Срби на Новом Зеланду

13. априла 2014.

коментара: 11

На Новом Зеланду живи око 5.000 наших грађана. Највише их је у Окланду и Велингтону, а мање у Крајстчерчу и Хамилтону. Срби су се, углавном појединачно, почели да досељавају на нови Зеланд већ крајем XIX века.

Међутим, у већем броју су дошли у ову земљу тек после Другог светског рата – од 1948. до 1952. године. Као расељена лица или политички емигранати. Ипак, највише Срба се доселило непосредно после избијања кризе и грађанског рата на простору претходне Југославије. Већином, то су били високо квалификовани и стручни радници, са солидним радним искуством, а често и са међународним референцама.

Наши исељеници у Окланду су 1992. године основали Југословенски космополитски клуб, који је касније променио назив у Српски клуб. Клуб је окупио стотинак породица и има неколико стотина чланова, углавном из редова старих и нових досељеника. Сви они активно раде и редовно посећују клупске просторије. Број чланова Клуба стално се повећава. Међу њима је ангажовано и више интелектуалаца и пословних људи.

Клуб има аматерски оркестар и отворен је сваке суботе. Редовно организује пригодна дружења и сусрете наших људи, а повремено и излете. Покушаји да се у Клубу покрену и друге активности, на пример организовање курсева енглеског језика, рачунарства и музике, нису имали одјека међу чланством и нису дали неке видније резултате.

Наши грађани на Новом Зеланду се приликом запошљавања суочавају са два главна проблема: недовољним познавањем енглеског језика и компликованим и децентрализованим системом признавања квалификација.

Признавање квалификација врше имиграционе власти и диплома не значи и аутоматско признавање квалификација код запошљавања. О томе, готово самостално, одлучује послодавац, или уз помоћ професионалних асоцијација, као што су, на пример, асоцијације лекара, адвоката и инжењера. Лекари, адвокати и просветни радници имају највише проблема приликом нострификације диплома и запошљавања у струци. Нови Зеланд у образовању не води мултиетничку политику, попут Аустралије. Неговање матерњег језика је препуштено етничкој заједници и завичајним организацијама, њиховим финансијским и организационим способностима. Имајући у виду чињеницу да на Новом Зеланду живи велики број наших незапослених наставника, допунску наставу на матерњем језику би било могуће успешно организовати, уз релативно малу финансијску подршку родитеља.

Међутим, родитељи, суочени са егзистенцијалним проблемима и жељом да деца што пре науче енглески језик и уклопе се у постојећи систем школа, за сада показују мало интересовања за учење матерњег језика. Ипак, у просторијама Српског клуба деци је омогућено да уче свој језик и да похађају Српску школу „Свети Сава“.

На Нови Зеланд су исељени многи наши сликари, музичари, режисери, глумци. То је прилика нашој заједници да у овој земљи организује садржајнији и богатији културни живот. Међутим, још су ретки концерти, сликарске изложбе, позоришне представе, а ако их и има, обично су слабо посећене.

Уметници, недовољно подржани од своје заједнице, полако и мукотрпно, са различитим успехом, настоје да стекну афирмацију у широј културној јавности ове земље.

У Окланду, у организацији Српског клуба, Српски радио-час емитује један сат програма недељно на српском језику. у Велингтону сваке друге недеље се емитује 45 минута радио програма и двомесечно, мада нередовно, излази лист на српском језику. Усрпској заједници у Окланду, која има око 3.000 чланова, 1996. године основан је Српски фудбалски клуб. Он је, само након три месеца играња, постао финалиста аматерског фудбалског првенства у овом граду.

На Новом Зеланду постоје две српске православне цркве: у Велингтону и Окланду.

(Славко Вејиновић:  Срби у дијаспори у прошлости и садашњости,  Нови Сад, 1999)

ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА „СВЕТИ САВА“, ВЕЛИНГТОН, НОВИ ЗЕЛАНД

Нови Зеланд је држава коју сачињавају два велика острва: Јужно и Северно острво, са главним градом Велингтоном.

Први становници новог Зеланда су Маори. Eнглези су на новом Зеланду почели стварати своје колоније тек почетком друге половине деветнаестог века, мада је на Новом Зеланду било трговаца из Европе и пре доласка Енглеза.

Један брод са досељеницима из Далмације приспео је 1890. године на Нови Зеланд. То су били углавном припадници римског исповедања вере, већином са далматинских острва, по занимању земљорадници. Они су се населили у северном Окланду, чија конфигурација земљишта подсећа на далматинско залеђе. Пре њих, на Новом Зеланду је било морнара из Аустроугарске, мећу којима и Словена, али се не може са сигурношћу рећи да ли је мећу њима било Срба.

КАКО СУ СРБИ НА НОВОМ ЗЕЛАНДУ ДОБИЛИ  ПРВОГ СВЕШТЕНИКА

По завршетку Другог светског рата, од 1948-1952. године, на Нови Зеланд је пристигао известан број расељених лица из европских логора, мећу којима је било и православних Срба.

Од доласка на тле Новог Зеланда, Срби из Велингтона и околине су се у почетку окупљали на молитву у руској цркви. Руски свештеник Алексеј Годјев, који је пре Другог светског рата живео у Југославији, радо их је примио, позивајући све Србе да се придруже браћи, православним Русима.

Патријарх српски Герман је био обавештен да на Новом Зеланду живи приличан број Срба православне вере, те је замолио Архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд, протојереја Петра Радоша, да га о томе извести како би, као надлежни Архијереј, предузео одређене мере ради организовања црквеног живота.

Архијерејски намесник је тада замолио Војина Халаса, човека који је пре свог пресељења у Перт, шеснаест година живео на Новом Зеланду, да лично извести патријарха Германа о стању наше ратне емиграције на Новом Зеланду, о броју досељених, међусобним односима и другим приликама и околностима у којима живе. у писму Патријарху, Халас наводи:                               „Сем два три изузетка, Срби су дошли на Нови Зеланд по свршетку рата. Укупан број одраслих мушкараца и жена износи нешто више од стотине. Мушкарци су већином ожењени странкињама, те чисто српских бракова једва да има десетак. Живећи већ две деценије ван наше народне средине многи су почели да се асимилирају. Томе је допринела и политика новозеландских имиграционих власти, које су нас, кад смо дошли на Нови Зеланд, растуриле на оба острва. Веће и отпорније националне групе,  са  бројнијом,  националном  свеснијом  интелигенцијом од наше, успеле су касније да се организују, док ми Срби у том погледу нисмо ништа учинили. Велика је сметња удруживању била неслога и међусобна нетрпељивост… Кад би се поставио свештеник на Новом Зеланду, исти би морао да се бори са многим потешкоћама. Што се тиче најподеснијег места где би свештеник могао да живи, сматрам да је Велингтон, што због његовог централног положаја, пошто су тамо најбоље могућности за упослење и зато што тамо живи највећа српска група на Новом Зеланду која се састоји од четрдесет одраслих лица.

„У  Велингтону имају своје цркве Руси и Грци, којих тамо има око три хиљаде, а исти имају и свог свештеника и недељну школу где их свештеник поучава грчки.

“Срби који живе у Велингтону посећују руску и грчку цркву. И грчки и руски свештеник повремено посећују и остала већа места  и  обављају  крштења  и  венчања  Срба  који  тамо живе. Сахране Срба који живе ван Велингтона обично врши англикански свештеник.“ На крају, Војин Халас закључује: „Нажалост, онај који сада нешто започне, имаће једну потешкоћу више. Осим што године више одлазе, одмичу, људи се све више асимилирају у средину где живе и раде, било на националном, било на верском пољу.“

Неоспорна је чињеница да је стање наше заједнице на Новом Зеланду било тешко: Срби су били дезоријентисани, без личности која би их окупила и ујединила, а уз све то и политички подељени.

Тако је идеја о оснивању црквене општине мећу Србима на Новом Зеланду постојала више од двадесет година. Мећутим, до конкретних корака за њено остваривање дошло је тек половином шездесетих. измећу осталог, срећна околност је била и та, што је почетком шездесетих година стигао Душан Куриџа, који је пре доласка на Нови Зеланд завршио монашку школу.

„Заузимањем извесног броја наших савеснијих људи, мећу којима је и свештенички кандидат г. Душан Куриџа“, каже архијерејски заменик протојереј Илија Булован, „коначно, 10. децембра 1967. године, основана је прва српска православна црквена општина у Велингтону, Нови Зеланд. надати се да ће нашој малој колонији онамо поћи за руком да сложним радом организују свој верски и црквени живот.“

Оснивање  је  спонтано  проистекло  из  састанка  православних Срба и Српкиња који је сазвао Акциони одбор, у просторијама Руске православне цркве у Велингтону, 10. децембра 1967. године. На захтев свих присутних састанак је једногласно претворен у оснивачку скупштину. Том приликом присутни су са задовољством усвојили предлог о оснивању Српске православне црквено-школске општине у Велингтону, Нови Зеланд. Скупштина је такоће, решила да умоли надлежне црквене власти да одобре избор првог црквеног одбора, као и да за првог пароха буде рукоположен Душан Куриџа. Пошто је о томе обавештен, патријарх Герман је усвојио овај предлог и наименовао привремено поверенство, кога су сачињавали: Владимир Раковић председник, Бранко (Бани) Грубјешић подпредседник, Ненад Перошевић секретар, Миливоје Петровић благајник и Милисав (Миша) Миловановић члан управе.

Пар месеци након оснивања црквене општине Велингтон, указала се прилика за куповину бивше католичке цркве са салом и две стамбене зграде, на једном од главних путева у градској четврти Ајленд Беј (Island Вау). После многих разговора и саветовања, на скупштини одржаној 4. фебруара 1968. године, одлучено је да се имање купи за $21,000 и да се новооснована црквена општина задужи. Зграде су изискивале поправку, а храм је требало преуредити.

Малобројна заједница се веома трудила да исплати имање и у ту сврху су слали молбе за помоћ свима за које су знали, а такоће и црквеним општинама у другим земљама, у Аустралији и Америци. Тако су и многе друге црквене општине и организације, макар и мањим износом, помогле отплату цркве.

По оснивању црквене општине и куповини имања избиле су и разне интриге и несугласице које су се шириле малобројном српском заједницом. Због тога црквени одбор на седници 10. јула 1968. године решава да се сазове састанак свих Срба и да се преко адвоката постојећа Правила црквене општине, одобрена од архијерејског намесника Петра Радоша, региструју код државних власти.

У свом обраћању и молби Патријарху  за потврду њихових избора, чланови Поверенства су изјавили: „Овим се свечано обавезујемо да ћемо ову своју новоосновану црквену општину помагати свим својим силама, морално и материјално, а тако и свештеника који нам буде постављен за пароха.“ У исто време чланови поверенства замолили су патријарха Германа да додели свој архијерејски благослов за рукополагање Душана Куриџе.

Међутим, постављало се питање ко ће обавити његово рукоположење? С тим у вези, протојереј Петар Радош, као архијерејски намесник, упутио је патријарху Герману телеграм:

„Подобност Куриџе за Тајну Свештенства установљена. Архиепископ  Сава,  (епископ  Руске  заграничне  цркве)  одбија  да рукоположи. Грчки епископ Дионисије сагласан да рукоположи Куриџу, чека Ваш званичан акт.“

Патријарх Герман је упутио писмо грчком епископу у Велингтону, Дионисију, са молбом да обави рукоположење Душана Куриџе у чин ђакона и потом презвитера, са задатком да преузме дужност пароха Српске православне парохије и црквено-школске општине Светог Саве у Велингтону, Нови Зеланд. Поводом Куриџиног рукоположења, у летопису цркве лазарице из Сиднеја, протојереј Илија Булован је записао да су Срби у Новом Зеланду коначно добили свог свештеника у лицу Душана Куриџе, рођеног 1913. године у Обровцу.

МИСИОНАРСКО ПОДРУЧЈЕ СВЕТИ  КРАЉ МИЛУТИН СРПСКИ, ОКЛАНД, НОВИ ЗЕЛАНД      

Почетком педесетих година прошлога века већина, ионако мале српске имиграције која је дошла на Нови Зеланд, нашла је уточиште у главном граду, Велингтону. Много мањи број Срба се настанио у Окланду и околини, тако да, у то време, услова за црквену општину није било. Повремена богослужења и требе од краја шездесетих година обављао је свештеник Душан Куриџа, а након њега свештеник Зоран Иванић, пароси из Велингтона.

Као последица рата у Југославији, деведесетих година прошлог века, стиже нови талас српске имиграције. Али, овога пута за већину је Окланд главно одредиште. Овај град има око 1,400.000 становника и налази се на северном делу Северног Острва. у последњих пар деценија Окланд постаје најразвијенији индустријски град на новом Зеланду, што је новим досељеницима омогућило лакше проналажење посла. Број српских породица које су се током деведесетих година доселиле на Нови Зеланд је тешко утврдити, али се сматра да се креће између 1500 и 2000. Од тог броја најмање 1000 породица се насељава у Окланд и његову околину.

Доласком новог таласа српске имиграције јавља се и потреба за оснивањем црквене заједнице, као и потреба за сталним свештеником. Иако је од самога почетка потреба за редовним богослужењима била заиста велика, ипак нису постојали реални услови за довођење сталног свештеника у Окланд. Бринући о свим вернима, епархија аустралијско-новозеландска шаље свештеника Петра Дамњановића са циљем да окупи и организује српски народ у Окланду и испита могућности за оснивање парохије. Након око два месеца боравка у Окланду, отац Петар је 24. априла 1995. године,  послао молбу за организовање мисионарске парохије. У свом допису он је доставио и списак парохијана од 46 породица.

Потом је, по благослову епископа луке, 29. априла 1995. године, одржана оснивачка скупштина, а благослов за оснивање мисионарске парохије „Свети краљ Милутин Српски“, која територијално обухвата Окланд и Хамилтон, удаљен око 150 киломатара јужно, епископ је упутио 6. јула 1995.

Други свештеник који је привремено опслуживао и наставио са организовањем српскога народа у Окланду је протојереј Милорад Лончар. У току његових боравака служене су Свете литургије у сестринским православним црквама, а најчешће у Руској и грчкој.

Први стални свештеник, Саша Радоичић, рукоположен је 14. августа 2000. године. Прва литургија новог пароха је била 1. октобра 2000. године , у сали англиканске цркве Св. Албанс, у центру Окланда. Ова сала се потом користила за редовна богослужења. у ту сврху је била префарбана и преуређена, додан је још један зид и тако направљен православни олтар.             На дужности пароха свештеник Саша Радоичић је остао до 9. децембра 2004. године, када га је, као привремени парох, заменио протосинђел Лазар (Царан).

Скупљање новца за куповину земљишта и изградњу храма, православни Срби Окланда су организовали тако, да свака породица према својим могућностима месечно издваја одређену своту новца на црквени банковни рачун. Земљиште за изградњу храма је купљено 2004. године, на индустријском терену, на адреси 91 хендерсон Вали пут у градској четврти Хендерсон. Плац на коме се налази и трособна кућа, има површину од 1309 квадратних метара. При куповини је постављено и прво поверенство, од следећих чланова: парох Саша Радоичић, Миладин Бошковић, Владимир Бојовић и Мита Миловановић.              

Током следећих неколико година радило се на отплати кредита, јер је део новца позајмљен од банке. Када се буду стекли услови, почеће се и са изградњом храма.

Један од значајнијих фактора, који утичу на живот и рад овог мисионарског подручја, јесте и чињеница да се многи Срби одсељавају из Окланда, и уопште са Новог Зеланда, одлазећи углавном за Аустралију, Америку и друге земље. Тако је на Новом Зеланду током 2005. године број Срба неколико пута мањи  него деведесетих година, због наставка миграције која траје до данас.

Из књиге Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци,    аутора Станимира Спасовића и Србољуба Милетића, Сиднеј, 2008.

СПЦ КУПИЛА ЦРКВУ НА  НОВОМ ЗЕЛАНДУ

Српска православна црква је на Новом Зеланду, у Окланду и Хамилтону, купила постојећу презбитеријанску цркву која ће бити нови српски храм посвећен Светом краљу Милутину, објављено је интернет сајту СПЦ.

Ово је друга српска црква на Новом Зеланду, а прву су пре 45 година у Велингтону купили Срби који су дошли на Нови Зеланд раних 50-их година 20. века и посветили је Светом Сави.

Ова најновија црква купљена је са благословом епископа аустралијско-новозеландског Иринеја, на радост многобројних српских православних верника који живе у Окланду и Хамилтону.

Колико је ово велики подухват садашње генерације Срба који живе на Новом Зеланду и њихове црквене општине, говори чињеница да је после 15 година постојања ове парохије купљена црква која ће трајно бити власништво СПЦ.

Црква је изграђена почетком прошлог века и налази се у централном делу Окланда, а прошле недеље у њој је већ служена прва света литургија, којој је присуствовао велики број верника, а потом је приређен и свечани ручак.

„Ово ће остати забележено као једно од најбројнијих окупљања Срба на Новом Зеланду”, истиче СПЦ. Свечаности су присуствовали свештеник Руске заграничне цркве отац Владимир и представници Презбитеријанске цркве. Том приликом уручене су захвалнице Руској, Презбитеријанској и Баптистичкој цркви на њиховом доприносу СПЦ.

Највише приложника за куповину храма било је са Новог Зеланда, али су донације стизале и из Аустралије, Америке и Србије.

  1. 18.  05. 2010.

извор: СРНА

ПРВИ СРБИН АКАДЕМИК  У НОВОМ ЗЕЛАНДУ САРАЈЛИЈА ПРОФ. ДР ЗОРАН САЛЧИЋ УШАО У КРУГ „ВЈЕЧНИХ“

(08. 09. 2008)

 

Вијест је стигла с Новог Зеланда: Професор Зоран Салчић (58), рођени Сарајлија, својевремено један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији, професор и декан сарајевског електротехничког факултета, данас професор компјутерских система на универзитету у Окланду, постао је први Србин члан Академије наука Новог Зеланда (Royal Society New Zealand).

Десило се то, заправо прије скоро годину дана, али је тек ових дана уприличена промоција. Скромна је то свечаност била: додјела академијиних обиљежја и упис у књигу „вјечних”, свечани говори…и ријечи захвале нових чланова.

У образложењу за професора Салчића стоји да је ријеч о научнику који је своју међународну репутацију стекао кроз пионирски рад у домену реактивних микропроцесора, нових компјутерских архитектура за намјенске и системе у реалном времену (embedded computer systems), њиховог повезивања са језицима за спецификацију и програмирање тих архитектура и њихових формалних модела.

Списак је дугачак и обичном човјеку недовољно разумљив, али се све може сажети у неколико ријечи: по сриједи су свјетски вриједни резултати његових истраживања који су публиковани у више од 200 објављених радова, седам књига и више од 20 интерних техничких извјештаја. Зоран Салчић је и главни уредник часописа за намјенске компјутерске системе (Journal on Embedded Systems) европске асоцијације за обраду сигнала (EURASIP). Он је супервизирао више од 60 нових доктора и магистара наука на универзитету у Окланду и Сарајеву, а резултатима својих истраживања и сарадњом је присутан у институцијама Азије и Кине, САД и Европе и наравно Новог Зеланда и Аустралије.

До рата Зоран Салчић се врло вјероватно најинтензивније међу младим научницима у Босни и Херцеговини окушавао у свјетској науци: након докторских студија у Америци и Сарајеву (постао доктор наука 1976. године), повезивао се с научницима у Европи и моћним произвођачима рачунарских технике, али је изабрао да живи и ради у Сарајеву, на Електротехничком факултету који је у то вријеме био доиста респектабилна научна установа с изванредним кадровским потенцијалом. Тадашњи „Енергоинвест” је улагао много новца у развој тог факултета и школовање наставника и студената, али је и стварао услове да млади експерти добију шансу у креирању развоја овог гиганта. Тако је Зоран Салчић постао директор енергоинвестовог ИРИС- а, једног од мотора развоја информатичке индустрије у Босни и Херцеговини…

Рат је све зауставио. Наставници и студенти факултета остали су углавном у опкољеном граду. Настава је настављена у посуђеним просторијама на грађевинском и архитектонском, понекад и на медицинском факултету. Организовани су и испити за студенте, дијељене дипломе које су имале једнаку вриједност као и оне до рата.

Професор Салчић је тада добио позив да дође за наставника на чешком Техничком универзитету у Прагу, а ускоро након тога и с далеког Новог Зеланда, са реномираног универзитета у Окланду. Тамо је прешао пут кроз низ академских степеница да би за десетак година постао професор, што је изузетно и ријетко звање у новозеландском универзитетском систему, и, ево, члан најпрестижније научне установе, која је далеке 1857. утемељена као посестрима лондонске краљевске академије наука.

Са Интернет сајта Српска армија http://srpskaarmijasrbskaarmi- ja.wordpress.com/2008/10/01/prvi-srbin-akademik-u-novom-zelandu-pro-sledio-sava vidanovic/

Извор: Часопис Друштва „Свети Сава“ БРАТСТВО XV, Београд, 2011, ЧИГОЈА штамп

Одабрао о обрадио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. Војислав Ананић

    5.

    Нова емиграција

    Јачи или слабији прилив нових досељеника из Југославије трајао је читавом другом половином прошлог века. Нарочито када су, почетком шездесетих година, власти у Југославији почеле да омогућавају појединцима да одлазе на, како се то тада звало, „привремени рад у иностранство“, који је могао трајати годинама или деценијама, а у мноштву случајева и до краја живота. За све то време, комунистичка власт је зазирала од „непријатељски расположене емиграције“ више него од осталих спољашњих или унутрашњих непријатеља. Самим тим и подела у српској дијаспори, с једне стране на националисте, а са друге на праве или такозване сараднике комунизма, постајала је временом све оштрија. Нетрпељивост и неповерење су расли пропорционално са политичким поделама.
    На иницијативу и уз подршку дипломатских представништава Социјалистичке федеративне републике Југославије, конзулата и амбасаде, за такозвану „економску емиграцију“ почетком седамдесетих година у Аустралији се оснивају југословенски клубови, од којих су међу најпознатијима били „Југал“ и „Југоетник“ у Сиднеју, као и у другим градовима. Њима су били привржени углавном новодошли из тога времена, који су сматрали да ће се, чим стекну извесни иметак, вратити својим огњиштима. Замерање са режимом у земљи им ни у ком случају није ишло у корист.
    С друге стране, одређени број тих новијих досељеника, који су хтели да изразе своје неслагање са комунизмом или да нагласе да се овде налазе првенствено из политичких, а не економских, или неких других разлога, такође почињу зе себе да користе назив „емигранти“, мада у правом смислу речи они то нису били, јер нису били никакве избеглице, већ су долазили са уредним пасошем и визом из своје земље.
    Током друге половине прошлог века између новијих и старијих досељеника постојале су разлике у начину размишљања, култури и схватањима, које можда, саме по себи, не би биле пресудне. Међутим, заједно са политичким мимоилажењима и клупско-партијским менталитетом, оне су временом све више потврђивале и продубљивале јаз и политичку поделу у српској заједници.
    Претерани страх од неистомишљеника и политичких непријатеља рађао је и међусобно неповерење међу члановима исте организације или црквене општине. За многе од њих, а нарочито црквене општине бивше Слободне цркве, чак и сами одласци у Југославију под комунизмом, могли су се сматрати за неопростиви грех: „На предлог српских верских и националних организација, управни одбор је решио да сваки онај члан наше црквене општине, који иде у комунистичке земље два или више пута, а без разлога, има одмах да поднесе оставку на чланство црквене општине. Уколико исти то не уради, управа ће га брисати из чланства!“ – каже се у једном саопштењу. Овакви искључиви ставови су нарочито представљали непремостиву препреку између старих и нових досељеника.
    Може се рећи да је таква ситуација доприносила подељености и непрестаном, готово ирационалном, страху од некаквих непријатељских агената који би се могли увући у њихове редове и евентуално преузети контролу њихових организација и друштава, и на једној и на другој страни српских подела. Неповерљивост и недостатак организације су стварали врло повољну климу за личне и политичке интриге које су разорно деловале на српску заједницу у дијаспори.
    У новије време, када је постало сувише очигледно да емиграција не игра никакву значајнију улогу у решавању битних историјских питања на српској сцени, почела је да се јавља опасност да она, животарећи у дебелој сенци важних догађаја и будући на очигледној маргини српске и светске стварности, почне да служи сама себи за циљ. Уосталом, емиграцију тако доживљавају многи у матици, чему је, по нашем мишљењу, узрок не толико у себичности емиграције, колико у нашој општој неорганизованости, политичкој незрелости и подељености, као и у недостатку дугорочнијег плана који би имао неког смисла и реалне основе.
    Почетком новог миленијума, у доба политичких и стратешких промена у свету када, након толико деценија, објективно постоји највећа шанса за њен утицај, пада у очи да емиграција, као таква, на српској сцени све више губи свој национални и политички смисао и циљ. Бивши четници, љотићевци и други национални борци из половине прошлог века су се већином преселили на онај свет, а њихове националне организације и клубови се или гасе или губе свој идеолошки смисао. Међу овима још остају понеке, као Српска народна одбрана, која се држи своје идеје водиље. Остале се или гасе, или се све више претварају у пословне клубове и кафане, где чисто економски фактор постаје много пресуднији од политичког или националног.
    Утицај емиграције слаби и у црквеним круговима Српске право¬славне цркве у свету. Док српска држава преко свог новооснованог Министарства за дијаспору покушава да учини нешто на том плану, Српска православна црква, то јест, да тако кажемо њен административни део, као да је покушавала да одгурне од себе одговорност за мисију и пастирску бригу о свом расејаном стаду. У црквеним круговима до данас нисмо видели неки значајнији план или рад на пољу исељеништва и дијаспоре. Стихијски и кампањски рад, потпуни недостатак систематског плана, препуштање случају или другима да решавају нашу судбину, ограничени су једино држањем традиције код нашег народа у дијаспори, што код простих води у фолклор, а код мислећих у фантастичне теорије о старости и пореклу српства.

    При¬ре¬дио Душан Зупан

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XII, Бeoград, 2008.