Порекло презимена, насеље Сента

127 коментара

1. 17. новембар 2017. у 16:16

   Војислав Ананић

   Татјана Брзуловић Станисављевић

   Кнежева архива – из архивске збирке Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду

   а

   Сажетак:
   У овом раду упознаћемо се са архивом кнеза Милоша из архивске збирке Јоце Вујића која припада значајној и највреднијој архивској збирци у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду. Велика заслуга што је ова кнежева архива сачувана и спашена од пропадања и заборава припада великом библиофилу, добротвору Београдског универзитета и велепоседнику из Сенте Јоци Вујићу. Сазнавши да се кнежева архива налази на имању кнежеве ћерке Петрије Бајић у Румунији није оклевао већ се упутио на имање да би откупио Милошеву архиву. Архива садржи преко 1000 оригиналних рукописа и копија писама и телеграма. У раду ћемо представити неке до сада необјављене рукописе непознате академској јавности и истраживачима а тичу се наше богате културне историје. Међу рукописима можемо пронаћи занимљива документа која нам могу помоћи да разјаснимо неке недоумице и упознамо значајне историјске личности у неком новом светлу.

   Кључне речи: архивска збирка, кнежева архива, кнез Милош Обреновић, Јоца Вујић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

   Увод

   Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, као једна од установа културе од националног значаја, има важан задатак и обавезу да негује културно-историјско наслеђе Србије и учини га доступним свим заинтересованим корисницима. Не треба заборавити чињеницу да је Универзитетска библиотека прва наменски изграђена библиотека у Србији због чега велику захвалност дугујемо Славку Грујићу и Михаилу Пупину. Одлуку о изградњи нове библиотеке у Београду донела је Карнегијева задужбина захваљујући иницијативи два Србина која су у то време живела у САД-а, дипломате Славка Грујића, посланика Краљевине СХС у Вашингтону (1871-1937) и Михајла Идворског Пупина (1854-1935), познатог професора физике на Колумбија универзитету.[1] Библиотека је свечано отворена на дан Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Њен први управник, Урош Џонић остао је на месту управника све до пензионисања 1941. године и почетка Другог светског рата. Приликом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946. године, Библиотека је добила назив који и данас носи: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.

   Архивска збирка Јоце Вујића

   Библиотека је на самом почетку свога постојања почела са прикупљањем архивских збирки. Оне су се набављале на два начина: поклоном или куповином и смештале су се на чување у Одељење реткости Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, са једним изузетком. Архивска збирка Војислава Јовановића – Марамбоа чува се у Одељењу за народну књижевност Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, у Бирчаниновој улици број 24. Богата и обимна архивска збирка Марамбоа, познаваоца многих области заједно са посебном библиотеком и кућом завештана је Универзитетској библиотеци. Посебна библиотека Марамбоа под сигнатуром ПБ22 коју чине књиге из народне књижевности обрађена је комплетно и налази се у електронском каталогу Библиотеке. Две збирке купљене су после рата: Збирка Васе Пелагића 1945. године и Збирка Јована Скерлића 1950. године.
   Процес континуираног прикупљања збирки траје и данас. Можемо се похвалити чињеницом да у Библиотеци имамо 18 различитих збирки архивске грађе. Стручна обрада архивске грађе, инвентарисање и израђивање регеста почело је после рата, 1948. године. Регеста су архивска обрада докумената која садрже основне податке о предмету. Сређена су азбучно и чине каталог архивске грађе. До данас је инвентарисано укупно 4911[2] предмета-јединица. Међутим, с обзиром на то да нека документа и рукописи имају више страна, укупно је инвентарисано око 22.500 исписаних листова, што ову колекцију чини изузетно значајном и по обиму и по садржају.
   Архивска збирка Јоце Вујића најзначајнија је збирка архивске грађе Библиотеке. Њену вредност додатно поспешује чињеница да су документа из ове збирке мало или нимало искоришћена у нашој науци. Добила је име по Јоци Вујићу велепоседнику из Сенте, познатом библиофилу и добротвору Београдског универзитета, који је 1931. године своју богату архиву завештао тестаментом, Универзитетској библиотеци, а у Библиотеку је пренета крајем 1932. године. Његова збирка, која већим делом представља преписку са краја 17. па до почетка 20. века, можемо поделити у четири групе:

   ________________________________________
   [1] Акунд, Надин. Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011), стр. 6.
   [2] Податак је из септембра 2014. године, увидом у Инвентар архивске грађе Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“

   1. Преписку из 18. века
   2. Преписку кнеза Милоша
   3. Преписку Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту
   4. Преписку познатих и мање познатих личности новијег времена.

   Архивска грађа у збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци у Београду јесте пописана, али не и детаљно описана, а она има вишеструки значај, и још је не само недовољно истражена, већ и непрепозната као прворазредан архивски извор за будућа научна истраживања. С обзиром на садржај ове збирке значајна је за проучавање политичке и културне историје 18 – 20 века.
   Архивска грађа Јоце Вујића чува се у Одељењу реткости Универзитетске библиотеке и садржи 2002 инвентарна броја, броји 2965 докумената а пошто документи обично садрже и више листова , укупно имамо 4751 лист.
   Пре него што упознамо шта све чини кнежеву архиву није згорег да се подсетимо биографије племенитог дародавца Јоце Вујића.

   Биографија Јоце Вујића (1863-1934)

   Јоца Вујић колекционар, библиофил, велепоседник и добротвор рођен је као шесто дете 1. јула у Сенти (по старом календару), од оца Саве Вујића, адвоката и великопоседника и мајке Терезије (рођене Мудрић). У раном детињству, као дечак од седам година остао је без мајке, која је умрла од туберкулозе 1870. године. Детињство и младост провео је без мајчинске неге и љубави, јер су га више одгајиле дојиље и куварице, које су га веома волеле. Имао је браћу: Ђуру, Васу и Ису и сестре Иду и Олику.
   Од малена је имао склоност ка учењу и углавном је био најистакнутији ђак. Живео је на подручју Јужне Угарске, тако да је већ од петог разреда школе учио и мађарски. Убрзо се Вујић упознаје и са немачким језиком, а касније је оба језика савршено говорио и читао. Од петог разреда основне школе живео је у Пожуну и тај је град на њега оставио диван утисак. Иако је касније имао изражени осећај српства, који се код њега развио посебно у време босанско- херцеговачког устанка и српско- турског рата (1875-1878) па чак био и политички веома активан, његова мирна и блага природа га је водила пријатељству са многим Мађарима, Словацима, Немцима. Он је увек према пријатељима из других народа осећао велико поверење и са многима од њих је остварио дивна и дугогодишња дубока пријатељства. Сходно томе упознао је многе касније истакнуте људе из различитих нација: Херцег Ференца, касније познатог мађарског писца, Терефи Ђулу, првог мађарског правника, Гал Жига, познатог лекара, Пап Золтана, песника, Франца Кочиша познатог сликара, Емила Черног, Словака, каснијег директора гимназије у Москви, Хајнриха Адлера, аустијског социјалисту, касније и Јосипа Штросмајера, Хрвата, великог заговорника свесловенског јединства, Еусебиа Ферменцина, чувеног ватиканског архивара и многе друге. Иако је био ватрени Србин, националиста, он је ту енергију окренуо љубави према свом народу и тежњи да помогне културном напретку. Његов непоколебљиви став је био да српство треба много више да се упознаје са западном културом. На тло саме Србије крочио је тек у двадесетој години живота, када је и предузео једно детаљно путовање са својим старијим братом Ђуром.
   Уписао је 1881. Филозофски факултет у Бечу и ту је упознао многе знамените Србе: Гавру Манојловића, председника Југословенске Академије, Пају Адамова, председника Српског кола, Ђуру Гонцића, министра краља Александра Обреновића, каснијег организатора завере против краља. То је било време Вујићевог интензивног образовања, учења, посета музејима, изложбама. Но, Вујић је живео у веома оскудним материјалним условима, што је учинило да се врати у Сенту, где му је због гладовања у Бечу требало пуно времена за опоравак.
   Тада је донео одлуку да се у Беч не враћа, већ да упише Агрономску академију у Алтенбургу 1882. године. По дипломирању је пуно путовао, а 1884. године поново је слушао ботанику и зоологију у Бечу. Шест месеци је учио и спремао се за испит, па је у марту 1885. године пријавио дипломски испит у Алтенбергу. Испите је полагао на мађарском језику. Сва три тешка и озбиљна испита писмено и усмено положио је са одличним успехом. Након последњег испита директор му је честитао пред целом Академијом на одличном успеху и обећао да ће га препоручити министарству. Диплому је добио 21.03.1885. године и вратио се у своју Сенту.
   Отац је инсистирао да остане у Сенти и да са својим знањем почне рад на њиховом салашу. Поклонио му је 160 ланаца земље, алат и све што је било потребно за економију, и приде још 1400 форинти у готовом за разне инвестиције. Тада је Јоца кренуо марљиво да обрађује своју земљу и за кратко време показао је сјајне резултате. За непуних десет година унапредио је своју и очеву економију, и удвостручио свој капитал. Његово имање постало је узор не само у Сенти, него и у целом Потисју.
   Летњи распуст, 1883. године, представља врло важан датум у животу Јоце Вујића. Први пут, са својим старијим братом Ђуром пропутовао је велики део Србије. Путовање је трајало месец дана, и много је научио о свом народу на том путу. Целог живота је памтио ово путовање и често је препричавао успомене са њега. Нарочит утисак су на њега оставили српски манастири. Путовање је врло значајно за његов даљи рад, пробудило је у њему тежњу за проучавањем националне историје. Из тог периода датира и његова љубав према књигама, старинама и сликама. Почео је сакупљати и куповати старине и уметничке књиге, а интересовао се и за српску књигу, историју и књижевност.
   Увек је истицао српство и залагао се за бољи живот Срба у Сенти. Покретач је оснивања Српског клуба у Сомбору још пре првог светског рата. Тај клуб под његовим вођством много је допринео побољшању положаја Срба у Бачкој. Као политички вођа свог народа тежио је унапређењу српства у свим доменима, очувању националних тековина. Увек у свакој прилици залагао се за српске интересе.
   Вујић је био врло ангажован и укључен у рад Матице српске и Друштва за српско позориште. Целог свог живота помагао их је и морално и финансијски. Годинама је био члан Управног одбора Матице српске а бригу за њихову будућност најбоље је изразио тиме што им је још за живота за њихов музеј поклонио педесет значајних уметничких дела. Љубав према позоришту такође није крио. Позориште је уживало његову подршку и новчано их је помагао. Тадашњи успешни глумци били су његови искрени и одани пријатељи. Позоришне представе имале су великог утицаја на народ и учиниле су много за српски народ, пре свега утицале су на то да се не заборави српска историја, да се сачува љубав према српству и да се не дозволи отуђивање и помађаривање.
   Велики родољуб, патриота и пре свега велики човек, Јоца Вујић помагао је и у време Балканског рата 1912. Тада је поклонио српској војсци и Црвеном крсту робе и хране у вредности 20.000 златних круна. Све је то допремио у Београд и потрудио се да се то на прави начин искористи. За овај пожртвовани гест одликован је високим српским одличјем.
   Љубав према уметности и књигама открио је још у време својих студентских дана у Бечу, и ту своју велику љубав показивао је на свој специфичан начин, скупљајући старине, слике и књиге. Још за живота је предао своју библиотеку Универзитетској библиотеци у Београду, као и велики број рукописа и архивске грађе за проучавање српске историје и српске прошлости. У тој архивској збирци налазе се рукописи знаменитих Срба из 19. века. Велики значај за проучавање српске историје има преписка кнеза Милоша и кнеза Михаила, коју је Јоца Вујић пронашао у Темишвару и сачувао од пропасти. Овим својим поклоном Јоца Вујић постао је велики добротвор Београдског универзитета.
   Српске старине прикупљао је више од пола века, археолошке предмете, оружје, књиге, архивску грађу, нумизматику и нарочито уметничке слике националне вредности. Као љубитељ слика био је усредсређен на прикупљање слика старих српских сликара из Војводине. Његова галерија слика бројала је 400 слика, а били су заступљени бољи српски сликари 19. века. Захваљујући Јоци спасене су слике Константина Данијела. Преко двадесет његових слика пронашао је у Грацу, купио их и пренео у домовину. Скупљајући слике годинама Јоца је у својој колекцији имао слике познатих српских сликара: Теодора Илића Чешљара, Аврамовића, Арса и Стева Тодоровића, Константина Даниела, Ђурковића, Ђорђа Крстића, Радовића, Марка Мурата, Буковца, Уроша Предића, Теодора Крачуна, Надежде Петровић, Христофера Жафаровића и многих других. Своју колекцију слика представио је у Летопису Матице српске за 1914-1921. годину.
   Члан Матице српске био је од 1922. године и учествовао је у раду Матице српске. Био је изабран за почасног члана Књижевног одељења, и почасни члан новосадског Историјског друштва. Када су примили поклон од 46 уметничких слика, приликом отварања Музеја 1933. године, Матица српска прогласила га је почасним председником новооснованог Музејског одбора.
   У својој кући у Сенти отворио је први приватни музеј код Срба почетком 20. века. Колекција је имала око 400 слика, уметности од 18. века до прве половине 20. века, око 20.000 књига, 3.000 докумената, оружје, народна одела, бакрорезе, нумизматику. Иницирао је колекционарство, те је Јован Милекић из Суботице, уз његову помоћ сакупио своју колекцију која се данас налази у фонду Галерије Матице српске, друга по реду приватна колекција приказана после Другог светског рата у Суботици. Приватни музеји иначе нису уобичајени за нашу земљу. Данас, постоји такав музеј са јавном поставком у Новим Бановцима, власништво је Владе Мацуре, у њему се чува колекција домаће и стране уметности друге половине 20. века.
   За свој заслужни национални рад Јоца Вујић је био одликован више пута. Одликован је ратном споменицом из балканских ратова и одличјем Црвеног Крста, као и орденима Светог Саве IV, III и II степена, као и орденима Југословенске Круне и Белог Орла. И Београдски универзитет је на свој специфичан начин одао признање своме великоме добротвору, његов уметнички израђен портрет изложен је у свечаној сали старога универзитета, поред осталих добротвора Београдског универзитета.
   Крајем августа 1934. године умро је у Београду. Његови посмртни остаци пренети су у Сенту, где су сахрањени 3. септембра 1934. године уз ућешће великог броја грађана, поштовалаца и пријатеља, не само из Сенте него и са стране. У име Београдског универзитета говорио је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке у Београду. У свом говору изнео је велике заслуге Јоце Вујића за српску науку, нарочито што је поклонио велику и значајну збирку својих књига и архивске грађе Универзитету у Београду.

   Кнежева архива

   У архивској збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци налазе се и документа која су некада припадала архиви кнеза Милоша Обреновића, тј. кнежевој канцеларији. Архива је пронађена у Румунији на једном кнежевском добру. Наиме, породица Бајић, у којој је кнежева ћерка била удата, наследила је ту архиву заједно са кућом и имањем и пренела у свој дом у близини Темишвара. Касније је породица продала имање а архиву је купио Јоца Вујић 1925. године. Кнежева Архива је садржала 1071[3] докуменат из времена када је кнез Милош живео у изгнанству. Куповином ове вредне архиве сачувана је кнежева коресподенција коју можемо користити за истраживања о животу кнеза Милоша и његове породице.
   Кнежеву архиву можемо разврстати у 5 скупина коју чине: породична преписка, лична преписка, пословна преписка, судски акти и документа из спорова и предмети и документа из оставине кнеза Милоша.

   ________________________________________
   [3] Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.

   Породична преписка Обреновића

   Породична преписка Обреновића садржи већим делом писма кнеза Милоша са сином кнезом Михаилом и ћерком Петријом, удатој Бајић[4] (неколико Петријиних писама је већ објављено). Сачувано је 71 писмо кнеза Милоша упућено сину Михаилу из 1846-1854, и 60 оригиналних писама кнеза Михаила упућених кнезу Милошу из 1845-1858. Затим, 19 писама кнеза Милоша упућених ћерки Петрији Бајић из 1845-1858, као и 19 Петријиних писама упућених оцу из 1846-1860. Ту су затим и писма осталих чланова породице Обреновић. Сачувана су 4 писма Анке Ј. Обреновић[5] из 1851-1854, једно писмо Јеврема Обреновића[6] , најмлађег кнежевог брата из 1848. године и 2 писма Јована Обреновића[7] , кнежевог брата из 1845. године и 3 писма кнегиње Јулије[8] , жене Михаила Обреновића из 1854-1858.

   Писма која је кнез Милош писао сину и ћерки, представљају нам кнеза у једном потпуно новом светлу, као брижног и нежног оца. У писмима Михаилу саветује сина да живи уредно, да не расипа новац и да се не шенлучи превише јашући коње, а ћерки Петрији дели савете око подизања деце. Петријина писма су углавном честитке за празнике: Ускрс, Божић и Нову годину. У неким писмима га обавештава о свом здрављу. Кроз нека писма се провлачи прича о ергелама коња и њиховом пресељењу у Влашку. Нека Петријина писма су важна за историју јер се спомиње буна из 1848. године, а у неким писмима виде се наговештаји Милошевог повратка у Србију.

   ________________________________________
   [4] Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.72 (2011). стр. 133-149.
   [5] Анка Обреновић (1821-1868) ћерка је Томаније и Јеврема Обреновића. Била је писац и њени преводи су били први литерарни радови жене у Србији 1836. године. Позната је по надимку „Анка Помодарка”.
   [6] Јеврем Обреновић (1790-1856) најмлађи брат кнеза Милоша рођен је у Горњој Дубици. 1816. постављен је за обор-кнеза Шабачке нахије. Научници га описују као наочитог, ученог и просвећеног човека који је увек био окренут ка новом. У Шапцу се оженио Томанијом, ћерком Анте Богићевића и са њом изродио осморо деце. Његов син Милош био је отац краља Милана.
   [7] Јован Обреновић (1787-1850) млађи брат кнеза Милоша. Био је гувернер дистрикта рудничког и пожешког, познат под именом Господар Јован.
   [8] Јулија Обреновић (1831-1919) удала се за кнеза Михаила 1853. године у руској капели у Бечу. До повратка у Србију 1858. године живели су на свом имању “Иванка” у Аустроугарској. Учила је српски језик код Ђуре Даничића. Растали су се 1865. године(“растали су се од постеље и стола”).

   Лична преписка
   Лична преписка садржи писма кнеза Милоша и кућепазитељке Ане Рафелсбергер, и то 19 писама кнеза Милоша упућених Ани из 1848-1851, и 9 Аниних писама кнезу Милошу из 1849-1850. Анина писма кнезу су углавном топла и емотивна у њима му изражава своју љубав и оданост, тугује што су растављени и пише како једва чека његов повратак. Ђура Даничић, који је Ану учио српски језик написао је нека Анина писма. Милошева писма Ани из Петрограда (10) пуна су топлих речи и уверавања у његову наклоност према њој. У писмима је саветује како да води кућу у Бечу, шаље јој новац и „мали знак њихове љубави и живота”. Радује се што учи српски језик и захваљује јој се на портрету који му је послала. У писмима која је слао из Букурешта његов тон се битно променио, није више благонаклон већ срдит. Прекорева је и говори јој да је неискрена и да је злоупотребила његово поверење, те се недолично понашала у његовом одсуству. Наређује јој да се хитно и без поговора исели из куће и да га остави на миру. Такође, у овој групи проналазимо и 14 сачуваних писама Фани Хипенбергер[9] упућених кнезу Милошу из 1849-1850. Ова преписка углавном се односила на Фаникино потраживање новца за издржавање и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра.

   Пословна преписка
   Пословна преписка кнеза Милоша садржи углавном преписку са управницима својих многобројних имања по Србији и Влашкој, лекарима, адвокатима, банкарима, трговцима, арендаторима, дужницима и другим важним људима тога периода. Сачувано је 130 писама са Димитријем Митом Вучићем, управником кнежевих добара из 1845-1858. Преписка са Костом Анастасијевићем, српским агентом у Букурешту, 33 писама из 1860. године. Затим преписка кнеза Милоша и банкара Симона Сина из Беча, 41 Милошево писмо из 1848-1851 и 20 писама Симона Сина кнезу Милошу из 1845-1853. Следе писма кнеза Милоша упућених Ђорђу Стојаковићу, адвокату из 1845-1852, њих 17. Сачувано је 15 писама кнеза Милоша Раши Здравковићу, настојнику његових добара у Србији из 1846-1850 године.

   Преписка кнеза Милоша и настојника Раше Здравковића односи углавном на вођење економије у Србији, издавање кућа под кирију и наплати кирија, слању новца у Беч, оправци куће у којој живи аустријски конзул.

   ________________________________________
   [9] Према подацима из писама са њом је имао ванбрачног сина Александра, плаћао је алиментацију.

   Преписка кнеза Милоша и Барона Сина, банкара односи се на новчане трансакције које је кнез Милош имао са банкарском кућом Симона Сина у Бечу (издавање и исплата облигација кнезу Милошу и лицима овлашћеним од њега, обрачуни, продаје и др.). У писмима се помињу и разне личности попут Деметра Цинера, Димитрија Курта, браће Герман, Константина Суце и др.
   Преписка кнеза Милоша и Димитрија Курта, банкара односи се на финансијско пословање и разне трговачке трансакције. У писмима се спомињу и Ана Рафелсберг, Фани, Цинер, секретар Хадија и други.
   Преписка кнеза Милоша и Милфелда, адвоката углавом се односи на разне финансијске послове и судско-правне послове у којима је Милфелд заступао кнеза Милоша пред судовима у Бечу.
   Преписка кнеза Милоша и Димитрија Цинера, пуномоћника кнеза Милоша углавном се односи на разне послове финансијске природе као и правно-судске послове које је Цинер обављао као пуномоћник кнеза Милоша. Највећи део преписке односи се на судски процес кнеза Милоша и Ане Рафелсбергер, као и на судски процес кнеза Милоша и Фани Хипенбергер и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра. У преписци се помињу и Вук Караџић, Милфелд, Добран и Ђорђе Стојаковић.

   Судски акти
   Посебну групу документа из кнежеве архиве чине судски акти из 5 судских процеса вођених пред судовима у Бечу. Грађу чине судска акта пресуде, тужбе, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења на немачком језику. Прво, 10 докумената из процеса кнеза Милоша са Јоханом Себастијаном Шамбергером 1850-1851. године. Други судски процес је процес кнеза Милоша са Аном Ананић из 1851. године и из овог процеса су сачувана су два судска акта и документа везана за процес. Трећи судски процес је процес кнеза Милоша и Ане Рафелсберг вођен 1849-1852. године. Сачувано је 35 докумената које чине судска акта, пресуда, уговор из 1848. године, тужба, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења из поменутог судског процеса кнеза Милоша и Ане. Ана Рафелсберг, домостроитељица куће кнеза Милоша у Бечу тужила је кнеза што је отпустио из службе, и тражила накнаду штете од 30.000 форинти као обезбеђење предвиђено уговором од 12. фебруара 1848. године. Затим, следи још 40 судских аката из процеса кнеза Милоша са Фаником Хипенбергер из 1846-1849. године. На основу писама може се закључити да су Фани и кнез Милош имали ванбрачног сина Александра. Судски спор се односи на Фаникино потраживање алиментације. Напослетку, сачувано је још и 76 судских аката из процеса кнеза Милоша са Марком Ђорђевићем из 1845-1850. године. Марко Ђорђевић, бивши кнежев службеник тужио је кнеза за накнаду суме од 3.814 форинти са каматом за неколико година. По његовим тврдњама ову суму је потрошио по одобрењу кнеза Милоша за издржавање Данице Петровић и њеног и Милошевог ванбрачног сина Теодора.

   Из кнежеве оставине
   1.Последњу групу из кнежеве архиве чине предмети и списи из кнежеве оставине. Бележимо:
   1. Списак књига у двору кнеза Милоша у Букурешту, недатирано на српском језику , ћирилицом где пише „ 282 комада суме”
   2. Архива књига књаза Милоша, књаза Михаила, блаженопочившег књаза Милана и блаженопочивше књагиње Љубице , из 1851. године (недатирано и непотписано, рукопис је Косте Брзака, ћирилицом).
   3. Уговор закључен између кнеза Милоша и Николе Димовића у Топчидеру, 24. маја 1860. године.
   4. Списак разних кожа кнеза Милоша, у Београду 9. августа 1851. године.
   2.Акта из оставине кнеза Милоша, 4 квите разних личности на примљени новац, из 1836-1858.
   На пример Квита Јелене (Карађорђеве жене) на новац примљен за „мое жаловање,“од кнежевог казначеја Павла Станишића, потписано са „Елена Черна“, из Краљева, 30. маја 1839. године (Ибр. 2035/2).
   Квита (копија) Павла Станишића, књажевског казначаја на новац примљен од прихода са мошија у Влашкој, из Херешта, 31. јула 1839. године (Ибр.2035/3).
   3. Следи, 11 рачуна, „кантрица“ из 1838-1864.

   То су разни рачуни који се тичу економије дома Обреновића у Букурешту, у Влашкој у периоду 1838-1864. године. Осим биланса прихода и расхода кнежевских мошија, има рачуна од аренде, рачуна путних трошкова као и записник о примопредаји касе директора кнежевих добара новом директору. Навешћемо неколико:
   Биланс прихода и расхода кнежевих мошија у Влашкој за 1838. годину (Ибр. 2036/1).
   Месечни навод трошкова за дом кнеза Милоша у Букурешту за 1853.годину, 31. октобра 1853. године (Ибр. 2036/3).
   Записник о примопредаји касе између бившег директора кнежевих добара у Влашкој Косте Анастасијевића и новог кнежевог пуномоћника др Карла Пацека од 4. јуна 1862. године (Ибр.2036/6).

   4. Затим, 35 разних докумената из оставине кнеза Милоша из 1838-1868.

   Углавном су рачуни, квите, „признанице и осведочанства“, облигације, декларације и друга новчана документа разних личности које су биле у новчано-пословним односима са кнезом Милошем и Михаилом у периоду 1838-1864. године.
   На пример признаница барона Христофера Сакеларија, Букурешт 1.фебруара 1839. године, на француском језику и овером руском конзулата у Влашкој на руском језику (Ибр. 2037/1).
   Осам облигација, векели на позајмљени новац од кнеза Милоша, датираним у Бечу и Презбургу (стари назив за Братиславу) у току 1847-1851. године. Међу њима је и облигација принца од Салерна од 24. фебруара 1847. године. Текст облигација је на немачком и француском језику (Ибр. 2037/7).
   Квита Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту на позајмљен новац од управе кнежевских добара у Влашкој за исплату плата чиновника српске Агенције у Букурешту, 29. децембра 1860. године, на српском језику. На квити је потврда А. Јовановића, управника кнежевог двора (Ибр. 2037/14).
   Признаница кнеза Михаила примљена на новац узет из касе економије у Влашкој, на српском језику , са оригиналним потписом кнеза Михаила, из Београда 18. децембра 1865. године (Ибр. 2037/17).

   5. Следи група 27 разних рачуна из 1838-1888 коју чине разни рачуни трошкова прихода и расхода на кнежевским мошијама ( Ибр. 2038/1-27).
   6. Затим 5 рачуна прихода и расхода економије кнежевих мошија у Влашкој од 31. децембра 1851. до 12. јула 1864. године ( Ибр. 2039/1-5).
   7. Документа из оставине кнеза Милоша, 12 разних рукописа из 1840-1858. године. контракти, доказатељства, скице, акти, концепт писма, једна белешка и др. (Ибр. 2040/1-12).
   „Доказатељство“ издато од кнеза Милоша о дуговању Арона Гавриловића из Ковина, у Београду 25. маја 1853. године, на српском језику. (Ибр. 2040/7).
   8. Затим, 4 акта из 1854. године коју чии тужба Константина Хадија против кнеза Милоша у 3 примерка из 1854. године ( Ибр. 2041/1-4).
   9. Даље, 8 аката из 1847-1863. године коју чине: рачуни од издавања добара кнеза Милоша, затим 5 судских аката из спорова кнеза са разним личностима, представка против дужника Петра и 1 писмо

   Рачуни и издавања од добара кнеза Милоша у Србији за 1847. годину, поднео Р. Здравковић, у Београду 3. септембра 1847. године (Ибр. 2042)

   Закључак

   У раду смо представили само мали део непроцењивог архивског блага које се може наћи у овој обимној и вредној Архивској збирци Јоце Вујића. Архивска збирка и књиге пренете су 1932. године у библиотеку. Документа ове збирке инвентарисана су у јулу и децембру 1948, са прекидима од фебруара 1949. до априла 1952. и у јуну и августу 1957.године. Иако је ова грађа пописана и инвентарисана никада до сада није била детаљно описана. У оквиру израде докторске дисертације, чија тема је управо поменута архивска збирка, урађен је сумарно-аналитички инвентар Архивске збирке Јоце Вујића, који ће као репрезентативно информативно средство помоћи заинтересованим корисницима и академској јавности у даљем истраживању.

   Литература:
   Акунд, Надин. „Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926“. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011)
   Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.77 (2011). стр. 137-149
   Дурковић-Јакшић, Љубомир.„О српском књигољупцу Јоци Вујићу,“ Библиотекар, Год. 27, св. 1-2 (1975), стр.126-127.
   Димитријевић-Стошић, Полексија Д. Жене династије Обреновић.Књ.1 Удаја Петрије. Београд, 1962.
   Ђорђевић, Бојан. Архивистички појмовник. Београд : Филолошки факултет, 2010.
   Кнежевић, Милош. „Јоца Вујић“. Књижевни север, Сента, јули-новембар 1935. стр. 113-128.
   Кнежевић, Милош. Јоца Вујић. Сента. Зборник прилога за историју града Сенте, Сента, 1935. стр. 126.
   Лазаревић, Небојша. „Јоца Вујић.“ Библиотекар. Год. 28, бр. 6 (1976), стр. 848-876
   Лекић, Богдан. Архивистика. Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.
   Марковић, Радосав. Универзитетска библиотека у Београду: (1921-1945). Београд: Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1968.
   Филиповић, Даница. „Архивска збирка Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду“, (преузето 9.09.2013.) хттп://www.нб.рс/виеw_филе.пхп?филе_ид=473
   Фајфарић, Жељко. Династија Обреновић. Сремска Митровица, 2009.
   Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.
   Џонић, Урош. Изградња Универзитетске библиотеке у Београду: 1919-1925: дневници Уроша Џонића. Приредили Никола Марковић и Даница Филиповић. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2011.
   Џонић, Урош . „Јоца Вујић“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду. Год. ВИИ, св. 1-3 (1934). стр. 418-425.

   Одговори

2. 17. новембар 2017. у 17:29

   Војислав Ананић

   Збирка Јоце Вујића

   Збирка Јоце Вујића, у оквиру његовог легата у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, несумњиво је једна од највреднијих и најбогатијих приватних архивских збирки код нас. Она је 2014. проглашена за културно благо од великог значаја.
   Велепоседник из Сенте и познати библиофил Јоца Вујић (1863-1934) завештао је 1931. године тестаментом своју богату архиву Универзитетској библиотеци. Збирка се већим делом састоји се од преписке истакнутих личности од краја 17. до почетка 20. века. Између осталог, она садржи 272 писма истакнутих личности из 18. века, чак 1.427 докумената коресподенције кнеза Милоша из периода његове емиграције, као и 540 писама дугогодишњег српског агента у Букурешту Косте Анастасијевића, најчешће упућених кнезу Милошу о кнезу Михаилу. Вујић је у збирци чувао и преписку познатих личности новијег доба, као и преко стотину војних и политичких извештаја и отворених и шифрованих телеграма из српско-турског рата 1875-1878. и из ратова од 1912. до 1918. године.
   – Чинио је мога добра дела. Универзитету у Београду поклонио је 250 слика, у Народном музеју данас се налази 229 слика. Педесет је поклонио Матици Српској. У својој кући у Сенти отворио је први пирватни музеј који је имао 30.000 књига 3.000 архивских докумената, збирку нумизматике, оружје, етнографске предмете и 400 слика. Мотив му је био да се будућа поколења образују у својој земљи а не да морају због тога да путују у стране. Помагао је српску војску у балканским ратовима, основао је Српску школу у Будимској епархији и помогао библиотеку скопског факултета – набраја његова доброчинства Татјана Брзуловић Станисављевић.

   Одговори

3. 18. новембар 2017. у 06:11

   Војислав Ананић

   Јоца Вујић

   (Сента 1863 – Београд 1934)

   Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета, велепоседник, познати библиофил, родио је 1. (13) јула 1863. у Сенти, у Бачкој.
   Основну и средњу школу завршио је у Сенти. Наставио је школовање у Сегедину, и ту је завршио четврти разред гимназије, а почетком 1877. отишао је у Пожун, где је четири године похађао тзв. Горњу гимназију. После свршене матуре, почетком октобра 1881. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, и мада је у прва два семестра са одличним успехом положио колоквијуме из историје код професора Лоренца и из старословенске граматике код професора Миклошића, напустио је ове студије, што због нежног здравља, што због жеље да помогне оцу и преузме вођење његове економије, па се уписао, у јесен 1882, на Високу агрономску академију у Алтенбургу.
   «Испити су били врло стручни и строги, кандидата је било преко сто, а он је једини положио све испите са одличним успехом и добио диплому 1885.» Вујић је намеравао да на чувеном универзитету у Хајделбергу касније докторира, па после тога оде на још коју годину у Француску и Енглеску, можда чак и у Америку, али су породичне прилике то другачије одредиле.
   «После путовања у Карлсбад (с оцем) и Немачку (сам) у лето 1885, дошао је кући у Сенту. Тада је добио од свога оца стошездесет ланаца земље, све потребне алате и све што треба за економију и хиљаду четири стотине форинти у готову за разне мање инвестиције. Од тога времена почео је Јоца Вујић интензивно, вредно и марљиво да обрађује своју земљу и сразмерно за кратко време показао је сјајне резултате у сваком погледу. За непуних десет година великом вредноћом, штедњом и разумним радом и трезвеним животом унапредио је своју и свога оца економију и удвостручио свој капитал. Његова економија постала је најбоља, тако рећи узорна, не само у Сенти него и у целом Потисју. Са темељним стручним знањем, како теориским тако и практичним, унапредио је пољопривреду и ставио је на савремене, здраве и реалне основе.»
   Јоца Вујић је узео учешћа и у јавном животу, био је члан, а касније и председник, Српске православне црквене општине у Сенти, народни посланик, члан Управног одбора Матице српске у Новом Саду.
   Претпоставља се да је још у Пожуну добио вољу за скупљање старина и љубав за старине, јер је сам Пожун једна стара историјска варош. Такође је и његово путовање по Србији 1885. године и упознавање историјских и културних споменика, утицало на његово усмерење сакупљања историјске грађе, стварања библиотеке и колекције уметничких дела, од које је убрзо направио Музеј у својој кући у Сенти.
   Преко тридесет година сакупљао је Јоца Вујић по земљи и иностранству књиге и рукописе који се односе на српску историју, књижевност и културу. Његова нумизматичка збирка, галерија слика, библиотека и архива, представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи.
   Још 1925. године Милан Л. Поповић објавио је у «Политици» дужи приказ Музеја Јоце Вујића у Сенти.
   «На прагу једине железне везе између Бачке и Баната, уз обалу Тисе и на домаку Југославенског Севера, одакле даљина далеких видика заглушује гласове гласовита живота, пробио се високим својим торњем кроз срушену своју прошлост град Сента.
   Највиши видик у Сенти даје овај торањ који се подиже с места и допире даље од – Сенте. Све друго у њој дрема по ритму паланачке носталгије у празнини и тромим данима бесциљног живота. Још једино се у дугим ноћима корача снажним корацима до Беле Лађе или до Америке, где се уз један и исти рефрен разбијених чаша или људских глава млати рукама по ваздуху и испија чаша за чашом ‘у здравље’ нашег националног напретка. Од некадашњег сјаја сенћанских великана Јов. Мушкатировића, Јов. Ђорђевића, Стеве Брановачког и Стевана Сремца остале су само плехане табле њихових улица, по којима се згурено и невољно тетурају данашњи Сенћани. У тој прашини заборава зар да остане виђен и запажен један културни споменик?
   Као утешни контраст, као необјашњиви феномен, као ретка способност далекосежне културе, као откровење јединог бића што даје савршене облике у овом баналном рецитативу маловарошке, страшне досаде, једино што се издваја својом уметничком величином и националним обележјем то је: Музеј Јоце Вујића у Сенти.
   То је вид у очима и срце у телу града Сенте. У мноштво соба, дворана и просторија приватне куће г. Вујића скривено је приватном иницијативом деценијама скупљано благо српске националне уметности. Домаћа књижевност, национално сликарство, старо српско оружје и новци, изванредно ретки екзамплари стародревних српских књига, повеља, докумената, преписка знаменитих људи и књижевника, оригинални закони, синђелије, дипломе, рукописи, писма и старине, бакрорези, литографије, скице и реткости најстаријих времена, као жуто класје са богатих њива, представљају плод брижљивог, смишљеног, систематски вршеног рада на прикупљању књига, слика и наших старина.
   По савршено удешеном каталогу, по годинама и бројевима, синтетично и уредно смештене су у дванаест соба књиге и слике, старине и оружје Музеја Јоце Вујића у Сенти. Његова библиотека броји преко десет хиљада књига. Од знаменитих рукописних књига има г. Вујић н.пр. Законик Стефана Душана (1348), Апостол Катарине кћери деспота Ђурђа Бранковића (1454), Инконабулу од најстаријег штампара Андрије Палтачића-Которанина (1488) у Венецији, Минеј монаха Пахомија (1550), Протестанске библије (1562), Списе Барлеција Скендербега (1584), еванђеља, апостоле, октоихе и собранија из 12 и 13 века на кожи. Триодион у Влашкој (1649), Часловац из Венеције илустровано комплет издање Боже и Вићентија Вуковића из Мркшине цркве, из Милешева, Београда и Трговишта, Стематографије, Веронаука од Јов. Кнежевића (1798). Еснафска књига свих мајстора, калфи и шегрта будимских Срба од 1723-1765. Словеначка библија (1540), разне србуље и сва издања старих српских књига од 1741. Ту су сви најређи примерци чувани у гвозденим зидним орманима. Библиотека се одликује нарочито историјским књигама, али су у њој заступљена и научна, литерарна, теолошка, географска, политичка, економска и етнографска дела из 18. и 19. столећа. Библиотека има свој инвентар по писцима и цедуљама с натписима књига и писаца. /…/
   Али је од највеће вредности у Музеју Јоце Вујића несумњиво његова галерија слика. Марљиво и издашно избирао је он портрете старих српских сликара почевши од краја 18. па до 20. века. Историја сликарске уметности у Срба неће се моћи писати, нити тачно оценити, ако се не проуче слике и портрети у Музеју Јоце Вујића. Ту су у лепим рамовима, очишћене, вешто углађене, инвентарно нумерисане слике и портрети, попрсја и акварели најсгаријих сликара српских / …/
   Ова колекција Јоце Вујића је продукт његове сопствене енергије, материјална пожртвованост и његове приватне иницијативе и израз његова разумевања и развијеног смисла за вредности такве врсте. Нема двоумице: овако систематски прибиране збирке слика, књига, старина и архива приватне својине не поседују ни напреднији народи од нас. Овај музеј нема само узани карактер регионални, већ добија шире национално обележје. Он у суштини представља богат извор наше националне културе и свега онога, што се у умном развићу нашег народа испољава од најстаријих до најновијих времена. Све што је никло на земљишту нашега народа, све што је од трајне вредности по нашу домаћу културу г. Вујић је паметно, на свој начин прикупљао, својим парама плаћао, у својој кући слагао и својим сопственим трудом створио.
   Још да овај човек није осакаћен глупим извођењем наше аграрне политике, да може да сазида кућу, као што је замишљао да такву подигне у Београду или Новом Саду, г. Вујић би учинио већ за живота задужбину своме народу и својој држави какву до њега још нико није учинио. Овако због мале политике пропадају велики циљеви и пропашће евентуално лепа и племенита замисао завештача, коју под таквим околностима, није у стању да изведе. Хаотично стање наших аграрних односа створило је слепце земаљског блага, а уништило је стварне и продуктивне привредне енергије. Сад се то свети и држави. Јоца Вујић ипак остаје и треба да остане патриота са добро схваћеним тежњама и смислом за уметност. Он своју љубав према народу, поред свег материјалног личног уништења, треба да покаже и на делу, јер он има у себи тај етички смисао и то национално осећање. Његов музеј ће тек онда, кад пређе у својину целе нације, носити с поносом име Јоце Вујића и, представљати за сва покољења драгоцено благо, много драгоценије и лепше, но што су богате њиве наслеђене од родитеља и предака.»
   Јоцу Вујића није требало подстицати на даровање. Овај велики и племенити добротвор поклонио је преко 300 уметничких слика домаћих и страних аутора, као и нумизматичку збирку Универзитету (данас се налазе у Народном музеју), 50 слика је даривао Матици српској и оне су представљале основу за отварање Галерије Матице српске у Новом Саду, док је своју библиотеку и архиву поклонио 1932. године Универзитетској библиотеци.
   Београдска штампа је поздравила његов поклон као «дар Београду, дар српском народу, дар науци и аманет потомству», учвршћујући га на тај начин у ред великих српских добротвора којима наш народ има да захвали за многа културна и просветна добра у прошлости. Министар просвете захвалио му се «као једноме од највећих народних и културних добротвора, којима се само можемо подичити». Краљ је одликовао Вујића орденом светог Саве другог реда, а Библиотечки одбор Универзитетске библиотеке предложио је 1932. године да се Јоца Вујић изабере за почасног доктора Београдског универзитета.

   Одговори

4. 18. новембар 2017. у 07:43

   Војислав Ананић

   ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ

   Ђорђевић, Јован, секретар Матице српске, оснивач српских позоришта, министар (Сента, 25. XI 1826 — Београд, 21. IV 1900)

   Отац Филип био је економ и трговац у Сенти, мајка Ана рођена Малешевић. У Сенти је учио три српска и један мађарски разред основне школе. Нижу гимназију завршио је у Сегедину, а вишу похађао у Новом Саду, Сегедину, Темишвару; у Пешти матурирао као Текелијин питомац (1845). У Пешти је почео да студира медицину, али је студије у време револуције 1848. напустио и није их касније настављао. Прва песма Спомен својој љубезној сестри Милици штампана му је 1842. Са театром се први пут срео у Сенти, гледајући мађарско аматерско позориште, па је са својим вршњацима и сам почео да глуми. У Пешти је био један од вођа омладине. Са Светозаром Милетићем уредио је зборник омладинских песничких дела Славјанку (1847), у којој је и његова епска песма Кнез Паво. Није одобравао напад Милетићеве пожунске групе на прву књигу песама Бранка Радичевића. На почетку револуције, марта 1848, учествовао је као делегат омладине у изради Пештанског српског програма. Присуствовао је и Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Вративши се у Сенту постао је секретар Српског народног одбора, но избегао је у Земун. Неколико пута прелазио је и у Београд где се спријатељио са Бранком Радичевићем. После револуције није могао да настави студије, већ се у Сомбору прихватио чиновничког места у канцеларији великог жупана Исидора Николића. Са групом младих људи ту је 1850. основао српско дилетантско позориште. За ово позориште превео је Шилерову Сплетку и љубав. Тада је започео његов веома плодан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. У току живота превео је или прерадио (посрбио) 25 драма из немачке, француске и мађарске литературе. После краћег службовања у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1852—1857). Предавао је највише латински језик, али и историју и географију, а факултативно француски језик. По сведочењу његовог ђака Лазе Костића, био је у то време најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинут му је комплотом групе конзервативних новосадских грађана, окупљених око Вуковог противника Јована Хаџића. Напустио је Нови Сад и отишао у Пешту, где је постао секретар Матице српске и уредник њеног Летописа. Издао је свега три свеске овог угледног часописа, давши му нов правац. Нападали су га због правописних новина и прогресивног духа па је приморан да поднесе оставку и да се врати у Нови Сад. Ту је од Данила Медаковића преузео 1859. уређивање Сербског дневника, листа либерално-демократског грађанства. Кренувши новим правцем, којим га је усмерио Светозар Милетић својим чувеним туцинданским чланком, лист је стекао велики број претплатника. Унутар Милетићевог покрета он је један од главних идеолога и креатора културно-просветних програма. Уређивао је лист до августа 1864, када су власти покренуле истрагу против њега и онемогућиле даље излажење листа. У Сербском дневнику објавио је две веома значајне серије чланака: једну о потреби да се реорганизује Матица српска, а другу о потреби оснивања сталног позоришта. Пропагирао је да се модерна нација не може хомогенизовати без сопствене културе и негованог језика, чему позориште најефикасније служи. СНП је основано на његову иницијативу, а одржавало се уз велико његово залагање. Од јула 1861. био је потпредседник Позоришног одбора и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862—1868). Стварао је репертоар, избором и превођењем, а и сам је написао патриотску драму Маркова сабља. Глумци су му дали надимак Фотер (од нем. Vater – отац). Отворио је и школу за усавршавање глумаца и у њој предавао. Кад се новосадско позориште усталило и када његова помоћ није била више неопходна, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у српској престоници оснује стално позориште. Удвојио је позориште прешавши 1868. у Београд са делом новосадске позоришне трупе, као и са сестром и нећацима Јованом, Андријом и потоњим познатим писцем Стеваном Сремцем, на чије је духовно формирање као ујак веома много утицао. Но, кнез је убијен а његова обећања само су делимично испуњавана. Бирократија је ометала његов рад и лично напредовање. Пошто је ипак успео да позориште учврсти, поднео је оставку као управитељ (интендант) и вратио се школи. Постављен је најпре 1874. за директора полугимназије у Шапцу, затим је прешао у Београд за директора прве гимназије (1878—1880), да би касније био професор и директор Учитељске школе и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886— 1892). У дворској пратњи путовао је у Русију и Аустрију. Његова солидна научна спрема довела га је на положај професора историје у Великој школи (1889—1893). Дуго година радио је на реформисању средњих школа у Србији као стални члан Главног просветног савета и члан СУД. 50-годишњица његовог књижевног рада прослављена је 1892. Био је 1893. краткотрајно министар просвете у либералној влади. Стар и болестан, живео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је и даље, док је могао, предавао је историју на Војној академији (1895—1897), а до смрти се бавио писањем.
   Као књижевник има више културно-историјски него књижевни значај. Његова песма Боже правде са музиком Даворина Јенка, изражавајући и националне и монархистичке тежње, прихваћена је као српска државна химна, касније као део југословенске химне. Његова драма Маркова сабља представља поетизован преглед националне историје. Била је будилац националне свести код Срба у Војводини. У његовој оставштини посебно место чине мемоарски чланци, живо писани, надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом. Тематски распон мемоара иде од студентских дана у Пешти до догађаја 1848/49, те представља целовиту субјективну слику предреволуционарног времена и саме револуције. Као критичар још од 1860. залагао се за приближавање књижевности реализму. Издао је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и објавио студије Српско-маџарско пријатељство (1895). Занимљив му је и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је изашао и његов рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Његово дело Латинско-српски речник (1886) остало је у својој врсти до данас ненадмашено.
   ДЕЛА: Аутобиблиографија (непотпуна) Ђорђевићевих штампаних и нештампаних радова: Шта сам кад написао, ЛМС, књ. 272, 1910, 59—62.

   ЛИТЕРАТУРА: Н. Јоксимовић, Јован Ђорђевић, Браник, 1900, бр. 44—45; Ј. Туроман, Јован Ђорђевић, ГоСКА XIV, 1901, 223—232; Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, БК, 1901; Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд 1901, 38—39; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Загреб 1903, 19— 21; М. Шевић, Аутобиографске белешке Јована Ђорђевића, ЛМС, 1910; Д. Кириловић, Јован Ђорђевић о себи, ГИДНС, IX, 1936, 100—114; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; Божидар Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и АнтонијаХаџића 1859—1895, Нови Сад 1973.
   Божидар Ковачек

   Одговори

5. 18. новембар 2017. у 08:58

   Војислав Ананић

   Стеван Сремац

   Стеван Сремац је један од најзначајнијих представника српског реализма. Писац „Поп Ћире и поп Спире“, „Зоне Замфирове“ и многих других дела свој радни век је провео као професор. Био је традиционалиста и идеалиста, љубитељ Сервантеса и Гогоља.

   Детињство и академски пут Стевана Сремца

   Стеван Сремац је рођен у занатлијској породици 23. новембра 1855. године у Сенти. Рано губи оба родитеља, па бригу о њему преузима његов ујак познати књижевник и академик, Јован Ђорђевић. Одрастање са ујаком оставља дубок траг на Сремца у виду приклањања либерализму и похађања Велике школе. Сремац прелази у Београд, ту 1874. године завршава Прву београдску гимназију и уписује се на историјско-филолошки одсек у Великој школи.
   Сремац се још као студент, добровољно пријављује и 1876. године одлази у рат за ослобађање Југоисточне Србије и Ниша од Турака. Када се 1878. године вратио из рата, дипломирао је на историјско-филолошком одсеку у Великој школи. Након дипломирања, док се спремао за професора историје, радио је као практикант у Министарству финансија, да би септембра исте године био постављен за професора тек отворене гимназије у Нишу. У тој гимназији предавао је краснопис, цртање, немачки, морал, српску граматику, српску историју, општу историју и географију. На том положају остаје до 1881. године када бива пребачен у Пирот из политичких разлога. Тамо се није дуго задржао, Министарсво просвете га је вратило у Ниш 1883. године где је са осталим професорима гимназије радио на оснивању позоришне дружине „Синђелић“. У Нишу остаје до 1892. године када се враћа у Београд и започиње свој књижевни пут.
   Заступање либерализма је од Семца направило великог конзервативца, заљубљеника у прошлост и идеализовање националне прошлости, апсолутног противника свега новог у политичком и друштвеном животу. Професорски испит је положио 1890. године након 11 година рада у просвети. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

   Стеван Сремац – Књижевно раздобље

   Стеван Сремац је почео да пише у својој 33. години. Хронике које је писао биле су беседе у форми дијалога у којима се супротставља славна прошлост и лоша, нова садашњост. Прва хроника која је изашла звала се „Владимир, краљ Дукљански“ и издата је под Сремчевим псеудонимом „Сенћанин“. Сремац је много волео свој родни град Сенту, али након доласка у Београд, више никада није посетио тај град. Нешто касније Сремац је своје издате хронике груписао и издао као књигу под називом „Из књига староставних“. Реалистичну прозу је почео да пише након повратака у Београд. Прва реалистичка приповетка коју је Сремац написао била је „Божићна печеница“ (1893), након чега су уследиле „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“(1903), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898) и „Зона Замфирова“(1906). Дело које је Сремцу донело велику књижевну славу било је „Ивкова слава“, оно је имало и своју премијеру на сцени београдског позоришта неколико месеци након изласка самог дела.
   Сремчева дела су везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина. Период који је провео у Нишу му је послужио као период прикупљања материјала, посматрао је и упијао околину и људе. Сремац је био познат као „писац са бележницом“, његова дела су реалистична са дозом хумора у себи. По познавању домаће и стране књижевности он спада у најобразованије писце 19. века у Србији. Као приповедач Сремац се поистовећивао са Јаковом Игњатовићем. Двојица писаца су делили неколико исти интересовања и неговали су сличне вредности попут конзервативности и традиционализма, идеализације прошлости и хумора.
   У неким Сремчевим делима се може приметити борба између две стране пишчеве личности: Сремац политичар и грађанин и Сремац писац. Као политичар Сремац је на страни конзервативних идеја и на страни оних који владају, негодује сиротињу и слободноумност. Као грађанин је на страни старог и патријахалног, на страни времена које се мења и полако гаси. Док као писац Стеван Сремац надвладава све оно друго и ствара дела праве уметничке вредности. Његова моћ запажања и претапања виђеног у дела нам је оставила романе и приповетке који су непроцењиви.
   Примљен је у Српску академију наука и уметности као стални члан фебруара 1906. године. Стеван Сремац је умро 25. августа 1906. године у Сокобањи после кратке и изненадне болести.

   Одговори

6. 18. новембар 2017. у 11:31

   Војислав Ананић

   ЈОВАН ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА

   Јован Поповић – Текелија је родоначелник породице.
   Питање порекла ове породице и предиката Текелија остају и данас отворена за историографију. У својој биографији генерал Петар Текелија наводи да је породица давно пре патријарха Чарнојевића стигла из Србије, где је држала Текије и околна места. Другачије мишљење је исказао историчар Алекса Ивић: да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље, код Будима. Пошто се Текије и данас налазе као мање место на Дунаву, у Србији, можда би могуће било прихватити казивање генерала Текелије. Међутим лексички и семантички, текије означавају турски назив за објекат у коме су се обављали дервишки обреди. Пошто су Србијом у то време владали Турци, могуће је и ово тумачење, односно да су се поседи ове породице у Србији, налазили поред неких текија, као дервишког коначишта. Друго пак мишљење о пореклу Текелија из мађарског села Тукуље није нигде потврђено; једноставно је узето здраво за готово на основу мађарског назива места и начина изговора. Тиме је питање порекла ове породице и предиката Текелија и надаље отворено.
   Први засад познати члан ове племићке породице био је обер-капетан и доцнији обрштер (пуковник) Јован Поповић – Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се у аустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686. године. О његовој служби дало је сведочење десетак царских генерала, између осталих принц Евгеније Савојски, Лудвиг Баденски… Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања “оних крајева” постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добио место у Чанаду и Сенти. Зато је и забележен у изворима као капетан сенћанске милиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697. Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара, спровео војску принца Евгенија Савојског и омогућио аустријској војсци славну победу над Турцима. Захваљујући како личној храбрости и јуначком држању у бици, капетан Јован Поповић – Текелија био је 1698. унапређен у заповедника тврђаве у Араду. Као капетан имао је под својом командом 300 пешака и 200 коњаника. Истакао се у царској служби и у време Ракоцијевог устанка, борећи се против мађарских куруца у више жупанија на истоку земље. Провео је чак и годину дана у куруцком заробљеништву. Пред крај устанка успео је дотурити храну опкољеним посадама Великог Варадина и Арада и тако их спасти од њиховог сигурног пада Куруцима у руке. Због више пута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златан ланац са својим ликом. Племство му је додељено 16. марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, затим и његовом брату Стефану (Остоји) његовој жени и деци. У новом аустро-турском рату 1716-1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквих допунских трошкова, због чега је потрошио до краја рата на плате својих војника велике делове своје имовине. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару. Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он и његови наследници су по молби из 1720. године, добили поседе у овом граду. У оно време његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу износила је преко 16.000 форинти.

   Одговори

7. 18. новембар 2017. у 11:46

   Војислав Ананић

   Јован Мушкатировић (1743-1809)

   Рођен је у Сенти 1743. године у угледној породици, потомак је српских граничара. Током 1764-1766. године похађа протестантски лицеј у Братислави, па студира право у Пешти. Студије завршава 1773. године поставши први српски правник. Био је адвокат у Новом Саду, заступао је Епархију сремску. Касније је био сенатор у градској скупштини Пеште. Био је рационални мислилац свог времена, који се писаним делима, правним ангажовањем и реформама борио против заосталости, сујеверја и незнања у народу, истовремено унапређујући културу и ширећи научну дисциплину. Припадао је великој нацији просветитеља и том настојању је посветио свој цео живот. Први се бавио сакупљањем народних умотворина, изрека и приповетки, али је истовремено био и историчар. Писао је и студије привредног садржаја. Са супругом Катарином имао је петоро деце. Преминуо је 1809. године у Пешти и сахрањен је у порти православне цркве.

   Одговори

8. 18. новембар 2017. у 12:11

   Војислав Ананић

   МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

   Матија Бећковић, српски писац и песник, рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић био је официр Југословенске краљевске војске на служби у Новом Саду у Петроварадинској касарни. Капитулацијом краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво одлази на очево имање у Веље Дубоко у Ровцима у Црну Гору. Читаво време рата, остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица. Мајка му је била Зорка Таушан рођена у Кањижи.
   Детињство
   Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код теке, мајчине сестре. Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност. Своје детињство и губитак оца описао је у поеми Чији си ти мали?, што му је и предодредило његово бављење политиком и историјом.
   Младост
   Са осамнаест година објавио је прву песму у часопису Младој култури. Осим поезије, Бећковић пише и позоришне текстове, као и монодраме. Борислав Михајловић, описује први сусрет са Матијом ријечима:
   „Кад је то име први пут зазвонило у Београду, свет се у чуду питао: ко то гласно узвикује у стиховима своје име, ко то тако дрско стоји крај мора, „јер му се не слаже са кошуљом“, чијој то манији величине „нема писма од Хомера, а мора да му је писао“, коме то генију „једногодишња биљка долази поред врата и моли га да је помене“, коме то Нарцису, „ниједан нарцис није до колена?“…Зажелео сам да га упознам. Песници увек изгледају друкчије него што смо их замишљали. Преда мном је седео изразито леп млад човек чистих и отворених црта лица, без трага било какве позе и егзибиционистичке жеље да импресионира, узџано учтив и самопоуздан, Једноставно – једноставан. Био је најмлађи за столом и једини није пио алкохол. Пио је своју чашу киселе воде као и дотле и као што је пије до данданас. Неосетно је узео реч и од тог тренутка она је била његова. [2]“
   Књижевна дела
   Боравак у Ровцима увеликоме је придонијео његовом књижевном језику и речнику, препуног архаизама и тако да је велики део свога књижевног дела написан овим језиком. У књизи Рече ми један чоек, написао је десет поема, језиком, којим се говорило у Веље Дубоком, а о језику, Матија је тим поводом написао:
   „Тамо где се говори гласно, где је говор свечани чин, где кад један говори, други ћуте, где се гледа у очи кад се говори, где остају да живе они који су иза себе неку лијепу ријеч оставили – тамо је ковница језика, исток ума, извор мудрости, бистрине, рафинираности, здравља. Тамо су оне прве, најбистрије капи у којима је све – и по којима је све остало добило име [2]“
   Позориште
   У Српском народном позоришту у Београду је 1978. године изведена Међа Вука Манитога, а потом монодраме Рече ми један чоек и Не знаш ти њих. Представе са Бећковићевим текстовима изводе се и у Загребачком театру ИТД, Театру младих, театру Јазавац, Театру ММ, Српском народном позоришту, Клубу М. Дописни је члан САНУ, одјељења за језик и књижевност је од 15. децембра 1983. године, а за редовног је члана изабран 25. априла 1991. године. Био је предсједник Удружења књижевника Србије од 1988-92. године.[3]
   Поезија
   Препознатљиви део Бећковићевог песничког дела су две поеме, написане својој жени. Вера Павладољска, написана 1960. и Кад дођеш у било који град (2003.), заправо су једна целина која се надовезује са временским интервалом од преко четрдесет година. Јован Делић у белешци књиге Без ниђе никога, пише о вези ове две поеме:
   „Те двије поеме, Вера Павладољска и Кад дођеш у било који град – чине својеврстан пјеснички диптих: прва је у знаку младости, заноса и заљубљености; друга у знаку варирања тема љубави, смрти и Бога, дучићевског вјерног лирског тројства у Бећковићевом нераздјелном јединству. Иако је прва писана без помисли на другу, а друга, несумљиво, са свијешћу но постојању прве, оне у пјесничком опусу Матије Бећковића данас чине својеврсну цјелину, диптих поема сестара, које се међусобно допуњују, дозивају и освјетљавају на временској дистанци од четири деценије.[1]“

   Одговори

9. 19. новембар 2017. у 18:18

   Војислав Ананић

   Евген – Ђена Брановачки, народни добротвор (30. август 1841, Сента — 11. август 1882, Сента).

   Евген – Ђена Брановачки, син Стефана Брановачког (1804 — 1880), адвоката, потпредседника српског народног сабора у Карловцима, председник Матице српске, председник српске-црквене општине у Новом Саду и др, и његова жена Персида – Ида Брановачки, сестра Јована Вујића из Сенте [1] оставили су 20 јутара земље српском народном позоришту, 10 јутара српској црквеној опшини у Сенти, а 120 јутара за градњу српске вероисповедне школе на сенћанским салашима и стипендије сиромашним ученицима реалки и економских школа. Питомце бирала Матица српска у Новом Саду.

   Одговори

10. 19. новембар 2017. у 18:21

    Војислав Ананић

    Станко Бадрљица је био народни добротвор (1805, Сента — 1/9 1876. Сента).
    Бавио се трговином и економијом у свом родном мјесту. Српском Народном Позоришту у Новом Саду оставио је 15.000 форинти.

    Одговори