегли делом побила, а делом пак одвела у ропство. Турска доминација, која је трајала 150 година, изазвала је низ дубоких промена у привредном животу и у структури становништва. Због честих ратова је нестало и више насеља у околини Сенте.
   Дана 11. септембра 1697. године турци код Сенте трпе тежак пораз од европских хришћанских трупа под вођством Еугена Савојског.
   Након склапања Карловачког мира бечки двор је 1702. године организовао Потиску војну границу, те се у оквиру исте у гранична подручја насељавају српски граничари.
   Од 1751. године постаје важно насеље привилеговане потиске крунске области. Од 1861. године постаје град са сређеним већем. Крајем 19. века и почетком 20. века град се спектакуларно развија, тада се изграђује гимназија, више јавних објеката, модеран кеј и први гвоздени мост, чиме се у принципу изградио данашњи имиџ града.
   Завршетком Првог светског рата Сента долази у окриље јужнословенске државе, која је тада формирана.
   Споменик сенћанској бици
   Споменик сенћанској бици је израђен поводом посете Фрање Јосипа I 1895. године, који је дошао на војну смотру која се одржавала на обали Тисе, односно место догађања сенћанске битке која се догодила 1697. године. За 300. годишњицу битке спомен комплекс је проширен и уређен.
   1697. године турци организују ратни поход ради поновног освајања изгубљених територија, међутим 11. септембра 1697. године код Сенте су претрпели тежак пораз од стране хришћанских трупа вођених од стране Еугена Савојског. Успомену на то чува спомен-комплекс постављен на обали Тисе.
   Ова битка значила је једну од најзначајнијих историјских победа хришћанске Европе над азијским освајачем. Спомен-видиковац сенћанске битке је отворен 2010. године у склопу торња градске куће и представља вредну туристичку атракцију града и представља први корак у туристичкој промоцији ове у Европским размерама важне битке.

   Извор: Интернет

   Одговори

6. 20. децембар 2017. у 07:46

   Војислав Ананић

   Извор за претходни текст о Сенти “скинут” је са сајта
   :http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr .

   Одговори

7. 20. децембар 2017. у 18:42

   Војислав Ананић

   СENTA

   Општина Сента смештена је на десној обали реке Тисе, у северном делу АП Војводине и припада Севернобанатском округу. Од Мађарске границе удаљена је 42 км и простире се на површини од 283,5 квадратна километра. Градско насеље је на надморској висини од 92м. Од укупне површине, пољопривредно земљиште заузима 94% територије, док се шуме простиру на 114ха.
   Поред Сенте, Општина обухвата још и 4 насеља сеоског типа: Горњи Брег, Богараш, Торњош и Кеви. Територија је подељена на реоне- град Сента има осам реона, Горњи Брег шест, Богараш четири, Торњош шест и Кеви шест реона. Граничи се са општинама Кањижом, Чоком, Адом, Бачком Тополом и Суботицом.
   У Општини, према подацима пописа из 2011. године живи 23.316 становника, највише мађарске националности – 79%, следи српско становништво са уделом од 10,8%, па Роми са 2,5%. Општина има пет католичких, једну православну цркву и више капела за друге хришћанске заједнице. Некада је постојала и синагога.
   Историја Сенте
   Због доброг географског пложаја, ова територија је настањена од давнина, што нам доказују различите археолошке ископине. Сам назив Сента потиче од племићке породице Сент-Магоч, која је имала поседе на овом простору и поред реке Тисе. Претпоставља се да су они оснивачи града. Познато је да је у околини Сенте, још у XII веку, било неколико насеља: Магоч, Често, Ликаш, Калача и Торњош.
   1241. године Сенту и околна насеља похарали су и уништили Монголи. У XIV веку Сента се поново насељава и развија као имање Будимског Каптола, значајно је место преласка Тисе и на тај начин постаје саобраћајни и трговачки центар у Јужној Мађарској. 1506. године Ладислав II Јагелонски додељује Повељу о привилегијама граду Сенти и тада град добија свој печат са жигом. У Сенту се досељавају и настањују разни мајстори и трговци, што доводи до развоја економије града. 11. септембра 1697. године догодила се Сенћанска битка и тај се датум и данас обележава као Дан Сенте.
   Сељачка буна Ђерђе Дожа и пораз на Мохачу успоравају развој града, а повлачењем турске војске долази до разарања и одвођења становништва у ропство. Турска доминација је на овом простору трајала 150 година. Након Карловачког мира 1702. године, у ове крајеве досељавају се српски граничари.
   1741. године царица Марија Терезија ликвидира граничарску војску и насељава ове просторе другим живљем. Крајем XVIII века у Сенти се граде млинови на ветар, речни млинови, саде се дубова стабла поред путева, почиње узгој свилене бубе, побољшавају се образовање и здравство, да би 1833. године Сента имала, прва у округу, и болницу. 1873. године изграђен је дрвени мост на Тиси, а 1889. изграђена је железничка пруга Суботица-Хоргош-Сента-Бечеј. Нови, гвоздени мост на Тиси биће изграђен 1907. године заједно са кејом и на њему засађеним кестеновима.
   Након Првог светског рата Сента улази у састав јужнословенске државе и економија ће јој бити заустављена због аграрне реформе. После Другог светског рата Сента, такође, трпи велике последице, јер је заобилазе већа улагања. Становништво се бави пољопривредом, а тек шездесетих година XX века биће изграђена фабрика шећера и нићи ће индустријска зона, јужно од града.
   Само неке од знаменитих личности које су рођене и живеле на територији општине Сента су: просветитељ и писац Јован Мушкатировић, писац Стеван Сремац, песник и новинар Лајош Турзо, писац и оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и Београду Јован Ђорђевић, историчар и професор Ђула Дудаш, математичар Михаљ Фекете и политичар Бојан Пајтић.

   Извор: https://www.agromedia.rs/opstine

   Одговори

8. 16. јануар 2018. у 14:55

   Војислав Ананић

   ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА БРАНОВАЧКИ

   октобар 23, 2015aleksandarbackoИстраживање породичног порекла
   [email protected] Александар Бачко

   Породица Брановачки је из Сенте у Бачкој, у покрајини Војводини. Крсна слава ове фамилије је св. Ђорђе, односно Ђурђевдан, 6. маја по новом календару (23. априла по старом). Брановачки су породица која је дала већи број истакнутих чланова. На овом месту ћемо набројати само неке од њих, који су живели током 18. и 19. века. Новосадски градоначелник Стеван Брановачки рођен је у Сенти 1. јуна 1804. године. Завршио је право и постао је адвокат, а потом је службовао у Магистрату Потиског дистрикта. После тога је постао приседник Окружног суда у Новом Саду и потпредседник тамошњег Окружног суда. Године 1861. је изабран за посланика у Пешти. Једно време је био управник новосадског Народног позоришта. Почетком 1865. постао је потпредседник Матице српске, а од 1872. и њен председник. Умро је 1880. године.1)
   Његов син Евген (Ђена) Брановачки био је познати добротвор, заједно са својом супругом Персидом (Идом), сестром Јоце Вујића из Сенте. Поред Ђене, Стеван је имао и ћерке Милицу и Софију. Прва је била удата за Гаврила Јовановића, пријатеља Светозара Милетића, а друга за Владимира Будајиа, потомка старе српске племићке породице из Коморана. Иако се у литератури наилази на податке, да Ђена Брановачки није имао деце, ипак се може основано претпоставити, да је његов син био Момчило Евг. Брановачки, који је умро 14. јуна 1937. године.2)
   Господар Симеон Брановачки умро је у 63. години у Сенти 9. априла 1825. године и сахрањен је „источно од јужних врата“ тамошње православне цркве. Његова надгробна плоча се очувала до наших дана.3)
   Георгиј Брановачки је заједно са својом децом: Христифором, Јеленом и Георгијем поставио надгробну плочу „источно од јужних врата“ цркве у Сенти својој супрузи Меланији Брановачки, рођеној „от Стојановић“ (била је, дакле, рођена племкиња). Умрла је 13. јануара 1835. у 32. години. У браку је провела 13 година.4)
   На јужној певници храма у Сенти очуван је и натпис од 26. августа 1835. године, у коме се наводи, да је ту сахрањен Теодор Брановачки, који је тада умро у 26. години. На истом месту је сахрањена 10. априла 1845. године и Христина Брановачки рођена Димитријевић, која је живела 33 године. Споменик је поставио Теодоров син (Христинин супруг) Стефан Брановачки, „диштр(иктски) таначник, фишкал и привр(едник)“, заједно са својом децом Јевгенијем и Милицом. Они су несумњиво били идентични са поменутим Стеваном, каснијим новосадским градоначелником и његовом децом.5)
   Како је забележено 1883. године, 10. августа сваке године биће одржаван парастос фамилији Ђене и Иде Брановачки у православној цркви у Сенти. Од њиховог фонда је, између осталог, 1893. године освећена и српска православна школа, лоцирана на једном салашу код Сенте. Тоша Брановачки је био учитељ, а један његов запис из 1889. године се очувао на минеју у сенћанској цркви.6)
   Између осталих помена ове породице током 19. века, вреди навести и оне у очуваним матичним књигама Шајкашке области (јужно од Сенте). Чланови ове породице помињу се у наведеним матицама, са назнаком да су из Сенте (1850. године), а помињу се и у Жабљу (3 пута током 1874. године). У сомборским православним матичним књигама се, опет, Брановачки наводе у периоду између 1834. и 1841. године. Данас у Сомбору нема чланова ове породице.7)
   Сви наведени Брановачки, по свему судећи, воде порекло из Сенте, или су тамо рођени. Средином 18. века се ово веома специфично и ретко презиме помиње само у Сенти и у Старом Бечеју. Наиме, 1751. године су два огранка Брановачких, практично независно један од другог, добила племство.8)
   Субота Брановачки, поручник у Сенти, добио је 1. марта 1751. године, заједно са члановима своје уже породице, племићки лист и грбовницу. Ова документа су била издана у Бечу. Са њим су племство добили: његова супруга Марија рођена Жарковић, као и њихова деца Јаков, Павле, Ђорђе, Симеон, Гаврило, Марко, Јован и Марта. Суботин син Симеон је свакако био идентичан са поменутим господаром Симеоном Брановачким, умрлим 1825. године. Породици Суботе Брановачког је даровница издата 1758, а племство проглашено у Бачкој жупанији 1775. године. Поручник Субота Брановачки се помиње и у попису племића Потиског крунског дистрикта из 1756. године (specificatio nobilium in Inclyto coroniali districtu Tybisciano… Szentha… Subota Branovacsky leüd). Петар Брановачки (Petar Branovacski), један од Срба чланова општинске управе у Сенти, који се помиње 1768. године, свакако је био члан његове уже породице, вероватно један од млађих Суботиних синова.9)
   Михајлу Брановачком, потпоручнику у Старом Бечеју, као и члановима његове уже фамилије, такође су у Бечу 1. марта 1751. године били издати племићки лист и грбовница. Тада су Михајлову породицу чинили његова супруга Марија рођена Милетоновић и ћерка Ана. Даровница на поседе у Старом Бечеју издата је Брановачком 1758. године. Нема података о Михајловом мушком потомству, како из 18. века, тако ни из каснијег периода, као ни о неким старијим Брановачким у Бечеју уопште. Сви данашњи огранци породице Брановачки, по свему судећи, воде порекло од Суботе Брановачког, односно из Сенте.10)
   Племство које је додељено овим официрима из породице Брановачки је у вези са догађајима на простору Потисја средином 18. века. Наиме, 1751. године је царица Марија Терезија донела одлуку, да се распусти Потиска војна граница и да се на њеном месту оснује Потиски крунски дистрикт. Ову одлуку је подржао један број граничарских официра, док су се они граничари, који нису желели да живе у новооснованом дистиркту иселили. Том приликом је већи број официра у Потисју, који су подржали царичину одлуку, добио племство. Поред титуле, они су добили и куће и нешто земљишних поседа (поручници су тада добијали по 58 ланаца земље), али без подложника. Међу овим официрима су били Субота и Михајло Брановачки.11)
   У старијим пописима такође наилазимо на претке ове породице. Наиме, у пописима Сенте и Старог Бечеја из 1720. нема чланова ове породице, али су зато у попису Суботице састављеном те године забележена су три домаћина са презименом Брановчанин. У питању је старија варијанта презимена породице Брановачки. Тада су пописани: Теша Брановчанин каплар (десетар) у првој коњичкој јединици у Суботици (compania prima equestris ordinis… corporalis Thesa Branovsanin, Thesa Branocsanin), Цвејо Брановчанин припадник исте војне јединице (Czvejo Branovcsanin), као и Давид Брановчанин војник граничар у тамошњој пешадијској јединици (compania pedestris ordinis… David Branovtsanin manuarius, David Bravnotsanin). Нешто касније, у периоду између 1724. и 1732. године, међу приложницима православне вероисповести у Суботици помиње се Радоња Брановчанин. Данас се не може поуздано рећи, који је од ових Брановачана непосредни предак сенћанске породице Брановачки, али се може претпоставити, да би то најпре могао бити поменути каплар Теша Брановчанин, који је био официр (подофицир), као и Субота и Михајло Брановачки.12)
   Преци Брановачких су се из Суботице у Сенту и Стари Бечеј највероватније преселили 1743. године. Наиме, тада је Суботица изгубила статус места војне границе и постала коморска варош. Због тога се већи број граничарских (војничких) фамилија преселио у Шајкашку, а неки од њих највероватније и у друга места у Потиској војној граници, која су и даље имала граничарски статус.13)
   Наведени попис Суботице из 1720. године је најстарији познати документ, у коме се наводе имена предака породице Брановачки. Топономастичко презиме ове фамилије, као и његова старија варијанта (Брановчанин) сведоче о даљем пореклу Брановачких из места Брањево (Брањово). Ово место је можда идентично са селом „Brano“ које се помиње још 1543. године под турском влашћу. Брањево се налазило између Бикића и Матеовића, у мађарском делу Бачке, источно од Баје. Оно је око 1650. године забележено као насељено место, али се 1735. године помиње као пустара. Насеље је највероватније опустело већ пре 1715. године, пошто се у пописима Бачке из 1715. и 1720. године не помиње. Из Брањева су се у Суботицу, негде на прелазу из 17. у 18. век, несумњиво преселили преци Брановачких (Брановчана).14)
   С обзиром на чињеницу, да су преци Брановачких још на прелазу из 17. у 18. век исељени из Брањева, а њихово презиме је било формирано управо по том месту, може се основано претпоставити, да су они живели у Брањеву још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.15)
   Дакле, преци породице Брановачких су живели у месту некадашњем Брањеву (Брањову) између Бикића и Матеовића у мађарском делу Бачке (источно од Баје). По имену места порекла формирано је њихово презиме. Највероватније су боравили у овом месту још пре Велике сеобе Срба (1690. године). Негде на прелазу из 17. у 18. век преселили су се они у Суботицу, где се три домаћина која су припадала овој породици помињу 1720. године под старијим презименом Брановчанин. Из Суботице су огранци ове фамилије прешли у Сенту и Стари Бечеј највероватније 1743. године. Поручник Субота Брановачки, као и његова жена и деца, добили су 1. марта 1751. године племство. Истог дана је племство добио и потпоручник Михаило Брановачки са својом супругом и ћерком. По свему судећи, потомство Михаила Брановачког је нестало по мушкој линији, док се потомство уже породице Суботе (данашња породица Брановачки) разгранало по Сенти и другим местима. Ова фамилија је дала већи број истакнутих чланова, међу којима можемо поменути: новосадског градоначелника Стевана Брановачког, добротворе Ђену и Иду, господара Симеона и друге.

   АЛЕКСАНДАР БАЧКО

   Истраживање порекла породице Брановачки је иницирала и омогућила госпођа Јасмина Ћирић, која води порекло од ове фамилије

   ИЗВОРИ
   1. Васа Стајић, Новосадске биографије из Архива Новосадског магистрата, свеска прва, А – Ј, Грађа за историју Новог Сада, књига друга, Новосадске биографије, Нови Сад 1936, 96; Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, историја насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 143.
   2. Стајић, Новосадске биографије 1, 101 – 102; Васа Стајић, Новосадске биографије, свеска седма, Допуне и исправке, Матица српска, посебна издања, Нови Сад 1964, 17; Поповић, Срби у Бачкој, 143.
   3. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 3, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1996, 92 (натпис бр. 4246).
   4. Момировић, Стари…, књ. 3, 162 (натпис бр. 4592).
   5. Момировић, Стари…, књ. 3, 237 (натпис бр. 4991).
   6. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 2000, 168 (запис бр. 6718), 198 – 199 (запис бр. 6885).
   7. Гордана Вуковић, Љиљана Недељков, Речник презимена Шајкашке (18. и 19. век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1983, 84; Миленко Бељански, Сомборске породице, Сомбор 1969, 94, 143.
   8. Виктор Антон Дуишин, Душан Ј. Поповић, Племићке породице I, Војводина II, Нови Сад 1939, 139; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига трећа, Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског сабора 1861, Матица српска, Нови Сад 1990, 82.
   9. Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82; Славко Гавриловић, Иван Јакшић, Грађа за привредну и друштвену историју Бачке у 18. веку, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXV, Београд 1986, 97, 381.
   10. Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82.
   11. Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, Матица српска, Нови Сад 1990, 433; Поповић, Срби у Бачкој, 59.
   12. Живан Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, грађа за историју насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 252, 333, 374 – 376; Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком 18. века (I), Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 3, Нови Сад 1966, 346; Димитрије Руварац, Бачка епархија 1724 – 1732. и 1773, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије, год. I, Сремски Карловци 1911, 30.
   13. Стајић, Новосадске биографије 1, 100; Поповић, Срби у Бачкој, 78, 143, 152 – 153.
   14. Поповић, Срби у Бачкој, 83; подаци са интернет презентације http://www.arcanum.hu/mol
   15. Поповић, Срби у Бачкој, 83.

   Одговори

   • 6. децембар 2018. у 23:40

     Тијана Брановачки

     Хвала Вам поштовани господине Ананићу на тексту о мојој породици.
     Велики поздрав !

     Одговори

     • 30. октобар 2020. у 23:58

       Радомир Јечинац, Београд

       Брановачки: око год. 1880, или мало касније, 1 породица Брановачких досељена у колонистичко село Александрово, код Ниша. Према познатој литератури треба да је досељена из Аде, а не Сенте. Били су угледна породица у селу. # За више информација в. Даринка Зечевић: “Александрово – банаћанско село у Добричу”, у дигит. библиотеци сајта Порекло. Поз. Р. Ј.

       Одговори

     • 4. август 2023. у 22:33

       Andrea Pešić

       Draga Tijana,

       Ja isto potičem iz porodice Branovački. Moj deda po majci je bio Nestor Branovački, ali ja ništa ne znam o njemu, nisam ga upoznala, ni ko so njegovi preci.

       Pozdrav,

       Andrea Pešić.

       Одговори

9. 15. март 2018. у 18:50

   Војислав Ананић

   Велики пожар у Сенти 1769. уништио је варошку кућу, нотарску, офицнрско коначиште са оружјем и опремом, стражарннцу, крчму, месару, парохијске куће, православну и католичку, кантарску и звонарску кућу, латинску и православну школу, и још 270 кућа у центру места. Иако се сумњало да је паљевина подметнута, нико није откривен као паликућа.

   Извор: Рајко Мамузић, НАСЕЉАВАЊЕ И КУЛТУРА СТАНОВАЊА У ВОЈВОЂАНСКИМ НАСЕЉИМА 18. И 19. ВЕКА

   Одговори

10. 18. март 2018. у 12:52

    Војислав Ананић

    Јован Текелија

    Родио се у Араду на Моришу. По једној белешци, учествово је у опсади Будима 1886. Године. 1687. учинио је велику услугу аустријској ВОЈСЦИ када je обавестио приица Евгенија Савојског, који се налазио код Сентомаша, да султан напушта Бачку, пљачка околину Сенте и да се спрема да пређе у Банат; принца Евгенија је обавестио о томе баш у тренутку када је овај држао саветовање у свом ратном стану. Прииц се тада одлучио да нападне Турке, те je том приликом Јован калаузирао његовoj ВОЈСЦИ „пo звезди“ између бара и ритова. Прииц Евгеније гa је наградио старешинством над Поморишком границом и поверио му да на десној страни Мориша сагроди утврђење Арад. 1706-1700. године чувао је границу на Моришу и Тиси од Ракоцијевих устаника. Јован се прославио у борби код Кечкемета, где се борио против једног одреда Шведа. Када се 1710. прочуло да се и Русија спрема на рат против Турске, обрадовали су се Срби да је дошао час ослобођења и васкрса њнхове раније српске отаџбине, па су заповедници Поморишке и Потиске границе — Јован Текелија и Вулин Илић – послали капетана Богдана Поповића у Москву Петру Великом са молбом, „да помисли и о њиховоj српској земљи”, и „не заборави на нас малене позивом царским и љубављу својом, да и ми пожуримо службом својом за свога православнога цара“. И касније, 1712, када се прочуло да може доћи до рата са Турцима понудили су заповедници Дунавске, Потиске и Поморишке Границе Мојсије Рашковић, Вулин Илић и Joван Текелија цару Петру Великом да се на челу војске од 10.000 Срба сједине с руском ВОЈСКОМ. До рата ниЈе дошло, али су ови официри добили од Петра Великог његову слику у скупоценом оквиру. 1711. оженио је Јован Текелија свога сина Ранка Алком, кћерком Мојсија Рашковића. Те године били су под Текелијиним заповедништвом капетани: његови зетови Антоније Рожаи (Ружаи) у Вилагошу и Лацко Jенej у Јенови, затим Ђура Голубовић (Galnmbos) у Глоговцу, Самуило Хорват, Јован Чорба, Пера Сегединац, Антоновић у Вилагошу, Мишко Haђ У Печки, Петар Чорба у Надлаку. За време рата 1716. провалио је Текелија у турску војску и ухватио живог једног пашу, а при заузимању Темишвара тако се храбро држао да се „мјесто куд је у град ушао Текелина кула нарекло и тако се доскора звало; мјесто ово лежи близу србског гражданског дома“. „Ово витешко и славно Јована Тјукјули дјело Срби су у песму ставили, а Немци на бакру изрезати дали и претиске разјејавали“. „За његово јунаштво Јосиф I, римски император, свој образ на златном ланцу поклони му. Ове „колајне“ – објашњава Сава Текелија- биле су у ово доба највиша војна одликовања. Јован Текелија умро је 1721.

    Извор: др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга

    Одговори