Кратак преглед историје српског народа у Босанској Крајини

9. априла 2014.

коментара: 10

Босанска Крајина је историјска и географска област, чије су се границе током историје мијењале, а која обухвата западни дио Републике Српске и Босне и Херцеговине са Бањалуком као регионалним средиштем. Јужни дио Босанске Крајине је динарско, крашко и планинско подручје, у којем доминирају планине Грмеч (1605 м) и Мањача (1236 м), а сјеверни дио представља прелаз из динарског у панонско подручје, и постепено се спушта из планинског у брдско и брежуљкасто земљиште, и прелази у равницу. У сјеверном дијелу Босанске Крајине издиже се планина Козара (977 м). Јужни дио области је више сточарски, а сјеверни, плоднији и насељенији, више је ратарски. Најзначајније ријеке су Врбас (250,3 км), Уна (212,5 км) и Сана (146,2 км). Област је богата шумама, гвозденом рудом, бокситом и мрким угљем. Клима је умјерено континентална.

Bosanska Krajina

Ријеч Крајина јавља се код Срба већ у IX вијеку и то најприје као лично име. Као посебан назив за неко мјесто или територију, ова ријеч је у писаним изворима први пут употријебљена крајем X и почетком XI вијека, да означи територију на југозападним обалама Скадарског језера. У другој половини XII вијека на крајњем западу српских приморских земаља, између ушћа Цетине и ушћа Неретве, постојала је још једна Крајина. Крајишта, као војнотериторијална подручја, организована су у немањићкој Србији, а и касније, нарочито кад је расла опасност од турског освајача.

Ријеч крајина изведеница је општесловенске ријечи крај и означава област на граници. У раном средњем вијеку етничку границу између Срба и Хрвaта чинила је ријека Цетина, затим жупе Имота, Ливно и Плива, као и подручје долине Врбаса. Већи дио територије данашње Босанске Крајине припадао је хрватској држави, а од њене пропасти 1102. године, Угарском краљевству. Ширењем средњовјековне Босне на запад, знатан дио територије између Врбаса, Уне и Сане био је организован у посебну управну цјелину босанске државе, под називом Доњи Краји, који је први пут забиљежен 1244. године. Тај назив, у нешто измијењеном облику, одржао се до данас. Доњи Краји имали су улогу крајине средњовјековне Босне, чије је организовање било условљено сукобима ове западне српске државе, најприје са Хрватима, а потом и са Угарском. Након пропасти средњовјековне Босне, угарски краљ Матија Корвин је, у намјери да заштити своју земљу од надирања Турака, организовао Јајачку бановину, која је постојала од 1464. до 1527/1528. године и која се углавном поклапала са територијом Доњих Краја. И Турци су оснивали крајине (серхате), а послије освајања Јајачке бановине, главни правци њиховог даљег надирања били су усмјерени према сјеверу, сјеверо-западу и западу, па је подручје између Врбаса и Уне опет задржало војногранични карактер. Турски притисак се с временом пренио на градове дуж Сане и Уне, што је допринијело да се појам границе веже за ове двије ријеке и њихово залеђе, па се у турско вријеме помињу Унска Крајина, Бихаћка Крајина и Каменградска Крајина. Први пут, Босанска Крајина помиње се 1593. године, као земља у којој је погинуо Хасан-паша Предојевић. Он је погинуо код Сиска, што говори да се ова област дотле протезала, а њоме је, изгледа, био обухваћен и дио Славоније.

Границе Босанске Крајине углавном су утврђене 1791. године. На сјеверу, западу и југу њене границе чини граница између бивших југословенских република Босне и Херцеговине и Хрватске, али не постоји јасно утврђена источна граница. Постоје различита схватања о томе, а у најширем смислу она иде источним међама општина Србац, Прњавор, Челинац, Котор Варош, Кнежево, Мркоњић Град, Шипово и Гламоч.

Назив Босанска Крајина никада није имао етничко или национално значење, него искључиво географско.

Иако је на њеној територији било Срба и у средњем вијеку, тј. у предтурско доба (нпр. у Лијевче пољу, Змијању, око данашњег Мркоњић Града, Гламоча, у долини Унца, као и источно од ових подручја), Босанска Крајина је етнички изразито српско обиљежје добила у XVI вијеку. Турци су Босанску Крајину заузели послије дугогодишњег пустошења, а исељавање хрватског становништва које није изгинуло или одведено у ропство, форсирало је и хрватско племство, које није могло дoзволити да губећи посједе, изгуби и потчињено становништво. Срби су у Босанску Крајину долазили као сточари, вршили су војну службу на граници, живјели на слободним баштинама, а понегдје су били организовани у влашким самоуправама (Змијање, Јањ). Срби су насељавани и као кметови на спахилуцима турских ага и бегова. У Босанску Крајину Срби су углавном стизали са подручја данашње Херцеговине, Црне Горе и Рашке, мада је било досељеника и из других области (Источне Босне, Метохије, Косова, Скопске Црне Горе итд.). Један путописац 1530. године запазио је у Босанској Крајини Србе који су се доселили од Смедерева и Београда. Долазећи из старих српских земаља, Срби су донијели са собом православну вјеру, немањићку традицију и косовско предање. Чувари њиховог идентитета били су манастири: Рмањ, Липље, Ступље, Гомионица, Моштаница и Крупа на Врбасу, који су били тврди „градови“ православне вјере и српске народности, а монаси у њима побожне посаде „наоружане“ часним крстом.

Од XVI до XVIII вијека Босанска Крајина била је подручје сталних борби између Турског и Аустријског царства, па је и организација Босанске Крајине у оквиру Османског царства била строго војничка. Ратна дешавања имала су велики утицај на етнички и друштвени састав ове области и ударила су печат духовним особинама крајишког човјека, ратника – мегданџије. О тој страдалничкој територији, „гдје се није знало хоће ли се осванути, кад се омркне“, упечатљиво говоре стихови једне крајишке пјесме:

„Ој Крајино, крвава ’аљино
крвава си откад си постала,
с крви ручак, а с крви вечера,
свак’ крваве жваће залогаје!“

Муслимани у Босанској Крајини потицали су од домаћег, исламизираног становништва, као и од досељеника из других крајева. Њихов број нарочито је порастао крајем XVII вијека, а најгушће насељено муслиманско подручје у Босанској Крајини било је између Уне и Купе (Цазинска Крајина). Муслимански крајишници, аге и бегови, били су носиоци феудалне самовоље и отпора реформама у Османском Царству. Због вјерске, политичке и економске обесправљености и непрекидног насиља којем су били изложени,

Срби Босанске Крајине подигли су током XIX вијека неколико буна и устанака: 1809, (Прва машићка буна, Јанчићева буна), 1834, (Друга машићка буна, Поп-Јовичина буна), 1858, (Прва Пецијина буна, Прва кнешпољска буна, Дољанска буна, Ивањска буна) и 1875–1878, (Друга Пецијина буна, Друга кнешпољска буна). Ови покрети имали су национални и социјални карактер, јер су тежили стварању једне националне државе и олакшавању тешког положаја сељака. Њихов коначни циљ био је: слободни српски сељак у слободној српског држави. Нарочито је био значајан устанак од 1875. до 1878. који је захватио скоро читаву област и током којег су крајишке четовође прогласиле уједињење са Србијом. У прогласу о уједињењу, између осталог, писало је: „У име тога нашег великог савезника Бога, ми васколике вође устаничких чета босанских, једини законски представници србске земље Босне (…) проглашавамо да се домовина наша Босна присајужава Кнежевини Србији“.

Међу најзначајније устаничке четовође овог војевања „за крст часни и слободу златну“ спадају Петар Поповић Пеција и Голуб Бабић, а раме уз раме са Крајишницима борио се и Петар Мркоњић, потоњи краљ Петар I Карађорђевић. Ипак, турску окупацију замијенила је аустро-угарска, а огорчење српског народа можда најбоље илуструју ријечи моштаничког игумана и устаничког четовође Кирила Хаџића: „Ми се с Турцима крварили и тукли, а ви Швабови дођосте преваром на готово. Кукавице и ви и ваши господари!“

У XIX вијеку живио је и ђакон Авакум, рођен недалеко од Моштанице гдје је био замонашен. Турци су га ухватили 1814. године и одвели у Београд, а након што је одбио да се потурчи, одлучили су да га набију на колац. Млади крајишник пркосно је носио колац до губилишта и пјевао кроз Београд: „Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је свједок и његова правда!“ Задивљени његовим јунаштвом, Турци се „смилују“, прободу му ножем срце, па га тек онда набију на колац.

Вриједан помена је и Гавро Вучковић Крајишник, који је средином XIX вијека био представник босанских Срба при Цариградској патријаршији и који је због свог родољубља робовао у турској тамници, а иза себе оставио је списе Ријеч краишничка и Робство у слободи или Огледало правде у Босни. Крајишки Срби пружили су снажан отпор аустроугарској политици стварања тзв. „босанске нације“ и веома активно учествовали у борби за црквено-школску самоуправу српског народа у Босни и Херцеговини, као и за рјешавање аграрног питања.

Најистакнутији народни трибун био је Петар Кочић, који је тамновао под црно-жутом монархијом и чији је часопис „Отаџбина“ забрањиван. Он је својом најпознатијом приповјетком Јазавац пред судом, кроз лик привидно наивног крајишког сељака исмијавао туђинску власт и порицао да је аустроугарски владар његов цар, питајући се може ли се од србијанског краља или црногорског кнеза „истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева“. Млади Крајишник, Гаврило Принцип, прославио се пуцњима у Сарајеву на Видовдан 1914. године, што је Аустроугарска узела као повод за коначни обрачун са Српством.

У Првом свјетском рату (1914–1918) Крајишници су били изложени различитим прогонима: убиствима (нарочито од стране тзв. „шуцкора“ – муслиманских и римокатоличких оружаних група), хапшењима, политичким процесима (Бањалучки велеиздајнички процес 1915–1916), одвођењем у логоре (Жегар код Бихаћа, Добој, Арад у данашњој Румунији) и затворе, одузимању имовине, протјеривању, итд. Током рата, Босанска Крајина дала је српској војсци неколико хиљада добровољаца. Ослобођењем 1918. године окренута је нова страница у историји Босанске Крајине.

Након вишевјековног ропства, крајишки Срби добили су прилику да своја национална и вјерска осјећања и политичка опредјељења слободно и неометано исказују. Ипак, по својој економској структури, Босанска Крајина остала је привредно неразвијена област и једно од најзаосталијих аграрних подручја. По административној подјели државе била је у саставу Врбаске бановине (1929–1941) са сједиштем у Бањалуци, која је под баном Светиславом Милосављевићем (1929–1934) доживјела урбанистички процват. Приликом његовог поласка на службу у Босанску Крајину, краљ Александар I Карађорђевић му је рекао: „Пре свега запамтите Тисо, да сте Ви мој лични избор за положај бана и то бана за Врбаску бановину, где Вам предстоји велики национални рад. Тамо су Срби у већини и то најбољи Срби у погледу љубави према отаџбини и патриотизма уопште“. Један од таквих, био је и сликар Јован Бијелић, један од најпознатијих ликовних стваралаца у југословенској држави.

Окупацијом и разбијањем Краљевине Југославије 1941. године, Босанска Крајина дошла је у састав Независне државе Хрватске. У овој злочиначкој творевини геноцид над Србима био је организован државни посао, инспирисан средњовјековном доктрином Римокатоличке цркве и расистичком идеологијом Хрватске странке права. У геноциду над Србима активно су учествовали и муслимани. У истрјебљивању Срба у Босанској Крајини, које је трајало са различитим интензитетом током читавог рата (1941–1945), по масовности злочина издвајају се два периода: први талас покоља од маја до септембра 1941. који је захватио читаву област и током којег је убијено преко 50.000 људи, и други талас у јуну и јулу 1942. који је захватио шире подручје Козаре. Након усташко-њемачке офанзиве, током које је убијено више од 20.000 људи, око 70.000 Срба са ширег козарског подручја усташе су одвели у Јасеновац и друге логоре, а мећу њима и више од 20.000 дјеце. У Босанској Крајини налази се једно од највећих стратишта Другог свјетског рата, Доња Градина код Козарске Дубице, која је била дио Јасеновачког система хрватских логора, у којем је убијено неколико стотина хиљада Срба. У НДХ нарочито је на удару била Српска православна црква. Почетком маја 1941. мученичком смрћу пострадао је епископ бањалучки Платон Јовановић (Свети свештено-мученик Платон Бањалучки), а међу бројним страдалим свештеницима још њих осморица су канонизовани као свештеномученици (сви са територије која данас припада Бихаћко-петровачкој епархији). Током рата, само на територији Бањалучке епархије срушено је, оштећено, опљачкано и оскрнављено око 100 храмова, а међу њима и Саборни храм у Бањалуци. Неки храмови били су мјеста масовних покоља српског народа.

Први отпор окупацији и злочинима крајишки Срби пружили су код Санског Моста (6–8. мај 1941), што је био и први отпор фашистичком терору на српском и југословенском подручју послије капитулације 17. априла 1941. године. Устанак ширих размјера у Босанској Крајини почео је у јулу 1941. До краја рата Босанска Крајина била је једно од најактивнијих устаничких жаришта и једно од главних подручја ослободилачке борбе српског народа. Крајишке бригаде прошле су дуг борбени пут, ратујући на широком подручју окупиране земље, претрпјеле су велике губитке и учествовале у ослобађању многих градова (Сарајева, Београда, Загреба и др). Босанска Крајина била је и поприште српског грађанског рата, тј. трагичног партизанско-четничког сукоба. О том страдалничком и јуначком добу говори и поема Скендера Куленовића Стојанка мајка Кнежопољка, о Српкињи која тражи синове Срђана, Мрђана и Млађена погинуле у усташко-њемачкој офанзиви:

„(…) Јооој,
три года у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане – Ђурђевдане,
јој, Мрђане – Митровдане,
јој, Млађене – Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак! (…)“

Најпознатији књижевник поникао у Босанској Крајини, Бранко Ћопић, такође је опјевао ово доба, кроз ријечи убијене дјевојчице Марије са Грмеча, у поеми На Петровачкој цести:

„(…) Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…“

У Југославији под комунистичком владавином (1945–1990) велики број Крајишника одселио је у сјеверну Србију (Војводину), нарочито у првим годинама након рата, а дошло је и до миграција унутар области, из села у град. Иако је урбанизација била посљедица економског развоја (изградње нових саобраћајница и отварања нових предузећа и фабрика), Босанска Крајина углавном је остала привредно неразвијена област. Најзначајнији привредни центри били су Бањалука, Приједор и Бихаћ. Велики подстрек развоју просвјете, науке и културе у Босанској Крајини било је оснивање Универзитета у Бањалуци 1975. године, чији је темељ ударен 25 година раније оснивањем Више педагошке школе. Ипак, једнопартијски систем онемогућавао је развој демократије, а комунистичка идеологија гушила је грађанске слободе. Комунистички режим градио је идеологију „братства и јединства“, између осталог, и онемогућавањем утврђивања чињеница о геноциду над Србима и његовим починиоцима.

Под нарочито снажним притиском била је Српска православна црква, која је аграрном реформом, национализацијом и узурпацијом њене имовине, забраном обнављања храмова порушених током рата (1941–1945), као и ометањем дјеловања њених свештенослужитеља (протјеривањем епископа бањалучког Василија Костића 1950. и 1953), доведена у тежак положај. У вријеме етничких и вјерских сукоба који су довели до разбијања југословенске државе (1991–1995), Срби Босанске Крајине дали су велики допринос одбрани српског народа од великохрватског фашизма и исламског фундаментализма и велики допринос стварању Републике Српске, а крајишке бригаде опет су ратовале далеко од матичне територије.

Дејтонским мировним уговором 1995. велики дио Босанске Крајине остао је изван граница Републике Српске, а српско становништво у подручјима која су припала Федерацији Босне и Херцеговине само је дјелимично обновљено, док је повратак у неке крајеве потпуно изостао. Током рата (1991–1995) муслиманске и хрватске оружане снаге срушиле су 28 и оштетиле 71 богомољу Српске православне цркве у Босанској Крајини, на коју су 1995. падале и бомбе НАТО-а. Ипак, упркос бројним страдањима, крајишки Срби су опстали, а бурна прошлост ударила је печат њиховим духовним особинама. О крајишким Србима етнограф и антропогеограф Милан Карановић записао је 1934. године: „Код њих се огледа, у највећој мјери развијено, дубоко и истинско национално осећање у хармонији са осећањем социјалне правде и правичности, чак до трагичне мере. Обузети су сталном тежњом у томе на уштрб својих личних интереса и потреба; они су онај тип људи за који се рекне да „вазда исправљају криву Дрину“, тј. истерују вазда оно што се не даде и не може да исправи. Тих особина има и код других делова нашега народа, али су код босанског Крајишника јаче изражене, и код већег процента становништва. Они који су прошли кроз школе задржали су ону познату патријархалну честитост, стидљивост и пристојност друштвену; алтруисте су и прожети схватањима и погледима модерне просвећене демократије. Скромни су, готово стидљиви и снебивљиви у заузимању положаја. Код њих је у највећој мјери развијена одвратност према корупцији“.

Исте године, историчар Васо Чубриловић примјетио је да су успомене на славну прошлост учиниле да крајишки Срби очувају своју „расну свежину, понос и свест о заједници с осталим деловима нашег народа.На први поглед изгледа чудновато, али је тачно, да је овај примитивни, полудивљи граничарски свет успео не само да сачува успомене на стару државу на туђем земљишту, далеко од старог средишта, него је шта више толико прожео и нови завичај старим традицијама да му је тешко доказати да то није некад било у немањићкој царевини“.

Слично запажање о менталитету човјека, Србина из Босанске Крајине, изнио је сликар и етнограф Спиридон Боцарић: „Далеко од европске културе, он је сам зидао, духовно, свој државни, национални и друштвени култ, и своје принципе вадио из своје душе и крви. По природи и рођењу необуздан, у животу конзервативан, неповјерљив и надасве својеглав – није хтио да прима ишта страно, што би га могло да отуђи од његовог најчистијег и најнежнијег осјећаја и неког инстиктивног замаха, да не изгуби јасноћу и чистоту своје визије и изражаја. Тако је он, јаче од осталих, сачувао једрину своје душе, звучност језика и своје патријархалне обичаје, своју ношњу и орнамент – симболике и укуса“.

Можда је најљепше стихове о Босанској Крајини оставио Исаија Митровић 1939. године:

„Врлетни крају, земљо бораца,
Великих мајки, славних отаца.
Земљо хајдука, земљо јунака,
И мученика и поштењака.
Земљо ковиља и смиља жута,
Крајино љута!
Висока чела, поносна крила,
Ти си заточник слободе била,
И увек нове давала жртве
Прије но старе опоја мртве.
Сталан си нишан свирепог прута,
Крајино љута!
Јунаштвом ти си вечно блистала,
Чојство си само свуда искала.
У звеци ланца у мору јада
Српству си била вера и нада!
Крвавог вазда недра и скута,
Крајино љута!“.

Извор: Горан Латиновић, часопис Друштва „Свети Сава“, БРАТСТВО XVI, Београд, 2012. ЧИГОЈА штампа

Одабрао и обрадио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (10)

Одговорите

10 коментара

  1. Небојша Новаковић

    ” О крајишким Србима етнограф и антропогеограф Милан Карановић записао је 1934. године: „Код њих се огледа, у највећој мјери развијено, дубоко и истинско национално осећање у хармонији са осећањем социјалне правде и правичности, чак до трагичне мере. Обузети су сталном тежњом у томе на уштрб својих личних интереса и потреба; они су онај тип људи за који се рекне да „вазда исправљају криву Дрину“, тј. истерују вазда оно што се не даде и не може да исправи. Тих особина има и код других делова нашега народа, али су код босанског Крајишника јаче изражене, и код већег процента становништва. Они који су прошли кроз школе задржали су ону познату патријархалну честитост, стидљивост и пристојност друштвену; алтруисте су и прожети схватањима и погледима модерне просвећене демократије. Скромни су, готово стидљиви и снебивљиви у заузимању положаја. Код њих је у највећој мјери развијена одвратност према корупцији. ”

    Потписујем! 🙂

  2. Војислав Ананић

    Као просветни радници, живели смо и радили око седам година међу тим дивним људима. Народ простодушан, широкогруд, спреман увек на помоћ у невољи, весео, а вољан и да понекад шеретски наступи. Одувек се држао своје традиције. Требало је код њих бар једном бити гост некој породици на Крсној слави, да се види како се поштује. Међу Србима, најбољи Срби. То тврдим иако тамо нисам рођен.

  3. Igor

    “Код њих је у највећој мјери развијена одвратност према корупцији.”
    To je nekad važilo. 🙂

  4. Franjo

    Koje gluposti da ne vredi komentarisati…

  5. Mate

    U Bosni i Hercegovini nikada nisu živeli Hrvati kao autohtoni narod, što važi i za muslimane, današnje tkz. Bošnjake. Hrvati i Bošnjaci su u BiH političke izmišljotine. I ta izmišljotina je dovela BiH u ovo stanje u kojem se sada nalazi. Dizanje verskih zajednica, katolika i muslimana, na nivo naroda – pogubno je za BiH bilo i sada je.Narod Bosne su činili i danas čine samo Srbi izdvojeni na tri vere: pravoslavnu, katoličku i islamsku.Za vreme austrijske okupacije 1878-1918. vatikanski misionari pokatoličavaju Srbe, pa u to vreme katoličanstvo postaje snažna, zvanična religija.

  6. Владимир

    Мислим да Вам границе Крајине са јужне стране, на мапи, не одговарају стварности. По мом, скромном, мишљењу Крајина се протеже све докле се пјева ”крајишка кајда” тј. докле се пјева на крајишки начин. Дакле, све до планине Комар, преко Ростова до Ускопља и јужних обода Купрешког поља, па све до Рашћана Дувањских. И, могао бих рећи, прије је то Крајина него мјеста уз Саву, која бисмо могли сврстати у Посавину (Србац, Градишка, па и Прњавор).

    • Rogić

      Što se tiče Prnjavora kao grada on nikako nije u Bosanskoj Krajini već negdje na granici Srednje Bosne i Posavine. Što se tiče opštine Prnjavor kao takve tu su stvari već komplikovanije jer se ne nalazi cijela u jednoj geografskoj cjelini. Moji su iz jednog sela u zapadnom dijelu opštine i u narodu se taj kraj smatrao dijelom Bosanske Krajine a prema narodnim pričama u prnjavrskom kraju nalazi se tromeđa Bosanske Krajine, Posavine i Srednje Bosne.

  7. vojislav ananić

    Крсне славе и презимена Срба у Републици Српској и БиХ

    „Глас Српске“, 15.08.2008 17:21 | Гојко Дакић

    У БиХ има скоро шест хиљада српских презимена која се везују за 72 славе. Ако је код истог презимена заступљена само једна крсна слава несумњиво је да се ради о једном племену (роду)
    О презименима Срба у БиХ не постоје систематизована научна истраживања тако да се о њима једино нешта више може сазнати из црквених пописа или такозваних шематизама.
    Од сачуваних шематизама по обиму и разноврсности података посебно се издваја Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабробосанске за годину 1882. објављен те исте године у Сарајеву.
    По многим онимастичарима то је најбољи и најдетаљнији шематизам кои је до данас урађен и објављен у читавој административно територијалној управи Српске православне цркве. Обухвата гототво цијело подручје данашње БиХ. Истина, недостају поједини подаци за неке парохије у Зворничко- тузланској (Семберија) и Захумско-херцеговачкој епархији, али то не умањује његов значај.
    Према овом шематизму и првом попису становништва који је извршен (1879) , у БиХ је крајем деветнаестог вијека било 5.590 српских презимена за која се везују 72 различи¬те славе.
    Пољопривредни инжењер Саво Игњатовић из Бање Луке годинама се бави истраживањем коријена своје породице.
    – Проблем је у томе што је много писане грађе о Србима у БиХ уништено, а цркве и гробља у Федерацији БиХ девастирана. Највише података о својим прецима прикупио сам у музејима, затим матичним уредима, земљишним књигама и из усменог предања – каже Игњатовић.
    Као што је познато, највећи број презимена код Срба настао је у 16. и 17. вијеку. Презимена су настајала по разним основама. Најчешће је то било по личном имену оца или неког другог претка (Богдан – Богдановић, Тодор-Тодоровић, Симо- Симић), мајке (Смиља-Смиљић, Мара-Марић, Цвијета-Цвијетић), по занату: Кујунџић, Сарач, Ковач, Качар, по надимку: Ждеро, Прдић, Питар…
    Десет најраспрострањенијих српских презимена у БиХ су: Ковачевић, Савић, Поповић, Јовановић, Петровић, Ђурић, Бабић, Лукић, Кнежевић и Марковић.
    Ковачевић је је најраширеније српско презиме у БиХ. За ово презиме везано је чак двадесет различитих слава. Распрострањени су од Бихаћа, Крупе и Петровца, преко Бање Луке, Теслића и Сарајева, до Вишеграда и Власенице.
    Презимена Кнежевић и Мандић најраспрострањенија су у Крајини, док су у источној Босни она веома ријетка. Слично је и са презименима Ђукић, Марић и Панић. И она су најраширенија овдје у Крајини.
    Презимена Јовановић, Марковић, Илић, Симић, Николић, Митрић, Лазић, Гаврић и Мичић више су распрострањена у источчној и средњој Босни, а мање у Крајни.
    Има случајева да се због различитог изговора, или различитог административног евидентирања, код припадника једног племена биљеже два различита презимена. То је случај када се, на примјер, у презимену јавља слово “ј” или га нема: Бајић-Баић, Вујић-Вуић, Грујић-Груић, Гајић-Гаић, Пејић-Пеић…
    Понекад су код припадника једног племена забиљежена два презимена и због тога што је дошло до замјене једног од слова другим: То имамо када се, на примјер, “џ” замијени са “ч”: Баруџија-Баручија, Екмеџија-Екмчија. Или када се “џ” замијени са “ћ”: Инџић-Инђић; када се “т” замијени са “д”: Вукобрат-Вукобрад, када се “у” замијени са “о”: Шкундрић-Шкондрић…
    Срби имају народно-црквено славље које је непознато код других хришћански народа. То је крсна слава или крсно име. О њој постоје многа предања.
    По једном крсно име је успомена на дан када су многобожачки преци појединих породица прешли на хришћанску вјеру. Отуда и назив крсно име од “крстити се” то јест прећи у хришћанску вјеру.
    По другом, у вријеме док су Срби живјели у племенима једно по једно племе се крштавало изабравши за тај чин дан једдног од светитеља или мученика. Тај дан се отад сматрао духовним рођенданом породице. Породице истог племена имају исту крсну славу, а исти презимењаци са различитим славама нису од истог племена.
    Раширено је и гледиште које се може назвати анимистичним, а које полази од тога да је крсна слава само један христијанизовани пагански култ – култ мртвих, култ предака. Ово гледиште као најважније уз слављење крсног имена наводи: кољиво, паљење свијећа, сјечење колача. Све су то елементи жртвених обичаја за покојне прет¬ке.
    По црквено-православном гледишту крсна слава је настала свјесном акцијом Српске православне цркве, а раширила се по свим српским крајевима током XIII, XIV и XV вијека њеном мисионарском дјелатношћу. То је био један вид борбе против многобош¬тва и паганизма. Значи, не ради се о христијанизованом паганском култу, већ је то по својој суштини хришћански и православни супститут за пагански култ који се изгубио у пери¬оду од славенског насељавања Балканског полуострва. Светосавском реформом из једне црквене, опште или појединачне, завјетне институције створена је једна српска свечаност која је у себи обухватила опште православне и посебне српске елемен¬е.
    Најчешће славе Срба у БиХ су: Ђурђевдан, Никољдан, Св. Јован Крститељ, Архиђакон Стефан, Арханђел Михаило, Сименон Богопримац, Св. Пантелија, Св. Василије, Михољдан, Петровдан, Крстовдан, Свети Илија…
    Доста ријетке српске славе у БиХ су: Св. Прокопије, Покров пресвете Богородице, Константин Велики, Јован Богослов, Зачеће Јована Крститеља, Ваведеније, Архиђакон Гаврил…
    Ве¬ома су занимљиви подаци о територијалном распореду крсних слава у Дабро-босанској митрополији. Тако се, на примјер, Свети Вартоломеј слави само у Крајини. Слави га род Кецман, Тубин, Селак, Драгић, Бјелајац, Јошић, Мијатовић и Никић.
    Зачеће Св. Јована Крститеља славе само Драгићи у Сарајеву, док Ивањдан (рођење Св. Јована Крститеља) славе неке српске породице у маглајском и вишеградском крају.
    Св. Јевтимија слави род Мисиљевића из Бугојна, док славу Св. Јована Лествичника слави дио рода Врховац у градишкој и ламиначкој парохији.
    Света Петка је слава Спасојевића (Сребреница, Власеница) Милошевића (Пазaрић, Пофалићи, Блажуј) и Димића (Дубица, Приједор).
    Сабор Св. дванаест апостола славе само Миљановићи у парохијама Машићи и Романовци, а Св. Харалампија само Башићи у Доњој Пецки.
    Цвети се славе само у сарајевском и власеничком крају. У Сарајеву их славе Мићићи, Остојићи, Живковићи и Бакалићи, а на Палама Каравдићи.
    Ако је код истог презимена заступљена само једна крсна слава несумњиво је да се ради о једном племену (роду). То су презимена: Агбаба, Агић, Барош, Белензада, Бероња, Бокан, Братић, Вишекруна, Вјештица, Џепина, Копања, Котур, Каракаш, Мазалица, Мацура, Праштало, Рибић, Тегелтија, Толимир, Фуртула, Ченић, Чорокало, Шоја, Шербула…
    Код презимена код којих носиоци једног презимена имају једну крсну славу, а у неким мјестима је код њих забиљежена друга слава, дошло је до промјене првобитне славе.
    До промјене крсне славе долазило је ријетко и то су најчешће појединачни случајеви (кад сиромашни младожења прихвати славу своје богате невјесте или кад младожења прихвати невјестину славу јер у њеној породици нема мушких потомака који би је даље славили).
    Такви случајеви забиљежени су код презимена: Амиџић, Арежина, Берић, Балабан, Басара, Билбија, Бркљач, Бундало, Бурсаћ, Гаћеша, Грубор, Дрљача, Дубајић, Јунгић, Кецман, Кочић, Миљуш, Момић, Обућина, Опачић, Сабљић, Ступар, Тинтор, Травар, Ћулум, Хрваћанин, Чађо, Чеко, Шакота, Шаренац, Шолаја…
    Постоје и презимена код којих је забиљежено више слава. У том случају се ради о више различитих родова. То су: Аврамовић, Антонић, Бабић, Бајић, Божић, Вукашиновић, Вуковић, Гајић, Глигорић, Граховац, Давидовић, Дакић, Ђокић, Дукић, Јакшић, Јањић, Јовановић, Јокић, Калабић, Кос, Кузмановић, Марић, Мијатовић, Новаковић, Павловић, Петровић, Ристић, Симић, Тадић, Томић…
    У 1882. години евидентирана су поједина српска презимена и њихове крсне славе. Тако је забиљежено да Авлијаша има на Сарајевском пољу и Блажују и да славе Јована Крститеља, Баштинаца у Машићима и Романовцима и да им је крсна слава Св. Лука, Ајдуковића у Власеници и да славе Арх. Михаил, у Дубовику им је слава Јован Крститељ, у Крупској Глиници Никољдан. Белензаде су евидентиране у Бањој Луци, Бугојну, Доњем Вакуфу, Камену код Гламоча и славе Јована Крститеља. Записи казују да су тада Басаре живјеле у Крупи, Кулен Вакуфу, Лушци Паланци и Петровцу и да су славили Ђурђевдан. Воћкићи су из Стражице код Кључа и славе Св. Николу, Лолићи из Драгеља код Градишке, Поповца код Бање Луке и слава им је Јован Крститељ, а Лолићима из Бистрице код Бање Луке Никољдан. Кутлије су из Руишке и њихова слава је Тома апостол.
    Презиме Тегелтија евидентирано је у Мркоњић Граду, Травнику, Медној и Слатини код Рибника и прослављају Ђурђевдан. Пезери су из Блашког код Бање Луке слава им је Јован Крститељ, Гњато из Бугојна славе Арх. Михаила, а Моро из Пофалића (Сарјево) славе Ђурђевдан…

    Пописи становништва

    Према првом попису становништва који су 1879. годи¬не спровеле аустроугорске власти у БиХ је живјело 1.158.000 становника. Од тог броја Срба је било 496.485 или 42,88 одсто, Муслимана 448.613 или 38,73 одсто, Хрвата 209.391 или 18,30 одсто, Јевреја 3.426 или 0,29 одсто и ос¬талих 249 или 0,02 одсто.
    Од укупног броја Срба око 349.000 или 70 одсто живјело је у митрополији Дабро-босанској, а преосталих 147.000 или 30 одсто у епархијама Зворничко-тузланској и Захумско-херцеговачкој.
    По посљедњем попису који је обављен 1991. године БиХ је имала 4.377.033 становника. Мулслимана је било 1.902.956 или 43,47 одсто, Срба 1.366.104 или 31,21 одсто, Хрвата 760.852 или 17,38 одсто, Југословена 242.682 или 5,54 одсто, Црногораца 10.071 или 0,23 одсто, Македонаца 1.596 или 0,03 одсто, Словенаца 2.190 или 0,05 одсто, Албанаца 4.295 или 0,10 одсто, Рома 8.864 или 0,20 одсто, Украјинаца 3.929 или 0,09 одсто…..
    Радић, Симић…
    Међу педесет најраспрострањенијих су и презимена: Илић, Ђукић, Вуко¬вић, Симић, Радић, Марић, Томић, Божић, Јанковић, Мијатовић, Мићић, Давидовић, Јовић…
    Извор: Интернет

  8. Војислав Ананић

    Не знају људи шта је права зима.

    https://www.youtube.com/watch?v=xRgwxLUA6HU

  9. Војислав Ананић

    БАЊА ЛУКА

    Aнтички период
    Аутори: Немања Шипка, Вук Милић, Ведран Грумуша

    У старим писаним споменицима, који датирају из 1320. Спомиње се Врбашки град, а 1494 хрватско-угарски краљ Владислав II наводи уз име Јураја Микулашића да је обављао дужност каштелана Бањалуке.
    Одувијек уз Врбас, на обје његове стране развијале су се још од палеолитског периода насеобине различитих племена, који су се у овој благонаклоној долини задржавали, живјели и развијали. Поуздано се зна да је у предримском и римском периоду ово подручје насељавало илирско племе Мезеја, који су заједно са овим просторима укључени у римску покрајину Илирик.
    О боравку Римљана свједоче бројни артифакти пронађени на разним локалитетима у близини данашњег града Бање Луке. Римљани су први открили љековито дејство минералних вода на извориштима у околици Бање Луке; Горњем Шехеру, Слатини и Лакташима.
    Бања Лука се у то вријеме налазила на значајном путу који су изградили Римљани од Сплита (Салоне) до Градишке (Сервитиум). У данашњем срцу града, којег краси културно – историјски споменик – тврђава Кастел, подигнуто је римско војно утврђење цастра, унутар којег се одвијао живот римског војног насеља.
    Послије пропасти Римског царства славенска племена насељавају ово подручје током VI и VII вијека нове ере. У средњовјековном периоду дуж обале Врбаса ниче већи број утврђења. Поуздани подаци о тадашњој насеобини и животу становника унутар и изван зидина су нажалост још увијек сакривени по ходницима историје, позивајући етнографе и историчаре да их открију.

    Турска владавина

    Прво насеље оријенталног типа развија се око Цареве махале у Горњем Шехеру, послије доласка Турака 1582. Бања Лука постаје сједиште пространог Босанског пашалука, што доводи до убрзаног развоја града.

    Ферхадија

    Грађена је од 1576. до 1579. године, као задужбина Ферхад – паше Соколовића. Према биљешкама историчара М. Џаје, у дворишту џамије сахрањен је Ферхад – паша 1590. године и други истакнути представници турске власти.У близини мјеста гдје се до 1994. г. налазила џамија, очувано је турбе из XVII вијека. Према народном казивању, у тој гробници је сахрањена Ферхад – пашина унука, Сафи – кадуна (легенда о Сафикадином гробу). За разлику од незграпних и нефункционалних стамбених објеката, турски неимари су показали много више умијећа, зидајући вјерске објекте, конаке и ханове.

    Сахат – кула

    Куле са часовницима су карактеристичан елемент турске градске архитектуре. Бањалучка Сахат – кула је до рушења 1994. године, била сврставана у ред најстаријих споменика из турског периода. Претпоставља се да је подигнута с почетка XVII вијека, двије деценије некон Ферхадије и то у њеној непосредној близини. У вријеме аустроугарске окупације кула је била надограђена, а седамдесетих година XX вијека објекат је конзервирањем био заштићен од пропадања и кули враћен аутентичан изглед.У широј бањолучкој регији се током XVI и XVII вијека подижу православни манастири, свједочанства српског средњовјековног неимарства, грађевине изузетне љепоте и вриједности.

    Гомионица

    Смјештена је подно Змијања, у долини истоимене ријеке. Грађена је од ломљеног камена у градитељском стилу рашке школе. О настанку манастира постоји неколико предања. Највјероватније је народно казивање да је манастир саграђен као задужбина змијањског кнеза Обрада, након освајања Бихаћа 1592. године. Уз сеобе и бјекства монаха крајем XVII вијека, рукописи из Гомионице су доспјели у Арад. На 214. листу Типика јерусалимског св. Саве Освећеног стоји да је књигу преписао у манастиру Гомионица игуман Диомидије. Јеромонах Антоније, бивши општедржитељ манастира, наручио је препис Златоустог, да би га даровао Гомионици. Књигу је преписао Аверкије у Кареји и 1626. године је опремио у Гомионицу. Постоје поуздана свједочанства да су у Гомионици служили митрополит дабробосански Мелетије 1714. године, а пећки патријарх Арсеније IV 1726. године. Герасим Кочић, Петров отац, закалуђерио се у Гомионици 1880. године. Након другог свјетског рата, Гомионица постаје женски манастир. Недавно су откривене фреске у гомионичкој цркви, испод слоја осликаног малтера ( Пророк Исаија ). Најстарија икона је Богородица са Христом из XVI вијека, рађена по узору на венецијанске радове. Царске двери старог иконостаса су изузетно иконописачко и дрворезбарско дјело, а трагови неког другог иконостаса налазе се у ликовима пророка, који су мајсторски осликани 1753. године. Иконе Јована Крститеља, Светог Саве и Сабора арханђела настале су у XVIII вијеку, као одраз украјинског барока. Примјер гомионичког умјетничког занатства је дрворезбарени крст из XVII вијека, који приказује Дванаест Великих празника. Један гомионички крст, сличан првобитном, налази се у колекцији Лондонског универзитета.

    Тврђава Кастел

    Најстарији бањолучки историјски споменик је тврђава, која је са свих страна опасана каменим зидинама, на којима су подигнуте пушкарнице и осматрачнице, што говори да је у прошлости била веома снажно војничко утврђење. Геолошке ископине разноликих предмета и новца на подручју града, којим су се служили стари Римљани, учвршћују тезу да се на мјесту тврђаве налазило римско војничко насеље Цастра. Смјештена у граничном појасу између тадашње Далмације и Паноније, Castra је припадала Далмацији, као њен најсјевернији дио. Мање је вјероватна претпоставка да је тврђава Кастел настала у раном периоду турске окупације, с обзиром да се не помиње у ријетким записима средњовјековне босанске државе.

    Аустроугарска владавина

    Одлуком Берлинског конгреса у Бању Луку улазе аустроугарске трупе, које су
    у самом становништву дочекане мирно и без отпора. Под протекторатом Аустро-Угарске Бања Лука постаје занатски индустријски центар. Темеље за такав развој су ударили калуђери фрањевачког самостана Траписти, који је изграђен седамдестих година XIX вијека. Основали су га католички калуђери – траписти седамдесетих година XIX вијека. Као изузетни привредници, поставили су темеље индустријском развоју града. У кратком периоду, од 1872. до 1878. године изградили су неколико индустријских погона, уз које је Бањалука почела да добија обиљежја привредног центра. До данас је очувана традиција производње чувеног сира “траписта”, чију су технологију успоставили први редовници самостана. У једној од зграда самостана сада се налази Центар за рехабилитацију “Др Мирослав Зотовић.

    Фабрика дувана

    Основана 1888. године, послије посјете царевића Рудолфа Хабзбуршког Бањалуци. У времену од 1888-89. године изграђена је фабричка зграда, складиште готове робе, помоћне зграде, електрична централа и радионица. Магацин непрерађеног дувана и индустријски колосијек завршни су 1892. године. До 1939. године изграђено је укупно седамнаест објеката. У фабрици су произвођене цигарете “Зета”, “Сава”, “Драва”, “Ибар” и “Херцеговина”.

    Државна бановинска болница

    Прва државна болница у Бањалуци основана је 1879. године. Зграда је грађна од 1891-92. године, према пројекту Лудвига Хубера, архитекте из Сарајева. Изградња болничог комплекса почла је августа 1934. године. Амбуланта је изграђна 1935. године, а потом и болнича апотека. Фебруара 1936. године, према пројекту инжњера Ноле Федорова, довршени су Хируршки павиљон, са седамнаест просторија укупне површине 1300 м2 , економат и мртвачница. Инфективни павиљон, кухиња и перионица изграђени су 1938. године. Зграда је обновљена послије Другог свјетског рата, а порушена послије земљотреса, марта 1970. године.

    Врбаска бановина

    Бања Лука у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца доживљава свој прави процват. Постаје сједиште Врбаскога округа (Врбаске бановине) и у новоформираној држави припада јој значајан геостратешки положај.
    Нагли напредак, дугује првом бану, подузетном и енергичном, Светиславу Милосављевићу. Захваљујући њему у граду се подижу зграде Банског двора, њена близнакиња, зграда Банске управе, Православна црква Свете Тројице, позориште, музеј, обнавља се гимназија, проширује учитељска школа, а изграђује се и Градски мост, те реновира парк. У Бањој Луци је 1930. године радило 125 основних школа. Револуционарне идеје тог доба у Бањој Луци ширило је друштво «Пелагић» и Клуб академичара. Природно, Бања Лука постаје средиште и организациони центар антифашистичког дјеловања у регији.

    Бански двори

    Грађени су од 31. марта 1931. до 8. новембра 1932. године, када су освјештани и свечано отворени. Грађени су по пројекту аутора Јованке Боричић, Анђелије Павловић, Јована Ранковића, Петра Гачића и Душана Симића, који је разрадио инжењер Никола Федоров. Радове је изводио грађевински предузимач Коста Џијачки из Београда. Бански двори имали су концертну салу, салу за сједнице и пријеме, вијећницу, банов стан, апартман за високе госте и остале пратеће просторије. Скулптуре “Југославија”, по двије изнад сваког од три улаза, високе по два и по метра, извајао је од бијелог француског цемента Ђорђе Јовановић, вајар из Београда. Скулптуре су постављене средином 1932. године. Исти вајар исклесао је у италијанском мермеру и октобра мјесеца 1931. године у свечаној сали поставио попрсја краља Александра и краљице Марије у природној величини. “Ликорезци” Алојз Духач и Франц Клуман израдили су и на чеоној фасади, испод главног вијенца, средином 1931. године поставили рељефног двоглавог орла. Орао је скинут и нестао априла мјесеца 1941. године.

    Кафе”Балкан”

    Репрезентативни бањалучки ресторан и кафана. Градила га је Српска православна општина на земљишту на којем се налазила Српска читаоница. Грађен је од 1891. до 1902. године. У приземљу се налазила кафана, а на спрату собе са просторијама за састанке. Дугогодишњи закупац “Балкана” био је угоститељ Нико Узуновић. Осим добре хране и пића, “Балкан” је нудио и домаће и стране дневне и седмичне новине и часописе, а у њему су одржане и бројне културне манифестације. Архитектонски изглед “Балкана” значајно је утицао на градњу зграда у Господској улици. Заједно са зградом Богословије и кућом апотекара Роберта Брамера, срушен је 1930. године ради изградње Банске палате.

    Петар Кочић

    Петар Кочић рођен је 29. јуна 1877. године у Стричићима код Бања Луке. Основну школу почео је да учи тек од своје десете године у манастиру Гомионица, гдје му је отац Јован, свештеник живио као калуђер Герасим. Школу довршава у Бања Луци као редован ђак.
    Године 1891. уписује се у сарајевску гимназију, једину средњу школу у тадашњој Босни и Херцеговини. Као ђак четвртог разреда гимназије, због сукоба са властима, бива искључен из гимназије и протјеран у родно мјесто. Убрзо затим прелази илегално у Београд и наставља школовање. 1899. године матурира у Београду. Године 1899- 1904. године у Бечу студира славистику и учествује у свим акцијама српске омладине против аустро-угарске окупације Босне. За вријеме студија објављује и своје прве двије књиге приповиједака “С планине и испод планине”, 1902. у Сремским Карловцима и 1904. у Загребу.
    Крајем јануара 1905. године постављен је за наставника српске гимназије у Скопљу. У октобру је премјештен у Битољ, по казни због сукоба са званичним српским представницима у Македонији. Крајем новембра напушта српску државну службу и долази у Сарајево. Сарадник је “Српске ријечи”.
    Године 1906. постаје секретар српског културног друштва “Просвета”. У основи Петар Кочић је до краја остао национални борац и патриота. У борби против ропства прошао му је цијели живот. Он је трибун, бунтовник и робијаш.

    Земљотрес

    Земљотрес је 1969. девастирао град. Одузео је 15 живота наших суграђана, а хиљаду људи су били теже и лакше озлијеђени. Материјална штета је била огромна. Потпуно је уништено 86 000 станова или 3,7 x 106 m2 стамбене површине. Велика оштећења нанесена су школским (266), културним (146), здравственим (133), друштвеним и објектима јавне управе администрације (152). Привреда је претрпила значајне губитке. Сва предузећа су наредни период радила са значајно смањеним капацитетима, а нека су потуно престала са производњом. Град младости први пут остаје без ње. Аутобуси одвозе из Бање Луке основце и средњошколце који, нетом започету, школску годину завршавају у разним крајевима бивше Југославије. Почиње убрзана реконструкција и санација девастираних објеката, обнавља се градска инфраструктура и започиње брза урбанизација. Бања Лука добија свој препознатљив изглед.
    Тридесет година послије у Бањој Луци је постављена меморијална спомен плоча на градском тргу.