Срби у Шведској

14. априла 2014.

коментара: 0

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је прилог о Србима у Шведској, заснован на текстовима који су излазили у часописима “Братство” и “Дијаспора”.

Ову слику — мозаик кратких информација и прича о историји, положају и размишљању Срба у Шведској Братство„ са захвалношћу дугује “Дијаспори„ часопису што излази у тој далекој земљи и његовом оснивачу и уреднику господину Аци Драгићевићу. Он је радио као професионални радио репортер у Чапљини, Мостару и Невесињу, био дописник “Ослобођења„ и програма Радио-Сарајева. Данас живи и ради у Шведској где је основао тај двојезични шведско-српски часопис за културу, у којем има и информација и практичних савета за наше људе, и вести из Матице, и разних иницијатива које се тичу свих Срба у дијаспори, и свих других који су заинтересовани за наше људе, њихове проблеме и начин живота у туђини.

У ово време Интернета и брзих и свестраних информација није чудо што часопис има и свој истоимени двојезични сајт на којем се налази исцрпан избор текстова који привлаче пажњу посетилаца.

Уредништво Братства „ је желело да избором текстова и сликом цркве Свети Сава „у Стокхолму пружи читаоцима само ону прву информацију о Србима у Шведској, за остало упућујемо читаоце на Интернет презентацију www.dijaspora.nu.

Шведска као домовина

Ацо Драгићевић (“Дијаспора„, јануар-фебруар 1998, бр. 1)                          

Становништво бивших југословенских република, Србије, Црне Горе, Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и Македоније слови за најрасељеније међу расијаним народима. Према неким процјенама, прије избијања југословенске кризе, у дијаспори је живјела скоро половина од укупног становништва друге Југославије. Најбројнија је српска и хрватска емиграција, док Црногораца и Македонаца живи у печалби, посебно у прекоморским земљама, више него у Црној Гори и Македонији.

Разлози покретања са родне груде су различити, док се најчешће сажимају у ону добро знану “трбухом за крухом”. Немирни простори Балкана, такође, често су покретали људе и народе, као и за последњег грађанског рата, када је, илустрације ради, сваки други становник из некадашње централне југословенске републике Босне и Херцеговине постао избјеглица или расељено лице. Вјероватно, данас, нема земље на свијету у којој не живе некадашњи становници некадашњих репубика а данас суверених држава Србије и Црне Горе (које су задржале име Југославија), Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније.

Савјет Европе 1991. године објавио је податак да је у Шведској живјело, тад 41.053 грађанина са пасошем СФРЈ. У то вријеме, према истом извору, у овој скандинавској земљи живјело је више од 20.000 становника бивше Југославије који су примили шведско држављанство. Шведски социолог Сел Магнусон тврдио је осамдесетих година у магазину “Интервју„ (Београд) да су у југословенској колонији у Шведској најбројнији Срби (40%) и Хрвати (20%). Хенри Бак, анализирајући својевремено састав више од 140 југословенских клубова, изнио је податак да су 40% њихови чланови Срби. Уз констатацију да се подаци шведског Државног завода за усељеничка питања и Европског савјета битно не разликују, око 70.000 усељеника почетком деведесетих година, треба рећи да званична шведска статисика не прати националну припадност. С тим у вези податке о националној припадности треба примити као резултат личног истраживања појединаца који могу, али не морају бити поуздани. Ово тим прије ако се зна да велик број појединаца из сваког националног корпуса нема постојан контакт, односно чланство у организацијама из земаља поријекла а које су регистроване и дјелују у Шведској.

Из завичајног пртљага на изложбу у Светосавском центру у Стокхолму, крајем 1997. године, Херцеговци који живе у овом граду организовали су изложбу етнографских предмета које су у завичајном пртљагу донели собом из старог краја. На изложби се тако, поред осталог, нашло бурило за воду, штап за млаћење млека чак и торба у којој чобани у Херцеговини носе храну. Торбу која је стара скоро један век у Шведску је донела Јока Брстина (93) вероватно најстарија особа међу избеглицама у овој земљи. Саставни део изложбе били су и цртежи са мотивима из Херцеговине а чији су аутори Момо Капор и Бранко Кокољ. Светосавски центар је био место где су Херцеговци оганизовали  и посело. Надам се да ће оваквих и сличних манифестација бити и више и чешће. Да ли ће се неки од изложених експоната са изложбе о Херцеговини у Стокхолму наћи у будућем музеју Срба у Шведској, потврдиће време.

Долазак Југословена у ову земљу везан је за Други свјетски рат. Наиме, заробљеници из Југославије депортовани су у Норвешку гдје је било више логора. Ријетки преживјели из тих логора остали су живјети у некој од скандинавских земаља. Послије ратних заробљеника овдје су стизали политички емигранти који нису прихватали југословенски тоталитарни комунистички систем власти. У то вријеме, раних педесетих година, у Шведској је живјело око стотинак Југословена. Њихов масовнији долазак везан је, пак, за шездесете године и економску миграцију. У десетљећу 1960 – 1970 у Шведску је стигло око 10.000 радника, истиче у књизи “Сви Срби света„ добар познавалац југословенске емиграције публициста Марко Лопушина. Југословени су у то вријеме, не рачунајући усељенике из нордијских земаља били, уз Њемце и Италијане, најмасовнија усељеничка група, тврди социолог Оке Ек у књизи Аспекти усељавања Југословена у Шведску.

Данас у Шведској, према подацима Државног завода за статистику са којима располаже Дијаспора, живи око 160.000 становника из бивше Југославије. Најбројнија је усељеничка колонија данашње Југославије (Србија и Црна Гора) са око 100.000 становника. Нови талас усељеника јавио се након распада друге Југославије. Шведска је у годинама рата пружила уточиште за 78.361 лице са простора бивше Југославије. У то вријеме статистички извјештаји откривају, уз масовнији долазак усељеника, још један карактеристичан показатељ — прихватање шведског држављанства. У времену од 1986. до 1990. Године просјечно 1.100 усељеника из Југославије прихватало је шведско држављанство. Међутим, током петогодишње кризе у земљи поријекла 28.028 њених грађана (просјечно 5.600 годишње) постали су нови Швеђани. Снове али и реалност живота некадашњих радника на привременом раду ће осјетити и у снажну пјесму преточити пјесник Урош Степанов Рош чија се поезија рађа овдје, на лицу мјеста, и пјева о радостима и тугама туђине:

“На привременом раду

привремени људи

привремено живе

само су дугови и бол

који отплаћују

стални„.

Шведско држављанство прихватали су стари усељеници који дуго живе у овој земљи, јер — према шведском Закону о држављанству кључни услов за натурализацију је да “лице у тренутку подношења захтјева има домицил у Шведској 5 година„. У наредном статистичком прегледу вјероватно ће се подаци о броју усељеника са простора бивше Југославије мијењати, поготово након одлуке шведске владе да стимулише повратак у земљу поријекла.

Друга генерација Срба у Шведској 

Срби данас живе у стотинак земаља на свим континентима. И то је једини поуздан податак. Колико је развејаних по белом свету — то, како изгледа, никад нико неће сазнати. У недавном покушају да се изврши попис Срба у расејању (реч је о исељеницима из Србије и Црне Горе), дошло се до бројке од 400 хиљада исељеника. Што се тиче Шведске, земље у којој се поклања велика пажња статистичким подацима, није тешко сазнати колико је и(у)сељеника, илустрације ради, стигло из Југославије. Статистика у овој земљи усељеника, међутим, прати по земљи порекла, а не по националној припадности. У овдашњој литератури која се бави усељеницима, могу се наћи процене шведских социолога — од укуног броја усељеника из Југославије 40% су Срби.

Статистички подаци говоре да у Шведској живи око 200 хиљада усељеника из друге Југославије. Неопходна су темељитија истраживања да би се утврдила тачна година када су припадници српског народа стигли у ову скандинавску земљу. Судећи по релевантним статистичким подацима, у Шведској данас живи десетак шездесетогодишњака из Југославије који припадају другој генерацији усељеника. Овај податак отвара питање: Колико генерација усељеника српског порекла живи данас у Шведској? Три или више!? Ако се определимо за шездесете године минулог века, као године масовнијег досељавања наших људи, онда се може рећи да већ стасава трећа генерација усељеника, старосне доби између десет и петнаест година.

Просечан представник друге генерације, међутим, има гимназијско образовање, радије комуницира на шведском него на матерњем језику, тек се запослио или тражи посао, радо одлази на концерте певача народне или забавне музике из отаџбине када гостују овде, али не и у српске клубове, друштва и удружења. Старији припадници друге генерације, они у старосној доби између 25 и 30 година, а таквих је десетак хиљада у Шведској, већ су кренули у свет бизниса. Најуспешнији међу њима су Горан Мирковић, који има ланац продавница компјутера и компјутерске опреме или Зоран Секулић, који се бави бизнисом у свету мобилних телефона.

Академски образовани млади људи српског порекла у Шведској говоре три-четири светска језика и поседују знања која могу бити од користи другим људима. Један број њих почео је успешно да се бави науком — као лекар Светлана Лаић, која се бави истраживањем на Каролиншком институту. Њен пројекат стипендира држава са сто хиљада круна. Ту је и Велимир Нинковић, који је на Универзитету у Упсали, једном од најстаријих универзитета на свету, одбранио докторски рад. На постдиломским студијама су историчар Душан Топаловић и електроничар Александар Филиповски. Стасали су и први књижевници друге генерације: Данијел Павлица скренуо је пажњу на себе већ првом књигом, а Ђорђе Жарковић успешним преводима неколико дела српских аутора.

Међу припадницима друге генерације уочљива је жеља за чвршћом везом са отаџбином својих родитеља. Према једном истраживању које је обављено међу младима, илустрације ради, сваки од тридесет испитаника жели да зна матерњи језик и одржава везу са културом народа којем припада. Према резултатима анкете који су били основа за утврђивање концепције часописа “Дијаспора„, интересовање за сва питања која се тичу српске културе исказало је 35% испитаника. Затим је следило интересовање за књижевност (30%), религију (15%), историју (12%) и спорт (8%).

Они који су посрнули, а припадају и првој и другој генерацији и(у)сељеника, често су на страницама дневне штампе.

Шведско-српски речник на глобалној мрежи

Електронско издање шведско-српског речника објављено је у издању шведског Завода за развој школства на глобалној мрежи. Шведско-српски речник објављен је на адреси http://lexin2.nada.kth.se/lexin/ и омогућује посетиоцима двосмерно кориштење-праћење са шведског на српски али и са српског на шведски језик. На глобалној мрежи, иначе, објављено је он-лине 11 рјечника а међу њима, уз српски, и речници за друге јужнословенске језике.

Српски писци на шведском језику

Која дела и који српски писци се могу прочитати на шведском језику?

То је питање које често постављају усељеници српског порекла у овој земљи. Један од разлога је то да, читајући дела која су већ прочитали, овог пута на шведском, продубљују познавање језика земље у којој живе. Наравно, није без значаја ни то да се на овај начин одржава веза са културом којој се изворно припада. “Дијаспора” се од почетка одлучила да пише о књигама српских писаца на шведском језику. Настојимо да региструјемо појављивање нових дела наших аутора на шведском, али исто тако да трагамо за старим преводима.

Тако је већ у првом броју часопис подсетио на то да се на шведском језику налазе антологијске приче срских класика: Лазе Лазаревића, Стјепана Митрова Љубише, Јанка Веселиновића, Симе Матавуља. Лист је писао и о преводу Горског вијенца на шведски језик и његовом репринт издању. Да подсетимо, шведски језик био је међу прва четири страна језика на којем се појавио Горски вијенац. Било је то у оквиру обележавања стогодишњице рођења владике Рада.

Настојећи да будемо у служби популаризације књиге и да стојимо на услузи љубитељу добре књиге, публикујемо резултате, слободно можемо рећи, истраживања о присуству књига српских аутора на шведском језику. Наше интересовање за ову тему показало је, треба то истаћи, да су шведски слависти врсни познаваоци српске књижевности. Потврда за ову тврдњу налази се у чињеници да је шест од десет најзначајнијих прозних дела српских писаца која су публикована у последњих стотину година објављено на шведском језику: Дервиш и смрт (Дервисхен оцх доден), Сеобе (Вандрингар), Хазарски речник (Казариск уппслагсбок), Проклета авлија (Хелвететс форглрд), На Дрини ћуприја (Брон овер Дрина), Гробница за Бориса Давидовича (Ен грав фор Борис Давидовитј).

Не заслужује само овај податак истицање. У мају 2003. Године било је више од 80 дела 60 српских аутора на шведском језику. Један број дела, посебно Иве Андрића и Данила Киша, али и два романа Звонимира Поповића, доживео је више издања, али и специјална издања за читаоце са оштећеним видом.

Интересовање за српску књижевност у Шведској не престаје. У мају је из штампе изашла Тишмина збирка поезије, а у том месецу у штампу је ушла једна од књига Борислава Пекића, који се у преводу Ђорђа Жарковића појављује на шведском језику.

У припреми базе података о српским писцима на шведском језику користили смо два поуздана извора: ЛИБРИС, који опслужује универзитетске библиотеке у Шведској, те БУРК, који опслужује народне и градске библиотеке у овој земљи. Наравно, користили смо и дневну штампу у Шведској, као и старе бројеве “Дијаспоре”, на чијим страницама су објављиване вести о новим књигама српских аутора на шведском. Тако добијене податке часопис је проконтролисао у размени писама са славистима који данас живе и раде у Шведској.“Дијаспора” је (на шведском језику) први пут објавила већи број радова српских аутора. За ову базу података, међутим, издвојили смо њих неколико — Дангу Радоја Домановића, Песму о Христу Јована Дучића, романсирану биографију Марка Миљанова са више примера из његове књиге Примјери чојства и јунаштва, Камену успаванку Стевана Раичковића, Преглед српске културе у последњих стотину година Драгана Лакићевића.

У овом часопису, на шведском језику, читалац је имао прилику да прочита прилог о писмености код Срба и њиховом првом буквару. Аутор је познати слависта Маргарета Атиос Сохлман. “Први српски буквар” вреднован је на шведском језику, што је изузетно значајно. Ово тим пре што се и у отаџбини о овој књизи, за коју се сазнало тек пре непуних стотину година, мало пише и говори. У време штампања Буквара инока Саве (16. век) мало је која европска земља и култура располагала сличном књигом. За ову књигу нису знали Вук Стефановић Караџић, а ни Саво Мркаљ. Прилози српских аутора који су објавqени у “Дијаспори”, а укључени су у ову базу података, те прилог о Првом српском буквару објављени су и у електронском издању часописа.У своју базу података укључили смо и два шведска писца српског порекла — Звонимира Поповића и Данијела Павлицу, као и изванредно аутобиографско дело Николе Тесле Моја открића (Mina uppfiningar). Два Поповићева романа — Тамни вилајет (Morkiriket) И Багрем мирише (Akacin viskar), доживела су по два издања. Поповићев роман “Тамни вилајет” објављен је код издавача “ПаРо” из Земуна на српском језику у преводу Драгославе Лазић-Савић (Гетеборг). Багрем мирише изашао је и на данском (Akacien hvisker) код издавача “РР” у преводу Јете Францен. Књига Данила Павлице Прва година или слике из школске учионице (Forsta lret) екранизована је и доживела је више издања на СТВ.

Владика Николај је цвет мученичке Србије

Под јурисдикцијом Српске православне цркве и Његове светости патријарха Павла налази се један број православних Швеђана. У шведским православним храмовима богослужења се врше на шведском језику а истоветна су са богослужењима у српским православним храмовима. Код Бороса у месту Бредаред, на југу Шведске, постоји православни манастир Света Тројица (Хелига Треенигхетенс Клостер). Настојатељ је Швеђанин игуман Доротеј (Форснер) који је као млад монах провео седам година у манастирима Каона и Лелић у Србији. Игуман Доротеј данас течно говори српски и има веома леп ћирилични рукопис, преводи православне богослужбене текстове на шведски и бави се и уметничким дуборезом. О времену проведеном у Србији и о владики Николају као светитељу, отац Доротеј је у изјави за “Дијаспору” рекао:

— Србија је добра земља која је натопљена мученичком крвљу. Из те земље изникло је стабло. На том стаблу народном постоји више цветова као Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви, Василије Острошки и још многи а у последња времена је изникао нови цвет — а то је владика Николај. Не може слуга много рећи о господару. Ми смо деца владике Николаја и ми треба да примамо оно што је он проповедао.

У Лелићу сам провео две године. За те две године, многа сам чуда доживео и видео боравећи уз мошти владике Николаја.

Једно дете зачело се ван материце. Лекари у Ваљеву су рекли да се мора обавити абортус. Мајка је дошла у Лелић и ми смо, на њену молбу, прочитали исцјелитељску молитву код моштију. Мајка је донела на овај свет дечака који је добио име Никола и данас је пошао у основну школу. Или једно друго чудо. Једна породица у Лелићу седам година није имала деце. Код моштију светог Николаја чудотворца прочитана је молитва за родитеље који немају децу. И тачно на тај дан кад је читана молитва из Требника догодило се зачеће. То дете се, исто тако, зове Никола и данас има 6 година.

Фонд Рајко и Мај Ђермановић

У Шведској, последњом вољом Рајка Ђермановића и његове супруге Мај, 1977. године утемељен је фонд који данас располаже са преко два милиона круна а намењен је за стипендирање студената српског порекла.

Студенте пореклом из бивше Југославије који се желе усавршавати у Шведској — у овој земљи чека два милиона круна на које могу рачунати. Средства су обезбедили Рајко и Мај Ђермановић. Приоритет приликом доделе стипендије имају студенти српског порекла а који потичу са Баније из Лике и са Кордуна. Према последњој вољи Ђермановића на другом су мјесту такође Срби из других крајева Југославије и на трећем месту студенти из других народа. Молбе се предају Српској академији наука и уметности у Београду а коначну одлуку о додели стипендије доноси Шведска академија наука. До данас из овог фонда који је утемељен далеке 1977. године није искориштена ни једна круна.

До “Дијаспоре” је пре неколико месеци стигла сувопарна информација како “у Шведској постоји фонд Ђермановић за стипендирање студената из Југославије„ и да “фонд располаже огромном сумом новца”. И наравно сугестија да то истражимо. У радну бележницу уписали смо презиме Ђемановић, наравно, са знаком питања. Подсетило је то на новинарски задатак од скоро пре три деценије, када је требало припремити биографију Херцеговца Ивана Шћепића. Тада се уз име и презиме располагало и годином рођења човека. У канцеларији матичара, код свештеника, у селима где се претпостављало да је Шћепић живео, међутим, добивао се исти одговор; “то је као да тражите иглу у пласту сијена” (презимена Шћепић скоро један век нема у Херцеговини). Да ли ће у примеру Ђемановић бити тражење игле у пласту сена?

Наду да ћемо успети давала нам је наша репортажа “Соба без књига слична је тијелу без душе” која је објављена у једном од првих бројева “Дијаспоре” а у којој је заљубљеник у књиге Неђељко Радановић испричао како је читајући књигу о свом родном селу, овдје у Шведској, сазнао да ту живи и његов некадашњи комшија. Пронашао га је за тридесетак секунди — колико је трајао разговор са службом информација. Уместо служби информација, јавили смо се Пореској управи, објаснили о чему се ради и шта тражимо. У бази података о становништву, нажалост, нисмо пронашли ни једно презиме Ђемановић. Љубазна службеница питала нас је и за презимена која би могла асоцирати на Ђемановић. Безуспешно. На крају саветовала нас је да се обратимо градском архиву у Стокхолму, оделењу за становништво. И гле чуда. Уместо Ђемановића пронашли смо основне податке о Рајку Ђермановићу: Рођен 23. новембра 1898. године (Југoславија), умро 6. јуна 1991. године, удовац од 18. јануара 1985. године. Последња адреса на којој је живео, Парк јоргована број 1 (Surenparken 1, 133 35 Saltsöbaden) на периферији Стокхолма — заправо је Старачки дом. Од службенице Екберг добили само контакт телефон Старачког дома и матични број покојног Рајка Ђермановића.

Ускоро јавили смо се Старачком дому, предочили податке које смо добили у Градском архиву Стокхолма и изразили молбу да нам се помогне. Претпостављали смо да је господин Ђермановић, уколико је тачан податак да постоји фонд, то објаснио у свом тестаменту. И ту у Старачком дому наишли смо на разумевање али и објашњење да ћемо морати дуже чекати тражене податке — али ће стићи на адресу часописа коју смо оставили на рецепцији Старачког дома. Биће то, рекоше нам, после годишњих одмора. И било је тако. У обећаном писму из Старачког дома, у тестаменту Ђермановића, заиста, пише како је њихова последња воља да се утемељи “Фонд Рајко и Мај Ђермановић”. Одредили су и његова правила и задужили извршиоце. У тестаменту пише како ће се “средства превасходно употребљавати за специјализацију југословенских држављана, мушкараца и жена који долазе у Шведску на предлог Југословенске академије наука и уметности у Загребу или Српске академије наука у Београду.

Приликом избора стипендиста примењиваће се следећи критерији:

1. Срби из крајева у Југославији познати као Банија, Кордун И Лика,

2. Срби из осталих делова Југославије,

3. Остали држављани Југославије.

Упоредо са чекањем тестамента наставили смо прикупљати податке за комплетирање биографије Рајка Ђермановића. Кључни податак стиже од Марка Милуновића који нам је рекао да је Ђермановић био дипломата ФНРЈ и да се разишао са комунистима. Претпоставка да се, можда, бивши дипломата јавио као аутор књиге о Југославији показала се тачном. У Либрису — бази података о свим књигама које се налазе у шведским библиотекама проналазимо међу ауторима Рајка Ђермановића и његову књигу Судбински пут Југославије (Jugoslaviens ödesväg). Ђермановић је рођен у Загребу, завршио је правни факултет на универзитетима у Загребу и Паризу, а у Паризу је докторирао 1927. године. Имао је адвокатску канцеларију у Београду и био је генерални секретар Самосталне демократске странке. Једна је од кључних личности демократске опозиције краљевој диктатури између два светска рата. Други светски рат провео је у концентрационим логорима у Немачкој. Након ослобођења долази у Београд и прихвата се да ради у дипломатији нове Југославије. Био је социјал-демократа по убеђењу, никад није био комуниста мада је био њихов амбасадор у Норвешкој, Бразилу, Канади, Данској и Шведској. Након случаја Ђилас одбија да ради у дипломатији и понуђено мјесто амбасадора у Јапану. Затражио је и добио политички азил у Шведској. Говорио је пет светских језика. Радио је као професор на Универзитету у Стокхолму.

Ђермановићи су тестамент написали 1977. године. У неколико наврата враћали су се документу који је објашњавао њихову последњу вољу и допуњавали га. За читаоце “Дијаспоре” и ширу јавност може бити занимљива прича о фамилијарној колекцији уметничких дела познатих српских сликара Милуновића, Аралице, Лубарде и других. О томе ћемо, вероватно, писати у неком од наредних бројева “Дијаспоре”.

Није ово било, ипак, “тражење игле у пласту сијена”. Није захваљујући нашој упорности, ангажовању великог броја сарадника и читалаца “Дијаспоре”, али и спремности шведских службеника да нам изађу у сусрет. Уколико нису могли пружити податак који смо тражили, савјетовали су нас на која врата требамо покуцати. Управо томе захваљујући успели смо пронаћи две фотографије блаженопочившег добротвора Рајка Ђермановића.

Узгред и животна прича о Ивану Шћепићу с почетка репортаже није остала неразјашњена. Истина требало је потрошити десетоструко више времена и новца него у припреми ове репортаже.

Сматрамо вредним обелодавање чињенице да постоји “Фонд Рајко и Мај Ђермановић”.  Ништа мање није вредан и податак о књизи Рајка Ђермановића. Одређујући јој пророчански наслов Кобни пут Југославије аутор се упустио у анализу тоталитарног комунистиког система владавине и слутио његов кобан крај у земљи чијим народима “никад није пружена правична шанса да створе демократију” како је Ђермановић записао у књизи. То што Југославија па и неке институције које се спомињу у последњој вољи Ђермановића не постоје, ни у ком случају не значи да се средства Фонда не могу користити. Заинтересовани студенти за специјализацију у Шведској, уз помоћ средстава из “Фонда Рајко и Мај Ђермановић”, треба да се обрате Српској академији наука и уметности у Београду. Коначну одлуку о избору стипендиста, да поновимо, доноси Академија наука Шведске.

Интервју: Лисбет Валин, Шеф рачуноводства Краљевске академије наука у Стокхолму говори за Дијаспору о фонду “Рајко и Мај Ђермановић”

Нема специјалних услова за добијаwе стипендије

Из Ђермановићевог фонда је додијељиво пола милиона круна.

Дијаспора: Које услове студенти треба да испуњавају да би конкурисали за средства из Фонда Рајко и Мај Ђермановић?

Лисбет Валин: Услови проистичу из тестамента. Сврха фонда је да подржи научну размјену између Шведске и Југославије. Принос фонда ће се превасходно користити за додјелу стипендија за научни рад или специјализацију југословенских држављана, мушкарацаи жена који долазе у Шведску на приједлог Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу или Српске академије наука у Београду. Приликом избора стипендиста примјењивати ће се сљедећи редослијед приоритета:

1. Срби из крајева у Југославији познатих као Банија, Кордун и Лика,

2. Срби из осталих дијелова Југославије,

3. Остали држављани Југославије,

4. Горе споменути редослијед може се мимоићи ако Краљевска академија лично познаје кандидата из Југославије и сматра да његови или њени запажени успјеси оправдавају давање првенства приликом додјеле стипендије.

Дијаспора: За које се научне области може тражити стипендија?

Лисбет Валин: Колико се из тестамента да сагледати, не постављају се никакви додатни услови у погледу научних квалификација. Тестаментом се не прописују никакве посебне научне области.

Дијаспора: Да ли се стипендије дијеле из главнице или од камата?

Лисбет Валин: Додјељива средства чини збир камата и других приноса, умањен за износ трошкова управљања фондом — 90% док се 10% сваке године издваја за капитал.

Дијаспора: Колико стипендија годишње се може подјелити?

Лисбет Валин: Не постоји тачно одређен број стипендија које се дају сваке године.

Дијаспора: Колика је просјечна стипендија данас у Шведској и с тим у вези колика се стиендија може очекивати из фонда Ђермановић (износ на годишњем нивоу)?

Лисбет Валин: Ја, нажалост, не могу да одговорим на то питање. Вриједност стипендија које ми додијељујемо много варира од стипендије до стипендије и мислим да је то свугдје случај. Кад је Ђермановићев фонд у питању, могу рећи да је капитал фондације (укњижена вриједност) 2 229 808 круна. Од тога: Нужни капитал (који није додељив) износи 1 712 936 круна. Слободни капитал односно онај дио из којег се додјељују стипендије износи 516 872 круна. Толико новца се накупило зато што већ више година није било додјеле стипендија. Ако се рачуна с годишњим приносом од 3%, прилив додјељивих средстава у фонд би износио око 60.000 круна годишње. На темељу садашњег стања би се дало закључити да би се из фонда сваке године могле додјељивати велике суме новца, али то није тачно.

Припремио: Ацо Драгићевић

(Прилози објављени у “Дијаспори” бр. 46 и 47-48)

У прелепом делу Стокхолма, у непосредној близини чувеног Глибена, налази се храм посвешћен Светом Сави. Црква је освећена 4. Фебруара 1990. године. Парохија Свети Сава, у оквиру које данас делује истоимени културни и духовни центар и Културно друштво “Растко”, основана је 15. јуна 1973. године. Фотографија је са дописнице коју је издао часопис “Дијаспора”, с благословом Његовог Преосвештенства епископа Британско-скандинавског Г. Доситеја.

Снимио Ацо Драгићевић, Стокхолм, о Савиндану 2006. године

Извор: Часопис Друштва “Свети Сава” БРАТСТВО X, Београд, 2006, ЧИГОЈА штампа

Одабрао и приредио: Војислав Ананић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.