Порекло презимена, насеље Сента

127 коментара

1. 20. новембар 2016. у 07:29

   vojislav ananić

   С Е Н Т А

   СЕНТА (22.827 ст.), агро-индустријско (8,6% аграрног ст.) градско насеље панонског типа, центар истоимене општине (293 кт2, 5 насеља и 28.779 ст.) у Потисју, мањој предеоној целини Војводине. Лоцирана је на (84 т) десној обали Тисе, леве притоке Дунава, у ивичном делу бачке лесне терасе, с обе стране железничке пруге и међународног потиског пута Нови Сад-Хоргош-Сегедин, 52 кт СЗ од Кикинде, 91 кт северно од Новог Сада и 145 кт северно од Београда. Географске координате су 45°56’ с.г.ш. и 20°5’ и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у, износи 1.200 ћа, а катастарска територија 16.082 ћа (К.О. Сента 15.750 ћа и К.О. Сента Батка 332 ћа). Назив потиче од имена родовске аристократије из лозе Сента – Магоч, која је владала (1216-1247) десном обалом Тисе, од Чонграда до Бечеја. Урбаним склопом повезује пет мањих целина: Центар, Топарт, Кертек, Алвег и Тисапарт. Одликује се знатном и дуговременом урбанистичком уређеношћу (има плански урбани развој, електрично осветљење добија пре II светског рата, водоснабдевање је централно и др.). Већина јавних зграда изграђена је у стилу неоренесансе и сецесије. Спада у ред најстаријих насеља Војводине. Први пут се помиње 1216. у повељи краља Андрије II. Током XIII и XIV в. у поседу је разних феудалаца, а 1367. постаје посед црквеног феуда. Краљ Владислав II, повељом из 1506, проглашава је слободним краљевским градом, који привредно и културно напредује до доласка Турака, од којих је 1526. потпуно уништен. У време турске владавине насеље је обновљено као подграђе војног утврђења. Тада у њему живе Срби. Помиње се 1697. у склопу војног утврђења, када је насељена Србима граничарима (место битке код С. 1697. – меморијална архитектура, проглашено је културним добром 1990). Касније, током XVIII в. српски живаљ се исељава, а Мађари, Немци и Словаци се дoсељавају посредством дворске коморе. Садашње ст. је претежно мађарско (78,4%), а има и осталих националности (Срби 10,9%, Роми 0,9%, Црногорци, Хрвати и др.). После II светског рата, изузев у периоду 1948-1961, бележи стално смањење укупне популације (1948.-23.277, 1953.-23.320, 1961.-25.062, 1971. – 24.723, 1981. – 23.690 житеља итд.). Индекс демографског старења (15) креће се у распону од 0,5 (1961) до 0,8 (1991). У граду се налази пет римокатоличких цркви: Св. Стефана Краља (мађарског), Срце Исусово, Св. Терезије, Св. Антуна Падованског и Св. Фрање. У српском храму Св. архангела Михаила (подигнут 1751; обновљен 1989/90; културно добро од 1990) вредношћу се истиче иконостас, рад Павла Симића из 1859. год. Православна гробљанска капела изграђена је 1857, а болничка 1994. год. Има осморазредну ОШ (шк. 2000/01. – 1.773 ученика), која носи име Стевана Сремца (1855-1906), истакнутог српског реалисте, рођеног у С., чија родна кућа из прве половине XIX в. је проглашена културним добром 1948, две СШ (гимназију и економску), ватрогасну касарну (1904), објекат привредне архитектуре (културно добро од 1975), градску кућу (1912), објекат јавне архитектуре (кул- турно добро од 1985), хотеле ”Ројал” (1880) и ”Америка” (1923), објекте привредне архитектуре проглашене културним добрима 1991. и 1985, музеј са археолошком и веома богатом етнолошком збирком (средњовековни накит из Аде), галерију слика, ветеринарску станицу, пијацу са разгранатом гравитационом сфером (пазарни дани — понедељак и петак; робно-сточни вашари – сваке прве недеље у месецу од марта до новембра) и др. Од традиционалних манифестација посебан значај имају: Међународни атлетски митинг ”Мађар Со” (2. март), ”Ликовна колонија” (10. април), “Уметничка колонија” (крајем јуна) и ”Потиске игре” (јул и август). Носиоци и иницијатори привредног развоја су агро-индустријска и индустријска предузећа: фабрика шећера ”Кристал”, фабрика тестенина ”Бачванка”, фабрика готових јела “Шампињон”, млинска индустрија “Житопромет”, текстилно предузеће ”Сентекс”, фабрика алата “Сентал”, ливница ”Тамп”, графичко предузеће ”Ударник” и др.

   Др Снежана Бесермењи
   Извор:
   ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
   ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
   IV
   с-ш
   Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
   ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
   АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
   СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

   Одабрао и приредио: Војислав Ананић

   Одговори

2. 18. март 2017. у 16:43

   vojislav ananić

   БИТКА КОД СЕНТЕ

   Обе зараћене стране унеле су све своје расположиве снаге у овај рат, а могућност мира није се назирала. Османлије су размишљале о томе да поново заузму изгубљене територије.
   Највећа од свих битака догодила се код Сенте 11. септембра 1697. године. Прослављени аустријски војсковођа Еуген Савојски (Франсоис-Еугене де Савоие-Царигнан) победио је Турке. Заправо, искористио је тренутак када је војска Османлија била рањива и напао је приликом прелаза преко Тисе. У кључном тренутку разбио је топовима мост преко реке, а снаге које су је прешле уништио у потпуности. То је била последња, велика битка Великог бечког рата који је потрајао 16 година. После огромних губитака и немогућности да се сакупи нова војска, Османлије су започеле преговоре. Османлијско царство тог времена већ није могло да покаже снагу. Систем владавине није се модернизовао, а некад одане спахије и јаничари су све мање били употребљиви за циљеве султана. Овог пута се, стога, могло склопити примирје које је било много повољније за Хабзбурговце.

   ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

   Одабрао: Војислав Ананић

   Одговори

3. 8. јун 2017. у 07:55

   vojislav ananić

   У СЕНЦИ ВЕЋЕ ЛИЧНОСТИ

   (из описа Битке код Сенте 1697)

   За заслуге у ратовањима против Турака и за одбрану јужних граница Монархије, Бечки двор је издао српском народу низ привилегија. Нарочито су биле значајне битке код Сланкамена 1691, код Сенте 1697, код Петроварадина и Темишвара 1716. године.
   Учествујући у новом походу против Аустрије, турска војска је 19. августа прешла Дунав код Београда и Панчева, а Тису код Титела и до 1. септембра избила код Ковиља. Пошто је одустао од похода на Петроварадин, турски султан Мустафа 2. је кренуо ка Сегедину и код Сенте започео прелаз преко Тисе и пребацивање артиљерије и осталог тешког материјала. Тадашња ситуација, наговештавала је сигурну турску победу, јер је велики број аустријских снага био на Рајни и у Италији.
   Тако је село Колут код Сомбора уочи Сенћанске битке, постало сабирни центар за аустријску и мађарску војску. Из Колута је Еуген Савојски кренуо са око четрдесет хиљада војника према Сенти, где је 11. септембра 1697. потукао турску војску од око шездесет хиљада војника. Битка се одиграла на источној обали Тисе, јужно од града Сенте. У тој војсци је било Мађара и бројних врсних српских чета и Буњеваца. Кажу да је велики војсковођа Савојски негде крај Тисе правио планове за одлучујућу битку пијући врућу горку чоколаду, да не би заспао.
   За ту блиставу битку и победу, велики удео и значај, имао је српски официр граничар, капетан сенћанске страже и будући заповедник Поморишке војне крајине, Јован Поповић Текелија, пореклом из арадске властелинске породице. Већи делови данашње Војводине су тада у ствари, били мочварни терени. У тим мочварама су се заглибиле, гацале и залутале већ скоро изнемогле царске трупе, у свом наступању према Сенти. Кроз разливене мочваре, њих је пречицом, ноћу, извео капетан сенћанске страже Јован Поповић Текелија. Тако је принц Еуген могао да стигне и неповољно изненади затечене Турке приликом преласка Тисе. Они битку још нису очекивали и били су за њу тренутно неприпремљени. Текелија је и јавио царским трупама Беча да су Турци 10. септембра почели градити мост, јужно од Сенте. Касније, после битке, за заслуге и ратнички подвиг у овој бици, Еуген Савојски га је 1698. поставио за заповедника Српске милиције у Араду, где је изградио и Цркву Св. Николе. Јован Поповић Текелија се и 1686. борио за ослобађање Будима од Турака. Цар Јосиф 1. је после Сенћанске битке, пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Умро је 1722. Био је прадеда Саве Текелије који је 1842. сахрањен баш у цркви коју је подигао још његов прадеда Јован.
   Примивши извештај да турска војска прелази Тису, Еуген Савојски је убрзао марш. Уз њега је био и гроф Палфин. У четири сата поподне, аустријска војска је била спремна за битку. Одлучио је да изврши напад на турски мостобран са 43 пешадијска батаљона и 48 топова у центру, четири пешадијска батаљона, 53 ескадрона коњице и два топа на десном и 4 пешадијска батаљона, 59 ескадрона и 10 топова на левом крилу. Турска војска је наставила са повлачењем преко Тисе. Различите су процене историчара о броју аустријске и турске војске у Бици код Сенте. Неки чак тврде да је Аустријанаца било 70.000, а Турака 140.000.
   Кад су изненађени спознали да стижу аустријске трупе, битка је почела турском артиљеријском ватром на аустријски центар који је био у нападу, у тренутку када је био у домету топова. Два сата касније, напало је и лево крило аустријске војске. Продор турске коњице дуж реке, је био пресечен. Десно крило и центар, под јаком пушчаном ватром напредовало је даље. Аустријске снаге левог крила продрле су у центар мостобрана и заузеле место прелаза. Настаде страховита борба и лом. Док се још чуло грување топова, ту, на малом простору, сударише се аустриски и турски коњаници. Одјекивао је речном долином јаук и лелек рањених и издишућих војника. Хришћани су призивали Бога а Турци се уздали у свога Алаха. Поред пушчане паљбе са обе стране, дошло је на ред и хладно оружје. Са исуканим сабљама, јатаганима и ханџарима, пошло се у бој човек на човека.
   Лизале су се једна о другу оштре сабље, варничиле од јаких удара, кршио се и ломио љути челик. На све стране мртви и рањени. Поред изгинулих, леже и њихови коњи. Крв свуда унаоколо. Још увек се у центру одигравања битке супростављена једна другој, одржава коњица. Више се не чују ни заповести официра. Царске трупе су у одлучујућем налету и само косе све пред собом. Савојски је издао наредбу да се топовима гађа и сруши тек саграђен турски понтонски мост од шездесет бродова. Окруженој турској војсци је на том скученом простору нанет страховит пораз. Многи Турци се дадоше у бежанију, многи су покушали да се спасу препливавајући Тису, али су се у њој подавили.
   У овој бици је погинуло 27 паша, убијени су и јаничарски ага и велики везир. Кисиг Џафер Паша је заробљен. Погинуо је и заповедник турске војске велики везир Мехмед Елмас – паша. Султан Мустафа 2. је успео да са две хиљаде коњаника побегне у Темишвар, па даље, преко Београда у Константинопољ. На аустријској страни је било две хиљаде мртвих, а на турској 30.000. Аустријски плен је износио 72 топа, 52.400 ђулади, 553 бомбе, 505 буради барута, 9.000 кола са муницијом и намирницама, 7.000 коња, 6.000 камила, 15.000 волова…
   Еугеније Савојски је после у Бечу дочекан са огромним транспарентом:
   „Беч је спасен код Сенте“.
   Принц Еуген Савојски није био ни Немац, ни Аустријанац, већ Италијан, из Савојске краљевске куће. Својим образовањем и васпитањем је био Француз. Студирао је математику и природне науке. У аустријску војску је стигао после неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Сем код Сенте, истакао се и у ратовању против Турака код Беча, Пеште, против Француза у Пијемонту, па је после генералског чина, 1693. постао аустриски фелдмаршал. 1697. године заузима Сарајево, 1716. Темишвар, а потом брани Петроварадинску тврђаву од Дамуд Али – паше, а Београд осваја 1717.
   Победа код Сенте, представља значајан догађај јер је тада од турске владавине ослобођена готово цела Угарска, а окончана су и турска освајања на подручју Средње Европе. Пресудно је утицала и на стварање повољних услова за Карловачки мир 26. фебруара 1699. Аустрија је тако добила Угарску, Славонију, Војводину, Венеција Мореу и део Далмације, Пољска део територија изгубљен од Турака у 17. веку, а Русија излазак на Црно море.
   После склапања Каровачког мира и Сента је постала део војне границе, а њени становници су били већином Срби – граничари. Потиско – поморишка граница, простирала се од Тителског диштрикта на ушћу Тисе до Сегедина, па Моришем до Халмађа и Деша у Ердељу. Новим ратовима долази до даљих померања војне границе. Развојачење Потиске границе наступа 1742. Срби у великом броју напуштају Потисје и селе у Славонију, Срем, Банат и чак у Русију, на позив царског двора. Многи преци становника данашње Српске Црње су учествовали у Бици код Сенте на страни Аустрије, гонећи Турке све до Темишвара. Задња битка са Турцима, одиграла се код Ченеја, у румунском делу Баната 1699.
   Беч је такође желео да спречи даље исељавање граничара из ових крајева, па је у Потисју формирао привилеговани диштрикт. Сента је тада добила ранг вароши и још неке повластице. После одсељавања Срба, пристизале су све више мађарске и словачке породице, из пренасељених северних мађарских жупанија.
   Као што то увек и буде, све заслуге после добијене битке, односе њихови команданти. И њих историја и бележи и памти. Оне споредне ликове који су можда и били пресудни за победу, брзо заборавља. Тако се Јован Поповић Текелија данас мало где спомиње, али великог војсковођу Еугена Савојског памти читава Европa.

   Војислав Ананић

   Из моје шесте збирке прича и записа „Ходање у круг“

   Одговори

4. 6. јул 2017. у 10:51

   vojislav ananić

   ВАТРОГАСНИ ДОМ У СЕНТИ

   Ватрогасни дом је саграђен 1904. године у стилу мађарске сецесије, по пројекту мађарског архитекте Беле Лајте, једног од најталентованијих следбеника архитекте Едена Лехнера (Lehner Odon). Карактеристични мотиви са зграде су срце и цвеће, који су, као и нека од просторних решења, преузети из народне градитељске и занатске баштине. Према уличном фронту се налазе два симетрична архитектонска елемента, а унутар дворишта је гаража са четири бокса, које појединачно затварају двокрилна врата. Кровни покривачи од бибер црепа ослањају се на сложену конструкцију унакрсно постављених кровова. Декоративна орнаментика је изведена у малтеру и хармонично је колорисана. Разни елементи зграде, као што су олуци, израђени су такође по пројекту архитекте и представљају уникатна занатска дела. Ватрогасни дом је као културно добро од великог значаја доживео разне конзерваторске радове 1965. и 1992. године. У Сенти је по Лајтином пројекту и у истом стилу изведена још једна, данас заштићена зграда, позната по првобитном власнику, кројачу Крсти Славнићу, као Славнићева кућа.

   ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

   Одговори

5. 24. јул 2017. у 09:19

   vojislav ananić

   Битка код Сенте 1697.

   Убрзо је дошло до крупнијих догађаја на бојном пољу. 1696. покушала је царска војска под командом кнеза Фридриха Аугуста са опсадом Темишвара, али, када је султан Мустафа прешао Дунав, напусти царска војска опсаду Темишвара те крене султану у сусрет. До сукоба је дошло код Хетина на Бегеју. У овој бици учествовао је и Монастерлија са својим људима. Обе војске имале су велике губитке, али одлука није пала. Турска војска се повуче према Београду, а царска према Бечкереку. Да би поправио свој положај, склопи цар Леополд фебруара 1697. са Петром Великим и Млетачком републиком офанзивни савез против Турака. И у заповедништву царске војске извршена је велика промена. Наместо кнеза Фридриха Аугуста постављен је за заповедника тада још млади, а веома способни принц Евгеније Савојски.
   Јула 1697. налазио се принц Евгеније већ у Бачкој и почео са утврђивањем Варадина и Сегедина. Султан Мустафа већ је био прешао Дунав код Панчева и упутио један део своје војске према Тителу, како би осигурао бок своје војске, а он крене са главнином војске на Ердељ. Принц Евгеније одвоји један део војске, која је имала задатак да брани Тител, а сам пожури према северу, да би се спојио са аустриском војском у Ердељу. У овој војсци код Титела учествовао је Монастерлија са 1000 пешака и 700 коњаника. Али турска војска код Титела сузбије царску војску те, када је већ изгледало да ће ударити на Варадин, похита принц Евгеније са Тисе на Дунав да се нађе у близини Варадина. Када је султан сазнао за ове покрете и мислио да ће без већих сметњи моћи прећи Тису, крене од Ковиља према Сегедину те у близини Сенте почне пребацивати војску у Банат. Дед Саве Текелије, капетан Јован (Поповић) Текелија, дојури у војни стан принца Евгенија код Сентомаша (Србобрана) те обавести принца Евгенија да је султан почео да прелази Тису. Принц Евгеније крене у стреловитом маршу према Сенти па онај део турске војске који није прешао Тису, 11. септембра, уништи. Међу погинулим налазио се велики везир, неколико паша и санџак-бегова. Султан побегне према Темишвару. Тако је завршена последња битка са Турцима у Бачкој.

   ИЗВОР: Душан Ј. Поповић – Велика сеоба Срба 1690.

   Одговори

6. 31. јул 2017. у 13:52

   vojislav ananić

   Сента

   Сента се по изгону Tурака јавља као чисто српско насеље. Од 1702. године Сента је као шанац имала обавезу да држи 200 граничара. 1720. имала ie 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773 – 148, 1786 – 232, 1792. – 251 дом са 1715 српских душа.

   ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

   Одговори

7. 6. август 2017. у 05:03

   vojislav ananić

   Сенћанска битка

   ‹‹ http://www.сентаинфо.орг
   11. септембар 1697.

   Противници
   Турски султан Мустафа (Мехмед Оглу) II је владао од 1695. до 1703. Сео је на престо као одрешит владар, најавио је обнове, увео је финансијске реформе, обновио је своју флоту и покушао је повратити изгубљене територије. Као врховни командант лично је водио битке у Мађарској, али после почетних успеха (заузимање Лугоша 1696; победа код Средоземног мора против Венеције још исте године) следи низ неуспеха (губитак Азова 1696; битка код Сенте 1697. године).
   Принц Савоје Еуген Савојски (Francois Eugéne de Savoie-Carignan) један од највећих војсковођа новог доба, истакнута личност турских и француских ратова Хабсбуршке династије. Рођен је у Паризу, 18. октобра 1663. године. Његов отац, принц Савоје и гроф Соасона, Мориц Еуген је био успешан француски војсковођа. Због слабе грађе је француски краљ Луј XIV одбио Еугена Савојског, па је он понудио своје услуге цару Леополду I. Са војним талентом се истакао код ослобођење Беча 1683. године, потом су следили успеси у Мађарској: Естергом, 1685; Будим, 1686; Нађхаршањ, 1687; Београд, 1688.
   1697. године га је Леополд I именовао за врховног команданта царске војске, исте године је водио победоносну битку код Сенте. Умро је у Бечу, 21. априла 1736.
   Припреме
   Турци организују ратни поход 1697. године ради поновног освајања изгубљених територија. Царске трупе под командом Еугена Савојског су се окупиле у околини Новог Сада, након тога су кренуле за турском војском која се упутила према северу на десној обали реке Тисе. Турци су 10. септембра стигли до Сенте, где су уз помоћ француских војних инжењера саградили понтонски мост на којем су следећи дан у подне започели прелазак.
   Ток битке
   Савојски је искористивши прилику када је турска војска била ослабљена због преласка реке, покренуо напад на мостобран и на понтонски мост и за мање од два сата поразио турске снаге. Турци су изгубили приближно 20 000 војника. Сенћанска победа мултиетничке хришћанске војске је од светског историјског значаја, као резултат победе је скоро цела територија Мађарске ослобођена од турске окупације. Ова победа је довела до Карловачког мира сколопљеног 1699. године и допринела постепеном ослобођењу Средње Европе од турског похода.

   Одговори

8. 6. август 2017. у 06:51

   vojislav ananić

   Еуген Савојски (1663-1736.). Рођен је у Паризу, по васпитању и образовању Француз. Студирао је математику и природне науке. Од малена показивао интересовање за војску. Пошто није примљен у француску војску због слабе физичке конституције и малог раста укључио се у аустријску. Ратовао је против Турака под Бечом и против Француза. У служби је брзо напредовао. Године 1693. постао је фелдмаршал. Прославио се у битци код Сенте. Потукао је Турке код Петроварадина и ослободио Банат од Турака. Године 1717. заузео је Београд. Био је на челу дрорског ратног савета Беча. Сматра се највећим војсковођом свог доба, и по многим историчарима заштитником и пријатељем српског народа. На његов предлог Банат је постао, због свог положаја према Турцима, Крунско коморско добро. Располагао је великим имањем у Барањи.

   ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

   Одговори

9. 7. август 2017. у 11:42

   vojislav ananić

   ПРВА НАРЕДБА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СЕНТИ
   Н А Р Е Д Б А
   Наређење Команданта 9. Пешадијског пука Краља Николе I
   Сента, 16 (3) новембра 1918.

   По наређењу Команданта Дунавске дивизије број 7944 од 14. IX. 1918. године, стигао сам у Сенту у сврху војне окупације и одржавања реда у граду и околини.
   Данас у 17 часова преузео сам дужност заштите града.
   Пошто је српска војска стигла, сваком становнику, без обзира на народност и веру – донела је собом мир и ред Српска војска гарантује сваком породичну част, личну слободу и слободу вероисповедања. У ратовима од 1912. Године па до данас, вршећи војне операције на целом Балкану и окупирајући разне покрајине – српска војска је доказала са колико је поштења и каквом великом дужности вршила операције.
   Дајући на знање становништву града и околине, да је одовог тренутка стављена под заштиту славног српског оружја, ја га позивам да ову заштиту прими са пуним поверењем, јер за то гарантују српско оружје и поштење српског имена, а српски народ и српска војска пак показали су у току последње године, колико цене своју народну част – и шта су све у стању за њу жртвовати.
   Према горњем, у будуће свакло лично разрачунавање и освета мора престати, јер ће кривци најстрожије бити кажњени.
   Редовни судови и остала надлештва са својим досадашњим органима остају, осим оних надлештва и они органа који у смислу уговора не могу постојати.
   Глигорије Јовановић, командант-мајор
   с.р.
   (Превео са мађарског Ђ.М.)
   П. С.
   У Сенти је испред Градске куће некада постојао и Споменик блаженопочившег Краља Петра I великог ослободиоца (Рада Дејана Бешлина)

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

10. 7. август 2017. у 11:45

    vojislav ananić

    ПЕСМА ОСЛОБОЂЕНОЈ СЕНТИ

    Једног дана пре петнаест лета
    кроз улице наше зачу се пој
    успламтелих чета српске армаде,
    што победом својом овенча бој.

    Ратници страшни са погледом мрким
    кроз сузе су стари зили траг
    што дедови давно утше туда.
    Спомен на прошлост је мио и драг.

    Са југа на север кренуше деца
    да очинско право наследе све,
    да Божију они испуне вољу.
    Нек’ туђе господство заувек мре!

    Пролазе чете, а песма их прати
    победна, лака, кроз слободан пут;
    народ их кити и засипа цвећем:
    радост обузе и послесњи кут.

    Са гробова тајних сени се дижу,
    срећне што овај сагледаше плам;
    тешко је било подносити мемлу;
    још теже: окове, презир и срам.

    Од давних времена бесмо ми овде
    на панонској равни, бедем и спас
    мекој Европи и њеном хришћанству,
    што варваром често називаху нас.

    Кроз столећа за другога ми мресмо;
    мучене, бедне, пратио нас јад,
    ал’ тек са патњом је сазрела нада
    и свест да народ је жилав и млад.

    Кренуше снаге к’о бујица нека;
    пред нама Вођа и пламени мач,
    Никад се свесније гинуло није;
    посвећене беху ране и плач.

    Сад прошлост се опет поносна јави;
    слобода закрили словенски дом;
    словенски градови, поља и реке
    опет се враћају народу свом.

    Стигло се циљу и коначној слави;
    завршен је бојни, дивовски лет.
    Душе се предака вратише гробљу,
    и мир се свуда разлегао свет.

    А ти, граде, на обалама Тисе
    што прошлост ти сјајне подвиге зна,
    хвалу изреци мученику – борцу. –
    нек’ њему се радост посвети сва.
    Угомил Ујчић

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Тугомил Ујчић
    „Било ме стид што остадох жив“

    Обавештење да је Тугомил Ујчић, родом из Истре, 1941. године био професор Друге мушке реалне гимназије у Крагујевцу, нашао сам у Полиици у рубрици „Међу нама“, недеља, 9. октобар 1988. године. На тај текст скренула ми је пажњу још тада, уредница ове рубрике, Мирјана Белић Коричкин.
    Док постављам професора Ујчића на сајт, не могу прецизно да прочитам чланак јер је лева страна текста пуна штампарских флека из оног времена када копир апарати нису били савршени као данас. Зато ћу укратко препричати садржај.
    Професор Тугомил Ујчић жели и те (1988.) године као и предходних, на Великом часу у Крагујевцу 21. октобра, да прочита своје песме из збирке „Над хумком стрељаних Крагујевчана“ са поднасловом: „Било ме стид што остадох жив“. „Међутим та велика жеља, пише у тексту из рубрике „Међу нама“, и поред настојања великог броја појединаца да му буде омогућено, ни ове године неће се остварити, јер је на „надлежним местима“ речено да се не уклапа у програм прославе односно рецитала.“
    Из чланка се даље види да ће професор доћи у Београд и Крагујевац јер је обећано да ће бити почасни гост у крагујевачкој гимназији где би пре Великог часа читао своје стихове.
    Изгледа, према чланку из Политике, да од свега овога на крају није било ништа јер вероватно ни професору нико ништа из Крагујевца није даље о овоме јавио.
    Поред збирке песама „Над хумком стрељаних Крагујевчана“, издавач Тугомил, у родном Пазину је објавио и драму „Жртвена тродневица“, исте 1988. године.
    Истра ~ Југославија, пре Другог светског рата
    Слушај 1: (мп3)

    Заиста сам имао срећу да следеће године 1990. пред сам распад Југославије, у Пазину упознам професора Ујчића, снимим емисије које можете чути и начиним неколико његових фотографија. Професор је био Хрват ~ Југословен. По службеној дужности премештен је пред Други светски рат у Крагујевац и тамо је у гимназији предавао српскохрватски и италијански језик. Сматрао је да почетак рата у Југославији 1941. није разлог да треба да напусти Крагујевац. Тако је и остао у овом граду.
    У емисијама снимљеним за радио, он исцрпно говори о политичком животу у Истри у којој је рођен 1906. године. Истра је тада припадала Аустроугарској, али и о животу у Краљевини Југославији.
    Крагујевац 1941.
    Слушај 2: (мп3)
    Исправка: Професор Ујчић објашњава на снимку зашто је дошао у Крагујевац: “Она луда Влада Недићева…”, каже он. Из текста даље види се да је професор Ујчић начинио грешку. То је било пред Други светски рат када је на челу Владе Краљевине Југославије био Драгиша Цветковић. Дакле не Недићева Влада. Касније, пред сам рат, тада Влада Драгиша Цветковић ~ Влатко Мачек, заиста је водила политику делимичног приближавања Италији због страха од Немачке. Тако је уведен и италијански језик у школе, па се професорова напомена у говору односи на тај детаљ.

    Одговори