U Ugovoru o miru s Mađarskom, zaključenim u Trijanovu 4. Juna 1920. godine, članovi 61-66, sadrže odredbe o pravu ili mogućnosti manjina, koje se, po nekoj od odrednica: nacionalnoj, verskoj i jezičkoj razlikuju od većinskog stanovništva u nekoj od pojedinih država sukcesora nekada Austrougarske, u kojoj su one živele, da se opredele, odnosno optiraju za državljanstvo one države sukcesora Austrougarske, koju većinski nastanjuje ono stanovništvo kome manjine pripadaju.
U vreme zaključenja Trijanonskog mirovnog ugovora, u granicama Mađarske, po različitim statističkim podacima, bilo je između 18.000 i 22.000 Srba. Na teritoriju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca izbegao je deo Srba, oko 2.500 ljudi, iz mađarskih delova Baranje, Segedinskog i Bajskog trokuta, u toku i neposredno posle povlačenja vojnih trupa i administracije KSHS iz tih oblasti, koje su privremeno bile zaposlene, od uspostavljanja primirja 13. novembra 1918. do 21. avgusta 1921. godine.
Početak roka za opciju bio je 26. jul 1921, a do njegovog završetka 26. januara 1922. godine, Srbi u Mađarskoj su masovno optirali za državljanstvo KSHS, nakon čega su se vršile pripreme za njihovo preseljenje.
Pošto su Srbi optanti u Mađarskoj mahom bili zemljoradnici, glavni uslov za njihovo preseljenje u KSHS (KJ) bio je da im se u njoj obezbede i dodele zemljišne površine na koje bi se naselili i obrađivali ih. Upravo neblagovremeno dodeljivanje zemljišnih površina uslovilo je sporo preseljavanje Srba optanata iz Mađarske.
Preseljenje Srba optanata iz Mađarske započelo je već 1922. godine, ali kako se po odredbama Trijanonskog mirovnog ugovora, u predviđenom roku (od 26. jula 1923) nije mogao izvršiti prenos domicila i preseljenje svih optanata, po čak četiri sporazuma između vlada KSHS (KJ) i Mađarske, to je produžavano sve do 1. novembra 1930. Čak i nakon toga, vlasti KJ dozvolile su da Srbi optanti mogu, i moraju, preneti domicil, odnosno preseliti se iz Mađarske u KJ do 15. februara 1931, dok su im vlasti Mađarske taj rok produžile do 1. aprila 1931. godine.
U vremenu 1921–1931. godina iz Mađarske se u KSHS (KJ) preselilo oko 12.000 Srba optanata, a ako se uz njih računa i oko 2.500 Srba izbeglica iz Mađarske (koji su izbegli u toku 1921. godine, a koji su u KSHS tretirani kao lica sa pravima optanata), tada je ukupan broj preseljenih Srba iz Mađarske bio oko 14.500. Srbi optanti iz Mađarske mahom su naseljavani u Vojvodini, a manji deo, sa neuspešnim ishodom, u Makedoniji (u selu Nova Batanja kod Štipa).
U prilogu su u celosti citirana tri karakteristična dokumenta iz procesa opcije Srba u Mađarskoj 1920–1931. godine, sa neophodnim komentarima.
Prilozi:
(Grb Kraljevstva SHS)
MINISTARSTVO INOSTRANIH DELA Beograd 19. jula 1920 god.
Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca
MINISTÈRE DES AFFAIRES ÉTRANGÈRES
du Royaume des Serbes, Croates et Slovènes
Pov. II M Br. 1952
Gospodine Ministre,
Kako je Ugovor o miru sa Mađarskom potpisan i kako ćemo, vroverovatno, evakuisati jedan deo Baranje, Bačke, koji je dodeljen od strane evakuacije:
1/. Da se još od sada savetuje naš element da i dalje ostane na svome ognjištu kako bi sačuvao svoja imanja. Docnije kad se prilike srede i budu prodali povoljno svoja imanja mogu se iseliti. Sada odmah imaju se iseliti ona lica i porodice koja su se istakla u nacionalnom radu ili ma čim kompromitovali prema Madžarima.
a) da se još sada pribave podaci o broju lica, koja žele doći u Kraljevstvo, njihove namere i profesiju kako bi se moglo utvrditi možemo li i na koji način primiti ih i izdržavati ih;
b) predstavnici vojnih i civilnih vlasti, da na licu mesta pripreme planove evakuacije i utvrde pravac kretanja izbeglica;
v) obrazovati naročit Odbor od predstavnika Ministarstva prosvete, Vera, Unutrašnjih poslova, Socijalne politike, Agrarne Reforme i Vojnog, koji će se starati kako za izvršenje onoga pod a) i b) tako i za prijem, smeštaj i nalaženje rada tih izbeglica;
g) mesta učitelja i sveštenika, koji se imaju evakuisati, treba još sada popuniti tako da bi po dolasku mađarske vojske oni već tamo bili;
2/. Što se tiče pitanja o rekviziciji stvari ne smemo je vršiti niti odnositi stvari iako mađarska vlada nije ispunila uslove armistisa od 13. novembra 1918.2 Naša delegacija u Parizu pod uticajem dejstva Konferencije mira protivna je iznošenju stvari iz tih krajeva iz tih razloga što bi to rđavo uticalo na naše saveznike, kao što je bio slučaj sa Rumunijom, a najglavniji razlog što bi naš element koji tamo bude ostao imao biti upropašćen. Danas smo opet primili notu Konferencije mira koja traži da se nipošto ne vrši rekvizicija. Međusaveznička vojna misija generala u Pešti protestirala je drugog juna o.g. što smo na prugama Pečuj–Barč i ostalim odneli železnički materijal skretnice telegrafski i telefonski materijal.
3/. Pošto se evakuišu sveštenici, učitelji i naši ljudi onda izvršiti smenu političkih i policijskih vlasti. Kako će se izvršiti zamena naših vlasti drugim vlastima, odrediće mešovita komisija u kojoj su predstavnici Međusavezničke komisije generala u Pešti i naši, koja se komisija već od pre desetinu dana nalazi u Pečuju, gde se u sporazumu sa našim predstavnicima proučavaju mere za ovu smenu kad se bude naredila evakuacija. Ta Komisija će ostati u krajevima koji se evakuišu dok bude potreba iziskivala i starati se o sigurnosti našeg življa.
4/. Prilikom evakuacije nikako ne uzimati taoce. Molim Vas gospodine Ministre, da bi ste imali dobrotu izdati naređenje područnim Vam vlastima u smislu ovoga pisma. O samom danu evakuacije izvestiću Vas naknadno jer on još nije određen.
Naređenja treba izdati poverljivim tonom da se ne bi stanovništvo uznemiravalo.
Što se tiče rekvizicije stavljam Vam na znanje da sam izvestio Konferenciju mira da sam izdao naređenje našim vlastima u smislu njenoga zahteva izloženog §2 ovoga pisma
Izvolite, Gospodine Ministre, primiti uverenje mog odličnog poštovanja
Predsednik Ministarskog Saveta,
Gospodinu Ministru vera. Milenko Vesnić (s.r.)
Gospodine Ministre,
I.
Srpski pravoslavni živalj u današnjoj Mađarskoj živi u glavnom u tri oblasti: oblasti pored Dunava, severno i južno od Pešte; oblast Baranje Mađarske; oblast leve obale Dunava, počev od Baje na istok do oko Segedina.
Ukupan broj mesta, domova i duša varira prema statistici najnadležnijih vlasti.
Mađarska državna statistika beleži broj duša sa 22.000.
Statistika budimske eparhije od decembra 1920. g. beleži broj mesta sa 60 do 64, a broj duša od 18.813 do 19.216, broj pak domova ova druga, povoljnija, beleži sa 3.376. U tu statistiku ušla su, u prvu sa 60 mesta, 15 mesta gde je ispod 50 duša pravoslavnih Srba, a u drugu, u onu sa 64 mesta, 19 takvih mesta. U oba ušla su 4 mesta sa preko 50, a manje od 100 duša.
Može s e, dakle, s a sigurnošću uzeti da ima oko 40 mest a gde živi oko 17.000 pravo slavnih Srba, u t ri hiljade domova, prema čemu na dom dolazi 5, 6 duša.
Od tih grupa najveća je baranjska oblast po prostoru. Tamo ima 21 mesto sa oko 6.000 duša. Najkompaktnija je oblast oko Segedina, gde u 5 sela živi oko 7.000 duša.
Čim je ujedinjenje izvršeno otpočela je akcija u ovoga stanovništva za optiranje. Do kraja 1923. g. prijavilo se ovom Poslanstvu za naše državljanstvo 3.205 porodica sa 8.176 duša (i to iz Baranje 1.707 porodica sa 3.724 duše, iz ostale Mađarske 1.488 porodica sa 4.452 duše).
Od ovoga broja iselili su se u našu, u istoj periodi 816 porodica sa oko 1.900 duša (i to, iz Baranje 75 porodica sa 197 duša, a iz ostale Mađarske 741 porodica sa oko 1.700 duša).
Iz ovih poslednjih cifara Poslanstva, koje su nesumnjivo tačne, vidi se dvoje: da u „dom“ episkopijske statistike treba računati 2 ½ „porodice“, da u porodicu treba računati 2 ½ duše.
Prema sporazumu od 19. jula 1923,5 kako mi tako i Mađari imamo dopuštati izgnanima i izbeglicama, da dođu i prenesu što imaju od pokretnosti. Naše strane se javilo oko 900 šefova porodica. Ako se uzme, da je tu u istini 700 porodica, i ako se uzme da se oko 300 porodica povuklo s našom vojskom iz Baranjske i Bajsko-segedinske oblasti, onda znači da se u iseljene ima računati još 1.000 porodica sa oko 2.500 duša.
Prema tome ukupan broj is eljenih Srba u našu zemljubi bio do kraja 1923. god. 1816 porodica s a 4.400 duša.
To će reći 759 domova sa 4.400 duša, a to znači ¼ našeg pravoslavnog stanovništva iz Mađarske.
II.
Što se tiče Srba katoličke vere iz Baranjske i Bajske oblasti (Bunjevaca i Šokaca) optiralo je do sad 250 porodica sa 625 duša iz nekih 40 sela, na ukupan broj duša oko 30.000 u tim oblastima.
Od njih se iselilo do kraja 1923. g. 24 porodice sa 76 duša.
III.
U većim grupama preselilo se od napred navedenih 816 porodica iz Batanje (gotovo na tromeđi srpsko-mađarsko-rumunskoj) na Ovče Polje i sada se nalaze kod Futoga, gde rade najvećim delom kao napoličari. Pored toga otišlo je u većim grupama na državno imanje „Belje“ oko 100 porodica i to najsiromašniji svet iz okoline Pešte i Baranje. Ovi su ljudi dobili na „Belju“ mesto „stalnih radnika i deputata“. Najzad, 17 porodica iz Bate (Sashalombata, Feherski okrug) u blizini Pešte, odselio se, krajem 1923. g. u Uzdin, Banat gde su od Ministarstva za Agrarnu Reformu dobili besplatno zemlju. Ostali su se iselili u malim grupama ili pojedinačno i manji deo njih je tražio zemlju neposredno od Ministarstva za Agrarnu Reformu, koju je dobio (najvećim delom u Sremu, blizu Vukovara), a neki su zaposleni i kao železničari od strane železničke Direkcije u Subotici. Najveći deo ovih, koji su se pojedinačno iselili, otišao je u Kraljevinu za svoj račun, gde su kupili ili razmenili zemlju.
IV.
Troškove oko preseljavanja ovih 470 porodica u grupama plaćalo je Poslanstvo iz kredita dobivenog od Ministarstva za Agrarnu Reformu. Početkom 1923. g. Poslanstvo je dobilo za taj cilj 20.000 francuskih franaka, zatim, nešto docnije, 250.000 dinara i krajem 1923. g. 100.000 dinara. Ovaj je novac priman u mađarskim krunama. Prva dva kredita su već utrošena, o čemu je već i izvešteno Ministarstvo Spoljnih Poslova, a treći kredit od 100.000 dinara = 20.833.333,33 mađarskih kruna dobrim delom takođe je utrošen, tako da je ostalo još 7.000.000 kruna.
Transportovanje optanata iz Batanje vršeno je železnicom i troškove učinjene tom prilikom na mađarskoj teritoriji platilo je Poslanstvo iz kredita dobivenog od Ministarstva za Agrarnu reformu, a za transportovanje preko naše teritorije Poslanstvo je izdavalo uputnice dobivene od Ministarstva za Agrarnu reformu.
Optanti iz okoline Pešte selili su se šlepovima Poslanstvo je plaćalo transportne troškove našem Brodarskom Sindikatu,6 takođe iz kredita dobivenog od Ministarstva za Agrarnu Reformu.
V.
Krajem 1923. g. nastavlja se akcija oko iseljavanja.
Svojim pismom Pov. Br. 1931. od 8. decembra 1923. g. poslanik g. Milojević7 pismeno potvrđuje g. Ministru za Agrarnu reformu, da mu je njegov podsekretar g. Stanković stavio na raspoloženje 10.418 katastr. jutara“ za Srbe optante iz Mađarske“.
G. Ministar za Agrarnu reformu izveštava poslanika pismom Pov. br. 168 od 13. decembra 1923. g., da on ima zemlje samo za 350 porodica.
Pismom Pov. Br. 2066 od 28. decembra 1923. g. poslanik g. Milojević izveštava g. Ministra za Agrarnu Reformu, da je izvršio raspored 1470 porodica sa 4.811 duša na 10.418 katastarskih jutara „koja je stavljena na raspoloženje Srbima optantima iz Mađarske“. U taj raspored ušle su grupe dunavska i bajsko-segedinska, bez baranjske.
Pismom od 10. januara Pov. Br. 127 Ministarstvo za Agrarnu Reformu odgovara, da ono ima na raspoloženju za tu svrhu 7.356 katastarskih jutara, naznačujući, što se tiče broja porodica, samo za velikobečkerečki županijski ured da se tu može smestiti oko 170 porodica.
Pismom Pov. Br. 33 od 22. januara 1924. g. poslanik g. Milojević izveštava Ministarstvo za Agrarnu reformu: da je, u dogovoru sa sveštenicima pravoslavnim, podelio tih 7.356 kat. jutara za 1.051 porodicu sa 3.528 duša; da je poimenično delio zemlju po principu: porodica bez dece 5 jutara, na svako dete još po dva jutra, najviše 10 jutara; da je o tome i dao napismeno opštinama pod svojim potpisom, s obećanjem da će im se zavesti zemlja u gruntovnice; da je naredio da se u „određenom roku“ sele. Sutradan, 24. januara, otputovao je g. poslanik na svoju novu dužnost u Beč.
Na pitanja moja kao novoga poslanika od 3 i 8. marta 1924. g.: da li je g. Ministar za Agrarnu Reformu usvojio tu deobu zemlje, pošto me optanti izveštavaju, da je agrarne vlasti lokalne ne priznaju, i kad je taj „određeni rok“ za zauzeće zemlje, g. Ministar za Agrarnu Reformu odgovorio je pismom Pov. Br. 96 od 11. marta 1924. g.: da ne odobrava raspored, koji (je) učinio bivši poslanik, da ima oko 7.000 katastarskih jutara za oko 800 porodica, da će dotični agrarni uredi odrediti, gde će koji i koliko dobiti zemlje kada se presele i istom jave, da se ispošlju iseljenici najdalje do 1. aprila t. g., inače posle toga roka zemlja će se dati na obradu za ovu ekonomsku godinu agrarnim zajednicama i zemljoradničkim zadrugama.
Upoznavši konzule u Pešti i Pečuju sa ovim odgovorom Ministarstva za Agrarnu Reformu, potpisani im je stavio u zadatak da izvrše ovo preseljenje (drugi je trebao da pošalje 46 porodica neunetih u raspored od 22. januara o. g.), stavivši im na raspoloženje radi pomoći svoje osoblje, preostalu sumu od 7,151.158,33 mađarskih kruna od napred pomenutog u januaru poslaniku g. Milojeviću odobrenog kredita, i potrebne vozne karte i železničke uputnice.
Izaslani činovnici u Narod, među optante radi pravne pomoći, izvestili su, da će do 1. aprila preseliti se 224 porodica sa 678 duša.
Što se tiče ostalih optanata koji bi se posle toga roka preselili, g. Ministar za Agrarnu Reformu im je pismom Pov. Br. 56 od 31. marta o. g., na zahtev potpisanoga, obezbedio zemlju s tim da će moći samo polovinu prihoda uzeti s nje, a drugu polovinu agrarne zajednice koje budu izvršile setvu. Od početka ekonomske godine, t.j. od jeseni i proleća stvar će se za nedošavše ponovo uređivati.
VI.
Tehničke teškoće, u opšte, na ovom polju su sledeće:
Pitanje o opciji: kako se ona ima vršiti u opšte i kako, pak, u međunarodnom saobraćaju srpsko-mađarskom.
I mi i Mađari imamo o tome autonomne propise, t.j. obe vlade dekretovale uredbe (naše od 25. novembra 1920. g.10 i od 30. avgusta 1921. g.11, mađarske od 20. septembra 1921. g., od 7 i 14. oktobra 1921. g.12). One su slične: obe vlade zadržavaju sebi pravo rešavati otpust optanata i prijem optanata; opcije se čine u oba slučaja kod vlasti na čijoj se teritoriji nalazi, bez obzira na to šta će optirana država reći.
Ako jedna vlada ne poštuje svoju sopstvenu uredbu, t.j. ne daje rešenja po prijavljenim opcijama sukob je neizbežan.
Istina obe uredbe su predvidele, da će se državi, koja se napušta, saopštiti spisak primljenih opcija, ali usvaja li ta druga te opcije? Ona je po svojoj autonomnoj uredbi dužna izdati rešenje, ali ako ga ne izda sukob je opet tu.
Rešenje svih tih sukoba mora se, dakle, predhodno osigurati, inače će nedovoljno dejstvovati na iseljavanje.
Rok za opciju trajao je 6 meseci, računajući od 26. jula 1921. god. Očigledno je, da nije mogućno bilo izvršiti traženu proceduru za opciju ni po svima utonomnim uredbama. Otuda Poslanstvo i danas prima molbe za opciju, pa ih pod ranijim datumima, ako se optant iseli, prijavljuje mađarskim vlastima. Na taj način optant ostaje mađarski podanik sve do momenta iseljenja i time je zaklonjen od mogućih gonjenja, tako je to rađeno i radi momenta iseljenja i time je zaklonjen od mogućih gonjenja. Tako je to rađeno i radi se za iseljenike iz Dunavske i Bajsko-segedinske oblasti. Međutim, jednim nezgodnim postupkom, a konzul pečujski izjavljuje pismeno, da je dobio usmeno odobrenje za to od poslanika g. Milojevića, za optante u baranjskoj oblasti stvorena je vrlo opasna i nezgodna situacija. Naš konzul je, na ime, prijavio mađarskim vlastima kao naše podanike po opciji svih 1.967 porodica sa 4.349 duša. Od njih je iseljeno, kako je napred rečeno 99 porodica sa 273 duše (u ovu cifru ulaze i Srbi katoličke vere), a ostatak je naš građanin, seljak, koji živi u Mađarskoj. Kako mađarske vlasti još nisu postupile po svojim uredbama u tom pitanju i nisu dale rešenja, to se sada upravo ne zna, čiji su oni podanici. Čak te prijave ne moraju imati sada kakvu pravnu vrednost, pošto su činjene posle rokova predviđenih kao autonomnim uredbama tako i Trijanonskim Ugovorom. Mađarske vlasti te naše ljude tretiraju nekad kao i naše podanike, a nekad kao svoje.
Te stvari takođe oduzimaju volju našim sunarodnicima za opciju i iseljavanje te i njih valja rešiti povoljno po naše interese.
Pitanje o iznošenju pokretnosti optanata u momentu iseljavanja.
Mađarske naredbe po tom pitanju ovo su: za pokućstvo potrebno je uverenje i viza opštinske vlasti i to važi kao dokument za carinske i granične vlasti, za hranu potrebna dozvola Ministarstva Ishrane, za stoku dozvola Ministarstva Poljoprivrede, za mašine i alate dozvola Ministarstva Finansija. Svaki od ovih akata ima biti na mađarskom jeziku i overen od naših konzularno-diplomatskih vlasti.
Očigledno je, da ovakvo postupanje otežava iseljavanje, ako ga ne čini i nemogućim.
Naše ovdašnje vlasti su se starale doskočiti ovoj nezgodi što su izašiljale svoje činovnike iz Konzulata i Poslanstva u ta mesta gde su optanti. To je opet bilo povod drugim nezgodama sa Mađarskom i, što je sasvim pojmljivo, mađarska vlada je gledala s nepoverenjem na takve emisare, a stanovništvo još više.
Prema tome i ova se stvar ima sporazumno regulisati sa Mađarima.
Pitanje o iznošenju novca za prodatu imovinu.
U ovo doba svakovrsnih zabrana po ovom pitanju ova je stvar vrlo ozbiljna. Ona postaje još ozbiljnijom od februara ove godine kad se strahovitom brzinom mađarska kruna uputila svome uništenju.
Naše Poslanstvo je obilazilo strogosti propisa o zabrani izvoza novca prostom prijavom primljenih optantskih suma kod nas kao prihod od taksa.
Očevidno je, da se ta praktika ne može produžiti, kako bez uštrba našeg državnog ugleda, tako i bez štete optanata ako se želi odista da se pomogne iseljavanje našega sveta.Kakve su sume ovde u pitanju najbolje se vidi iz ovih cifara:
a) od početka akcije za iseljenje od 31-XII-1923. g. m. kr. 790.840,300 i dinara 185.439,79.
b) od 7. marta 1924. g. do 1. aprila 1924. g. m. kr. 1633.083.000 ili u dinarima izraženo od 1. januara do 1. aprila tek. god. preko 3 miliona dinara.
Potpisani je stoga dobio pristanak mađarske vlade 5. marta t. g. da se kao optantski novac može poslati iz Mađarske suma od 5 miliona kruna od čega 1 milijarda u gotovom, a 4 za plaćanje u Mađarskoj posredstvom naše Narodne Banke.
Kako je, naravno, ovo samo jednostrani akt mađarske vlade i prema tome je moguće da bude uvek opozvan, može biti baš u momentu kad je za nas najnezgodnije, i ova se stvar mora urediti jednim međunarodnim aktom.
Pitanja o otuđenju nepokretnosti optanata.
Ovo je pitanje uvek od velike važnosti za naše optante koji su svi poljoprivrednici, i to u glavnom male gazde, a naročito je od važnosti ako se veći broj porodica seli iz jednoga mesta ili kraja.
Prema Trijanonskom Ugovoru iseljavanje optanata imalo se izvršiti u roku od godine dana, računajući od 26. jula 1921. g. Kako to nije bilo moguće učiniti, sporazumom od 17. marta 1923. god. između dve vlade to je produženo do 26. jula 1926. g. I ma da optant može i posle toga roka i za uvek zadržati svojinu nepokretnosti u državi koju je napustio, prema Trijanonskom Ugovoru, to je pravo bez praktične vrednosti za našeg optanta iz napred navedenih razloga. Naš optant, dakle, hoće da proda ili da razmeni svoju zemlju. Kad tako stoji stvar i kad on u određenom roku mora da napusti dotadašnju zemlju, prirodno je, da mu imanje može otići u bescenje. Ta nesigurnost je međutim ono što ga sprečava da se odluči na opciju i seobu.
Vrlo je važno međutim zgodnim putem osigurati mu pravu vrednost njegovu imanju za slučaj da se optant seli.
To se mora što pre učiniti u interesu naše narodne stvari.
Pitanje o putnim ispravama naših optanata koji žele prethodno da odu bilo da nađu ili da vide zemlju gde će se smestiti, bilo da podignu potrebne zgrade za svoj smeštaj kad dođu.
Ovo je takođe od najvažnijih stvari. Jer u ovo doba gde se države Srednje Evrope uzajamno sumnjiče, s razlogom ili bez razloga, i gde se gleda da svede na minimum međunarodni saobraćaj ljudi, pod izgovorom represalija, naše dve države teško odobravaju davanje putnih isprava.
Kako naši optanti do svog konačnog iseljenja treba da ostanu kao mađarski podanici, oni onda radi ovih putovanja moraju imati mađarske pasoše. A oni, očevidno to ne mogu dobiti i onda se otvara ćutanje koje postavljeno.
Istina do sad je o tome doskakano što su naše vlasti davale tzv. pasavane. Ako je nosilac pasavana za odlazak prošao neopažen te mu nije naplaćivana zakonska viza od mađarskih vlasti, onda je on imao teškoće po povratku, jer pasavan je bio izdavan od naših vlasti. Onda su nastajale razne mogućnosti: ili se naplati pasoška taksa koja je velika naročito za seljaka, ili mu se odbije povratak, ili se pusti ali ga vlasti i građani Mađari kao stranog agenta progone itd. Glavno je, da takva situacija u ovom pitanju svakako ne pojačava volju za optiranjem i seljenjem, cela ova radnja oko opcije i seljenja dobija nedostojni izgled krijumčarenja.
Ovo se stanje takođe mora što pre lečiti.
Dolaze za tim teškoće čisto naše unutrašnje u radu na pitanju
opcije i preseljavanja.
Mislim prvo na pitanje kojim kanalom sprovoditi opštenje s
narodom po pitanju opcije i iseljavanja.
Naš je narod u Mađarskoj ostao obezglavljen u tome smislu da nema velikih nezavisnih svojih vođa. Pravoslavnim Srbima je ostala crkvena organizacija i episkopat, to je istina. Ali za pokrete ove vrste za opciju i preseljenje ta organizacija nikako nije zgodna iz puno razloga. Najglavniji je taj što se sprovođenjem ovoga posla ta organizacija kompromituje pred svojim, mađarskim vlastima. S druge strane, za neostvarenje želja u pozitivnom pravcu sumnjiči se nacionalna ispravnost ove u istinu rodoljubive organizacije. Ona je onda, da bi se od toga odbranila, sklona preterivanju. Ja držim, da je tako i došlo da je uvek mnogo više njih prijavljivano za iseljavanje, nego što je u istinu mislilo otići i nego što je u istinu otišlo.
Srbi katolici (Peštanska okolina, Baranja i Baja – 40 sela sa oko 30.000 duša), Hrvati (u oblastima Burgenlanda i basena Drave – 30 sela sa oko 20.000 duša), Slovenci (u mađarskom Prekomurju oko 10 mesta sa oko 4.000 duša) nemaju ni to organizaciju narodnu.
Pribeći drugom sredstvu i slati zvanična diplomatska i konzularna lica iz Pešte i Pečuja u narod nije zgodno iz razloga već napred pomenutih. Sem toga, ni njima uspeh nije osiguran, jer baš zbog toga njihovog zvaničnog položaja narodu se više teškoće mogu učiniti nego olakšice.
Ovo se pitanje, dakle ima postaviti sasvim na novu osnovicu.
Pitanje o ekspediciji optanata, o smeštaju iseljenika u našoj državi, o prevozu, o dodeljivanju zemlje i t.d. – sve su to pitanja vrlo ozbiljna za iseljenike, koja se ne dadu zadovoljiti improviziranim rešenjima. Čovek napušta svoju kuću i kućište, vodi sobom svoju porodicu, ženu i decu, i mal. Poznato je kakve tačne i detaljne organizacije postoje u svetu za taj posao, da pomenem samo onu za Sjedinjene Severne Američke Države.
Iskustvo koje je optantski svet stekao prilikom batanjske ekspedicije neprijatelji ovoga pokreta su umeli eksploatisati nepovoljno po nas.
Nesporazumi između poslanika g. Milojevića i g. Ministra za Agrarnu Reformu odnosno toga ko od njih dvojice treba da deli zemlju u mesecu januaru ove godine ne smeju se više ponoviti. Jer oni nisu ostali u hijerarhijskom krugu, nego su upravo samim optantima saopštavani koliko neminovnošću toliko i bez toga.
To sve rđavo dejstvuje na naš ovdašnji svet i umanjuje volju za iseljavanjem.
Sve ove poslove međutim do sad su obavljalale naše diplomatske i konzularne vlasti u Mađarskoj, a policijske i druge vlasti u našoj zemlji s pomoću svoga osoblja, koje je razume se nestručno za takve radnje prema samoj prirodi svoje službe, i koje je, mora se priznati, činilo neizmerne napore da savlada teškoće.
U buduće i ovaj se posao mora postaviti na razumnu osnovicu koja odgovara cilju.
VII.
Na osnovu svega ovoga ja imam čast učiniti sledeće predloge:
Da se jednom konvencijom sa Mađarskom otklone teškoće iz tač. VI pod 1, 2, 3, 4, 5 t. j. u pitanju opcije, iznošenja pokretnosti, iznošenja novca, otuđenje nepokretnosti, putnih isprava.
Predlog izrađen o tome ući će u konvenciju o državljanstvu.
Mere unete u projekat udešene su i prema potrebi da mađarska vlada ne sprečava opcije i iseljavanje naših Mađara.
U svoje vreme, a pre potpisa te konvencije, imaću čast podneti Vam utvrđeni tekst na prethodno odobrenje.
2. Za otklanjanje teškoća iz tač. VI pod 6. i 7. t.j. naše unutrašnje teškoće u radnji oko opcije i preseljavanja (ekspedicija, prevoz, smeštaj, dodeljivanje i naznačivanje zemlje, obaveštenja po svima tim pitanjima i t.d.).
a) da se obrazuje jedan odbor za naseljavanje optanata iz Mađarske pri Ministarstvu za Agrarnu Reformu, pod vlašću g. Ministra za Agrarnu reformu, koji će odbor stajati u brzoj i direktnoj vezi sa svima nadležnim Ministarstvima u zemlji (Ministarstvom Unutrašnjih dela, Finansija, Saobraćaja, za Socijalnu Politiku, Zdravlja) i svima vlastima u zemlji, kojima eventualno može i direktne naredbe davati za ovu svrhu; g. Ministar za Agrarnu Reformu bi preko njega kao preko svoga organa sprovodio svoje naredbe;
b) da taj odbor bude u Pešti predstavljen jednim licem ili u vreme seobe sa dva, koji bi održavao vezu sa optantima u svima pitanjima koja se tiču obaveštenja, uputa, preseljavanja i t.d. Taj predstavnik bi dejstvovao kao delegat Ministarstva za Agrarnu reformu pod zakriljem, kontrolom Poslanstva i u sporazumu s njim. O kancelariji mu bi se staralo Poslanstvo i Konzulat. Isto tako o njegovoj plati.
Ovaj odbor i delegacija bi s e imali odmah ust anoviti radi pripreme po slova s a je s en.
U saopštenju ovoga imam čast još moliti za dejstvo kod g. Ministra za Agrarnu reformu da se prelog pod 2) odmah provede u delo.
VIII.
U prilogu pod ./. šaljem statistiku pravoslavnih Srba od kraja 1920. god., a pod .//. statistiku katoličkih Srba, Hrvata i Slovenaca izrađenu prema statistici mađarske vlade od 1910. godine.
Izvolite primiti, Gospodine Ministre, uverenje o mom osobi-
tom poštovanju.
Gospodinu Dr M. Ninčiću,
Ministru Spoljnih Poslova, Beograd
STATISTIKA PRAVOSLAVNIH SRBA U MAĐARSKOJ
(brojno stanje duša u pojedinim mestima)
Peštanska Oblast
1. Bulašađarmat 6 12. Vac 1
2. Bata 410 13. Pešta 708
3. Budim 273 14. Pomaz 650
4. Dunaadonj 5 15. Srpski Almaš 31
5. Dunapantelija 100 16. Sentandreja 470
6. Dunafeldvar 1 17. Srpski Kovin 69
7. Kalaz 374 18. Stolni Beograd 81
8. Kečkemet 19 19. Čip 299
9. Đur 14 20. Čobanac 183
10. Lovra 590 21. Čobanac 183
11. Ostrogon 3
Baranjska oblast
1/22. Grabovac 44 15/36. Litoba 168
2/23. Salka 148 16/37. Lančug 198
3/24. Srpski Hidoš 40 17/38. Mađarboja 271
4/25. Batosek 190 18/39. Vilanj 184
5/26. Donja Nana 133 19/40. Majš 389
6/27. Borjad 205 20/41. Srpski Kozar 1
7/28. Poča 118 21/42. Mohač 789
8/29. Breme 379 22/43. Pečvar 3
9/30. Iločac 217 23/44. Pečuj 10
10/31. Bel. Budimir 188 24/45. Srpska Mečka 65
11/32. Vemen 207 25/46. Sigetvar 4
12/33. Dunasečuj 470 26/47. Srpski Titoš 305
13/34. Lipovo 316 27/48. Šarok 257
14/35. Bezedek 78 28/49. Ivandarda 5
29/50. Šikluš 128 31/52. Srpski Garčin 142
30/51. Šumberak 437
Bajsko-segedinska oblast
1/53. Baja 165 6/58. Novi Senivan 520
2/54. Santovo 504 7/59. Segedin 419
3/55. Batanja 3.029 8/60. Sirig 1.308
4/56. Deska 1.600 Svega: 18.813
5/57. Mađar Čanad 635
STATISTIKA SRBA KATOLIČKE VERE (BUNJEVACA I ŠOKACA), HRVATA I SLOVENACA
I. Oblast
Srbi katoličke vere
a) Bunjevci
1/ Bačka Županija
1. Baja 2.118 6. Bačbodrog 885
2. Metelelke 131 7. Bačbodroš 271
3. Borota 122 8. Čavolj 510
4. Bačalmaš 1.374 9. Gara 1.207
5. Kaćmar 1.586 10. Santovo 1.300
2/ Peštenska Županija
1/11. Dušnok 2.800 5/15. Alag 111
2/12. Bajasentištvan 1.106 6/16. Sent Andreja 259
3/13. Pilišsentivan 186 Svega 15.288
4/14. Tukulja 472
b) Šokci
Baranjska Županija
1/18. Mohač 3.417 7/24. Lotar 289
2/19. Vršenda 502 8/25. Mađaršarloš 346
3/20. Belvar 223 9/26. Veliki Kozar 500
4/21. Ata 222 10/27. Nemeti 350
5/22. Birjan 267 11/28. Pečvarad 561
6/23. Kekinj 662 12/29. Poganj 586
13/30. Salanta 561 19/36. Pišpekmarok 129
14/31. Semelj 328 20/37. Alšosentmarton 854
15/32. Seked 285 21/38. Breme 211
16/33. Katolj 407 22/39. Kašad 577
17/34. Monjorod 136 22/40. Pečuj 1.488
18/35. Olas 213 Svega 13.018
II. Oblast
Hrvati
Burgenland i okolne Županije
1/ Županija Šopron
1/41. Horvat Židanj 909 4/44. Kophaza 1.773
2/42. Teresnje 579 5/45. Šopron 852
3/43. Und 541
2/ Mošonska Županija
1/46. Horvatkimle 812 3/48. Dunačunj 460
2/47. Bezenje 954 4/49. Horvatjarfalu 520
Bazen Drave
3/ Šomođska Županija
1/50. Baboča 609 8/57. Totujfalu 569
2/51. Barč 238 9/58. Belezna 150
3/52. Bolho 1.444 10/59. Heresnje 628
4/53. Felšesenmarton 1.815 11/60. Vizvar 688
5/54. Lakoča 924 12/61. Dravakerestur 444
6/55. Potonj 647 13/62. Drava Stara 801
7/56. Sentborbaš 304
4/ Županija Zala
1/63. Molnari 613 6/68. Bajča 464
2/64. Muraratka 156 7/69. Vičehaza 705
3/65. Petrivente 292 8/70. Septnek 303
4/66. Šemjenhaza 669 Svega 20.427
5/67. Totsentmarton 894
Županije Šomođ i Zala nalaze se na levoj obali Drave uzduž naše granice.
III. Oblast
Slovenci
Županija Vaš (Mađarsko Prekomurje).
1/71. Temerd 360 5/75. Rabatotfalvu 763
2/72. Apatištvanfalva 440 6/76. Sakonfalvu 506
3/73. Velšeselnek 1.343 Svega 4.223
4/74. Magašfok 811
Ovde su naznačena samo ona mesta u kojima naš živalj živi u većim grupama, ali uvek u njihovoj neposrednoj blizini našeg življa ima i u drugim mestima u manjim grupama od po 10-20 duša.
(AJ-334-14-/98-101/)
* * *
MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE
Br. 38130/Via
17. juna 1931. god.
Beograd.
Gospodine Predsedniče,
Prema zaključku Ministarskog saveta i predlogu Inter mi ni sterijalne komisije za pomirenje zemljom optanata, koji su iz Ma đarske prešli u našu državu u vremenu od 15. oktobra 1930. do 15. Februara 1931. godine bile su određene sledeće zemljišne površine:
Od državnog dobra u Plavni 1000 jutara,
Odveleposeda grada Subotice 700 jutara i
Od poseda opštine Srp. Krstur 457 jutara.
Sa ovim površinama imali su biti nadeljeni optanti iz Mađarske, koji su privremeno bili razmešteni u srezovima Dardi i Batini u Baranji, a neki u severnom Banatu.
Kako je zemljište grada Subotice namenjeno za naročito koloni ziranje bilo već izdato pod zakup za ovu godinu, a pitanje o otkupu salaša od Mađara salašara nije još privedeno kraju i kako je predračunom nađeno da će imati dovoljno raspoloživog zemljišta u Banatu koje je pod udarom agrarne reforme za nadelu ovih optanata i to u Čoki, Banat. Aranđelovu i Hajdučici, to se ovo zemljište grada Subotice koje je i inače žuti i crni pesak, koji nije podesan za kolonizaciju optanata, nije ni uzimao u kombinaciju za nadelu optanata.
Po izveštajima Kraljevske banske uprave Dunavske banovine br. 19196, 19197 i 25062/31 god.
Optanti nadeljeni zemljom na po s edu državnog dobra u Plavni njih 217 porodica primili su dodeljenu zemlju i uvedeni u posed. Ostalo je još 12 optantskih porodica kojima je zemlja dodeljena na ovome posedu, ali koji još nisu došli da je prime.
Optanti kojima je dodeljena zemlja u Banatu u: Čoki, Banatskom Aranđelovcu i Hajdučici, takođe su svi primili zemlju i uvedeni u posed porodica svega 56.
Optanti kojima je dodeljena zemlja u Novom Bečeju njih 59 porodica, nisu hteli primiti određenu zemlju navodeći sledeće razloge:
a) Da im je obećana zemlja u Baranji i Bačkoj i to u mestima gde su naseljeni a ne u Banatu. (Oni su još u prošloj godini bili nadeljeni zemljom u Baču, ali je nisu hteli primiti navodeći, da nije dobra).
b) Da im je obećano, da će svaki dobiti po 8 jut. i 1100 kv.hv. a ne po onoliko, koliko im se daje (na samca 2 jut. na 2 člana 3 jut., a na 3-5 članova 5 jut., i preko 5 članova 8 jut. 1100 kv.hv.).
v) Što im se zemlja daje u nevreme, udaljena od njihovih domova po 100 i više kilometara.
g) Što je zemlja koja im se daje većim delom zasejana te ako bi je i primili, oni ne bi mogli skinuti useve, jer im oni koji su zemljište zasejali i govore i prete? (Ovo nije nikakav razlog, jer za takve slučajeve predviđeno je zakonom o agrarnoj reformi kako se ima postupiti).
d) Da u koliko bi je primili neobrađenu, ne bi mogli da je lično obrade, niti u svojoj režiji, pošto su sirotinja, ne mogu odmah da se nasele i što zemlju dobivenu ne bi mogli izdati u zakup ili napolicu, jer bi im u tome slučaju agrarne vlasti zemlju oduzele i t.d.
4. Opt anti kojima je dodeljena zemlja na po s edu Političke opštine Srpski Krstur – njih 76 porodica, takođe nisu hteli primiti dodeljenu im zemlju navodeći sledeće razloge:
a) Da je zemlja koja im se dodeljuje mnogo udaljena od njihovog ranijeg mesta stanovanja, tako da bi im bilo nemoguće odlaziti natrag radi likvidiranja njihove imovine u Mađarskoj.
b) Da ove dodeljene površine kao pašnjake ne mogu iskoristiti, jer se ne mogu odmah naseliti a i zemlja je tako slabog kvaliteta da ih ne može ishraniti a kamo li da mogu platiti javne dažbine.
v) Mole i traže da im se po mogućnosti dodeli zemlja na državnom dobru Belje, koje je najbliže sadašnjem mestu njihovog stanovanja a i bivšim u Mađarskoj, koju zemlju najbolje poznaju.
Izveštavajući o svemu ovome Gospodine Predsedniče Vlade, čast mi je izneti i svoje mišljenje o ovome:
Navodi optanata da im je obećano od strane naših predstavnika u Mađarskoj da će zemljom biti nadeljeni u Baranji i Bačkoj istiniti su, o tome je bilo obavešteno i ovo Ministarstvo, pa je stoga i u prvom svome dopisu i predložilo da se zemljom nadele na državnom dobru Belje pošto drugih raspoloživih površina tamo nije bilo, kako se državno dobro Belje nije moglo dobiti, to je Ministarski savet doneo odluku da se optanti nadele zemljom na napred označenim zemljišnim površinama što je i učinjeno.
Kako Ministarstvo poljoprivrede za sada i nema drugih raspoloživih površina u Bačkoj i Baranji za njihovu nadelu, a zemlja se ne može dodeliti na državnom dobru Belje, i kako ima veliki broj dobrovoljaca, koji još nisu nadeljeni zemljom, a koji po zakonu na ovo imaju prvenstveno pravo i veliko je pitanje, da li će se i za njih u opšte moći naći više zemlje, to sam mišljenja, da je država u ovoj prilici prema optantima svojim obavezama u koliko je bila u mogućnosti udovoljila i da se ovo pitanje ima smatrati kao svršeno.
Ministar poljoprivrede
Dr. Šibenik, s.r.16
(AJ-74-241-150)
Gojko Malović
Izvor: Časopis Društva “Sveti Sava“ BRATSTVO XVI, Beograd, 2012, ČIGOJA štampa.
Odabrao i priredio: Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
15. april 2014. u 14:29
Rubež Nenad i Rubež Nemanja Han Pijesak
Krsna slava prezimena Rubež u Mrkaljima kod Han Pijeska je Sveti Nikola
1. novembar 2015. u 15:01
Branko Todorović
Možda nije od viška pogledati u vezi ove teme i etničku kartu koju je radio Jovan Cvijić u vreme kad su se određivale severne granice Kraljevine Jugoslavije.
Frontière septentrionale des Yougoslaves (avec trois cartes en couleurs hors-texte.) / Jovan Cvijić
Na karti se vide obeležena mesta gde su Srbi i drugi Južni Sloveni bili u većini pre njihove optacije u Kraljevinu Jugoslaviju. Većina tih prostora koji su bili u dodiru sa ostatkom srpskog i južnoslovenskog etničkog prostora bila su ušla u sastav Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, ali radom raznih komisija koje su određivale buduće granice, mnoga od ovih mesta su ostala izvan Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, što je na kraju krajeva i rezultiralo optacijom, najviše Srba sa prostora Južne Mađarske. Tamo gde su Srbi ostali u većem broju, to su bili prostori oko Budima i Pešte, na severu Mađarske.
5. oktobar 2016. u 13:25
vojislav ananić
PRIČA O NARODU KOJI SE SELIO TRAŽEĆI SREĆU….
– ODISEJA BATANJSKIH SRBA –
„Batanja leži na obalama rečice Suvi Jer, pritoke Moriša, u Mađarskoj, u Bekeškoj županiji, na mađarsko-rumunskoj granici, u Pomorišju. Od Arada u Rumuniji varoš je udaljena 26 km, od Đule 55 km, od Bekeščabe 62 km i Segedina 80 km… Istorija Batanjskih Srba uokvirena je prošlošću Kraljevine Ugarske i istorijskim postojanjem srpskog i mađarskog naroda. Srbi u Batanji istorijski su odrastali na mestu prožimanja i dodira različitih vera, nacija i kultura, na prostoru na kojem su se oduvek otvarala etička pitanja identiteta, pitanja samopoštovanja i poštovanja vrednosti. Njihova prošlost ima sve belege dubokog samosagledavanja, čvrste samosvesti, sretnog spoja srpske tradicije, vere, kulture i istorije, srpskih mitova i predanja sa običajima, navikama i vrednosnim sistemom Srednje Evrope…
… Nacionalno svesni, a evropejski oblikovani i ujaženi, batanjski Srbi su se dobrim delom 1923. odlučili na seobu u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca težeći ka etičkoj matici… Batanja se prvi put pominje u istoriji 1340. godine. Od te godine naselje je počelo svoje istorijsko trajanje, u okviru Ugarskog kraljevstva, u vreme kralja Karla Roberta, prvog vladara iz dinastije Anžujaca… Sredinom petnaestog veka na prostoru današnje Batanje nalazilo se pet naselja. Njihov vlasnik bio je Janoš Hunjadi, severinski ban, koji je od kralja Alberta 1439, kao nagradu za borbu protiv Turaka, dobio znatna feudalna dobra… Janoš Hunjadi, čije je vlastelinsko dobro bilo i Batanja, ostao je u srpskom predanju zapamćen kao Sibinjanin Janko…
…Posle 1640. godine čanadski sandžak-beg Ali naselio je Batanju Srbima…Tako su nemirna vremena dovela Srbe u Batanju… Godine 1690, pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, 37000 srpskih porodica, u bekstvu od Turaka, napustili su prostor Kosova, Makedonije, Stare Raške, Šumadije i dospeli u ravnice severno od Save i Dunava. Među tim življem rasejanim po močvarama i blatištima Panonije, bili su i budući žitelji Batanje… Još u toku Bečkog rata, između 1690-1699, Srbima su naseljena sela u Pomorišju… Popis iz 1720. pokazuje da je u to vreme Batanja bila naseljena srpskim stanovništvom, uz mogućnost da je nekoliko kuća u naselju bilo rumunskih. Pomenute kućne starešine bili su rodonačelnici brojnih batanjskih familija: Podina, Buzarevih, Ivanovih, Budišinih, Nadaških, Vidickih, Palinkaša, Stojadinovih, Vraniša (Vranela Rac), porodice Reš…
… Na svom saboru 1741, u vreme rata za austrijsko nasleđe (1740-1748), ugarsko plemstvo odlučilo je da se razvojače Pomoriška, Potiska i Podunavska granica i da se njihove teritorije priključe susednim ugarskim županijama. Sprovođenjem te odluke Srbi graničari bi izgubili svoj vojnički status i postali bi kmetovi na imanjima mađarskih plemića… Godine 1751-1752, pod vođstvom pukovnika Jovana Horvata i Jovana Ševića, nekoliko hiljada pomoriških Srba otišlo je u Rusiju. Oko reke Dnjepra, ovi iseljenici osnovali su oblast Nova Srbija… U Rusiji doseljeni Srbi su predstavljali povlašćenu vojničku kastu. Zajedno sa Srbima u oblasti Slavjanoserbija (oko reke Bahmut), u drugoj polovini osamnaestog veka oni su ruskoj vojsci dali 25 generala, 17 pukovnika, osam potpukovnika i 27 majora. Ova grupa Srba u Rusiji je tokom devetnaestog veka izgubila svoj identitet i utopila se u Ruse. Mnogo veći talas iseljavanja iz Pomorišja krenuo je tada ka Banatu. Stanovnici Semlaka, Nadlaka i Čanada naselili su tada Veliku Kikindu a Pečke i Pavliša Melence… U Kikindu su tada dospeli Rockovi, Budišini, Vidicki i drugi. U Kikindi je dugo postojala porodica sa prezimenom Batanjski, od koje je kasnije nastala porodica Ćirić…
… Godine 1839. Batanja je postala središte okruga, a po popisu iz 1850. u njoj su živela 8642 stanovnika…Rat, nestanak viševekovne države, približavanje srpske vojske, nove granice – poremetili su mir batanjskih Srba, izazvali unutrašnju pometnju i ponovo razbuktali instinkt seobe. Trijanonski mirovni ugovor, od 4. juna 1920. godine, kojim je Mađarska regulisala svoje mirovne obaveze, sadržao je članovima 61-66 odredbe o pravu manjina da se opredele, odnosno optiraju, za državljanstvo one države u kojoj većinski živi narod kojem manjine pripadaju. Odredbe o optiranju podrazumevale su mogućnost preseljenja manjine tj. njihovo nastanjivanje u državama u kojima je njihova naciionalnost većinska… Besplatno dobijanje zemlje bilo je jedno od ključnih motiva za optiranje. Svakoj porodici optanata obećano je 8 katastarskih jutara i 1100 kvadrtnih hvati zemlje, a uz to oslobođenje od poreza na duži niz godina, povoljni krediti za gradnju kuća, kupovinu mašina, semena, i priplodne stoke i druge olakšice… Početak roka za opciju bio je 26. jul 1921. godine, a završetak je bio predviđen za 26. januar 1922. godine.
… Povlčenjem granice između Kraljevine SHS i Mađarske, u Mađarskoj je ostalo između 18 000 i 22 000 Srba. Zvanično mađarska statistika zabeležila je 22 000… Srbi su u manjem ili većem broju, pre optiranja, živeli u 64 mesta u Mađarskoj, uglavnom u mađarskom delu Baranje, u kraju oko Budmpešte, i na segedinsko-pomoriškom području… Nselja sa najbrojnijim srpskim življem nalazila su se u Pomorišju, a Batanja je sa svojih 3029 srpskih stanovnika, po popisu iz 1920. godine bila najznačajnije mesto u Mađarskoj po broju Srba u to vreme, pred optaciju. Deska je imala 1600 Srba. Sirig 1308, Mohač 789, Pešta 708, Čanad 635, Pomaz 650, Lovra 590, Santovo 504, Sent Andreja 470 Srba itd. Od 1921-1931. godine, iz Mađarske je u Kraljevinu SHS optiralo 14 500 Srba pa je njihov broj u Mađarskoj posle 1931. godine iznosio 4500-7500…
… U vreme kada je poslanik Milojević na papiru delio zemlju, decembra 1923. godine batanjski optanti bili su u stanju privremenosti, smešteni na imanju grofa Koteka u Futogu (mart 1923. godine – leto 1924. godine)… Kao mesto sa najviše Srba u Mađarskoj Batanja je predstavljala i za jugoslovenske i za mađarske vlasti ogled optacije… Moguće mesto za naseljavanje, bio je Žarkovac kod Inđije… Optanske porodice u Futogu očekivale su da će ubrzo krenuti u okolinu Inđije, ka mestu gde im je obećano naseljavanje. To njihovo čekanje potrajalo je više od godinu dana… Tek u leto1924. godine prve grupe batanjskih iseljenika krenule su, ali u sasvim drugom pravcu, ka Ovčem polju i Makedoniju… Međutim grupa je stigla samo do Niša: a na vesti da će biti kolonizovani u Makedoniji vratila se na sever. U leto 1924. godine ova grupa stigla je na železničku stanicu u Sarči, u Banatu, i kolonizovana je na Vida pustaru, gde je kasnije, zajedno sa kolonistima i srpskim dobrovoljcima iz Prvog svetskog rata iz Bosne i Like, izgradila koloniju Banatsko Višnjićevo. U jesen iste 1924. 27. septembra, krenulo je iz Batanje, preko graničnog prelaza Mako u Kraljevinu SHS još 15 porodica, sa 40 lica… Ali, ovih 15 batanjskih porodica nisu dobile zemlju u Banatu, već su ih nadležne vlasti naselile u Molu, u bačkom Potisju. Tokom leta 1924. prva grupa batanjskih optanata stigla je u Makedoniju. Druga grupa – krajem leta iste godine, a ostale u toku jeseni. Najveći deo njih boravio je u Velesu… Naselje Nova Batanja građeno je od maja do novembra 1924. godine na Ovčem polju, 9 km severno od Štipa… Godine 1925. u novom naselju živele su 163 porodice, sa oko 800 članova. Uglavnom su to bili optanti iz Batanje, i nešto kolonista iz Bosne i Hercegovine i optanti iz Rumunije… Godine 1926. iz kolonije su počela pojedinačna iseljavanja, a 1927. i 1928. iseljavanja su poprimila oblik masovnog bekstva iz kolonije. Krajem 1928. godine naselje je opustelo i u njemu je bilo još samo 18 kuća od nekadašnjih 163… Stanovništvo Nove Batanje, koje je dospelo u nju u drugoj kolonizaciji (1931 – 1935) nikad se nije vratilo u Makedoniju, nego je ostalo da živi u Sremu i Bačkoj (u Staroj i Novoj Pazovi, Novim Banovcima, Vojki, Crvenki)… Grupe batanjskih optanata su tako dospele do okoline Subotice, Bačke Topole, Velikog Bečkereka, Kovina ili Vršca (Aleksandrov Gaj)… Porodica Mladena Čanadana (Čanadanovića) se tako posle odlaska iz Nove Batanje privremeno zadržala u banatskom selu Botošu, a posle se kolonizirala u koloniji Vojvoda Stepa, takođe u Banatu, na jugoslovensko-rumunskoj granici…
… Iste godine 28 batanjskih porodica preseljeno je iz Aleksandrovog Gaja u selo Pločicu, kod Kovina… U ranu jesen 1924. iz Batanje su naselili u koloniju Banatsko Višnjićevo, u okolini Velikog Bečkereka i u Mol (predstavnici opštine Mol su se usprotivili tome da optanti dobiju placeve u blizini sela), a potom u koloniju Njegoševo u okolini Bačke Topole… Septembra 1926. većina optanata i dobrovoljaca naselila se na majuru Veliki Jaroš, koji je od 1933. godine dobio naziv Njegoševo… Optanti kojima je dodeljena zemlja u Novom Bečeju u Banatu, žalili su se da nisu dobili obećane površine… Koloniju Gornja Mužlja od 70 salaša naselili su batanjski optanti (35 porodica)… Batanjci su bili majstori za gradnju kuća od naboja i čerpića. Pored svojih kuća gradili su kuće i drugim doseljenicima. Tako su Batanjci gradili kuće u koloniji Vojvoda Stepa u Banatu, ali su grupe batanjskih optanata iz ovog mesta išle i u susedna kolonistička naselja – Aleksandovo i Banatsko Karađorđevo da tamošnjim naseljenicima izgrade kuće od nabijene zemlje… Neke batanjske porodice kolonizovane u Vojvoda Stepi imale su problema zato što su pripadali Drugoj agrarnoj zajednici u Banatskom Višnjićevu… Batanjski optanti su stizali u Vojvoda Stepu postepeno posle odlaska iz kolonije Nova Batanja u Makedoniji… Do novembra meseca 1928. godine, 18 porodica iz Batanje koje su bile kolonizovane u koloniji Miletićevo u Banatu, u okolini Vršca nisu dobile građu za kuće… Mnoge batanjske porodice svojim prezimenima dodale su nastavak –ić prilagođavajući se prostoru, koji je po njihovom mišljenju bio „srpska država“…
…Godine 1945. u Batanji je bilo 1650 Srba, a 1950. godine 1895… Godine 1975. srpskih kuća u Batanji bilo je 270 a ukupan broj srpskog življa 750… Krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka u Batanji živi neznatan broj Srba, od ukupno 3029 popisanih1920. godine pre procesa optacije“.
Izvor: Izvodi iz knjige „ODISEJA BATANJSKIH SRBA“, dr Milana Micića, prof. istorije; Zrenjanin, 2003.
Priredio: Vojislav Ananić
8. jun 2018. u 19:14
Vojislav Ananić
Konferencija i edicija o prošlošti Srba u Baranji
04. Decembar 2006.
Konferencija i edicija o prošlošti Srba u Baranji
Osvetljavanje optacije i promocija 1. broja Baranjskih srpskih svesaka u Pečuju
Nema naroda bez dijaspore, bilo političke, ekonomske, kulturne, ili prosto avanturističke. Planske ili stihijske, nabolje ili nagore. Imenuju se talasima prvi, drugi, treći… I svaki je po nečemu osoben, drži na okupu mnoštvo sudbina i priča. Jednu nam je ispričao Miloš Crnjanski, kad nacion slepo sledi svoj, u mnogome nametnuti mu imidž. Slavni militari, koji ne pristaju da potezom guščijeg pera budu suspendovani, odlaze pod skut drugog cara (tačnije carice) i bivaju podvrgnuti podsmehu. (….) Mogućnost slobodnog izbora prilikom emigracije veoma je bitna. Čini se da je tako u duši još mnogo strašnije, jer ima mesta i za savest, što kod prisilnog proterivanja nije slučaj (tada se čovek miri sa sudbinom, i tu je obično drugi kriv…). Optacija srpskog življa nakon Prvog svetskog rata bila je i više od izbora, bilo je to željno, žuđeno stavljanje na stranu vekovečnog nacionalnog sna i plemenskog mita. A gde je mit, tu je i manipulacija, tu je i surovo demitologizovanje,” bile su reči Draginje Ramadanski prilikom predstavljanja knjige Dragomira Dujmova „Voz savesti” u Senti, 3. februara tekuće godine.
O surovoj stvarnosti, koja se zbila a zove se optacija Srba u Baranji, današnji naraštaji malo što znaju. Prošlo je osamdeset i nešto godina od tragičnih zbivanja po srpskom narodu nakon kojih je u brojčanosti Srba u mađarskom delu Baranje ostala pustoš. I šačica Srba koja se ne da, bori se za svoj opstanak, kulturu, jezik, veru. Za svoje nacionalno biće.
Pečujsko-baranjsko srpsko udruženje i Samouprava Srba u Pečuju smatrali su i smatraju važnim da se što bolje osvetle istorijski trenuci, ključni za srpski narod u Baranji ma kako oni bili eventualno bolni, neprijatni… Baš zato, dve organizacije, 25. novembra priredile su mini konferenciju koja je nosila naslov „O optaciji Srba u mađarskom delu Baranje” a poziv za održavanje predavanja uputili su dr Gojku Maloviću, naučnom saradniku Arhiva Srbije i Crne Gore koji je letos doktorirao na temu optacije Srba u Mađarskoj, odnosno, dr Arpadu Hornjaku, asistentu Pečujskog univerziteta koji takođe perfektno govori srpski budući da je rodom iz Bajmoka, Vojvodine.
Nakon pozdravnih reči domaćina, uvodno izlaganje održao je dr Arpad Hornjak koji je prvenstveno govorio o jugoslovensko-mađarskim odnosima od završetka Prvog svetskog rata do svetske ekonomske krize a potom se auditorijumu obratio dr Gojko Malović, naučni saradnik Arhiva Srbije i Crne Gore koji je istakao svoje zadovoljstvo što su se u poslednje vreme pitanjem optacije srpskog naroda pozabavili i sami Srbi u Mađarskoj, prvenstveno, Predrag Stepanović i Dragomir Dujmov koji su u svojim književnim delima rezervisali prostor ovoj tematici. On je zatim podsetio i na neke netačnosti koje su objavljene u „Vozu savesti”, međutim, kritike su na račun autora upućene više iz dobre namere nego li da se Dragomiru Dujmovu zameri… U svakom slučaju, sjajni poznavalac istorijata optacije Srba u celoj Mađarskoj – koji je ranije bio i gost Lovrana te Batlija, upoznavši prisutne sa pojmom optacije, veoma detaljno je govorio o iseljavanju Srba sa teritorije Baranje. On je, između ostalog, istakao i veoma surovu činjenicu po pitanju brojki: Devet desetina Srba se iselilo sa teritorije baranjske oblasti, naime, od 7.300 Srba ostalo je 717! Srbi su ostali srpska narodna duhovna zajednica,” željom za bolji život, početkom prošlog veka mnogi su Srbi napustili Mađarsku. Izbegli Srbi iz Mađarske dobijali su tretman optanata, ako su podneli molbe za prijem u jugoslovensko podanstvo. Izlagač je izneo niz primera iz kojih se jasno dalo zaključiti da je jugoslovenskim vlastima predstavljao problem smeštaj izbeglih Srba iz mađarskih delova Baranje, Bačke i Banata a naveo je i brojna mesta gde su se ti ljudi „nastanili” i doprineli da određena naselja poput Darde, Batine, Čeminca, Karanca, Kamenca, Štiljanovićeva i drugih mesta izrastu u kolonistička naselja. Poslednja iseljenja optanata registrovana su od novembra 1930. do aprila 1931. godine” – naglasio je vrsni poznavalac optacije Srba u Baranji dodavši da je svako iseljavanje predstavljalo svojevrsnu, srceparajuću priču. Dokumenti, te zapisi optanata sve su rekli… Jer šta je izbeglica? Izbeglica je kamen koji pada. Gde god pao, nije dobro došao. A to univerzalno pravilo odnosilo se i na ondašnje prilike,” rekao je sa setom u glasu Gojko Malović koji je prisutne informisao da je sastavio popis imena baranjskih optanata koji predstavljaju delić onog dugačkog imenika koji su činili srpski optanti iz Mađarske. Od 20.000 Srba, početkom prošlog veka čak 14.000 je optiralo!!!
Okončanjem svog predavanja, naučni saradnik Arhiva Srbije i Crne Gore veoma uslužno je odgovorio na sva postavljena pitanja a nadovezujući se temi optacije, Đuro Franković, naučni istraživač iz Pečuja podsetio je da su i 1956. godine optirali „naši”: njih 670 se iselilo iz Mađarske o kojem događaju se još uvek ne zna, ništa nije obelodanjeno.
Naravno, tokom diskusije na tapet je dospela i manjinska politika Republike Mađarske, vođenje brige o narodnostima, odnosno, mađarskoj manjini u Vojvodini, asimilacija itd. Učesnici skupa su se složili da je optacija negativno uticala na demografski pa i društveno-politički položaj srpske manjine u Baranji a na samom kraju mini konferencije, dr Gojko Malović je Pečujcima poklonio svoj rad od stodvadeset stranica u nadi da će se on objaviti kako na srpskom tako i mađarskom jeziku.
Upravo, objavljivanje jednog dvojezičnog izdanja je dominiralo u nastavku programa, održanom u Regionalnom centru Srba u Pečuju. Naime, Pečujsko-baranjsko srpsko udruženje iniciralo je da se pokrenu Baranjske srpske sveske, edicija koja će svake godine na srpskom i mađarskom jeziku osvetliti jednu bogatu kulturu, jedan narod sa svojim istinskim vrednostima i istaknutim ličnostima. Među njima se nalazi i patrijarh Arsenije 3. Čarnojević, vođa velike seobe Srba, duhovni otac srpskog naroda koji je tačno pre 300 godina preminuo. Prvi broj Baranjskih srpskih svesaka posvećujemo Njegovoj uspomeni….” stoji u uvodnom delu izdanja.
Glavni i odgovorni urednik edicije dr Predrag Mandić, predsednik Pečujsko-baranjskog srpskog udruženja pisanje studije poverio je Cveti Vuković, profesoru istorije budimpeštanske Srpske osnovne škole i gimnazije, rodom iz Sečuja, koja se prihvatila zadatka i napisala kratak rad koji je dobio naslov „Arsenije 3. u Sečuju”. U svom delu, autor je predstavila povezanost Sečuja i patrijarha Arsenija 3. Čarnojevića, veliki prostor je posvetila i ostalim znamenitim Sečujcima, ljudima na glasu koji su boravili u ovoj varošici i događajima, važnih za srpski narod da bi na kraju zaključila: (..) u pisanim dokumentima zabeleženo je relativno malo o sečujskim godinama srpskog patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića. Zato sam pokušala da njegov lik približim kroz „milje”, odnosno savremine, koji su mu pomogli ili otežavali posao. A njegovo „poslušanje” na ovim panonskim prostorima je bilo: očuvanje srpstva. U čemu je i uspeo „na mnogaja ljeta”.
Nakon kratkog osvrta na nastanak studije od strane Cvete Vuković, glavni i odgovorni urednik edicije zahvalio se i ostalim učesnicima projekta: rad je lektorisao Stevan Popović, logo izdanja uradio je Milan Đurić, fotografije je ustupio Marko Vujičić, dok je kompjuterska obrada bila poverena Oskaru Boli. Izdanje u 500 primeraka štampala je Štamparija Printapres iz Kukinja.
U svakom slučaju, prvi primerci prvog broja Baranjskih srpskih svesaka, koje Samouprava Srba u Pečuju na čelu sa predsednikom Radovanom Gorjancem kao izdavač i Pečujsko-baranjsko srpsko udruženje želi da dostavi malobrojnim Srbima u Baranji, toplo su pozdravljeni od strane prisutne publike a pred sam kraj glavni i odgovorni urednik edicije je nagovestio da će se sledeći broj, dogodine, posvetiti Lipovčaninu Nikanoru Grujiću, vladici pakračkom, u pesništvu nazvanom Srb Milutin kome će se 2007. navršiti 120 godina od smrti.
Osvetljavanje bogate kulture srpskog naroda na teritoriji mađarskog dela Baranje, dakle, nastaviće se i sledeće godine i to zahvaljujući srpsko-mađarskoj ediciji koja se zove „Baranjske srpske sveske”.
Izvor: MZD
23. mart 2019. u 19:03
Vojislav Ananić
EVGEN DUMČA (1838—1917), PRVI GRADONAČELNIK SENTANDREJE
O Evgenu Dumči pisano je malo, ali ono što je napisano ili rečeno puno je pohvala i priznanja za njegovo delo, ·— podizanje ekonomske moći Sentandreje i njenih stanovnika y drugoj polovini XIX i na početku HH veka. Hvaljen je kao pošten čovek, dobar finansijski stručnjak i veliki dobrotvor. Sve
što o Evgenu Dumči i njegovom delu znamo, saznali smo od savremenika koji su ga lično poznavali i ostavili za sobom svoja sećanja ili napisali o njemu
nekrolog. Istorija Sentandreje do sada nije napisana. U delima koja obrađuju arhitekturu i umetnost Sentandreje najnešće se nalazi i kratak istorijski pregled grada, koji u delu za noviju istoriju obavezno ističe ličnost Evgena Dumče, prvog i veoma zaslužnog gradonačelnika Sentandreje, koristeći pojedinačne i nepotpune podatke o njegovom delovanju. Ime Evgena Dumče ne možemo da pronađemo ni u jednoj našoj ili stranoj enciklopediji, iako ga svi — koji nešto znamo o njemu –– smatramo izuzetno zasluženom ličnošću. Ne možemo da pronađemo njegovo ime, jer nismo vršili sistematska arhivska istraživanja iz novije sentandrejske istorije, koja bi nam omogućila –– između ostalog – da dokumentujemo Dumčiio delo, pa i da nešto više saznamo o njemu.
Autor ovog članka je, iz sopstvene pobude, nastojao da bar delimičio ublaži dosadašnje propuste istraživača, nastojeći da u toku nekoliko raspoloživih dana otkrije arhivsku građu koja će bolje osvetliti i dokumentovati lik i delo Evgena Dumče. To nije bilo teško, jer listajući zapisnike Sentandrejske gradske uprave od 1872. do 1903. godine u 90% slučajeva činjenicu da je Dumča lično predsedavao sednicama i vodio poslove Gradskog veća. Ali, zapisnici nam pružaju tek izvod rada Gradskog veća, a prateća arhivska građa iz tog perioda, do sada, nije pronađena.
Cilj ovog članka je da naša dosadašnja saznanja o Evgenu Dumči dokumentujemo onom arhivskom građom i muzejskim materijalom do koga smo mogli da dođemo. To je još daleko od potpune dokumentacije, jer upravo za njegova najvažnija dela, kojima je dao ekonomski temelj gradu Sentandreji i njegovim stanovnicima: otkup šuma od spahije, isušivanje sentandrejskog rita i „blatnjavog jezera” i otkup regalnih prava, kao i za njegovo učešće y agitaciji da od varošice–trgovišta Sentandreje postane grad sa uređenim magistratom – do sada nismo uspeli da pronađemo arhivski materijal. Ipak se nadamo da će ovaj članak pružiti i neke novine za bolje poznavanje ne samo dela nego i karakternih osobina Evgena Dumče.
Ovde želim da izrazim svoju duboku zahvalnost našem upornom i neumornom istraživaču prošlosti Srba u Austro–Ugarskoj Monarhiji, Ivanu Takšiću. iz Budimpešte, koji je za ovaj članak nesebično ustupio podatke o Evgenu Dumči, pronađene y Arhivu Crkvene opštine y Sentandreji.
***
Evgen Dumča potpis Iz cincarske porodice. U vezi sa prezimenom Dumča, pronađen je jedan zapis1 na latinskom jeziku, bez mesta nastanka, koji Izveštava o radu turskih trgovaca na teritoriji Austrijskog Carstva iz 1755. godine. Izveštaj nabraja imena turskih trgovaca, a na trećem mestu kaže: „Neoženjena braća Konstantin i Jovan Dumča, rodom iz makedonskog Moskopolja,2 u Mađarskoj ulici u kući Vircenberga imaju jednu prostoriju gde sa dozvolom drže svoju robu i na ugovoren način je prodaju. Plaćaju porez i y Evgen Dumča nije rođen y Sentandreji. Njegovo rodno mesto još nije tačno utvrđeno. Kao moguće mesto rođenja spominje se Pešta i Komoran. Gimnaziju i visoku trgovačku školu završio je u Beču, a 1850. godine, kao mlad čovek, nastanio se u Sentandreji.
Stevan Čamprag piše da je Evgen Dumča kao mlad čovek „jedva govorio srpski, pa i pominje kada je y našem narodnom crkvenom životu igrao vidnu ulogu –– bio je 1892. godine potpredsednik Srpskog narodnog crkvenog Sabora -– govorio je sa potpuno stranim, specijalno ultrasentandrejskim naglaskom, ali je rado govorio. Taj je naglasak do smrti zadržao, a u srpskom jeziku s vremenom lepo napredovao, pa je na tom jeziku i pisao svoja finansijska mišljenja, koja su od njega tražili svojedobno bivši Saborski odbor ili Eparhijska uprava budimska. U Sentandreji se najpre bavio trgovinom kljuke i vina, dok su stari vinogradi još postojali . . . te je svom docnijem lepom bogatstvu osnov tada položio . . . Kao mlad čovek postao je i pretsednik crkvene opštine? Član Eparhijske konzistorije i Administrativnog odbora, a posle i potpredsednik ovoga i eparhijske skupštine, koju čast je obnašao sve do ukidanja Uredbe o uređenju eparhija iz 1871. godine, koje je 1912. usledilo, a članstvo u Konsistoriji vršio je sve do smrti svoje.”
Oženio se u Sentandreji 1862. godine Petronelom Blažić, s kojom je zajednički osnivao zaklade u dobrotvorne svrhe. Čamprag se ovako seća Dumčine supruge Petronele: „Ona je dobrovoljno sarađivala. .. sa mužem svojim. . . Skromno su živeli i na sebe malo trošili, samo da bi mogli što više dobra drugima učiniti. Zidali su o svom trošku propisne školske zgrade u Kalazu i Čobancu. Prilikom zidanja 14 novih školskih zgrada y eparhiji dobrovoljnim prilozima, priložili su 10.000 zlatnih kruna.
Kada je Dumča slavio 25–godišnjicu svoga gradonačelništva, bogate su legate dali svakoj mesnoj veroispovesti i dobrotvornoj ustanovi. Kada su slavili 50–godišnjicu svoga braka, setili su se i obdarili mnoge naše prosvetne i humane ustanove u celoj mitropoliji Karlovačkoj sa ukupno 50.000 zlatnih kruna. Dumča je bio član uprave Srpske banke i njezine filijale y Budimpešti i svagda je svu tantijemu svoju ostavio Privredniku, kome je i inače velik legat ostavio i sa svojom suprugom član patronata njegovog bio.
Nekoliko siromašnih crkvenih opština je stalno pomagao oko lakšeg izdržavanja svojih škola. I ko bi mogao izređati sva njihova manja – veća dobročinstva, koja su često činili, da ne zna levica što čini desnica . . .
(Dumča) je bio dobar finansijer, ali je pogrešio u tome, što se i suviše uzdao u stabilnost vrednosti novca, pa je i sam svoju četvorospratnu kuću y Budimpešti pred (Prvi) svetski rat prodao i uložio u vrednosne papire i akcije, koje su već za njegovog života bile problematične vrednosti, a posle rata im je vrednost sasvim neznatna postala. Inače bi sav imetak svoj na dobrotvorne svrhe ostavio bio, te bi postao jedan od najvećih dobrotvora srpskog naroda s ove strane Save i Dunava.”
Evgen Dumča je, po svoj prilici, odmah posle školovanja i naseljavanja u Sentandreji počeo da se bavi i javnim poslovima varoši, jer je uz njegovo ime vezano isušivanje sentandrejskih ritova, a taj posao je otpočet 1863. godine. Izvesno je, međutim, da 1868. postaje glavni sudac varošice Sentandreje, a 1872. godine prvi gradonačelnik grada Sentandreje sa uređenim magistratom. Na tom položaju –– pošto je biran sedam puta –– ostaje sve do 1903. godine. Nepoznati autor nekrologa Evgena Dumče kaže da je on lično vršio mnogostranu agitaciju da Sentandreja postane grad sa uređenim magistratom.
Sigurno je, međutim, da je Sentandreja dobila status grada na osnovu XVIII zakonskog člana od 1871. godine, i na poziv podžupana varoš otpočinje reorganizaciju svoje uprave, da bi 9. aprila 1872. godine izabrala svog prvog gradonačelnika.
Karakteristično je za Evgena Dumču i za njegov odnos prema upravnim i finansijskim poslovima da je još kao glavni sudac, lično pregledavao račune, finansijske knjige i blagajnu Varoške uprave sa željom da Gradski magistrat počne svoj rad sa jasnom finansijskom situacijom. Primera radi, navešćemo jedan slučaj iz perioda reorganizacije varoške uprave, kada je, na nesreću bivšeg blagajnika varošice, Dumča ličvo pronašao veliki manjak.
Na gradskoj skupštini, održanoj 24. II 1872, predsedavajući glavni sudac, Evgen Dumča, saopštava skupu da je pregledajući račune iz 1868. godine y gradskoj blagajni pronašao manjak od ukušto 4.734 F. 50 kr. koji je nastao dok je blagajnu vodio Balint Hiršberg. Blagajnik je cenu otkupljenih cigala i drva dva puta knjižio kao izdatak y istoj godini.
Nakon ovog saopštenja predlaže skupštini da se navedena suma razbije na 3.400 F. i na 1.334 F. 50 kr. i da se uknjiži na račun Hiršberga i njegove
žene Julije, koji su dužni u roku od 10 godina da vrate ovaj manjak, uz godišnju kamatu od 6%, jer je samo na taj način osigurano potraživanje grada.
Na sednici Gradske uprave od 12. VIII 1872. Evgen Dumča, sad već kao gradonačelnik, saopštava da je bračni par Hiršberg izdao obveznice na 4.734 F. 50 kr., ali ne uplaćuje kamate, pa zahteva da se Hiršberg i njegova žena zakonito ukore i zamole da zadovolje svoje obaveze, inače će se „cela glavnica duga otkazanim smatrati.” Kasnije je Gradska uprava na licitaciji prodala Hiršbergovu kuću i na taj način vratila dug bivšeg blagajnika. Iz ovog slučaja vidi se da se meko srce zna ukrutiti kada proceni da ima posla sa nepoštenim ljudima.
Na prvoj radnoj sednici svoje gradonačelničke karijere Evgen Dumča je pokazao mnogo smisla za organizaciju uprave i poslova. On je na sednici Gradskog veća od 22. IV 1872. prvo utanačio način overavanja zapisnika, a nakon toga je izabran odbor od 6 članova koji će overavati zapisnike sa sednica.
Zatim je utvrđen rad i način kojim većnici treba da se javljaju za diskusiju, a to je: ustajanje.
Dumča je na istoj sednici predložio da se u Gradskoj kući popune dva upražnjena radna mesta. Za pomoćnika blagajnika predložen je i primljen Lipot Brukmiler, a za pisara Edvard Saner. Dotadašnji dugogodišnji pisar Endre Buhoslav je razrešen dužnosti, jer je zbog neizlečive „strasti“ (alkoholizam) često odsutan sa posla, iako je kao radnik dobar i odan.“
Na kraju sednice Evgen Dumča je objasnio članovima Veća da je na osnovu gradske odredbe održao jednu sednicu 20. aprila sa savetnicima i predsednicima odbora odeljenja Gradske kuće, na kojoj su gradski činovnici svrstani u stručna odeljenja, a sad treba da se izvrši izbor većnika koji će, u određenom broju, zastupati pojedina stručia odeljenja. Izbor većnika je izvršen za sva stručna odeljenja, i to na sledeći način:
U (1) Odeljenje agronomije, čiji predsednik je Gabor Čopor, savetnik, a članovi: upravnik prihoda Jovan Milić i računovođa–pisar Đerđ Lefanti, izabrani su sledeći većnici: Lazar Sofrić, Ignjat Tihi, Ignjat Šartner, Stevan Vešlić, Josif Kovačević, Nikola Tiro, Georgije Nestorović i Ferenc Tuharski.
U Finansijsko odeljenje, za (a) Odsek aktuelnih pitanja, čiji predsednik je Pal Dajm, savetnik, a članovi: gradski tužilac Ištvan Cauper, blagajnik Karolj Cauper i pisar Đerđ Lefanti, –– izabrani su: Gašpar Brajtner, Ferenc Tuharski, Pavle Margaritović, Andraš Šator, Leo Mandlbaum, Petar Piperković, Josif Apostolović i Nikola Tiro. Za Odsek zaostalih finansijskih pitanja, čiji je predsednik Rihard Palfi, savetnik, a članovi: gradski tužilac Ištvan Cauper, blagajnik Karolj Cauper i pisar Đerđ Lefanti, – izabrani su većnici: Georgije Nestorović, Jožef Unger, Janoš Bilejn, Ilija Bobić, Marko Krečarević i Jovan Bauković.
U (III) Odeljenje za obrazovanje u prosvetu, čiji predsednik je Josif Cvetković, senator, izabrani su sledeći većnici: Petar Bimski, Jovan Mirčić, Josif Apostolović, Aleksandar Popović, Jovan Ignjatović, Petar Piperković, Leo Mandlbaum i Jožef Nađ.
U (IV) Odeljenje za izgradnju, čiji je predsednik Imre Selvenji, gradski kapetan, a članovi: inženjer Janoš Mathajnić sa pisarom Đerđom Lefanti, izabrani su sledeći većnici: Jovan Dimšić, Titus Pajor, Jožef Nađ, Josif Apostolović, dr Ferenc Knol, Jovan Apostolović, Georgije Pantović i Josif Kovačić. U (V) Vojno odeljenje, čiji je predsednik Evgen Dumča, gradonačelnik, a članovi Ferenc Knol, Toma Panić, beležnik, izabrani su sledeći većnici: Jovan Ignjatović, Andraš Raobiški, Georgije Nestorović, Elek Ilić, Petar Panis, Gašpar Brajtner i Ignjat Šartner.
Na kraju je rečeno da zaključci sednica navedenih odeljenja mogu postati pravosnažni samo onda ako je većina Izabranih savetnika prisutna na sastancima pojedinih odeljenja grada.
Ovaj dokument je zanimljiv iz dva razloga: prikazuje koja su stručna odeljenja organizovana pri Gradskoj kući u Sentandreji i na koji je način sastavljeno njihovo rukovodstvo, a na osnovu navedenih prezimena vidi se i nacionalni sastav tadašnjeg prvog Gradskog veća.
Sposobnost Evgena Dumče za fiiansijske poslove vidljiva je iz sledećeg:
Kada je, na sednici od 13. VII 1872, y budžetu utvrdio da celokupni troškovi grada iznose 40.448 F. 78,5 kr. i da su Sentandrejci spahiji dužni da plate 2.520 F. bez posebnog razrezivanja poreza, — Dumča je predložio da se od Prve peštanske štedionice nabave akcije, koje su nedavno Izdate. Od Gradskog veća dobio je odobrenje za kupovinu 2 akcije za Sentandreju s tim da se one prodaju onog trenutka kada im cena poraste.
Već na sledećoj sednici Gradske uprave Evgen Dumča predlaže da se iste akcije prodaju, jer im je toliko skočila cena da viša ne može biti. Po svoj prilici su i ostali članovi Gradske uprave bili dobri ekonomisti i finansijski stručnjaci, a imali su i veliko poverenje u sposobnost svog gradonačelnika, jer je njegov predlog odmah prihvaćen c tim da posle ove finansijske manipulacije – koju su oni nazivali „trgovinom“ — gradska blagajna treba da postane bogatija sa najmanje 2.800 F. Međutim, Evgen Dumča prevazišao je njihova očekivanja.
Na sednici od 23. H 1872. gradonačelnik obaveštava Veće da je obe akcije prodao Mađarskoj Franko banci za 5.370 F 80 kr., zatim je Prvoj peštanskoj štedionici isplatio uplatu za akcije i manipulativne troškove y iznosu od
1.996 F 18 kr., a preostale pare u iznosu od 3.374 F. 62 kr. stavio je na knjižicu u Sentandrejsku štedionicu. Blagajnika upućuje da ovu svotu proknjiži kao vanredan prihod grada.“
Od septembra do decembra iste godine, pod Dumčinim rukovodstvom, sprovedena je još jedna finansijska akcija: prodaja „vrednosnih papira tzv. dobrovoljnog državnog zajma” od 40.000 F. I ovi vrednosni papiri su u tom periodu imali višu cenu, a Sentandreju su pritiskivali neisplaćeni porezi, pored kojih je grad imao i založene državne papire u Narodnoj banci, koje je trebalo otkupiti. Zbog toga, Gradsko veće je odlučilo da proda vrednosne papire državnog zajma. Nakon ove, ponovo uspele akcije, gradska kasa se obogatila sa 11.925 F. 54 kr. gotovine.
Sentandreja je 1872. godine bila zadužena, a budžet za 1873. pokazuje već pozitivan bilans.
Dakle, y roku od nepune dve godine Sentandreja je uspela, pod rukovodstvom svog gradonačelnika, da otplati dugove, pa čak i da zaradi. Navedene, razmerno sitne finansijske manipulacije ne svedoče samo o Dumčinoj spretnosti nego i o njegovoj želji da podigne ekonomsku moć grada, koja je bila u opadanju posle slavnog XVIII veka.
Nepoznati autor nekrologa, pisanog odmah nakon smrti Evgena Dumče, ovako govori o situaciji u Sentandreji kada je Dumča došao na čelo grada: „Preuzeo je rukovodstvo grada y teškim prilikama i jadnim okolnostima.
Materijalno stanje grada bilo je zabrinjavajuće a pojava filoksere teško je pogodila gradsko stanovništvo, jer ih je lišila najvećih prihoda. I jedino se gradonačelniku Evgenu Dumči može zahvaliti, što je sa svojom neizmernom revnošću, uspeo da prebrodi sve teškoće i da veoma brzo sredi materijalne prilike grada. Otkupom regalnih prava, isušivanjem zemljišta i ritova, koja pružaju gradu hleb i hranu, otkupom šuma, koje osiguravaju drvo za ogrev, nabrojali smo samo najistaknutije činjenice njegovog neumornog delovanja. Jer Evgen Dumča nije uspeo samo da iznova poboljša finansijsku situaciju grada i da jednim potezom nabavi gradu znatno bogatstvo, već je neumornim radom sva svoja stremljenja usredsredio da Sentandreja zasluži svoj gradski status.”
Evgen Dumča je, odmah posle propasti sentandrejskih vinograda – 27. VI 1886 — jednim potezom „za sva vremena” otkupio za 44.000 F. spahijske zemlje sa regalnim pravom.
Šta kaže Stevan Čamprag o ovim značajnim delima sentandrejskog gradonačelnika? „Evgen Dumča je svoje ime zlatnim slovima upisao y istoriju Sentandreje sa dva velika dela, a to su: isušio je opštinski rit od oko 400 kat. jutara i kupio od porodice Zičija sentandrejsku šumu od 2.094 kat. jutara amortivacionim zajmom koji je davno već isplaćen. Od neplodnog i nezdravog rita, isušavanjem i kanalima grad je došao do oko 400 jutara prvoklasne plodne zemlje koju je u malim parcelama izdavao pod zakup uglavnom mesnoj sirotinji. Nje je ovde srazmerno više nego igde, te je ta zemlja od kako je filoksera uništila vinograde, za sirotinju velika blagodat.”
Naveli smo već da je isušivanje ritova otpočelo 1863. godine, ali 1875. se još uvek radi na isušivanju močvarnog dela zemljišta, koji nazivaju „blatnjavo jezero“ (sárostć), a 1882. se isušuje i trščara. Pored isušivanja Dumča je dao da se podignu i odbrambeni nasipi prema Dunavu. Nadzor nad sentandrejskim šumama uređen je tako da je jedan glavni šumar vodio računa o njima, a gradska sirotinja imala je pravo nedeljno dva puta – sredom i subotom – da sakuplja suvo drvo po šumama.
Prirodne nepogode su osiromašile Sentandrejce još pre haranja fipoksere. 1875. godine skoro sve vinograde uništno je grad, a pošto su nevremena sa gradom i ledom i prethodnih godina često uništavala sentandrejsku lozu, osiguravajući zavodi nisu hteli da osiguraju ovaj kraj protiv vremenskih nepogoda. Tako su sve ove nedaće direktno ugrožavale džep Sentandrejaca.
Da bi shvatili kakvu su štetu pretrpeli Sentandrejci u tim i kasnijim godinama, kada je harala filoksera, iznećemo zvanične statističke podatke o sentandrejskim zemljišnim posedima u 1870. godini.
Ukupno zemljište sentandrejskog atara iznosilo je 7.164 katastarska jutra.
Nismo uspeli da pronađemo dokumentaciju o tome koje mere je Gradsko veće preduzimalo kada je filoksera uništavala vinograde. U jednom zapisniku pronašli smo podatak koji svedoči o tome da je Gradsko veće — ukoliko je moglo — pomagalo nastradale. Posle jedne prirodne nepogode u Zbegu izgorelo je pet kuća, od kojih četiri nisu bile osigurane. Evgen Dumča na sednici od 7. V 1874. predlaže Gradskoj upravi da se vlasnicima neosiguranih kuća pruži novčana pomoć i naglašava da su to inače siromašni ljudi.
Tom prilikom je vlasnicima neosiguranih kuća, Jakovu Marčičeviću, Ištanu Mirajsu, Šamšonu Firstu i Gavri Popoviću, pružena novčana pomoć od po 25 F.
Naveli smo već sećanja Stevana Čampraga o dobrotvoru Evgenu Dumči, a sad da vidimo šta je o tome pisao autor nekrologa: „Gradonačelnik nije bio samo dobar otac grada, nego i čovek sa toplim srcem i plemenitim mislima, a bio je i dobar patriota, koji nije propustio nijednu priliku da svoja rodoljubiva osećanja ne opravda i svojim delima. Milenijska i Košutova fondacija svedoče o njegovom patriotizmu, a cela serija zaklada Evgena Dumče, o njegovom osećajnom srcu.”
Karakteristično je za Evgena Dumču da je svoje prve zaklade osnovao 1883. i 1884. godine pri Srpskoj crkvenoj opštini, onda kada je filoksera uveliko uništavala sentandrejske vinograde i kada je stanovništvo, koje je živelo
od prihoda grožđa i vina – osiromašilo.
Kao predsednik Srpske crkvene opštine on je na sednici Odbora 1883. pročitao svoje osnivačko zakladno pismo u kojem kaže: „da u znak blagodarnosti za toliko poverenje koje mu Opština ukazuje, prilaže jednu obveznicu od 500 F. sa 5% rente i sa sledećom namenom:
Fond da nosi ime: Fond Evgena i Petronele Dumče.
Godišnja kamata od 25 F. svake godine na Badnji dan, 24. decembra da se izda jednoj sirotoj poštenoj devojci, ovdašnjeg građanina, ili jednom učeniku, meštaninu, a koji na strani uči. Interes svake godine samo jednoj osobi da se izda. Crkveni odbor ima pravo rešiti kome će se kamata izdati i pravedan zaključak jednoglasno doneti, y suprotnom da se podnese Eparhijskom administrativnom odboru na odobrenje.
Ako bi se desio slučaj da nema kome da se ta svota izda, ona se za tu godinu ima upotrebiti u školske svrhe.”
Zapisnik se završava izrazima najtoplije zahvalnosti, a na početku sledeće godine „Odbor podnosi osnovno pismo Skupštini koja uzima na najpovoljnije znanje.”
Sledeće godine je na sednici Crkvenog odbora osnovao drugu zakladu sledećim rečima: „Kao znak odanosti prema Opštini, predajem 10 akcija mesne štedionice i 50 F. sa sledećom namenom:
1. Fondacija se ima voditi pod imenom: „Fundacija Evgena i Petronele Dumča.”
2. Osnovica se ne sme nikad potrošiti.
3. Interes svake godine na praznik Sv. Nikole jednoj poštenoj sirotoj porodici ili jednoj sirotoj udovici izdati.
4. Ako interes bude viši od 25 F., višak pripada mesnoj pravoslavnoj školi.
5. Odbor ima pravo rešiti, kome se ima taj interes izdati, jednoglasnim rešenjem, u protivnom zavisi od odobrenja Administrativnog odbora.
6. Ako neke godine ne bi bilo kome interes dati, sve treba na školu upotrebiti.“ I na ovoj zakladi Skušntina najtoplije zahvaljuje u svom zapisniku.
Na osnovu ova dva zaveštaja, božićna zaklada se počinje izdavati od 1884, a zaklada na dan Sv. Nikole od 1885. godine.
Badnji dan i Sv. Nikolu su od tada svečanije slavile mnoge blagodarne udovice sa svojom decom, kao što su na primer Jos. Cvetković, Jelena Hajdžan, Jelena Gaicki, Saveta Šević, Ana Avakumović, Jelena Apostolović, Ana Apostolović, Ana Peršić, Marija Batanić, Pelagija Petrović, Ljuba Đurković i druge.
Međutim, Evgen i Petronela Dumča ulažu žalbu“ Eparhijskom administrativnom odboru „da im se zaklade ne cene po propisu osnovnih pisama”, tj. da se godišnje samo jednoj osobi daju interesi zaklada.
Na njihovu žalbu Odbor zaključuje da će ubuduće samo jednoj osobi izdati godišnju pomoć. Ipak, Crkveni odbor se toga principa nije uvek držao jer je počevši od 1889. godine interes božićne zaklade delio na dve udovice, a kamate zaklade Sv. Nikole, počevši od 1891, takođe je delio na dve žene.
Kako su odmicale godine, sve češće se određena svota deli na tri, pa i četiri lica. Pritisak na ove zaklade bio je tako velik da je Evgen Dumča uoči Prvog svetskog rata 1912. osnovao još jednu zakladu pri Đurđevdanu od 1.000 kruna. Godišnje kamate od 35 K. delile se udovicama na 5. maj.
23. mart 2019. u 19:04
Vojislav Ananić
NASTAVAK:
Ovo zaveštajno pismo pročitano je 4/17. maja 1912. na sednici Crkvenog odbora, a izdato je povodom 50–godišnjice sretnog braka Evgena i Petronele Dumče. Prema pismu zaveštano je:
„1. Za fond Preobraženske crkve 1.000 K.
2. Za školski fond 1.000 K.
3. Za sirotinjski fond 1.000 K., s tim da se kamate izdaju svake godine na 5. maj jednoj sirotoj porodici ili udovici.
4. Prilog za opravku Požarevačke crkve 500 K.
5. Prilog za opravku Zbeške crkve 500 K?“
U gore navedene svrhe, a na osnovu Dumčinog naloga, filijala Srpske banke u Budimpešti već 11. maja 1912. dostavlja Crkvenoj opštini vrednosne papire br. 955.663, 962.512, 962.513 a 1.000 K.; br. 460.305, 227.106 a 500 K. sa kuponom za 1. decembar 1912.
Dumča je, međutim, preko Crkvene opštine pružao pomoć i pored navedenih zaklada. Na primer, – moglo se ustanoviti – da je zbeškoj sirotinji preko Crkvenog odbora dao po 50 F. pomoći 1888, 1893. i 1904. godine.
Ova novčana pomoć i zaveštaji koje je Evgen Dumča delio preko Crkvenog odbora bili su namenjeni isključivo srpskom stanovništvu Sentandreje.
Dumča je, međutim, kao dugogodišnji gradski otac svih Sentandrejaca, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost, osnivao preko Magistrata razne fondove za potporu sirotinje svih veroispovesti.
U nekrologu naveden patriotizam Evgena Dumče ispoljio se prilikom proslave milenijuma i povodom 100–godišnjice rođenja Lajoša Košuta. Obe proslave imale su isključivo mađarski nacionalni karakter i vezane su za istorijsku prošlost Mađara.
Hiljadugodišnjica postojanja mađarske države — milenijum – slavio se 1896. godine. Mađari su s pravom mogli da budu gordi na to što su se u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji izborili za svoj opstanak u središtu Evrope.
Međutim, tadašnja vlada Deže Banfija, jednog od najistaknutijih predstavnika mađarske šovinističke stranke i sprovođenja mađarizacije po svaku cenu, – nije slavila prošlost Mađara, već je ovu priliku iskoristila da dokaže kako je jedino „mađarska paca” državotvorna. Protiv takve politike, pored pojedinih mađarskih političara, najžešće su se borili narodi, poslanici i radnička klasa, ali tadašnja mađarska vladajuća klasa držala se koncepcije da u mnogonacionalnoj Ugarskoj postoji samo jedna prava, istorijska nacija: mađarska, a da su nemađarski narodi neistorijski narodi drugog reda. Iz principa da se ne priznaju druge istorijske nacije proizlazi i politička težnja tadašnje mađarske vladajuće klase, koja je od mnogonacionalne Ugarske želela da stvori homogenu, monolitnu državu.
U takvoj političkoj klimi, živeći u srcu države, dvadesetak kilometara od mađarske prestonice, Evgen Dumča je pokazao svoje izuzetne diplomatske sposobnosti i uzvišenost nad svim nacionalističkim koncepcijama. On je podjednako slavio mađarsku prošlost, kao i prošlost Srba i ostalih nemađarskih naroda, koristeći svaki nacionalni praznik za osnivanje potpornih fondova pri Magistratu.
Na redovnoj sednici Gradskog veća predložio je 27. II 1896. da se povodom nacionalnog praznika i u znak sećanja na postojanje Mađarske osnuje fond od 3.000 F. za penzije gradskih činovnika i slugu, a to treba da se ostvari na takav način da se od prošlogodišnjih gradskih viškova, koji iznose 9.000 F. privremeno izdvoji 3.000 F. i s tim osnuje „Milenijski fond grada Sentandreje”. Njegov predlog je jednoglasno prihvaćen.
U Sentandreji je 9. V 1896. održana vanredna svečana sednica povodom milenijuma, na kojoj je Evgen Dumča održao govor pred celokupnom Gradskom upravom. Govorio je y ime Sentandrejaca – Mađara i nemađarskih naroda – „koji izražavaju svoja rodoljubiva osećanja, odnosno radost što imaju priliku da slave takav praznik, koji se u hiljadu godina jedanput slavi”. Pošto je odao priznanje istorijskoj prošlosti Mađara, nastavio je na sledeći način:
„Kada se okrećemo prošlosti, na dugi niz minulih godina, na istoriju naroda i države, na ponekad žalosne a ponekad radosne, ali uvek slavne događaje, pred očima su nam velika dela naših predaka koji su branili našu domovinu i oslobodili je od tuđeg jarma. Svi narodi države, bez razlike na veroispovest i narodnost, punim srcem i dušom pridružuju se, čuvaju i sa setom se sećaju uspomene svojih predaka i sa patriotskim osećanjima, izražavaju svoju ljubav, oduševljenje i istrajnost.
Kada bi svaka municipija, svaki grad i selo naše voljene domovine i svaki njen građanin sa rodoljubivim osećanjima postupao u duhu naših predaka, onda bi bila osigurana budućnost naše mile domovine . . . Ako u budućnosti isto tako kao i do sada, imamo u vidu da smo slobodni građani naše mile domovine i da smo, bez obzira kojoj narodnosti ili veroispovesti pripadamo, u prvom redu ravnopravni članovi mađarske nacije; ako imamo u vidu da nam . . . van ove zemlje nema mesta, ovde moramo živeti i mreti; ako u budućnosti svi rame uz rame, u slozi i miru sledimo primer naših predaka i najvažnije podanične dužnosti obavljamo, onda mirne duše i s ponosom . ..možemo da ustvrdimo da smo i mi sa naše strane doprineli opstanku i procvatu naše mile ugarske domovine.
Stanovništvo Sentandreje je y svim vremenima primerno obavljalo svoje dužnosti prema vladarskoj kući i prema domovini, a to potvrđuju i mnogi dokumenti, zahvalnice, i od kraljeva darovane privilegije. Stanovništvo Sentandreje je u svim vremenima toliko žrtvovalo za patriotske ciljeve, pa i u tom pogledu hrabro može da izdrži trku sa bilo kojim gradom ili opštinom, i zbog toga mirno može da učestvuje u opštoj radosti . . .“.
Posle svog govora, Dumča saopštava da je grad osnovao milenijski fond od 3.000 F., odnosno 800 F. za penzijsko osiguranje; da je iz gradske blagajne prebačeno za županijski fond 160 F. dodatka, i da će Sentandreja o svom trošku postaviti jednu banderiju koja će je zastupati na centralnoj proslavi 8. juna. Zatim predlaže da se donesu sledeće odluke:
„1. U nedelju, 10. maja, u 5 časova ujutru neka 100 pucnjeva iz dan praznika.
2. U 6 časova neka orkestar vatrogasaca obiđe grad.
3. U 8,30 časova neka se u Gradskoj kući sakupe većnici i gradski činovnici i zajedno pođu u 9 časova y reformatsku crkvu, y 10 časova u katoličku crkvu, a y 11 časova u pravoslavnu crkvu na bogosluženje.
4. Od 8 časova uveče neka se osvetli grad, odnosno njene glavne ulice.
5. Uveče od 8,30 do 10,30 neka orkestar vatrogasaca svira na glavnom trgu.
6. Neka se izglasa da se u budžet svake godine unese svota od 60 F. koja bi pod nazivom milenijska stipendija godišnje bila izdata jednom dobrom učeniku iz Sentandreje, koji pohađa gimnaziju ili građansku školu u Budimpešti.
7. Neka se izglasa suma od 50 F. za vatrogasce da bi mogli da proslave 10. maj, odnosno sa ovom svotom da raspolažu po svom nahođenju.
8. Neka se izglasa iz gradskog sirotinjskog fonda 50 F. koje treba da se podele na 10 sirotih udovica.
9. Neka se izglasa iz gradskog sirotinjskog fonda 50 F. da bi se podelilo gradskoj sirotinji.
10. U slučaju penzionisanja gradskih činovnika i nameštenika, neka se ova godina trostruko računa.
11. Zastava na Gradskoj kući neka ostane istaknuta do 9. juna.
12. Neka se nabavi slika o „Dolasku Mađara” i neka se njome ukrasi svečana sala Gradske kuće.
13. Neka se sade spomen—drva u bašti Gradske kuće, kod krsta y donjem delu grada i kod krsta zvanog Urban.
14. Neka se na zid gradske kuće postavi jedna mramorna ploča, na kojoj će se zlatnim slovima ovekovečiti radost gradskog stanovništva što naša domovina postoji već hiljadu godina.”
Sve tačke su sa opštim odobravanjem prihvaćene i zaključeno je da se na pergament-papiru zapisnički ovekoveči ova svečana sednica; zapisnik će svi većnici potpisati, a zatim će se ovaj dokument smestiti u gvozdenu gradsku škrinju ––za večnu uspomenu.
Povodom 100-godišnjice rođenja Lajoša Košuta, Evgen Dumča je na sednici Gradskog veća 16. IX 1902. objavio da će se Košutov rođendan slaviti 19. septembra i predložio je da za taj praznik Gradsko veće donese sledeće odluke:
„a) Dosadašnja Budimska ulica neka se nazove ulicom Lajoša Košuta, a ranija Košutova ulica neka dobije ime „Stara ulica Lajoša Košuta”.
b) Na Gradskoj kući neka tri dana visi nacionalna zastava, i to: 19, 20. i 21. septembra.
s) Da se stanovnici grada pobrinu da 19. septembra između 7– 9 časova uveče, svi prozori budu osvetljeni, a to se odnosi i na javne zgrade.
d) Da se izglasa 1.000 K. na teret gradske blagajne za „Fond Lajoša Košuta”. Iz kamata ovog fonda deliće se pomoć gradskoj sirotinji svake godine na dan 19. septembra.”
Navedene odluke su jednoglasno izglasane, a odlučeno je i to da će na proslavi, koju priređuje „građansko društvo” prisustvovati sledeći većnici: beležnik Jovan Petrović, gradski lekar dr Armin Vajs, Mihalj Pozna i Janoš Korpači.
Na istoj sednici Evgen Dumča je od svog prihoda darovao gradskoj kasi 1.050 K. s tim da se 200 K. na kraju godine dodele udruženju vatrogasaca.
Između dva navedena nacionalna praznika, 1897. godine Evgen Dumča je povodom svog jubileja, 25—godišnjice gradonačelništva, podario srpskoj školi i sirotištu po 200 F.“
Na sednici od 30. VIII 1897. pročitan je izveštaj Gradskog veća o Dumčinom darivanju gradskih fondacija sa 5.000 F. u vrednosnim papirima. Ovom prilikom Dumča je naredio da se od kamata ove svote nagrade siromašni učenici sentandrejskih veroispovednih škola, i to: 1898. iz rimokatoličke, 1899. iz srpsko–pravoslavne, 1900. iz reformatske i 1901. iz jevrejske osnovne škole.“
Ovaj raspored se očigledno poštovao, jer iz zapisnika sa sednice Crkvenog odbora saznajemo da su 1899. godine iz gore navedenog fonda izdate tri nagrade učenicima pravoslavne škole. Prvi i najbolji đak je dobio 25 F, drugi 15, a treći 10 F.“
1900. Evgen Dumča je morao neke vrednosne papire da premesti iz jedne banke y drugu, koja je za pola odsto manju kamatu davala (4,5 %). Zbog toga on odmah saopštava Gradskom veću da svi koji su do sada dobivali nagrade od kamata u iznosu od 100 K, odnosno 50 K. – moraće da se zadovolje sa 90 K, odnosno 45 kruna. (Jedna sirota devojka u mestu, rimokatolička ženska škola, dobar učenik u mestu i udovice.)
Pored fondova koje je Evgen Dumča osnovao pri Crkvenoj opštini i Gradskoj kući u Sentandreji, jedan od najvećih i najpoznatijih njegovih zaveštaja je i „Fundacija Evgena i Petronele Dumča y Sentandreji” Privredniku.
Kao patron Privrednikovih fondova Dumča je između 1909. i 1914. godine ovom fondu priložio ukupno 52.000 K. Iz zahvalnosti Privrednik je u obliku malog plakata odštampao njegovo zakladno pismo, na čelu sa likovima Evgena i Petronele Dumče.
Ovaj izuzetan bračni par delio je dobrotvorne priloge i van Sentandreje, ali kako te akcije izlaze iz okvira ovog rada, — y tom pravcu nismo ni vršili posebna istraživanja. Gradonačelnik Evgen Dumča je 3. IV i 20. IV 1902. „zbog poremećenog zdravlja” najavio svoju ostavku i zatražio od Gradskog veća penziju. Njegova ostavka i molba za penzionisanje je u principu prihvaćena, ali je on, ipak, još jednom, na sednici Odbora od 25. oktobra 1902. izabran za gradonačelnika, kako bi određene poslove priveo kraju. Gradska uprava se teško opraštala od njega i konačno je 28. juna 1903. rešila da se Evgen Dumča penzioniše od 1. avgustai da ga na gradonačelničkom mestu zameni Stevan Maksimović, dotadašnji gradski kapetan.
Evgen Dumča je 35 godina bio čelu grada, a otišao je y penziju sa priznatim radnim stažom od 26 godina i 7 meseci (milenijska godina mu se trostruko računala), što znači da je oko 12 godina besplatno radio za dobrobit Sentandreje i njenih stanovnika.
Stevan Čamprag piše da se Dumča „kao dugogodišnji gradonačelnik nije mnogo zagrevao da Sentandreju učini privlačnom za strance, koja bi, po bogodanom prekrasnom položaju svom i zbog blizine prestonice, predestinirana bila za letovanje onih koji su vezani za prestonicu“ i za stanovanje činovnika i radnika koji su zaposleni u Budimpešti „jer bi to išlo na uštrb Srba starosedelaca i njihovog dominantnog položaja. Zato je radije ostavljao grad svoj bez boljeg osvetljenja, bez puteva i trotoara (ovi ličahu na negdašnju karlovačku kaldrmu) –– bez zdrave vode, srednje škole i drugih udobnosti koje traže i privlače strance .
Sa takvom ocenom Stevana Čampraga ne bismo se mogli složiti, pre svega, što je jednostrana. Istina je, navedeni dokumenti nam potvrđuju da se Evgen Dumča osećao Srbinom i da je kao takav najviše pomagao srpsko–pravoslavni deo sentandrejskog stanovništva. On je to činio još i zbog toga što je srpski živalj y Sentandreji bio u manjini, a on se osećao dovoljno bogatim i sposobnim da spasava to stanovništvo od nemaštine i da pomaže njen mlađi naraštaj u sticanju zanata ili znanja. Dumča je želeo srpskom stanovništvu da obezbedi što duži i sigurniji opstanak u gradu koji je u XVIII veku podignut parama i trudom njihovih predaka. Međutim, Evgen Dumča je istovremeno, celim svojim bićem, radio i na tome da y nepovoljnoj nacionalnopolitičkoj klimi Ugarske – baš u mnogonacionalnoj Sentandreji stvori i održi nacionalnu i versku trpeljnvost i ravnopravnost građana u svakom pogledu.
Upravo se njegovoj mudroj politici, kojom je vodio grad i njegove stanovnike, može pripisati da je sentandrejsko stanovništvo – raznih narodnosti i vere – u to vreme živelo u najvećoj nacionalnoj i verskoj slozi i razumevanju. Iz sličiih razloga je srpska manjina još i na početku HH veka imala dominantan položaj među sentandrejskim građanima. Generacija Srba Sentandrejaca Evgena Dumče bila je u svojim odlukama i postupcima kompaktna, prema drugim narodima tolerantna, a živela je veoma skromno, da bi prema svojim sposobnostima i materijalnom stanju pomagala grad i njeno siromašnije stanovništvo. To je izazivalo duboko poštovanje celokupnog građanstva.
Što se pak zapuštenosti grada Sentandreje tiče, tu bismo naveli da je Evgen Dumča, među svojim prvim gradonačelničkim poslovima, vodio računa o tome da se sentandrejske ulice kamenom oblože. Kaldrmisanje sentandrejskih ulica izvršeno je 1874. godine. Ako smo, kroz navedene dokumente, donekle upoznali karakter i prirodu Evgena Dumče, i pre svega njegovu štedljivost i usmereno ulaganje uvek u najpotrebnije popravke ili izgradnju, onda ne možemo od njega očekivati da će u svom 35-godišnjem gradonačelničkom mandatu izmeniti kamen za asfalt i trotoare.
Nije nam poznato kada je uvedena elektrika u Sentandreji, ali znamo da je Pešta dobila plinsko osvetljenje 1864, a električio 1893. godine s tim da je HH vek dočekala u punom osvetljenju. Sentandreja nikako nije mogla da prevaziđe Budimpeštu.
Izgradnjom vicinalne železnice između Budima i Sentandreje 1887/1888. godine — koja je skratila putovanje od nekoliko časova na svega jedan čas –– fluktuacija stanovništva se nije mogla zaustaviti, niti sprečiti. Znao je to i Evgen Dumča, koji je veoma realno ocenjivao svaku novu situaciju. Ako je živopisna Sentandreja sa svojim kaldrmisanim, krivudavim ulicama privlačila stanovnike prestonice, – i Budimpešta je bila privlačna za Sentandrejce, koji su sad već svoje poljoprivredne i zanatske proizvode lakše prodavali u glavnom gradu Ugarske. Zabeleženo je da 1887. godine Sentandreja ima razvijene zanate i trgovinu. Njeni stolari i šeširdžije najčešće prodaju svoju robu u Budimpešti, a 36 sentandrejskih dućana sa raznim proizvodima – ne računajući točionice vina –– dobro posluju.
Koliko su sentandrejski građani i gradski oci cenili Evgena Dumču može se zaključiti iz raznih izražaja zahvalnosti i odanosti njegovom delu. Još za života, povodom 25–godišnjice gradonačelništva 1897. godine, jedna od glavnih sentandrejskih ulica nazvana je po njegovom imenu. „Još se i danas vidi originalna kamena ploča sa natpisom „86. szám Dumcsa utcza 1897″ na kući današnje ulice Dumtsa br. 23.
Srpska crkvena opština u Sentandreji je 1909. godine dala da se izradi portret Evgena Dumče.
Na Veliku Gospojinu, posle liturgije, 15/28. avgusta 1909, obavljeno je otkrivanje portreta na svečanoj skupštini. U zapisniku se primećuje: „Skupštinska dvorana bila je prepuna odbornika, skupštinara i gostiju, tako da je apsolutno nemoguće bilo konstatovati broj skupštinara.” Od prisutnih zabeleženi su visoki gosti: patrijarh srpski Lukijan Bogdanović, arhimandrit Ilarion Zeremski, profesor karlovačke bogoslovije, sinđel Makarije Gavrilović, patrijaršijski bibliotekar i Maksimilijan Hajdin, konzistorijski beležnik. Sednicu je otvorio Nikola Krečarević, a svečani govor je održao protojerej Stevan Čamprag, koji je izneo sve zasluge velikog dobrotvora.“
Zahvaljujući preseljenju udove Evgena Dumče, Petronele y Novi Sad – Gradski muzej Novog Sada i Vojvođanski muzej u Novom Sadu čuvaju i lične predmete Evgena Dumče, koje je on dobio na dar od građana i gradskih otaca Sentandreje.
Muzej grada Novog Sada čuva jedan, verovatno najmiliji, lični predmet Evgena Dumče: srebrnu kutiju za duvan ovalnog oblika. Dno i poklopac kutije su trbušasti, a na poklopcu je ovalan medaljon sa ugraviranim monogramom Evgena Dumče. Ova tabakera je izrađena u Beču između 1872. i 1903. godine. Na njoj je i oznaka majstora ,,R. NP“. Vojvođanski muzej čuva jednu veoma dragocenu garnituru za pisaći sto, koja je izrađena 1896. u Beču, u radionici G&P. od livenog, kovanog i civeliranog srebra. To je dar stanovnika Sentandreje gradonačelniku Evgenu Dumči povodom njegovog 25-godišnjeg jubileja.
Garnitura se sastoji od deset predmeta: mastionica sa rokoko ukrasima na postolju sa dva amoreta. Postolje mastionice je ukrašeno s obe strane sa po jednom kartušom. Na jednoj kartuši ugraviran je monogram Evgena Dumče, a na drugoj je ugravirana posveta: ,,DUNTSA JENĆ polgármester árnak 25 éves jubiléuma alkalmábćl Szentendre város kčzčnsége 1872—1897.” (Bečki graver je pogrešno ugravirao Dumčino prezime: umesto slova M, stavio je slovo N). Ostali delovi garniture se sastoje od dva svećnjaka sa rokoko ukrasima, od posude za sunđer, od pečatnjaka u obliku Amora, od noža za hartij, od tega sa podlogom, od upijačnice sa rokoko ukrasima, od držača za šibice i od jedne pepeljare.
Sentandrejske gospođe su povodom istog jubileja poklonile Evgenu Dumči jednu lepu stolicu, presvučenu svojeručnom izradom goblena, u koji je utkan bio grb Sentandreje. Ta stolica je za vreme drugog svetskog rata nastradala. Nije ostao od nje nijedan komadić. Vojvođanski muzej u svom kulturnoistorijskom fondu čuva album“ Izuzetne lepote, koji je Evgen Dumča dobio za uspomenu povodom penzionisanja od svojih saradnika, prvaka sentandrejske Uprave.
Album je veoma minuciozno i pedantno izrađen u knjigoveznici ,,Morzsányi”—ja y Budimpešti. Izrada albuma je, svakako, individualni rad jednog veštog i istaknutog majstora primenjenih umetnosti. Nije poznato ko je napravio nacrt za ovo lepo komponovano delo, ali, bio je to umetnik, koji je dobro poznavao ranije stilove i tehničko oblikovanje materijala.
Povez albuma je od plave kože. Gornje korice su tako opremljene kao živopisan ram sa slikom. Dominantan centralni položaj zauzima grb Sentandreje (u plavom ovalu na zelenom tlu stoji belo jagnje u poluprofilu, oko glave ima oreol, y levoj šapi drži uzdignuto crveni barjak sa srebrnim krstom). Grb je islikan temperom i pokriven prozirnim kaučukom (ili staklom?), koji je uglavljen u ovalni ram oko kojeg je ukras izrađen u stilu pseudorokokoa sa rokajima. Rokaji imaju u sredini s leve i desne strane po jednu emajliranu plavu rozetu. Ta kompozicija počiva na zlatnožutoj somotskoj podlozi koja ima oblik nepravilnoga ovala. Ovalni metalni okvir sa ukrasima, kao i svi ostali metalni delovi i ukrasi su od pozlaćenog mesinga. Cele korice su uokvirene dobro izrađenim metalnim ramom y obliku sitnih hrastovih listova. U svakom uglu unutrašnjeg dela rama nalazi se od emajla sa stilizovanim biljnim elementima. Emajl je naizmenično plave i zlatnožute boje. Donje korice imaju četiri cizelirana ukrasna metalna dugmeta-nožice. Obe korice su sa unutrašnje strane postavljene zlatnožutim svilenim ripsom. Hrbat je sa 6 rebara podeljen na polja. Album se zatvara plastično izrađenom metalnom kopčom.
Na prvoj strani albuma, kaligrafski ispisanim slovima upućena je sledeća kratka, ali jezgrovita posveta na mađarskom jeziku“: . . . „povodom penzionisanja i nakon 35 godina odanog i uspešnog delovanja, y znak dubokog poštovanja i iskrene ljubavi — Gradska uprava 1903.”
Na stranicama albuma ređaju se fotografije, a ispod njih svojeručni potpisi ličnosti sentandrejske Gradske uprave iz 1903. godine. Po značajnosti njihove fotografije su poređane sledećim redom: Stevan Maksimović, gradski kapetan, Ferenc Tuharski, varoški savetnik, Stevan Malać, senator, Jovan Petrović, glavni beležnik, Deže Skalicki, podbeležnik i opštinski sudija, Janoš Retei Fađaš, gradski tužilac, dr Antal Čebi, glavni gradski lekar, dr Armin Vajs, gradski lekar, Šamu Lajtner, računovođa, Đerđ Virker, blagajnik, Velizar Margaritović, knjigovođa i poreznik, Kornel Leonhart, javni staratelj, Georgije Ilić, egzekutor, Aleksandar Stanja, gradski manipulant, Julije Margaritović, manipulant starateljstva, Eden Selner, pisar kapetanije.”
Iz šesnaest navedenih imena vidimo da je nacionalni sastav Gradske uprave šarolik, ali da srazmerno y njoj još uvek dominiraju Srbi. Posle smrti drugog gradonačelnika Sentandreje, Stevana Maksimovića, 1912, broj Srba u Gradskoj upravi se naglo smanjuje. Kada je Evgen Dumča, u 79. godini života, 29. VI 1917. umro, Gradsko veće Sentandreje je delegiralo Odbor, koji će u ime grada zvanično prisustvovati sahrani. Članovi ovog odbora bili su: gradonačelnik Antolik, Velivar Margaritović, Janoš Fađaš, Mihalj Kada, Šandor Siksaji i Agošton Šefer.
Prilikom njegove sahrane Saborna crkva je bila prepuna članova raznih delegacija iz škola i mnogih udruženja, kao i građanstva. Svečani govor je održao sentandrejski paroh Vasa Hužvik. Sahranili su ga po pravoslavnom verskom obredu: budimski episkop dr Georgije Zubković sa pravoslavnim sveštenicima Sentandreje i okolnih srpskih mesta. Sahranjen je na groblju Saborne crkve, gde i danas počiva.
F. BIKAR
Izvor: SENTANDREJSKI ZBORNIK
1. oktobar 2019. u 12:58
Vojislav Ananić
LUŽAC
Prema čl. 61–66 Trijanonskog mirovnog ugovora od 4. juna 1920. godine između Kraljevine SHS i Mađarske, srpsko stanovništvo u Mađarskoj i mađarsko stanovništvo u Kraljevini SHS dobilo je pravo slobodnog opredjeljenja o izboru državljanstva, što je otvorilo proces preseljavanja srpskog stanovništva iz Mađarske na prostor Kraljevine SHS. U okvirima mađarske države poslije 1918. godine ostalo je oko 19.000 Srba. Optiranje za jugoslovensko državljanstvo među Srbima u Mađarskoj zagovarali su jugoslovenski diplomatski predstavnici kao i srpsko pravoslavno sveštenstvo. Proces optacije Srba iz Mađarske trajao je do 1931. godine i tom prilikom u Kraljevinu SHS preseljeno je oko 14.000 lica. Nakon iseljavanja srpskih optanata iz Mađarske 1931. godine po podacima Budimske pravoslavne eparhije u Mađarskoj ostalo je 7.136 Srba. Srbi iz Mađarske u Kraljevinu SHS kretali su iz okoline Budimpešte, Pomorišja, dijelova Baranje i Bačke koji su ostali u okviru mađarske države. Njihov odziv procesu optacije imao je istovremeno socijalni i nacionalni karakter. Mahom se u seobu kretalo stanovništvo bez imovine ili sa vrlo malo imovine privučeno mogućnošću dobijanja zemljišta u agrarnoj reformi Kraljevine SHS i socijalne šanse u novoj državi, iako je bilo i materijalno dobro stojećih porodica koje su kretale u optaciju. U uslovima neprijateljskih odnosa između dvije zemlje i napetog razgraničenja, podsticanja šovinističkih atavizama u tzv. Trijanonskoj Mađarskoj srpsko stanovništvo se moglo osjetiti nacionalno i bezbjedonosno nesigurnim i optacija u Kraljevinu SHS za njih je mogla biti rješenje.
OPTANTI IZ MAĐARSKE
Jedan dio Srba optanata iz Mađarske rasuo se po gradovima Kraljevine SHS upošljavajući se na najraznovrsnijim poslovima, ali jezgro optantske populacije trebalo je da posluži kao dio kolonizacione mase u procesu kolonizacije Banata, Bačke, Srema, Baranje i djelimično Makedonije. Optanti pritom nisu u procesu kolonizacije imali primarnu ulogu kakvu su imali srpski ratni veterani – dobrovoljci, ali su zbog činjenice da im nije bilo potrebno prilagođavanje uslovima života i rada u ravnici bili dragocjen kolonizacioni amalgam u naseljima u kojima su se naselili. Proces naseljavanja srpskih optanata iz Mađarske na kolonizacioni prostor Srema bio je složen. Prva grupa optanata od 18 porodica sa 75 članova samoinicijativno je krenula iz Mađarske, iz Mađar Čanada, u Pomorišju, 2. aprila 1922. godine i dospjela u Platičevo, u Donjem Sremu, gdje im nije bio obezbjeđen smještaj već su cijeli april 1922. godine proveli u vagonima na željezničkoj stanici. Potom su ovi optanti u proljeće 1922. godine premješteni na majure veleposjeda Jakoba Elca u Vukovaru, Novo Polje i Lipovaču. Ukupno je iz Čanada optiralo 190 porodica, od čega je u okolinu Vukovara, na veleposjed J.Elca prvobitno bilo naseljeno 105 porodica, ali su neke od njih mijenjale brzo mjesto svog boravka i odseljavale se dalje, tako da im je veleoposjed Jakoba Elca bio samo tranzitni prostor. Najveći agrarni objekat u Sremu za potrebe kolonizacije bio je najveći posjed, vukovarsko vlastelinstvo grofa J.Elca koje je iznosilo 33.028 k.j. zemljišta i na kojem je bilo nadjeljeno 5.042 agrarna subjekta sa 18.491 k.j. zemljišta od čega 99 srpskih optanata iz Mađarske koji su dobili na ovom posjedu 466 k.j. zemlje ili u prosjeku 4,7 k.j. zemljišta. Srpski optanti iz Mađarske bili su na ovom posjedu koncentrisani u tri naselja u okolini Vukovara: Lužac koje je bilo isključivo optantsko naselje gdje je živjelo 55 optantskih porodica naseljenih iz Pomorišja (50 iz Čanada, 3 iz Lovre, kod Budimpešte, i 2 iz Siriga); Vukovar – predgrađe kolonija koja je brojala 25 porodica od čega 23 optantske koje su takođe naselili srpski optanti iz Pomorišja (Čanad) i Lipovača gdje je 1925. godine živjelo 19 naseljenih dobrovoljaca, 17 optanata i 3 mjesna agrarna intresenta.
KUĆE NA KREDIT
Kao i za druge koloniste ključno pitanje naseljenih optanata u Sremu bilo je izgradnja kuća, raspolaganje zemljištem i obezbjeđenje minimalne egzistencije na prostoru naseljavanja. Kolonija Lužac koju su isključivo formirali optanti iz Mađarske nalazila se 3, 5 km od Vukovara na pustari Lužac veleposjeda J.Elca i bila je „uklještena između veleposjeda grofa Elca i grada Vukovara, sa dvije strane okružena Vukom”. Po doseljavanju srpski optanti iz Mađarske živjeli su u veleposjedničkim zgradama na majuru Lužac. Na majuru Lužac nalazilo se šest stambenih zgrada, šest staja, tri svinjca i jedan čardak. Optanti na pustari Lužac 1925. godine dobili su kredit od Saveza agrarnih zajednica za Banat, Bačku i Srem za gradnju kuća u koloniji u iznosu od 148.015 dinara sa 3% godišnje kamate. Do kraja 1927. godine u Lušcu je bilo podignuto 45 kuća, a 26. oktobra 1933. godine u koloniji je živjelo 60 porodica, a bilo je izgrađeno 50 kuća. Srpski optanti iz Mađarske naseljeni u koloniji Lužac po naseljavanju nadjeljeni su sa ukupno 263 k.j. i 1.123 kv. hv. zemlje ili u prosjeku sa 4 k.j. i 1.200 kv. hv. po porodici što je bilo nedovoljno. Savez agrarnih zajednica za Banat, Bačku i Srem u ime optanata iz Lušca 25. decembra 1933. godine tražio je od Ambulantne komisije za likvidaciju agrarne reforme još zemljišta u opštini Vukovar, opštini Bogdanovci i na pustari Grabovac „jer su nadjeljeni sa malo zemlje”, ali im se nije izašlo u susret. „Savezu je poznato da je na koloniji Lužac izdjeljen minimum zemlje na porodicu (od 3 do 6 k.j.) i to pod izgovorom da više nema raspoložive zemlje za diobu. Mi smo se morali time zadovoljiti jer se nije imalo kuda. Natrag u Mađarsku nismo mogli, a ovdje nam nije ispunjeno ni blizu šta je obećano”, žalili su se optanti iz Lušca 4. aprila 1934. godine Savezu agrarnih zajednica za Banat, Bačku i Srem i u istom dopisu opisali trgovinu agrarnom zemljom koja se dešavala u Vukovaru. „Mi moramo da šaljemo djecu u Batine fabrike jer sa kompetencijom koju smo dobili život je zaista težak i čemeran”, zaključili su naseljeni optanti. Pošto smo nadjeljeni sa malo zemlje to je naš prihod upućen na piljarenje povrća i prodaju mlijeka u gradu Vukovaru” opisali su u dopisu KBU Savske banovine način obezbjeđivanja svoje osnovne egzistencije naseljenici u Lužcu 26. oktobra 1933. godine. Nešto kasnije, 25. novembra 1933. godine, kolonisti iz Lužca tražili su 300 voćnih sadnica za potrebe kolonije jer kako su navodili „imamo malo zemlje i u voću bi našli jednu bogatu ispomoć jer smo u neposrednoj blizini grada Vukovara”.
BAJKOVIT NALAZ KOMISIJE
Prema nalazu Komisije za ispitivanje i ustanovljenje posljedica na provođanje agrarne reforme u sjevernim krajevima Jugoslavije koja je boravila u Lušcu početkom 1930. godine „neki naseljenici su dobro prodali svoja imanja u Mađarskoj te imaju dovoljno novčanih sredstava što je omogućilo da se mogu baviti povrtlarstvom i sada snabdijevaju povrćem i mlijekom obližnje trgovište Vukovar”. Naseljeni optanti nisu tako mislili o svojoj životnoj poziciji i materijalnom stanju. „Vrlo smo siromašni i zaduženi”, navodili su kolonisti o svom stanju 12. septembra 1933. godine. „Kao doseljeni optanti iz Mađarske prvo smo morali da podignemo svoje domove i najpotrebnije staje. Većina nas je zadužena za ove gradnje, te se nije usuđivala na dalje investicije dok se prvo ne oduži. Međutim, došao je pad cijena naših produkata, pa se još manje moglo misliti na zaduženje.” Tokom 1930, 1931. i 1932. godine kolonisti u Lušcu nisu redovno vraćali dugove. „Naše siromaštvo i mala količina zemlje ne dozvoljavaju nam da imamo jaku zapregu za kola, nego su to, uglavnom jednoprežna kola sa slabim konjima”, opisivali su svoje materijalno stanje naseljenici iz Lušca 26. oktobra 1933. godine.
INFRASTRUKTURNI PROBLEMI
Probleme koji su imali naseljeni optanti u koloniji Lužac najreljefnije ilustruje njihov dopis KBU Savske banovine od 26. oktobra 1933. godine i njihov zahtjev da se „izgradi kamenita cesta kroz naselje do grada Vukovara”. „Naselje je udaljeno svega 3,5 kilometara do grada, izgrađeno je na ravnom zemljištu, kanala nema, te čim padne kiša cijelo selo pliva u vodi i blatu. Do grada vodi obična poljska cesta koja u jesenjim i zimskim mjesecima postane za nas neprohodna… Pošto smo nadjeljeni sa malo zemlje te je naš prihod za izdržavanje upućen na piljarenje povrća i prodaju mlijeka u gradu Vukovaru, stoga smo upućeni danomice da odlazimo u grad pješice i kolima, više nego ostali zemljoradnici iz okolice koji više obradive zemlje imadu i nisu primorani da se bave povrtarstvom kao mi. Naše siromaštvo i mala količina zemlje ne dozvoljavaju nam da imamo jaku zapregu za kola, nego su to većinom jednoprežna kola sa slabim konjima. U ljetno doba to se još podnosi, ali kad nastane jesen i zima, polovina naših ljudi mora o sebi svoj produkt da vuče do grada, jer slab konj nije u stanju kroz blato ni prazna kola da vuče. Kako je to mučno i teško može da zna samo onaj koji to radi, a nama bi život bio nemoguć kad ne bi u grad mogli odlaziti. Nama je cesta od vitalne važnosti, jer nemamo ni škole, te nam djeca moraju po blatnoj cesti i kroz vodu cijelu zimu odlaziti na školsku obuku u grad, a 3,5 kilometra svaki dan proći 4 puta tamo i natrag po svakakvom vremenu, a k tome još i kroz blato, strašno je i pomisliti, a kamoli izdržati školskoj djeci. Kad bi bio put mi bi mogli po redu djecu odvoziti do grada, ali po ovakovom putu to nismo u stanju. Isto nam je tako i kad se dogodi smrtni slučaj, groblja nemamo, pa dok odvezemo mrtvaca do grada prava je, koji put, pokora za cijelo naselje. U zimske mjesece ni ljekara ne možemo dobaviti bolesniku jer ni jedan neće da ide kroz blato i glib, a kolima ne možemo proći. Kako u selu pored kuća nemamo nikakva ispusta za vodu to se od našeg puta u zimskom doba napravi jedna kaljuža koja dopire upravo pod prozore naših kuća. Ove kaljuže šire vlagu po našim kućama, a s proljeća kad se počnu od žege isušivati, onda šire neopisiv smrad i boleštinu. Sve to ne bi bilo kad bi kamenu cestu imali, naselje bi postalo zdravije i produktivnije, te bi nam i život bio lakši.” Predočavali su u ovom dopisu kolonisti iz Lušca.
NASELJE BEZ ŠKOLE
Kolonija Lužac u ovom svom dopisu opisala je nekoliko svojih ključnih problema: način privređivanja zasnovan na povrtarstvu i mljekarstvu, siromaštvo većeg dijela naseljenika, nepostojanje komunikacije sa obližnjim gradom u zimskim i jesenjim mjesecima, problem izgradnje škole u novom naselju, nepostojanje odnosno samo povremeno postojanje zdravstvene zaštite (kada je prohodan put), neuređenost naselja, odnosno nedostatak asanacije što je rađalo zdravstvene probleme naseljenicima. Godine 1933. naseljenici u Lušcu zatražili su od Prosvjetnog odjeljenja Dunavske banovine podizanje četvororazredne škole obrazlažući da naselje ima „preko 50 domova, a preko 60 obitelji sa pedesetoro za školu sposobne djece.” U dopisu se takođe navode problemi sa putem koji je vodio do grada, prenatrpanost gradskih škola, vraćanje djece po mraku u zimskim danima putem koji nije osvjetljen, a koji djelimično vodi kroz šumu. Naseljenici su izložili i svoju spremnost da prevozom građe i ličnim radom pomognu gradnju škole i istakli da „naseljenici u Lušcu nemaju posla ni sa policijom ni sa sudom; naša djeca se takođe odgajaju za mirne i poštene građane, ali svakodnevno odlaženje u školu nekoliko kilometara bez roditeljskog nadzora moglo bi uroditi voljom za skitanjem”. Bogdan Prnjajić revizor Saveza takođe 25. oktobra 1935. godine predložio podizanje škole u naselju, a krajem 1939. 71 dijete uzrasta 6–14 godina iz kolonije išlo je u školu u Vukovaru „kroz šumu i blato”. Gradski fizik iz Vukovara 1939. godine, međutim, naveo je da u koloniji Lužac „za sada nije potrebno podići školu”. Godine 1937. i 1938. poglavarstvo grada Vukovara onemogućilo je doseljenike u Lušcu da kupe zemlju veleposjeda Elca u potezu Remiz i odbilo njihovu molbu da u naselje dovedu električnu struju i osujetilo njihove pregovore oko toga sa fabrikom Bata. „Da smo srećom ostali izvan teritorije grada Vukovara bolje bi prošli. Sve kolonije koje su se trudile asanirane su i imaju škole, a mi nemamo”, smatrali su kolonisti iz Lušca 19. januara 1938. godine. „Potrebe su nam još velike da se stavimo u red naših susjeda koji njihove domove izgradiše tokom mnogo decenija” istakli su svoju težnju kolonisti iz Lušca u svom dopisu KBU Savske banovine od 5. novembra 1933. godine.
KOLONISTIČKA NASELJA (1920-1941), Piše: dr Milan Micić
Izvor: SRPSKO KOLO, br. 44/2019.
18. decembar 2020. u 13:29
Vojislav
Svadbeni običaji Srba u Banatu
Svadbe kod Srba spadaju u običaje iz životnog ciklusa koji obiluju brojnim obrednim radnjama. Među verne čuvare tradicije i običaja ubraja se i Kristifor Brcan, istraživač starina u Banatu, koji je sa svojim prijateljem Borivojem Rusom dugi niz godina obilazio naselja u mađarskom delu Banata i beležio dragocene podatke i usmene iskaze, vezane za etnografiju Srba.
Svadbu u Srba prati sijaset običaja, a u to se mogla uveriti i publika u segedinskom Domu narodnosti, gde je 1. oktobra, u organizaciji Segedinske mesne srpske zajednice i Samouprave Srba u Segedinu, u sklopu „Meseca srpske kulture u Segedinu”, predavanje pod naslovom „Srpski svadbeni običaji u Banatu” održao Kristifor Brcan, predsednik deščanskog KUD-a „Banat”. Svi oni koji su odlučili da dođu u Dom narodnosti nisu zažalili: dobili su prikaz predsvadbenih, svadbenih i postsvadbenih običaja Srba u Banatu. „Ruzmarin, rakija, odlazak po kuma, deverovo otkupljivanje mlade na dan venčanja, jabuka, neki su od običaja koji su se u Srba zadržali.” Kristifor Brcan je veoma spretno koncipirao svoje predavanje, uz koje je prisutnima priredio i prigodnu izložbu, sastavljenu od narodnih nošnji i rekvizita koji su sastavni elementi srpske svadbe. Predavač je sačinio hronološki pregled srpske svadbe u Banatu: korak po korak je išao i prikazao detalje svadbenih običaja. Naravno, pri svom izlaganju koristio je i bogatu foto građu, kojom je samo potkrepio raskoš i bogatstvo srpske svadbe. Svadba je bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova, koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje. Kristifor Brcan je ukazao i na čitavu proceduru priprema. I y predsvadbenih običaja nije mogao izostati Đurđevdan, kada su se mladi sastajali, neizostavan rogalj, kod kojem su se, takođe, sastajali, a često je bivalo da još iste godine dođe do svadbe. Predavač je u svom izlaganju naglasio da je bilo više varijanti svadbe, među njima je „uskočenje”, kao i kada se imovina spajala. Naravno, posebna pažnja je bila posvećena objašnjavanju raznih funkcija prilikom svadbe. Kum, stari svat, dever, buklijaš – sve važne osobe, ali bilo je i drugih. „Kum, kao svedok venčanja, imao je važnu ulogu i u životu, pa otuda „kum nije dugme”, a još se kaže: „Bog, pa kum” i „Bog na nebu, kum na zemlji”. Pozivan je tri puta na venčanje i po njega se odlazilo njegovoj kući, ili se dočekivao na pola puta uz muziku.” Kristifor Brcan je posebno istakao ulogu buklijaša. On je podsetio da je poslednji put u ulozi buklijaša 1948. godine ovekovečen dr Marko Rus, da bi se prilikom oživljavanja starih srpskih svadbenih običaja i sam predavač našao u ulozi buklijaša, o čemu postoje fotografije. Dodajmo i to da je buklijaš bio jedan od najboljih drugova mladoženje. Izlagač je prisutne proveo i kroz običaje, kao što su: kićenje ruzmarina, farbanje guščjeg perja zlatnom farbom, kićenje fijakera i orkestra, odlazak po starog svata i njegovo darivanje i dr. Predstavljen je i odlazak po kuma, darivanje kuma, a nije izostao ni prikaz odlaska po mladu, pa praćenje. Sve je prikazano uz pomoć slika. Posebno mesto zauzelo je svadbeno veselje, ali i običaji poput preskakanja korita, ili vatre i dr. Puno toga je izneto tokom večeri koja je trajala sat i po vremena. Atmosferu je upotpunila Ester Franjo Vujčin, solistkinja „Banata”, koja je otpevala nekoliko prigodnih pesama. Izlaganje je bilo obojeno i šalama, ali i prikazom delatnosti Radionice „Zlatne ruke”. Osim toga što je bila izložena kolekcija narodnih nošnji i svadbarskih predmeta, razgovor se poveo i na temu o štafiru, a poznato je da marljive Deščankinje puno rade na oživljavanju tehnologija obrade tekstila. Kristifor Brcan je podsetio i na rad Kulturnoumetničkog društva „Banat” na polju obrade raznih tema, poput Božića, Uskrsa i drugih. Nažalost, ove godine pandemija je sprečila članove našeg ansambla da realizuju oživljavanje Lazarica, pa je to ostalo za sledeću godinu. Veče je proteklo u znaku predstavljanja bogate foto-građe, iznošenja važnih podataka i evociranja uspomena, vezanih za nekadašnje srpske svadbe u Desci. Ti svadbeni običaji su oživljeni i 2013. godine, kada su se u mesnom srpskom pravoslavnom hramu venčali Eva Teleki i Branimir Đorđev, o čemu svedoči i snimljen film.
S P
Izvor: SRPSKE NEDELJNE NOVINE, broj 43, Budimpešta, 22. oktobar 2020.
3. jul 2021. u 04:40
Voja
“OD RATA DO OPTACIJE – LOVRA – 1914 – 1924)”
https://www.snnovine.hu/post/%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B4%D0%BE-%D0%BE%D0%BF%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B0-1914-1924?postId=6d859f20-0f88-4058-84d4-80fc93816834