Срби на Новом Зеланду

13. априла 2014.

коментара: 11

На Новом Зеланду живи око 5.000 наших грађана. Највише их је у Окланду и Велингтону, а мање у Крајстчерчу и Хамилтону. Срби су се, углавном појединачно, почели да досељавају на нови Зеланд већ крајем XIX века.

Међутим, у већем броју су дошли у ову земљу тек после Другог светског рата – од 1948. до 1952. године. Као расељена лица или политички емигранати. Ипак, највише Срба се доселило непосредно после избијања кризе и грађанског рата на простору претходне Југославије. Већином, то су били високо квалификовани и стручни радници, са солидним радним искуством, а често и са међународним референцама.

Наши исељеници у Окланду су 1992. године основали Југословенски космополитски клуб, који је касније променио назив у Српски клуб. Клуб је окупио стотинак породица и има неколико стотина чланова, углавном из редова старих и нових досељеника. Сви они активно раде и редовно посећују клупске просторије. Број чланова Клуба стално се повећава. Међу њима је ангажовано и више интелектуалаца и пословних људи.

Клуб има аматерски оркестар и отворен је сваке суботе. Редовно организује пригодна дружења и сусрете наших људи, а повремено и излете. Покушаји да се у Клубу покрену и друге активности, на пример организовање курсева енглеског језика, рачунарства и музике, нису имали одјека међу чланством и нису дали неке видније резултате.

Наши грађани на Новом Зеланду се приликом запошљавања суочавају са два главна проблема: недовољним познавањем енглеског језика и компликованим и децентрализованим системом признавања квалификација.

Признавање квалификација врше имиграционе власти и диплома не значи и аутоматско признавање квалификација код запошљавања. О томе, готово самостално, одлучује послодавац, или уз помоћ професионалних асоцијација, као што су, на пример, асоцијације лекара, адвоката и инжењера. Лекари, адвокати и просветни радници имају највише проблема приликом нострификације диплома и запошљавања у струци. Нови Зеланд у образовању не води мултиетничку политику, попут Аустралије. Неговање матерњег језика је препуштено етничкој заједници и завичајним организацијама, њиховим финансијским и организационим способностима. Имајући у виду чињеницу да на Новом Зеланду живи велики број наших незапослених наставника, допунску наставу на матерњем језику би било могуће успешно организовати, уз релативно малу финансијску подршку родитеља.

Међутим, родитељи, суочени са егзистенцијалним проблемима и жељом да деца што пре науче енглески језик и уклопе се у постојећи систем школа, за сада показују мало интересовања за учење матерњег језика. Ипак, у просторијама Српског клуба деци је омогућено да уче свој језик и да похађају Српску школу „Свети Сава“.

На Нови Зеланд су исељени многи наши сликари, музичари, режисери, глумци. То је прилика нашој заједници да у овој земљи организује садржајнији и богатији културни живот. Међутим, још су ретки концерти, сликарске изложбе, позоришне представе, а ако их и има, обично су слабо посећене.

Уметници, недовољно подржани од своје заједнице, полако и мукотрпно, са различитим успехом, настоје да стекну афирмацију у широј културној јавности ове земље.

У Окланду, у организацији Српског клуба, Српски радио-час емитује један сат програма недељно на српском језику. у Велингтону сваке друге недеље се емитује 45 минута радио програма и двомесечно, мада нередовно, излази лист на српском језику. Усрпској заједници у Окланду, која има око 3.000 чланова, 1996. године основан је Српски фудбалски клуб. Он је, само након три месеца играња, постао финалиста аматерског фудбалског првенства у овом граду.

На Новом Зеланду постоје две српске православне цркве: у Велингтону и Окланду.

(Славко Вејиновић:  Срби у дијаспори у прошлости и садашњости,  Нови Сад, 1999)

ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА „СВЕТИ САВА“, ВЕЛИНГТОН, НОВИ ЗЕЛАНД

Нови Зеланд је држава коју сачињавају два велика острва: Јужно и Северно острво, са главним градом Велингтоном.

Први становници новог Зеланда су Маори. Eнглези су на новом Зеланду почели стварати своје колоније тек почетком друге половине деветнаестог века, мада је на Новом Зеланду било трговаца из Европе и пре доласка Енглеза.

Један брод са досељеницима из Далмације приспео је 1890. године на Нови Зеланд. То су били углавном припадници римског исповедања вере, већином са далматинских острва, по занимању земљорадници. Они су се населили у северном Окланду, чија конфигурација земљишта подсећа на далматинско залеђе. Пре њих, на Новом Зеланду је било морнара из Аустроугарске, мећу којима и Словена, али се не може са сигурношћу рећи да ли је мећу њима било Срба.

КАКО СУ СРБИ НА НОВОМ ЗЕЛАНДУ ДОБИЛИ  ПРВОГ СВЕШТЕНИКА

По завршетку Другог светског рата, од 1948-1952. године, на Нови Зеланд је пристигао известан број расељених лица из европских логора, мећу којима је било и православних Срба.

Од доласка на тле Новог Зеланда, Срби из Велингтона и околине су се у почетку окупљали на молитву у руској цркви. Руски свештеник Алексеј Годјев, који је пре Другог светског рата живео у Југославији, радо их је примио, позивајући све Србе да се придруже браћи, православним Русима.

Патријарх српски Герман је био обавештен да на Новом Зеланду живи приличан број Срба православне вере, те је замолио Архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд, протојереја Петра Радоша, да га о томе извести како би, као надлежни Архијереј, предузео одређене мере ради организовања црквеног живота.

Архијерејски намесник је тада замолио Војина Халаса, човека који је пре свог пресељења у Перт, шеснаест година живео на Новом Зеланду, да лично извести патријарха Германа о стању наше ратне емиграције на Новом Зеланду, о броју досељених, међусобним односима и другим приликама и околностима у којима живе. у писму Патријарху, Халас наводи:                               „Сем два три изузетка, Срби су дошли на Нови Зеланд по свршетку рата. Укупан број одраслих мушкараца и жена износи нешто више од стотине. Мушкарци су већином ожењени странкињама, те чисто српских бракова једва да има десетак. Живећи већ две деценије ван наше народне средине многи су почели да се асимилирају. Томе је допринела и политика новозеландских имиграционих власти, које су нас, кад смо дошли на Нови Зеланд, растуриле на оба острва. Веће и отпорније националне групе,  са  бројнијом,  националном  свеснијом  интелигенцијом од наше, успеле су касније да се организују, док ми Срби у том погледу нисмо ништа учинили. Велика је сметња удруживању била неслога и међусобна нетрпељивост… Кад би се поставио свештеник на Новом Зеланду, исти би морао да се бори са многим потешкоћама. Што се тиче најподеснијег места где би свештеник могао да живи, сматрам да је Велингтон, што због његовог централног положаја, пошто су тамо најбоље могућности за упослење и зато што тамо живи највећа српска група на Новом Зеланду која се састоји од четрдесет одраслих лица.

„У  Велингтону имају своје цркве Руси и Грци, којих тамо има око три хиљаде, а исти имају и свог свештеника и недељну школу где их свештеник поучава грчки.

“Срби који живе у Велингтону посећују руску и грчку цркву. И грчки и руски свештеник повремено посећују и остала већа места  и  обављају  крштења  и  венчања  Срба  који  тамо живе. Сахране Срба који живе ван Велингтона обично врши англикански свештеник.“ На крају, Војин Халас закључује: „Нажалост, онај који сада нешто започне, имаће једну потешкоћу више. Осим што године више одлазе, одмичу, људи се све више асимилирају у средину где живе и раде, било на националном, било на верском пољу.“

Неоспорна је чињеница да је стање наше заједнице на Новом Зеланду било тешко: Срби су били дезоријентисани, без личности која би их окупила и ујединила, а уз све то и политички подељени.

Тако је идеја о оснивању црквене општине мећу Србима на Новом Зеланду постојала више од двадесет година. Мећутим, до конкретних корака за њено остваривање дошло је тек половином шездесетих. измећу осталог, срећна околност је била и та, што је почетком шездесетих година стигао Душан Куриџа, који је пре доласка на Нови Зеланд завршио монашку школу.

„Заузимањем извесног броја наших савеснијих људи, мећу којима је и свештенички кандидат г. Душан Куриџа“, каже архијерејски заменик протојереј Илија Булован, „коначно, 10. децембра 1967. године, основана је прва српска православна црквена општина у Велингтону, Нови Зеланд. надати се да ће нашој малој колонији онамо поћи за руком да сложним радом организују свој верски и црквени живот.“

Оснивање  је  спонтано  проистекло  из  састанка  православних Срба и Српкиња који је сазвао Акциони одбор, у просторијама Руске православне цркве у Велингтону, 10. децембра 1967. године. На захтев свих присутних састанак је једногласно претворен у оснивачку скупштину. Том приликом присутни су са задовољством усвојили предлог о оснивању Српске православне црквено-школске општине у Велингтону, Нови Зеланд. Скупштина је такоће, решила да умоли надлежне црквене власти да одобре избор првог црквеног одбора, као и да за првог пароха буде рукоположен Душан Куриџа. Пошто је о томе обавештен, патријарх Герман је усвојио овај предлог и наименовао привремено поверенство, кога су сачињавали: Владимир Раковић председник, Бранко (Бани) Грубјешић подпредседник, Ненад Перошевић секретар, Миливоје Петровић благајник и Милисав (Миша) Миловановић члан управе.

Пар месеци након оснивања црквене општине Велингтон, указала се прилика за куповину бивше католичке цркве са салом и две стамбене зграде, на једном од главних путева у градској четврти Ајленд Беј (Island Вау). После многих разговора и саветовања, на скупштини одржаној 4. фебруара 1968. године, одлучено је да се имање купи за $21,000 и да се новооснована црквена општина задужи. Зграде су изискивале поправку, а храм је требало преуредити.

Малобројна заједница се веома трудила да исплати имање и у ту сврху су слали молбе за помоћ свима за које су знали, а такоће и црквеним општинама у другим земљама, у Аустралији и Америци. Тако су и многе друге црквене општине и организације, макар и мањим износом, помогле отплату цркве.

По оснивању црквене општине и куповини имања избиле су и разне интриге и несугласице које су се шириле малобројном српском заједницом. Због тога црквени одбор на седници 10. јула 1968. године решава да се сазове састанак свих Срба и да се преко адвоката постојећа Правила црквене општине, одобрена од архијерејског намесника Петра Радоша, региструју код државних власти.

У свом обраћању и молби Патријарху  за потврду њихових избора, чланови Поверенства су изјавили: „Овим се свечано обавезујемо да ћемо ову своју новоосновану црквену општину помагати свим својим силама, морално и материјално, а тако и свештеника који нам буде постављен за пароха.“ У исто време чланови поверенства замолили су патријарха Германа да додели свој архијерејски благослов за рукополагање Душана Куриџе.

Међутим, постављало се питање ко ће обавити његово рукоположење? С тим у вези, протојереј Петар Радош, као архијерејски намесник, упутио је патријарху Герману телеграм:

„Подобност Куриџе за Тајну Свештенства установљена. Архиепископ  Сава,  (епископ  Руске  заграничне  цркве)  одбија  да рукоположи. Грчки епископ Дионисије сагласан да рукоположи Куриџу, чека Ваш званичан акт.“

Патријарх Герман је упутио писмо грчком епископу у Велингтону, Дионисију, са молбом да обави рукоположење Душана Куриџе у чин ђакона и потом презвитера, са задатком да преузме дужност пароха Српске православне парохије и црквено-школске општине Светог Саве у Велингтону, Нови Зеланд. Поводом Куриџиног рукоположења, у летопису цркве лазарице из Сиднеја, протојереј Илија Булован је записао да су Срби у Новом Зеланду коначно добили свог свештеника у лицу Душана Куриџе, рођеног 1913. године у Обровцу.

МИСИОНАРСКО ПОДРУЧЈЕ СВЕТИ  КРАЉ МИЛУТИН СРПСКИ, ОКЛАНД, НОВИ ЗЕЛАНД      

Почетком педесетих година прошлога века већина, ионако мале српске имиграције која је дошла на Нови Зеланд, нашла је уточиште у главном граду, Велингтону. Много мањи број Срба се настанио у Окланду и околини, тако да, у то време, услова за црквену општину није било. Повремена богослужења и требе од краја шездесетих година обављао је свештеник Душан Куриџа, а након њега свештеник Зоран Иванић, пароси из Велингтона.

Као последица рата у Југославији, деведесетих година прошлог века, стиже нови талас српске имиграције. Али, овога пута за већину је Окланд главно одредиште. Овај град има око 1,400.000 становника и налази се на северном делу Северног Острва. у последњих пар деценија Окланд постаје најразвијенији индустријски град на новом Зеланду, што је новим досељеницима омогућило лакше проналажење посла. Број српских породица које су се током деведесетих година доселиле на Нови Зеланд је тешко утврдити, али се сматра да се креће између 1500 и 2000. Од тог броја најмање 1000 породица се насељава у Окланд и његову околину.

Доласком новог таласа српске имиграције јавља се и потреба за оснивањем црквене заједнице, као и потреба за сталним свештеником. Иако је од самога почетка потреба за редовним богослужењима била заиста велика, ипак нису постојали реални услови за довођење сталног свештеника у Окланд. Бринући о свим вернима, епархија аустралијско-новозеландска шаље свештеника Петра Дамњановића са циљем да окупи и организује српски народ у Окланду и испита могућности за оснивање парохије. Након око два месеца боравка у Окланду, отац Петар је 24. априла 1995. године,  послао молбу за организовање мисионарске парохије. У свом допису он је доставио и списак парохијана од 46 породица.

Потом је, по благослову епископа луке, 29. априла 1995. године, одржана оснивачка скупштина, а благослов за оснивање мисионарске парохије „Свети краљ Милутин Српски“, која територијално обухвата Окланд и Хамилтон, удаљен око 150 киломатара јужно, епископ је упутио 6. јула 1995.

Други свештеник који је привремено опслуживао и наставио са организовањем српскога народа у Окланду је протојереј Милорад Лончар. У току његових боравака служене су Свете литургије у сестринским православним црквама, а најчешће у Руској и грчкој.

Први стални свештеник, Саша Радоичић, рукоположен је 14. августа 2000. године. Прва литургија новог пароха је била 1. октобра 2000. године , у сали англиканске цркве Св. Албанс, у центру Окланда. Ова сала се потом користила за редовна богослужења. у ту сврху је била префарбана и преуређена, додан је још један зид и тако направљен православни олтар.             На дужности пароха свештеник Саша Радоичић је остао до 9. децембра 2004. године, када га је, као привремени парох, заменио протосинђел Лазар (Царан).

Скупљање новца за куповину земљишта и изградњу храма, православни Срби Окланда су организовали тако, да свака породица према својим могућностима месечно издваја одређену своту новца на црквени банковни рачун. Земљиште за изградњу храма је купљено 2004. године, на индустријском терену, на адреси 91 хендерсон Вали пут у градској четврти Хендерсон. Плац на коме се налази и трособна кућа, има површину од 1309 квадратних метара. При куповини је постављено и прво поверенство, од следећих чланова: парох Саша Радоичић, Миладин Бошковић, Владимир Бојовић и Мита Миловановић.              

Током следећих неколико година радило се на отплати кредита, јер је део новца позајмљен од банке. Када се буду стекли услови, почеће се и са изградњом храма.

Један од значајнијих фактора, који утичу на живот и рад овог мисионарског подручја, јесте и чињеница да се многи Срби одсељавају из Окланда, и уопште са Новог Зеланда, одлазећи углавном за Аустралију, Америку и друге земље. Тако је на Новом Зеланду током 2005. године број Срба неколико пута мањи  него деведесетих година, због наставка миграције која траје до данас.

Из књиге Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци,    аутора Станимира Спасовића и Србољуба Милетића, Сиднеј, 2008.

СПЦ КУПИЛА ЦРКВУ НА  НОВОМ ЗЕЛАНДУ

Српска православна црква је на Новом Зеланду, у Окланду и Хамилтону, купила постојећу презбитеријанску цркву која ће бити нови српски храм посвећен Светом краљу Милутину, објављено је интернет сајту СПЦ.

Ово је друга српска црква на Новом Зеланду, а прву су пре 45 година у Велингтону купили Срби који су дошли на Нови Зеланд раних 50-их година 20. века и посветили је Светом Сави.

Ова најновија црква купљена је са благословом епископа аустралијско-новозеландског Иринеја, на радост многобројних српских православних верника који живе у Окланду и Хамилтону.

Колико је ово велики подухват садашње генерације Срба који живе на Новом Зеланду и њихове црквене општине, говори чињеница да је после 15 година постојања ове парохије купљена црква која ће трајно бити власништво СПЦ.

Црква је изграђена почетком прошлог века и налази се у централном делу Окланда, а прошле недеље у њој је већ служена прва света литургија, којој је присуствовао велики број верника, а потом је приређен и свечани ручак.

„Ово ће остати забележено као једно од најбројнијих окупљања Срба на Новом Зеланду”, истиче СПЦ. Свечаности су присуствовали свештеник Руске заграничне цркве отац Владимир и представници Презбитеријанске цркве. Том приликом уручене су захвалнице Руској, Презбитеријанској и Баптистичкој цркви на њиховом доприносу СПЦ.

Највише приложника за куповину храма било је са Новог Зеланда, али су донације стизале и из Аустралије, Америке и Србије.

  1. 18.  05. 2010.

извор: СРНА

ПРВИ СРБИН АКАДЕМИК  У НОВОМ ЗЕЛАНДУ САРАЈЛИЈА ПРОФ. ДР ЗОРАН САЛЧИЋ УШАО У КРУГ „ВЈЕЧНИХ“

(08. 09. 2008)

 

Вијест је стигла с Новог Зеланда: Професор Зоран Салчић (58), рођени Сарајлија, својевремено један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији, професор и декан сарајевског електротехничког факултета, данас професор компјутерских система на универзитету у Окланду, постао је први Србин члан Академије наука Новог Зеланда (Royal Society New Zealand).

Десило се то, заправо прије скоро годину дана, али је тек ових дана уприличена промоција. Скромна је то свечаност била: додјела академијиних обиљежја и упис у књигу „вјечних”, свечани говори…и ријечи захвале нових чланова.

У образложењу за професора Салчића стоји да је ријеч о научнику који је своју међународну репутацију стекао кроз пионирски рад у домену реактивних микропроцесора, нових компјутерских архитектура за намјенске и системе у реалном времену (embedded computer systems), њиховог повезивања са језицима за спецификацију и програмирање тих архитектура и њихових формалних модела.

Списак је дугачак и обичном човјеку недовољно разумљив, али се све може сажети у неколико ријечи: по сриједи су свјетски вриједни резултати његових истраживања који су публиковани у више од 200 објављених радова, седам књига и више од 20 интерних техничких извјештаја. Зоран Салчић је и главни уредник часописа за намјенске компјутерске системе (Journal on Embedded Systems) европске асоцијације за обраду сигнала (EURASIP). Он је супервизирао више од 60 нових доктора и магистара наука на универзитету у Окланду и Сарајеву, а резултатима својих истраживања и сарадњом је присутан у институцијама Азије и Кине, САД и Европе и наравно Новог Зеланда и Аустралије.

До рата Зоран Салчић се врло вјероватно најинтензивније међу младим научницима у Босни и Херцеговини окушавао у свјетској науци: након докторских студија у Америци и Сарајеву (постао доктор наука 1976. године), повезивао се с научницима у Европи и моћним произвођачима рачунарских технике, али је изабрао да живи и ради у Сарајеву, на Електротехничком факултету који је у то вријеме био доиста респектабилна научна установа с изванредним кадровским потенцијалом. Тадашњи „Енергоинвест” је улагао много новца у развој тог факултета и школовање наставника и студената, али је и стварао услове да млади експерти добију шансу у креирању развоја овог гиганта. Тако је Зоран Салчић постао директор енергоинвестовог ИРИС- а, једног од мотора развоја информатичке индустрије у Босни и Херцеговини…

Рат је све зауставио. Наставници и студенти факултета остали су углавном у опкољеном граду. Настава је настављена у посуђеним просторијама на грађевинском и архитектонском, понекад и на медицинском факултету. Организовани су и испити за студенте, дијељене дипломе које су имале једнаку вриједност као и оне до рата.

Професор Салчић је тада добио позив да дође за наставника на чешком Техничком универзитету у Прагу, а ускоро након тога и с далеког Новог Зеланда, са реномираног универзитета у Окланду. Тамо је прешао пут кроз низ академских степеница да би за десетак година постао професор, што је изузетно и ријетко звање у новозеландском универзитетском систему, и, ево, члан најпрестижније научне установе, која је далеке 1857. утемељена као посестрима лондонске краљевске академије наука.

Са Интернет сајта Српска армија http://srpskaarmijasrbskaarmi- ja.wordpress.com/2008/10/01/prvi-srbin-akademik-u-novom-zelandu-pro-sledio-sava vidanovic/

Извор: Часопис Друштва „Свети Сава“ БРАТСТВО XV, Београд, 2011, ЧИГОЈА штамп

Одабрао о обрадио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. nenad tojic

    molijo bih da mi neko odgovori dal ima neke sanse da se dodje do novoga zelanda sa sa porodicom i da se ostane ziveti tu nas je sestoro u porodici i mi bi bili zahvalni svakome ko nambinam pomogo da se preselimo tamo u napred zahvalni. molimo bilo koji odgovor

  2. Војислав Ананић

    СРПСКА ДИЈАСПОРА

    Земље дестинације Процењена популација дијаспоре
    САД 1.000.000
    СР Немачка 500.000
    Аустрија 300.000
    Канада 200.000
    Аустралија 200.000
    Француска 120.000
    Швајцарска 120.000
    Велика Британија 80.000
    Шведска 75.000
    Земље Бенелукса 50.000
    Италија 20.000
    Руска Федерација 20.000
    Јужна Африка 20.000
    Турска 15.000
    Бразил 8.000
    Данска 7.000
    Нови Зеланд 7.000
    Чиле 5.000
    Аргентина 5.000
    Кипар 5.000
    Африка (остатак) 5.000
    Финска 4.000
    Бивше земље СССР 3.000
    Кина 3.000
    Норвешка 2.500
    Укупно 2.774.500

    Босна и Херцеговина
    Присуство Срба у Босни и Херцеговини је вишевековно и датира од доласка Словена на Балкан. Срби су до 1961. године у Босни и Херцеговини представљали најачу националну групу (43,30 %) и имали су у власништву око 64 % територије ове републике. Од 1961. до 1991. настају крупне промене у односима између ентитета у Босни и Херцеговини. Срби су вековима тежили да успоставе непосредније и шире везе са својом матицом, с основним циљем да се ослободе и уједине српске земље. Да би то остварили често су водили тешке борбе и подизали устанке.
    Упоредо са овим настојањем и борбом Срба, текао је и други процес, супротног смера. Подстицан је и усмераван од стране великих сила које су имале своје непотребне интересе и аспирације према Босни и Херцеговини (Турске, Аустрије и Угарске, касније Аустроугарке). Они су настојали да онемогуће повезивање и уједињење српског народа, да га маргинализују и потисну и да му не дозволе да оствари свој вековни циљ – да живи уједињен у својој држави.
    Српски народ у Босни и Херцеговини, ради што успешније одбране и заштите својих виталних националних интереса, 1992. је формирао Републику Српску. Дејтонским споразумом дошло је до мира у Босни и Херцеговини. Споразумом у Дејтону Република Српска – нова српска држава која је и међународно призната на просторима Босне и Херцеговине – створена 532 године после пада српске средњовековне боснске државе. Погибија последњег босанског краља, Стефана Томашевића, означила је пад српске средњовековне босанске државе и крај династије Котроманића.
    Српска православна црква у Босни и Херцеговини организована је у Добробосанску митрополију и Бихаћко – петровачку, Бањалучку, Захумско – херцеговачку и Зворничко – тузланску епархију.
    Хрватска
    Присуство Срба у Хрватској је вишевековно. Они су ту утиснули снажан печат свој постојања, још од раног средњег века. Масовније досељавање Срба у ове крајеве почиње у 15. веку, када се веће скупине људи склањају од турског надирања на Балкан. Долазак Срба на ово подручје је интензивније после пада Косова (1389) и Српске деспотовине (1459). Срби су током последњих стотину година, нарочито после Другог светског рата, населили у веће хрватске градове.
    Посебно у новије време, они су ту нарочито изражени асимилацији – покатоличењу и кроатизацији; застрашени су и етно – политички обесправљени. Тешко је наћи народ у Европи који који се налази у сложенијем правно – политичком, духовно – цивилизацијском и економском положају. С једне стране боре се да остану на својим вековним етничким просторима; да заштите основне националне интересе, свој културни и духовни идентитет, људска и грађанска права и слободе; да обезбеде матерјалну и личну сигурност и животну егзистенцију. С друге стране, настоје да помогну да се избегли и протерани Срби са својих вековних огњишта врате кућама и да ту остану.
    У остваривању основних националних интереса духовног и националног идентитета – по коме ће се препознавати као „Срби који живе у Хрватској“ – Срби у Хрватској основали су своја друштва, удружења и политичке партије. Међу најзначајнијим су: Српско народно вијеће, Савез српских организација, Српско културно друштво „Просвјета“, Заједница Срба, Српски демократски форум… Срби у Хрватској вишевековно су организовани и у својој Српској православној цркви.
    Словенија
    У Словенији постоји релативно бројна, али по својој социјално – образовној структури, пореклу и степену националне, верске и културне свести хетерогена српска етничка заједница. Цени се да данас у Словенији живи преко 50.000 Срба. У време СФРЈ, у овој републици Срба је било око 72.000, што значи да је после распада СФРЈ Словенију напустило преко 20.000 лица српске националности.
    Интензивнији развој Словеније у послератном периоду проузрокује велику потребу за физичком радном снагом, пре свега за грађевинским радницима, радницима у текстилној индустрији, трецијалним делатностима и здравству.
    Срби у Словенији формирају више регионалних друштава: „Српско културно друштво“, „Свети Сава“ и Културнодруштво „Брдо“ у Крању, друштво „Мир“ у Љубљани, Српско културно друштво „Никола Тесла“ у Постојини, културно, просветно и спортско друштво „Вук Караџић“ у Радовљици и Српско културно друштво „Слога“ у Новој Горици. Настојећи да изграде бољу сарадњу и програмску повезаност, отклоне искључивост, неповерење, непринципијелне међусобне сукобе и спорења, српска друштва су формирала јединствену кровну (свесрпску) организацију Срба у Словенији: Савез српских друштава – српска заједница Словеније.
    Македонија
    Срби у Македонији су аутохтон народ, који је ту дуго живео у својој матичној држави. Скопље је било престоница српским краљевима Милутину и Стефану Дечанском и царевима Душану и Урошу. Овде је проглашена српска царевина, донет Душанов законик и ту се најчешће окупљао и одржавао средњовековни сабор. У Скопљу је на Цвети 1346. године, проглашена Српска патријаршија и за патријарха је изабран архиепископ Јоаникије. Већи део Македоније дуго се налазио под ингеренцијом Пећке патријаршије, а после Првог светског рата Македонија се налазила у саставу Српске православне цркве.
    Међу црквама чиј и је ктитор био краљ Милутин, лепотом архитектуре и богатством фресака истиче се црква Св. Георгија, у селу Старо Нагоричино, код Куманова. У Македонији се налази више од двадесет меморијалних целина и објеката посвећених палим српским ратницима и ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. Најпознатији су: комплекс у Кајмакчалану; спомен – костурница на Зебрњаку код Куманова; спомен – костурница и вој ничко гробље у Битољу; спомен – капела и костурница српским палим ратницима на Брегалници. У крипти цркве Св. Архангела и Михаила у Скопљу, сахрањено је више од 3000 српских ратника који су погинули у Првом светском рату. У међуратном периоду, у Македонији се развио читав низ српских културно – просветних установа и институција.
    Многи Срби данас у Македонији, међутим, носе осећање да назадују у културном погледу, јер немају своју значајну културну институцију, библиотеке, слободу вероисповести. Државне власти се изразито негативно односе према Српској православној цркви и онемогућавају долазак и богослужење њених свештеника у Македониј и.
    Није мали број Срба који сматра да је у неравноправном положају у односу на друге националности. Ту оцену заснивају на чињеници да још није дефинисан њихов уставни положај и да су им ограничене могућности за образовање на матерњем језику: нема довољно основних и средњих школа нарочито у срединама где живи већи број Срба. Данас би за образовни, културни и управни ниво Срба у овој републици од највећег значаја било: обезбеђивање основног и средњег образовања на матерњем језику, са комплетним наставницима и квалитетним уџбеницима, пре свега у срединама где ј е већа концентрациј а српског живља; отварање установа из области културе и заштита културно – историјских споменика, којих у Македонији има много. Српске територије су концентрисане у Скопској Црној Гори и Кумановској области. Ради успешног очувања свог културног и духовног идентитета, Срби у македонији су формирали друштва, удружења и друге асоцијације.

    Немачка
    У Немачку су Срби почели да долазе у XVIII иХ1Х веку на студије на чувеним универзитетима Хајделбергу, Јени, Халеу, Лајпцигу, Берлину, Минхену и другим центрима. Многи су у њој налазили посао у време индустриј ализациј е, у дргој половиниХЕХ и почетком XX века. Почетком XX века, у Немачку долази све већи број исељеника из Србије који су посао налазили у Немачким рудницима. Током Другог светског рата Срби у ову земљу доспевају као ратни заробљеници. Многи су били затварани и убијани у концентрационим логорима Трећег рајха.
    Од средине 60-их година, Срби у Немачку одлазе на привремени рад – веома радо и масовно. За многе наше грађане запослене у Немачкој било је оптимално решење да обезбеде стални посао и жељену животну егзистенцију. Многима је рад у овој земљи омогућио да, касније, у домовини отворе сопствене радње и покрену приватан бизнис у трговини, угоститељству, занатству и другим услужним и терцијалним делатностима. На рад у Немачку одлазили су људи најразличитијих занимања, школске спреме, социјалног статуса и животног доба.
    Данас у Немачкој живи 500.000 Срба. Основали су многа удружења, клубове, хуманитарне организације и друге асоцијације. Српска православна црква у Немачкој организована је у Средњоевропској епархији, која обухвата још и Аустрију и Швајцарску.
    Аустрија
    Срби Аустрију почињу да насељавају oд XV века када из разних српских земаља прелазе у Штајерску и Бургенланд. Међу њима посебно су били познати српски шајкаши који насељавају доњу Аустрију. Српска популација на овим просторима ојачана је после Велике сеобе 1690. године.
    Када је реч о Србима у Аустрији, посебно место припада Бечу, у којем су, дуже или краће време, живели истакнути српски посленици из области културе, просвете и науке, црквени великодостојници, генерали, трговци и занатлије а у већем броју и студенти, којих данас у Аустрији има у све већем броју.
    Срба у Аустрији данс има око 300.000. Основали су разне клубове и удружења Срба у Аустрији. У Савез српских заједница у Аустрији су учлањене заједнице српских клубова и удружења у Бечу, Доњој и Горњој Аустрији, Штајерској и Корушкој, као и заједнице српских клубова и удружења у покрајинама Салцбург, Хорарлберг и Тирол.
    У Аустрији наша деца могу да похађају допунску наставу на српском језику, коју финансирају аустријске власти. Наши грађани су сваке године организовали три значајне манифестације: Колико познајем своју отаџбину, Радничко – спортске игре и смотру културно – уметничких активности.
    Српска православна црква је присутна међу српским живљем у Аустрији више деценија. Срби у Бечу су 1860. године добили дозволу да формирају своју црквену општину, која је постала стожер око кога су се окупљали и где су налазили уточиште.

    Швајцарска
    У Швајцарску су Срби почели да долазе у већем броју после Првог и Другог светског рата. Следећи већи талас доласка Срба у ову земљу почиње средином шездесетих година, а чине га радници који долазе на привремени рад. Почетком деведесетих година у Швајцарску је, такође, дошао велики број Срба – избеглица и прогнаних лица са ратних подручја.
    У Швајцарској живи много Срба исељеника, који су допринели развоју привредних, културних и политичких односа између две земље. У протеклом периоду Срби су веома радо одлазили у Швајцарску на рад и школовање.
    Рачуна се да данас у Швајцарској живи више од 120.000 Срба. Срби у Швајцарској су организовани у више од стотину клубова и удружења, која су углавном окупље на око Српског културног савеза. Српски културни савез основан је 1992. године на предлог више клубова и друштава. Његов је превасходни задатак да окупи и повеже целину српског корпуса у Швајцарској и да подстиче, усмерава и координира активност клубова и удружења. Савез има информативни центар и ресоре за културу, спорт, образовање и хуманитарну помоћ. Посебно се истакао у активностима које су имале за циљ очување и заштиту културног и духовног идентитета Срба у Швај царској.
    Српска православна црква у Швајцарској организована је у оквиру Средњоевропске епархије и има три црквене општине: у Цириху, Сен Галену и Берну.
    Шведска
    Срби су дошли у Шведску у два велика таласа: у току Другог светског рата, када је Немачка депортовала хиљаде српских избеглица у скандинавске земље, и у другој половини шездесетих година, када је почела масовна миграција радне снаге на запад. Најчешће су долазили мушкарци, квалификовани и полуквалификовани радници.
    Процењује се да данас у Шведској има 75.000 Срба углавном у Стокхолму, Гатеборгу, Малмеу, Линћепингу, Кристијанстаду, Боросу, Хелсингборју, Јонкепингу, Катринхолму, Арлову, Шпанги, Скенеу, Ландскрону, Гиславеду, Тидахолму, Маријестаду и Хултсферду.
    Срби у Шведској су организовани у више клубова и удружења. Треба истаћи да многа српска удружења у Шведској, сама или у оквиру својих савеза, организују фестивале поезије, посебно дечје; затим фестивале народног фолклора и музике, смотре културе, обичаја и традиције из домовине.
    У Стокхолму се налази и седиште Скандинавско – британске епархије. У Шведској је прва српска парохија „Свети Никола“ основана пре двадесетак година у Вестеросу. Храм Светог Саве у Стокхолму је средиште Скандинавско – британске епархије и центар духовног живота Срба у овој земљи.
    Холандија
    У Холандији живи око 20.000 наших грађана и исељеника. Највећи број њих је дошао у ову земљу 70-их година, најчешће преко Завода за запошљавање и на основу тадашњих колективних уговора. Запошљавали су се већином у прехрамбеној индустрији. Наши грађани у Холандији су организовани у више од 30 клубова и других исељеничких организација, десетак клубова и двадесетак хуманитарних организација.
    Школе раде по наставном плану и програму Министарства просвете Републике Србије, а министарство просвете Холандије финанскира наставу. Наставници су формирали и своје удружеље, са седиштем у Хагу. Приметно је да родитељи, нарочито у мањим местима, нерадо шаљу децу у допунску школу. Намеравају да трајно остану у тој земљи и нису довољно заинтересовани да им деца науче матерњи језик и да га не забораве. Важније им је да се она што пре уклопе у друштвени систем земље.
    Међу нашим сународницима у Холандији нема изразито богатих пословних људи. Углавном су то власници мањих радњи, трговци, веома вредни, и међу тамошњим становништвом изузртно цењени.
    Белгија
    У Белгији живи нешто више од 20.000 наших грађана, углавном у градовима и већим индустријским центрима, као што су: Брисел, Анверс, Гент, Намир, Бриж, Шарлроа и Лијеж. Углавном имају статус исељеника, а око 3.000 грађана је на привременом раду.
    Срби у Белгији су организовали Српску заједницу Белгије, највећу и најзначајнију организацију Срба. Формирана је у Бриселу средином 1992. године. И има око 1.000 регистрованих чланова. Заједница окупља само око 5 % наших грађана у овој земљи.
    У годинама рата и кризе Срби у Белгији били су веома ангажовани у прикупљању и слању хуманитарне помоћи у угрожена подручја, разбијању медијске блокаде и ширењу истине о српском народу.
    Српска православна црква у Белгији организована је у оквиру западноевропске епархије, чије се седиште налази у Паризу. У Бриселу се налази црква „Свети Сава“.
    Данска
    У Данску су наши грађани долазили највише крајем седамдесетих година прошлог века, најчешће организовано, преко Савезног завода за запошљавање. Сад их у овој земљи има преко 7.000. највише их је пореклом из Неготинске крајне и јужног Баната. Запошљавали су се углавном на тешким пословима као неквалификована радна снага: у ливницама, стакларама, бродоградилиштима и сличним радним снагама.
    Положај и услови живота наших грађана у Данској данас су стабилни. Сви који имају регучлисан боравак, егзистенцијало су збринути. У статусу су, углавном, изједначени са Данским држављанима, осим што – сходно данском уставу – немају могућност да учествују на парламентарним изборима. Међутим, на локалним изборима, омогућено им је да гласају. Многи су добили и Данско држављанство, кој и су обезбедили нарочито последњих година.
    Српска православна црква у Данској је организована преко Скандинавско – британске епархије.
    Француска
    Везе између Француске и Србије су вишевековне и изузетно богате. Француска спада у ред оних земаља у које су Срби увек веома радо одлазили. Француска је у средњем веку привлачила многе учене Србе. Наклоност Срба према Француској, без сумње, потиче од времена у којем је ова земља, више од једног века, имала изузетно развијене пријатељске и политичке односе са Србијом. У преломним историјским ситуацијама за Србију и српски народ, Француска је пружала велику и несебичну помоћ.
    Париз је дуго важио за „највећи српски град“ у Европи – „Меку српске духовности, интелигенције и уметности“. У њему су стварали најпознатији српски научни, културни и јавни радници. Они су дали значајан допринос развоју сарадње Француске и Србије. Париз је дуго био центар многих друштвених и политичких догађаја, везаних за нашу политичку емиграцију.
    Рачуна се да у Француској данас има око 120.000 Срба укључујући и оне са двојним држављанством. Највећи број њих живи на подручју Париза и Лиона.
    Српска православна црква у Француској је организована у оквиру западноевропске епархије, са седиштем у Паризу. Она обухвата још Белгију, Холандију и Шланију. У Паризу постоји храм „Св. Сава“, а у Белфору црква „Христово Васкрсење“.
    Велика Британија
    Интересовање Велике Британије за Србију се јавља у првој половиХЈХ века, када се објављују и први чланци о нашој земљи. До Другог светског рата у Великој Британији је било мало Срба, тај број се повећао после рата доласком политичке емиграције. У другом таласу досељавања, шездесетих година у Велику Британију је дошло десетак хиљада српских радника, са породицама који су добили радне визе.
    Данас у Великој Британији има око 80.000 Срба. У Великој Британији делују многе српске организације, заједнице и удружења. Посебно су активне оне које окупљају стару српску националну емиграцију и њихов подмладак. Последњих година, међутим, све су активније и организације нове економске емиграције. Циљ има је унапређивање и развој економских веза и сарадње са Србијом.
    Српска православна црква у Великој Британији организована је у оквиру Британско – скандинавсве епархије са седиштем у Стокхолму, у Шведској. У Лондону постоји црква „Свети Сава“ и црквени дом „Свети Николај Владимировић“, а у Бермингему „Свети Кнез Лазар“.
    Италија
    На простору Италије Срби се појављују јоХЛ^веку, прво у Трсту, Венецији и јужној Италији. Предузимљиви српски трговци, од половине XVII века, стварају у Трсту богату и напредну зеједницу. Иако бројем мала, она је била снажно присутна у свим битним културним и политичким стремљењима српског народа. Иначе, први подаци о Србима на подручју Трста датирају из 1413. године.
    У Италији живи око 20.000 Срба. Срби у Риму организовани су у оквиру Српске православне црквено – школске општине „Свети Сава“ и „Српске заједнице Италије“. Милано је седиште Српске заједнице северне Италије. У њему су Срби формирали Италијанско – српско друштво, које се бави превасходно културним активностима, организовањем предавања, трибинама, изложби…
    Срби у Италији најмасовније долазе после Другог светског рата, али и почетком деведесетих година прошлог века, за време кризе и грађанског рата. Многи још немају регулисан боравак, већ се по разним основама сналазе и опстају у овој земљи. Запослени су највише у грађевинарству, трговини и услужним делатностима.
    Румунија
    У Румунији живо око 30.000 Срба. Живе у Арадској и Тамишкој жупанији, као и у жупанијама Караш – Северин и Мехединц. У румунском делу Баната Срби живе у 56 насеља. Организовани су у Савез Срба у Румунији – своју основну организацију, преко које остварују и штите мањинска права.
    Срби у Румунији су присутни од раног средњег века, и у најширем смислу, чине најстарију српску дијаспору у свету. Срби у Румунији су оставили дубок траг свог постојања, нарочито у румунском делу Баната. Ту постоје многе задужбине, цркве и манастири, школе и друге културне институције српског народа. На подручју Румуније су стасале знамените личности српског народа у области културе, образовања и науке, многи добротвори и донатори.
    У самом центру Темишвар, у просторијама Викаријата Српске православне цркве, смештена је Српска читаоница, са око 3.500 наслова публикација. У насељима у Румунији са највећом концентрацијом српског становништва формирани су српски клубови. Они делују у Араду, Српском Чанаду, Великом Семиклушу, Великом Семпетеру, Ченеју и другим местима.
    Срби у Румунији изузетно цене и негују изворне народне пасме и игре. Организовали су око петнаестак културно – уметничких друштава, којих највише има у Темишвару. Веома радо наступају у Србији на фестивалима и смотрама народног стваралаштва, затим у Мађарској и другим земљама у којима има Срба и где их позивају. Посебно су били познати и популарни њихови наступи на Темишварској опери за време светосавске прославе.
    У Темишвару постоје три српске православне цркве: у центру град Саборна црква, црква Светог великомученика Георгија налази се у предграђу званом Фабрика, а црква Светог Николе на путу за Мехалу. Свака од њих је изузетно значајан и вредан духовни и културно – историјски споменик, који говори о дуготрајаном присуству Срба на простору тамишког Баната.
    Словачка
    На територији данашње Словачке Срби почињу да се насељавају у другој половини XV века, после пада српских земаља под Турке. После Другог светског рата око 15.000 Срба се досељава из Бачке у Јужне крајеве Словачке.
    У новом таласу српског досељавања Срби су населили јужне делове Словачке – подручје Братиславе, коморана и Трнаве. У Коморану, центру српске дијаспоре у Горњој земљи, осим прослављених шајкаша, живели су и богати трговци, банкари, занатлије и племство. Прву цркву Коморанци су подигли 1511. године. Она је више пута рушена и подизана. Данашња црква је саграђена 1770. године.
    Број Срба у Словачкој се повећава деведесетих година, после распада СФРЈ. Малобројни потомци Срба у Коморану су организовани у Српску православну црквену општину. У Српској православној цркви се на великим празницима одржава литургија.
    Мађарска
    На територији данашње Мађарске Срби живе од раног средњег века. У Мађарској данас живи преко 10.000 Срба. У Сегедину и околини има их преко две хиљаде. Ловра је једино место у Мађарској у којем су Срби већинско становништво. Срби у Мађарској имају статус националне мањине, а права која им у том погледу гарантује мађарска држава реализују помоћу разних организација. Културно и духовно присуство Срба на овим просторима је вишевековно. О томе сведоче многе културне и духовне институције српског народа, образовне и научне установе, богато издаваштво, новине и радио програм на српском језику. Срби у Мађарској многим скуповима и манифестацијама обележавају значајне датуме из своје историје. Неке од њих су постале традиционалне, као нпр. Дани српске културе у Сегедину. У овој земљи и многа српска културно – уметничка друштва негују свој фолклор.
    Албанија
    Срби на територији данашње Албаније живе од раног средњег века. Скадар, са северним делом АлбанијеХ1одвека налази се у саставу српске средњовековне државе. Временом, овај град је израстао у важан економски, трговачки, културни и административни центар. Граница између Албаније и Србије, утврђена је Лондонским уговором, није се поклапала са етничким распоредом српског живља тако да су многи остали да живе изван своје матице. Велики број њих временом је, што милом што силом, асимилован и они су изгубили духовну везу са својим народом. Може се рећи да су припадници српске мањине у континуитету били изложени насилној асимилацији, расејавању, протеривању и физичком уништавању; да су били масовно уништавани и затварани, лишени права да слободно испољавају свој национални, верски, културни и духовни идентитет.
    У овој земљи не постоји издавачка и информативна делатност, издавање часописа, новина и ТВ емисија на српском језику. Нема ни једне библиотеке у којој би се могла наћи литература или било каква публикација из Србије.

    Срби у Аустралији и на Новом Зеланду
    У Аустралији живи око 200.000 Срба. Главна концентрација наших исељеника је у државама: Нови Јужни Велс, Викторија и Јужна Аустралија, и то у градовима: Мелбурн, Сиднеј, Канбера, Њукасл, Волонгонг, Бендиго, Портланд, Кингстон и Аделејд. У Западној Аустралији исељеника и наших грађана највише има у Перту и широј околини.
    Срби долазе масовно у Аустралију непосредно после Другог светског рата, мада и раније, али у мањем броју, досељавају се у ову земљу. Шездесетих и седамдесетих година у Аустралију у већем броју почињу да долазе наши радници који су већ радили у Западној Европи (у Немачкој, Француској, Аустрији) као и квалификовани радници и сеоско становништво из Србије.
    Распадом СФРЈ и избијањем грађанског рата, у Аустралију пристиже велики број избеглица, поготово мешовитих брачних парова из Србије. Они данас, махом, живе у скромнијим четвртима многих аустралијских градова. Суочавају се са проблемом спорог прилагођавања и уклапања у укупне друштвене прилике у Аустралији. Мало је исељеника који су постигли значајне резултате у бизнису. Обично раде у сектору услуга (трговина, угоститељство, грађевинарство, молерско – фарбарске услуге, хемијско чишћење, аутомеханичарске и лимарске услуге и др.). Тек у новије време млади пословни људи успостављају успешнију сарадњу са банкарским и финансијским институцијама.
    Наши исељеници у Аустралији су формирали бројна друштва и клубове, спортске и културне организације, социјална удружења, завичајне клубове, хуманитарна и добротворна друштва, школске одборе и струковна удружења. Рачуна се да у Аустралији данас има више од стотину организација, клубова и завичајних удружења. Али, они окупљају мањи део исељеничке популације. Карактерише их уситњеност, неповезаност и одсуство координације у раду.
    Срби из старе исељеничке генерације су скоро у свим националним организацијама и црквено – школским општинама формирали фолклорне секције, културно – уметничка друштва и групе за децу, па често организују и приредбе. На тај начин они чувају своју духовну и културну везу са старим
    крајем. У многим приликама – као што су рођења, венчања, крштења, крсне славе и др. – брижљиво негују и чувају српске обичаје и традицију. При свакој црквено – школској општини, готово без изузетка, формирају и Коло српских сестара, које се брине о старим и болесним лицима. Значајну помоћ ова хуманитарна и патриотска организација пружа и деци, поготово оној без родитеља, и оној чији родитељи нису у стању да им обезбеде потребну негу и егзистенцију.
    Српска православна црква у Аустралији има две епархије: Аустралијско – новозеландску и Аустралијско – новозеландсу митрополије Новограчаничке, у којима је организовано 35 парохија. У њима постоји 32 храма и 2 манастира.
    Нови Зеланд
    На Новом Зеланду живи око 7.000 наших грађана. Највише их је у Окланду и Велингтону, а мање у Крајстчерчу и Хамилтону.
    Срби су, углавном појединачно, почели да насељавају Нови Зеланд већ крајем XIX века. Међутим, у ову земљу су у већем броју дошли тек нак он Другог светског рата. Ипак, највише Срба се доселило непосредно после избијања кризе и грађанског рата на простору претходне Југославије. Већином, то су били високо квалификовани и стручни радници, са солидним радним искуством, а често и са међинародним референцама.
    На Новом Зеланду постоје две српске православне цркве: у Велингтону и Окланду.

  3. Војислав Ананић

    Српска дијаспора – наставак

    Јужноафричка Република

    Јужноафричка Република је једна од ретких земаља на афричком континенту у којој дуже времена живи и ради значајна популација српског народа. У осталим земљама овог континента Срба има неупоредиво мање, и то су углавном представници наших или страних фирми. Они тамо привремено бораве – само док обављају одређени посао.
    Срби су кренули да насељавају просторе Јужноафричке Републике још у XVIII веку. За време и после Другог светског рата почиње нови талас досељавања Срба на ове просторе, углавном војника, официра и ратних заробљеника бивше краљевске војске, који су одбили да се врате у тадашњу Југославију.
    Процењује се да је до шездесетих година прошлог века у Јужноафричкој Републици живело око 3.000 наших исељеника. Од средине шездесетих до средине осамдесетих година знатно се повећао број економских емиграната из Србије. Данас, према релевантним проценама, у Јужноафричкој Републици живи око 20.000 наших сународника – исељеника и оних који ту повремено бораве и раде. Док је, у осталим афричким земљама овај број знатно мањи и износи свега 5.000 српских држављана на овом континенту.
    Највише наших грађана је данас лоцирано у Јоханесбургу и околини. Доста их има и у Преторији, Дербену, Кејптауну и другим местима. Огромна раздаљина између тих градова битно отежава остваривање чвршћих веза и сарадње међу нашим грађанима у овој земљи.
    Српска православна црква у Јужноафричкој републици присутна је преко Аустралијско – новозеландске епархије.

    Њујорк – центар српске интелигенције
    Ако је судити и по другим српским именима која се налазе у америчким енциклопедијама, Њујорк је био и остао и данас центар светске, а и српске исељене интелигенције. Срби су афирмисани као песници, писци, сликари, филмски радници, професори, доктори, лекари, и као студенти. Прво српско име Њујорка био је свакако песник Чарлс Симић. За разлику од Питсбурга и Чикага који су освајани рукама и физичким радом, Њујорк су Срби понајвише
    освајали памећу. Мало тога српског има јавно, на улицама Њујорка. Некада су постојале наше кафане “Конак” и “Србија”, а данас их више нема. Наши досељеници окупљају се око завичајног клуба “Београд” у Ридзвуду и око ФК “Србија”.
    Чикаго – највећи српски град ван Србије
    Срби данас живе у преко 100 држава света, на свим континентима, не рачунајући државе настале распадом бивше СФРЈ. Најбројније српске заједнице налазе се у Европи и Англо – Америци. Прецизних података о тачном броју Срба у појединим државама нема, али се поуздано може рећи да су Срби нај више насељени у САД.
    На статитичкој карти САД јасно се види да највећи број Срба живи у источним државама Илиноис, Индиана, Мичиген, Њујорк и Пенсилванија. А потом у државама Охајо, Калифорнија, Флорида, Тексас и Колорадо. У Чикагу је данас свега 200.000 Срба, а у Кливленду 20.000 где у две парохије има око 1.000 православних верника. У САД има 50-ак храмова. Прва генерација Срба концентрисала се у северном делу Чикага, где је 1913. Године одржан први српски сабор. Десетак година касније српска православна црква у Америци одвојила се од руске и припојила српској Патријаршији, заслугом владике Николаја Владимировића и владике Мандарија. Са доласком нових генерација досељеника, расте и број Срба у Чикагу који данас највише насељавају део града око језера Мичиген.
    Американци, који не воле национално да се пребројавају, тек су пописом 1980. године показали пуни етнички састав САД. Тада је утврђено да америчких Срба има око сто педесет хиљада. Како је у међувремену још десетине хиљада Срба избегло у главни град државе Илиноис, то је Чикаго са око 200.000 наших људи сигурно данас највећи српски град у иностранству.
    Предео на северу Америке, око језера Мичиген, на коме се налази овај метрополис, пре око две стотине година, индиј анско племе Алгонкини назвао ј е Поље лука (Чикаго). То име је прво добила река, а потом и град, који је никао 1833. године. У њему је било четрдесетак кућа и две стотине житеља. Први су у њега почели да се досељавају француски Канађани и урбани Индијани, а потом ми, дошљаци из Европе и са истока Америке. Како се насеље индустријски развијало, тако се повећавао и број његових становника. Данас Чикаго има седам милиона житеља, који воде порекло из чак осамдесет нација са свих крајева света. Срби су зато у овом граду мала етничка заједница.
    У историјским документима овог, другог по величини града у Америци, нема много писаних трагова о досељавању Срба. Тек 1910. у општинским актима регистровано је званично постојање становника Чикага српског порекла. Били су то, углавном, мушкарци, који су ушли у Америку са жељом да зараде који долар и врате се кући. Како зарада у челичанама и рудницима никада није била довољна за повратак и женидбу, то су многи заувек остали у “Америки”. За њима су, верујући у причу о америчком сну, међутим, убрзо почели да пристижу и други Срби.
    Прва генерација српских досељеника створила је своју малу колонију у Клејборну, северном делу Поља лука тј. Чикага. Ту је пре деведесет година, пред две стотине људи, одржана и прва служба у српској цркви “Христово васкрсење” на Шилеровој улици. Друга колонија никла је на југу, у 109. улици и Комерсал авениј и, где ј е подигнута нова црква. На овом простору први велики српски сабор, и црквени, и народни, одржан је 1913. године. А десет година касније, такође, у Чикагу српска црква у САД се одвојила од руске и припојила Патријаршији у Србији. Била је то заслуга двојице владика Мандарија и Николаја.
    Како су пристизале нове генерације Срба, које су освајале овај град, тако је српска колонија расла и селила се. Данас су Срби сконцентрисани највише око језера Мичиген и на западном делу града. Пре двадесетак година преселили су најстарију српску цркву на „Redvud drajv“an^ Западни Српски Пут, како Срби зову то православно имање. У овом граду и околини данас постоји седам српских цркава и два манастира, Свети Сава и Нова Грацаница, који су и седиште највећих православних епархија у расејању. Први је почео да гради владика Мандарије, а други владика Иринеј. Зато се и може рећи да је Чикаго пре свега духовни центар Срба у расејању.
    Највећи број Срба доселио се у чикашки басен, који захвата простор државе Илиноис, Индијана, Мичиген и Висконсин, за време I и II светског рата. Та постратна емиграција удахнула је живост и национални дух старом пројугословенском исељеништву. Многе српске организације су се омасовиле и ојачале, па је Чикаго изарстао и у политички центар Срба у дијаспори. У овом граду је, на пример, одржан 1941. године Конгрес Српске Народне Одбране. Од осталих српских организација издвајају се Конгрес српског уједињења у Чикагу, Удружење српских бораца, Српски културни клуб Свети Сава, Савез кола српских сестара у САД и Канади и тд… Како у САД постоје четири српске епархије, тако постоје и четири централна одбора Кола српских сестара. У Канади ради седам одбора са две хиљаде чланова. Данас, иначе, у српској дијаспори постоји стотинак одбора Кола српских сестара, од Македоније до Аустралије. Председница Савеза Кола српских сестара у Америци потиче из београдске породице Перишић.
    Током 1992/95. владика Иринеј послао је и први у дијаспори организовао хуманитарну помоћ за отаџбину. Када је у Америци 1987. основан први фонд милосрђа “Грачаница”, митрополит Иринеј је дао у фонд за Косово хиљаду долара.
    Од свих српских досељеника у Чикагу, у озбиљном бизнису се налази једва пет одсто наших људи. Пре двадесетак година највећи број Срба радио је у угоститељству. Тада је у Чикагу било око тридесетак српских кафана и ресторана, а данас их има свега десетак. Чикашки Срби су још пре деведесет година почели да се професионално и синдикално удружу. Тада су и никла српска потпорна друства “Обилић”, “Балкан” и “Краљ Петар I Карађорђевић”. Последњих година, међутим, нове генерације интелектуалаца и бизнисмена у Чикагу су основале, прво Америчко-српско лекарско друштво, затим Српску- америчку адвокатску комору и Америчко-српско удружење полицајаца. Културну елиту у највећем српском граду у иностранству представља неколицина уметника чија су дела подједнако популарна и у отаџбини. Својим делима “Три српске главе” и “Србија међу вуковима” истакли су се у Чикагу и писци Војин Марковић, односно Милан Поповић-Вељков.
    Срби у Сан Франциску
    Не може се тачно рећи када и где су се први пут Срби доселили у Калифорнију, јер не постоје писани трагови о првим српским исељавањима у САД. Сан Франциско је био до половине прошлог века духовни и културни центар Срба у Америци. И прве српске новине штампане у Америци јављају се баш у Сан Франциску 1893. године. То су “Србин Американац”, које је уређивао Божо Гопчевић, и “Слобода”. И прва српска православна црква Свети Сава у Америци саграђена је у залеђу Сан Франциска, 1894. године у Џексону. Српске цркве су касније ницале свуда по САД, понајвише на истоку, где су се Срби све више настањивали. Данас на тлу северне Америке има преко 94 цркава и четири манастира. Црква „Свети Сава“ у Џексону и даље ради.
    Сан Франциско са околином данас има десетак хиљада српских досељеника. Настањени су у самом граду, потом у Окланду, долини Напа, и на југу у Санта Клари, Сан Хозеу, Саратоги и Монтереју. Друга генерација српских досељеника стигла је после рата, углавном, из ратног заробљеништва или из отаџбине као политички емигранти. Трећа је пристигла за очевима педесетих, а четврта шездесетих година као економски мигранти. Нови пети талас српског усељавања у Сан Франциско започео је деведесетих, након, избијања новог рата у Југославији. Шести талас након 2000-тих. За разлику од ранијих година, када су пристизали одрасли, већ формирани људи, са слабим знањем енглеског језика, овог пута нам долазе младици и девојке, школовани и стручни људи. Како знају енглески и брзо налазе посао, мало њих тражи помоћ српске заједнице, па се одмах и не укључују у српски етнички живот.

    Срби у Питсбургу
    Потреба да се упосле руке и нахране чланови породица вукао је досељене Србе у велике индустријске центре. Када су први Срби долазили у Пенсилванију стигли су у Џонстаун, Дагсне и Либанон, индустријска насеља кој а су већ неки називали Мали Питсбург.
    Овај други по величини град у америчкој држави Пенсилванији, у коме данас има више од 80.000 Срба, био је и остао центар те пионирске генерације српских досељеника у САД. Питсбург је седисте Источно-америчке епархије. Најстарији српски лист у САД “Американски Србобран” рођен је у Питсбургу давне 1905. године. Питсбург је данас град са више од два и по милиона становника. Срби живе у његовом центру, али и у околним местима Аликапуа, Клертон, Хермитаџ, Масонтаун, Мидленд, Филаделфија. Срби у граду и околини имају пет гробља. Према подацима проте Стевана Степанова у самом граду при цркви је регистровано хиљаду српских фамилија, у Монвилу пет стотина српских породица, у Масонтауну три стотине, колико и у Мидленду. У његовој парохији у Алигуапи има 350 српских кућа.
    То је, уосталом, једина средина у којој постоји српска катедрала, српска позоришна сцена, у којој се на Универзитету Тамбурића изучава и српска тамбура, и у којој је једино у САД српски признат као равноправни језик.

    Срби у Лос Анђелесу
    На западној капији Америке и у један од најлепших градова света Лос Анђелес дошљаци пристижу, углавном, из два правца. Они из далека стижу бродовима, подземним каналима, камионима, гуменим чамцима и пешке из Мексика и са Кубе. Европљани у Лос Анђелес, широк две стотине километара, долазе данас најчешће преко источне капије из Њујорка или Чикага, авионима. Калифорнија је последњих година постала стечиште стријих и млађих генерација српских досељеника.
    Петнаест хиљада Срба живи у Лос Анђелесу и његовим предграђима Сан Дијего, Сан Маркос, Санта Барбара, Пасадена. Срби се баве углавном, грађевинарством, пољопривредом, пројектовањем и архитектуром, науком, спортом и уметношћу. Срби у Лос Анђелесу имају, хуманитарни фонд “Човековљубље”, по својим патриотским активностима оформили су чувену заједницу “Аркадија”, имају своје Српско позористе, као и ризницу духовног блага и остварења Вука Караџића.
    Срби у Детроиту
    Када путник намерник из Србије дође у Детроит, велики индустријски град познат по аутомобилској индустрији, нимало се не изненади када сазна да у њему живи и ради преко дванаест хиљада Срба. У граду од пет милиона становника, Срби би били изгубљени као кап воде у мору, да није њихове старе жеље да се окупљају и штите од пребрзе американизације. Све до почетка прошлог века у Детроиту уопште није било Срба. Године 1902. када је компанији “American Car” понестало радне снаге, из Сарона у Пенсилванији довезено је у главни град државе Мичиген, у вагонима четрдесет и осам Срба. Сместила их је у једну трошну кућу, дала им посао у ливници са надницом од петнаестак центи на сат. Данас Срби у Детроиту најмање раде у фабрикама гвожђа и аутомобила “Klajser” и “Ford”. Већина њих се определила за финије послове, угоститељство, хотелијерство и мотелство, месарство, и лаку индустрију. Срби у Детроиту живе у насељима Икорс, Дирборн, Ривер роу. Највише их је из Војводине. Центар српског окупљања у Детроиту је црква Раваница. Овај православни храм је подигнут 1963. а освећен 1967. године. Црква је осигурана код Американаца на двадесет милиона долара. У храму се налази Српско певачко друство, Српски фолклор, Српска библиотека са две хиљаде књига и Одбор за хуманитарну помоћ Србима у отаџбини. У време Ускрса, Божића и Српске нове године у цркву дође по две хиљаде верника, мада званично има само 1.200 парохија.
    Срби у Вашингтону
    Главни град Сј едињених Америчких Држава основан је пре више од две стотине година, а већ 1800. постао је престоница Америке. Уједно град који је добио име по Џорџу Вашингтону је и центар савезног округа. Са око милион становника, од којих су већина црне пути, Вашингтон је данас административни и политички центар САД и света. Због тога су се у њега преселиле многе америчке угледне институције, од научних института до медијских кућа, а и петнаестак централа за лобирање различитих земаља и народа, па и српска. Према слобоној процени у Вашингтону данас живи и ради преко хиљаду Срба. Окупљају се највише око два православна храма, који носе исто име „Свети Лука“. У управама ових српских цркава седе угледни Срби, који представљају елиту у вашингтонској колонији. У Вашингтону су Срби почели да пристижу пре више од педесет година и касније, углавном, по службеном задатку. Запослени у државним установама добијали су премештај у престоницу.
    Срби у Бостону
    Српска јавност за Бостон зна понајвише по чувеном маратону и Харвардском универзитету. Бостон је центар америчке индустрије вуне, али и један од најјачих универзитетских центара у САД, па и свету, због чега је последњих година постао привлачан за српске студенте и интелектуалце. Први долазе да учврсте своје академско знање и стекну високо звање, а други да покажу колико владају вештинама предавача, професора и научника. Бостон има око три милиона становника, нешто више него наш Београд, али и два универзитета са тридесетак факултета. Харвардски универзитет је стар триста педесет година. А све већу славу стичу Институт модерне уметности, Бостонски конзерваторијум. Придошлице из отаџбине неће бити усамљене у Бостону, ј ер су у њега већ одавно пристигли неки други Срби. У Новој Енглеској данас постоји Удружење бостонских Срба. У самом граду има већ хиљаду Срба, од којих се већина бави академским и уметничким пословима.

    Срби на Флориди
    До пре педесетак година највеће јужно полуострво САД било је испресецано мочварама. Открио га је 1513. шпански истраживач Поенсо де Леон, па је све до 1819. полуострво припадало мадридским властима и индијанцима. Флорида је откупљена од Шпанаца тек 1845. године. Када је претворена у огромно пољопривредно добро, када је отворен рудник фосфата и када се јавио посао, на Флориду крајем прошлог века долазе и српски радници. Њих две стотине. Наглим развојем туризма последњих деценија Флорида је претворена у рај на земљи. Срби су наставили да долазе, да се досељавају, али сада као туристи и пензионери. Ту су и српске цркве Свети Ђорђе, Свети Сава. На Флориди живи петнаестак хиљада Срба, који су расути дуж полуострва, тако да их у Мајамију има највише, око хиљаду породица. То су људи средње класе, мада има и богатих. Добри православци и Срби, који сваке јесени организују Српске дане на Флориди. Они који воле Србију окупљени су око Конгреса српског уједињења.
    И у најудаљенојој америчкој држави Хаваји, састављеној од двадесетак острва, нај ближој Флориди, живи четрдесетак српских породица. Нај више их је у престоници Хонолулу, на острву Оаху. Приче кажу да су Хавајци подигли споменик Васојевићима, јер је после доласка Џемса Кука, он био њихов први владар. Срби данас на Хавајима имају парохију Светог кнеза Лазара.

    Милвоки – српска Војводина
    У највећем граду америчке државе Висконсин данас живи око дванаестак хиљада српских досељеника. Већина њих пристигла је послератних година, а много је оних који су напустили Србију, прво шездесетих са економском кризом, а потом деведесетих, када је избио нови грађански рат на Балкану. Ова српска колонија, можда је малобројна у односу на неке друге у САД, али је добро организована. Срби у Милвокију насељавају предграђа Франклин, Кадахи, Расин и Оклахому. Већина је радила у фабрикама, које су у Америци подизали немачки досељеници. После тридесетак година рада у фабрикама један број српских досељеника је стекао завидан капитал, који им је помогао да крену у сопствени бизнис.
    Данас Срби у Милвокију имају четири српска храма „Свети Сава“, „Свети Никола“ и два „Свети Ђорђе“. Код саборне цркве налази се и Српско-амерички хол, велика сала у којој се окупљају милвоски Срби када се жене и удају или боре за своје потребе. Срби се окупљају и око националних организација.

    Срби у Аризони
    Аризона је стешњена између кањона Колорадо, на северу и обронака Сијера Мадре на југу Америке. Има око три милиона становника, од чега у главном граду Фениксу живи око милион. Све до средине деветнаестог века Аризона је била под Шпанцима. Американци су је прогласили својом територијом 1863. године, пошто су покорили ратоборне Апаче. Као земља богата рудама, а после изградње система за наводњавање и пољопривредом, Аризона је била привлачна за досељенике.
    Први Срби, копачи сребра, рудари и минери, су у ову државу дошли још почетком двадесетог века. Долазили су најпре у мали рударски градић Бизби, где их је средином прошлог века било око пет хиљада. Крајем тридесетих, да би имали где да се окупљају Срби у Аризони су у Бизбију подигли свој народни дом “Свети Стефан Немања”. Из Бизбија су Срби касније, пред рат, а нарочито после Другог светског рата почели да се селе у индустријске и пољопривредне, али и образовне центре Феникс и Тусон. Црква “Свети Сава” је данас центар окупљања Срба у Аризони, којих има преко десет хиљада. Срби имају хор “Стеван Христић” и фолклорну секцију “Српска зора”. Поред Феникса доста Срба у Аризони данас живи и у Хјустону, који је познат као медицински центар Америке. Око пет стотина српских породица окупља се око цркве “Свети Сава”. Ова црквено-школска општина Срба у Хјустону је формирана 1987. на иницијативу оца Данета Поповића. Црква је подигнута 1990. године и тада је бројала само 64 парохијана.

    Срби у Кливленду
    Кливленд је српској јавности познат по челичној и аутомобилској индустрији. То је пре стотинак година и привукло прве Србе, а потом и Југословене да се населе на обалама језера Ири и потраже посао у околним фабрикама. Пре распада СФРЈ 1990. године у Кливленду је живело чак 180.000 југословенских досељеника. Највише је било Словенаца чак сто хиљада, а Срба 20.500. Како су се одвијали догађаји у другој Југославији, тако се и у Кливленду активирала ова мала српска колонија у својој борби за српски национални интерес на тлу Америке.
    Главно место српског културног и патриотског живота у Кливленду јесу саборна црква “Свети Сава” и храм “Свети Сава”. Велика српска катедрала, како је зову Американци, грађена је десетак година до 1963. Тада је постављен њен прелепи иконостас. У Кливленду је основан Народни универзитет “Вук Караџић” не би ли преко заједничких културних акција превазишао верски раскол међу Србима у држави Охајо.
    Кливленд је јак спортски центар Срба из Америке и Канаде. Баш та позиција Кливленда, стешњеног некако између Њујорка и Чикага на истоку и Сан Франциска и Торонта на западу и северу, омогућава му да као велика раскрсница српских путева по америчком континенту привуче велики број наших исељеника на разним манифестацијама сваке године.

    Срби на обалама Онтарија
    Прошло је пет стотина година од како ј е Ђовани Кабото, касниј е Џон Кабот, морепловац ступио ногом на северно тло Америке, истражио га и назвао Канада. У овој земљи до почетка деведесетих било је стотинак хиљада Срба, Црногораца и Југословена. Данас ову земљу снега и леда освајају млади Срби. Њих 30.000 ушло је у Канаду за само десетак последњих година. Историја каже да је прва група од 49 српских усељеника стигла у Квебек 1885. године. До 1918. године у Канаду је стигло 1.258 Срба. Само у Торонту, између балканских ратова и Првог светског рата, било преко 200 Срба, углавном самаца. Окупљали би се у кафани “Београд”.
    После Другог светског рата, у ову земљу се уселило преко 110 хиљада људи, углавном, политичких емиграната а потом и нових гастарбајтера, из СФРЈ. Срба је било око 80.000. Од 1990. године усељавање Срба у Канаду добија на значају због промене у усељеничком законодавству 1993. године, када су уведени додатни критеријуми који стимулишу усељавање стручних и квалификованих људи. Канади је годишње потребно 220.000 досељеника. Од 1994. години, Србија је међу десет највећих снабдевача стручне радне снаге за канадско тржисте. Канада је у тој години издала преко седам хиљада усељеничких виза и постала прва и најважнија усељеничка земља.
    И пре педесетак година и данас највећа и најача исељеницка организација наших људи у Канади јесте Српска народна одбрана. Први Конгрес СНО у Канади, док је њено седиште било у САД, одржан је децембра 1916. године у Веланду, Онтарио.
    Српска православна црква у Канади окупља највећи број наших сународника. При црквеним општинама су организована добротворна друштва (Коло српских сестара), фолклорне групе, црквени хорови и српске школе.
    Срби у Јужној Америци
    Неких поузданих података о сеоби Срба у Јужну Америку, почев од осамдесетих година прошлог века до данас, готово и да нема. Због тога се сви подаци о исељеницима српског порекла у латинском делу Америке, јужно од Рио Гранде, заснивају само на проценама. Усељавање Срба у Јужну Америку почело је крајем прве половине XIX века (Дахл, 1974), након што су земље овог дела света стекле независност. Готово да нема битније разлике између насељавања Северне и Јужне Америке (Мисовић, 1993), изузев у томе што је досељавање у Северну Америку почело нешто раниј е и што ј е било интензивније од насељавања јужног дела америчког континента.
    Раниј е су се Срби бавили понај више сточарством, шумарством, трговином и нешто мало индустријским пословима. Неки од њих су из отаџбине кренули у Јужну Америку као угледни трговци. У касниј им периодима, нарочито после Другог светског рата, Срби су се спорадично усељавали у Јужну Америку и кренули да се баве савременијим занимањима. Исто тако, средином шездесетих година у Јужној Америци је било шест црквено-школских одбора, али су имали само једног свештеника (Божовић, 1968). Парохије Српске православне цркве и црквене одборе у Јужној Америци директно администрира српски Патријарх из Београда.

    Срби у Чилеу
    У Чилеу су се, најпре, досељавали Бокељи – морепловци (Мисовић, 1993). Помиње се име Петра Замбелића (морепловац и истраживач), који је трагично нестао 1907. године. Друга по величини и количини производње фирма била је у рукама браће Митровић, такође у провинцији Антофагасте. У овој провинцији помиње се и трговина луксузном робом “Ла Сербиа”.
    Срби су дошли у Огњену земљу, на рог Јужне Америке, привучени причама о злату. У Пунта Аренасу и данас постоји музеј Југословенског друштва, који је основан 1900. године, а чији је симбол био лик Косовке девојке и Павла Орловића. Гробље Помпарнас чува животне приче многих од тих људи. У месту Порвенир, многи Чилеанци говоре српски, а на локалним саобраћајним знацима стоји обавештење: Југославија 18.622 километра.

    Срби у Аргентини
    Аргентина је у прошлости била изразито имиграциона држава, нај више због слабе насељености великих површина обрадиве земље. Све док нису окочани грађански сукоби 1853. године, ова земља је била нестабилна за досељавање и док није донет нови Устав који је подстакао усељавање, није се статистички говорило о новим житељима Аргентине. Данас у Аргентини живи 30.000 наших држављана.
    И поред тога што је по броју знатно мања од дијаспора у САД и Канади,
    • • 7
    аргентинска не представља мање значаЈну културно-историјску тему . Премда истог порекла као и америчка, аргентинска емиграција је развила специфичан друштвени и културни карактер. Поред удаљености од матице, разлози се могу тражити и у изолованости зај едница исељеника (колониј а) у Аргентини, кој е су често раздвој ене великим пространствима.
    Прва друштва у којима су се окупили Срби, настала су оног тренутка када су 1878. године схватили да ће самоорганизовањем најбоље помоћи себи. У Аргентини је те године никло аустроугарско друштво узајамне помоћи. У оквиру друштва отворена је и читаоница “Спавајући лав”, из чије је дирекције настао и први јужноамерички исељенички лист “Искра славјанске слободе”. Темељи православља у Аргентини постављени су међу српским исељеницима тек после Другог светског рата. Прва црквено-школска општина, чије је седиште било у приватној кући ј едног досељеника, била ј е претходница Светосавском храму у Буенос Ајресу. После Другог светског рата, српски исељеници у Аргентини формирали су и Српско културно друштво Свети Сава. У провинцији Санта Фе данас ради и српски православни центар. 7 Пантовић Б. (2013). Наша дијаспора у Аргентини – историјски преглед и прелиминарна истраживања, Београд, стр. 120
    Срби у Бразилу
    И Бразил је пружио уточисте једном броју српских исељеника. Иако су први исељеници стигли у ову земљу још крајем 19. века, већа група се доселила у периоду између 1922. и 1925. године. Тачније, једна група од око 2.000 исељеника стигла је у Бразил 1922. године. Већина њих су били грађевински радници који су се запослили у држави Сао Пауло.
    Службених података о Србима у статистици Бразила до 1988. није било, јер су били утопљени у Југословене и делили су њихову судбину. Последњих тридесетак година окупљени су у Друштву пријатеља Југославије.
    Срби у Венецуели
    У Венецуели готово да преовлађују исељеници српског порекла, мада има и Хрвата и Словенаца (Мисовић, 1993). Раде разне послове, најчешће у индустрији. Има Срба и ситних предузетника, занатлија, трговаца и угоститеља, али има, међутим, и професора, лекара, архитеката, сликара и других. У Каракасу се налази друга Српска православна црква на тлу Јужне Америке. У овој земљи међу нашим људима постоји јака веза, као и јака веза српске дијаспоре Венецуеле са Србијом. Остале земље Јужне Америке су насељаване у исто време кад и Аргентина, Чиле, Уругвај и Бразил, само у мањем броју.
    Срби у Уругвају
    У Уругвају су се Срби досељавали, углавном, после Првог светског рата. Готово су сви стизали у Монтевидео и у његова индустријска предграђа. Запошљавали су се у индустрији меса, грађевинарству, а мањи број се окренуо пољопривреди. Наших људи има највише у Оруру, Унију и Потосију, а нешто мало и у Монтевидеу. Српских исељеника има око две хиљаде. Срби се окупљају око Југословенског дома и фолклорног друштва “Братство”.

    Срби у Перуу
    У Перуу је такође живео један број српских исељеника који се бавио углавном трговином. Већина је живела у главном граду Лими и његовој околини. Заједно са потомцима, Срба у Перуу има до пет хиљада. Сем Лиме, настањени су и у Калау и Керо де Паску. Данас су то имућни људи. Срби и Црногорци су годинама живели заједно са Хрватима, па је логично било и да постану чланови друштва “Дубровник”.
    Срби у Боливији
    У Боливију су наши досељеници, долазили из Чилеа у периоду између два светска рата, када је један део наших људи остао без посла и иселио се у Боливију, где је уложио новац у трговину, остајући тамо до данашњих дана.
    Срби у Азији
    Срба у Азији данас има веома мало. У појединим азијским државама, посебно у Јапану, почели су да долазе у послератном периоду као економски мигранти, а нарочито крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, у време када у Јапану долази до брзог економског развоја и привредне експанзије на светском тржишту. То су углавном били заступници трговачких фирми и привредних комора. Неки од њих, међутим, запошљавали су се и као стручњаци у посебно траженим специфичним струкама и занимањима. У Јапан су често одлазили и наши уметници, сликари, књижевници, публицисти, културни, научни и јавни радници.
    Током деведесетих година знатно је повећан број Срба који су населили Кину. И они су углавном из света бизниса, нарочито из трговине, затим заступници наших и страних фирми.
    У Сингапуру, Хонг Конгу и Малезији последњих година се повећава српска дијаспора, јер су у ова подручја стизали: избеглице прогнаници, представници
    привредних организација, заступници познатих светских фирми и стручњаци дефицитарних занимања.

    Извор: УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ, ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ, ДЕПАРТМАН ЗА ГЕОГРАФИЈУ , Марија Б. Стојчић, СРБИ У ДИЈАСПОРИ, МАСТЕР РАД, Ниш, 2014.

  4. Војислав Ананић

    Поново сам прегледао ауторкин мастер рад. Мислио сам најпре да сам ја случајно “испустио” Црну Гору. Али, видим да међу бившим републикама некадашње Југославије нема Црне Горе. Самом себи постављам питање: да ли то значи да су тамо сви Срби па их не треба издвајати као део српске дијаспоре, или су сви Црногорци те нема потребе ни да се Срби у тој држави помињу?

  5. Војислав Ананић

    ГДЕ ЖИВЕ СРБИ И КОЛИКО ИХ ИМА?

    Срби данас живе у око 90 земаља на свих пет континената (Милановић, 1993). То је широко пространство чија удаљеност, од Новог Зеланда до Америке, износи четрдесет хиљада километара. Не рачунајући територију Србије и српских крајина, изван матице – у расејању, Срба има највише на америчком континенту, а потом у Западној Европи.Питање броја Срба који живе у дијаспори окупирало је многе истраживаче, почев од Пере Слијепчевића (1917), преко Љубомира Косиера (1926), Л. Трњегорског (1938) до Мајкла Боре Петровића (1982) и Владимира Гречића (1990). Већина истраживача била је склона да тај број или прецењује или потцењује. Политичари и социолози, а посебно прваци српских националних организација, склони су, често, да предимензионирају број Срба у дијаспори, чак на четири милиона. То се првенствено чини да би се привукла пажња јавности на ову српску националну групацију у свету. Међу политичарима земаља имиграције, пак, када се говори о етничким групацијама, испољава се склоност потцењивању броја, а тиме и умањивања значаја мањих етничких групација, па и Срба и Црногораца, на неколико стотина хиљада.Цифра која ће овде бити презентирана представља средњу варијанту процене броја Срба у дијаспори у 1994. години.Када је реч о свим Србима света, рачунајући житеље матице Србије, Црне Горе и српских крајина, и све генерације исељеника, па оне који привремено или стално раде у разним, пре свега европским земљама, мањине које живе у старим и новим суседним државама,као реална могла би се прихватити цифра од око 11,5 милиона. Разуме се да се сви ти људи не изјашњавају увек као етнички чисти Срби,будући да су, особито у расејању, код друге, треће и четврте генерације, доста национално измешани. То се најбоље може видети и из пописа становништва САД. Од укупног броја оних житеља САД који су се изјаснили као Срби, око 50% су, на овај или онај начин, национално мешани. А да не говоримо о веома бројној групацији наших људи у иностранству која се изјашњавала на последњем попису становништва само као Југословени.То се, мада у мањој мери, може констатовати и за Србе на просторима друге Југославије. Зато није чудо што су се Срби из мешовитих бракова изјашњавалии као Југословени приликом последњег пописа становништва у СФРЈ, 1991. године. Тада је регистровано 712 хиљада Југословена или 3% укупног становништва СФРЈ. Према попису становништва бивше СФРЈ, укупан број Срба износио је 8,528.000, Црногораца 539.000 (Брунер, 1993). Према томе,у другој Југославији, када су почели етнички сукоби и грађански рат на њеним просторима, у њој је живело приближно 9,5 милиона Срба.Распадом СФРЈ, ако се не рачуна држава матица, највише Срба изван Србије остало је у Босни и Херцеговини. Попис показује број од 1,369.000, а процене (које укључују и један број Југословена) показују да их је 1991. године, у тој републици било приближно 1,5 милион.На основу званичних статистика, изјава српских националних лидера у дијаспори, процена дипломатско-конзуларних представништава (ДКП) и синтезе изнесених процена у доступној литератури из ове области, аутори процењују укупан број Срба, Црногораца и Југословена српског порекла у свету, у 1994. години и то:
    А. Отаџбинске земље
    Република Србија 6,500.000 – 6,800.000
    Црна Гора 539.000 – 600.000
    Република Српска Крајина* 300.000 – 320.000
    Република Српска** 1,400.000 – 1,500.000
    Б. Прекоморске земље
    САД 430 – 500.000
    Канада 80 – 100.000
    Јужна Америка 20 – 30.000
    Аустралија 90 – 120.000
    Нови Зеланд 500 – 1.000
    Јужна Африка 20 – 25.000
    Велика Британија 50 – 55.000
    Земље Трећег света 20 – 30.000
    В. Европске имиграционе земље
    СР Немачка 250 – 300.000
    Аустрија 100 – 130.000
    Француска 80 – 100.000
    Швајцарска 70 – 100.000
    Земље Бенелукса 15 – 20.000
    Скандинавске земље 50 – 60.000
    Италија 5 – 7.000
    Остале 15 – 20.000
    Г. Старе и нове суседне земље
    Румунија 30 – 50.000
    Мађарска 3 – 5.500
    Албанија 5 – 10.000
    Хрватска* 120 – 150.000
    Македонија 44 – 70.000
    Словенија 47 – 57.000
    Према томе, на америчком континету живи близу 650 хиљада Срба и Црногораца, колико се процењује да има и у Западној Европи.Они су, на америчком континенту, у највећем броју концентрисани у централном и источном делу континента – Илиноис, Индијана, Мичиген, Минесота, Охајо, Пенсилванија, као и на канадској страни у провинцији Онтарио (највише их је у околини Торонта), затим у држави Њујорк и Њу Џерси, а на западу у државама Калифорнија и Вашингтон. Они који су дошли у САД у новије време концентрисани су око великих индустријских и трговачких центара – Њујорка и Чикага.У Аустралији Срби живе у околини Мелбурна, Сиднеја, Перта и Канбере, док су на Новом Зеланду настањени у Окланду и његовој околини.Од латинскоамеричких земаља Србе су највише привлачили Аргентина и Чиле.У Европи су Срби нашли запослење управо у оним земљама које су после Другог светског рата и запошљавале највише странаца – СР Немачка, Аустрија, Француска, Швајцарска и Шведска.Од старих суседних земаља, највише Срба има у Румунији, а у новим суседним земљама ситуација још није јасна.Статус Срба у свету је тројак. Срби су грађани земаља главних имиграционих прекоморских земаља, сходно имиграционим политикама дотичних држава (у мањем броју и у Европи), затим грађани наше земље који имају привремени боравак (као резултат политике европских земаља која је вођена после Другог светског рата) и грађани суседних земаља који вековима живе у њима, али који су сачували свој национални идентитет. Статус исељених Срба зависи од политике сваке земље, која има тенденцију, под утицајем КЕБС-а, нарочито на европском простору, да призна индивидуална и колективна права националних групација. Разуме се, тај се статус временски и просторно разликује.Даљи токови савремене сеобе Срба зависиће од низа чинилаца економске, али и друге природе.Како ствари стоје, узроци савремене сеобе Срба се неће тако брзо отклонити. „Push“ фактори ће, очигледно, још дуго имати утицај на даљи темпо спољне миграције Срба. Међутим, и имиграционе политике главних земаља усељења су од битног значаја.Када је реч о класичном виду миграције, тј. исељавању, постоји тесна и узајамна зависност двеју главних компоненти имиграционе политике: регулисање усељења и интеграција. Земље класичне имиграције су још двадесетих година ограничиле годишњи број усељења и, касније, увеле контролу структуре имиграционих токова. Ниједна од њих, међутим, није обуставила имиграцију.Канада, Аустралија и Нови Зеланд су, чак, подстицале имиграцију у дугом временском периоду. У осамдесетим годинама, имиграција у прекоокеанске земље се доста стабилизовала, с тенденцијом ка расту.Заједничка карактеристика свих класичних имиграционих политика је, дакле, контрола усељења, лоцирана углавном у амбасадама и конзулатима у земљама порекла миграната. Контрола се врши имиграционом визом која квалификује мигранте за усељење. Сједињене Америчке Државе, Канада и Аустралија заузимају централну позицију у међународним миграционим токовима Срба.

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XV, Бeoград, 2011.

  6. Војислав Ананић

    СРБИ У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

    Почетак насељавања

    Већ крајем прошлог века јужни регион афричког континента постаје атрактиван како за западне европејске земље тако и за Краљевину Србију у то време, а нарочито прве породице Срба које почињу да се досељавају, живе и раде на овом делу Афричког континента. Разлог досељавања су: откриће дијаманата у Кимберлију а касније и злата у Јоханесбургу. Већи део емиграције долази око 1880 г., а за њима долазе још пар породица које практично заснивају прву српску колонију у Јужној Африци. Касније се колонија увећава доласком Срба из Америке, који су били копачи злата и доласком нових породица за време балканских ратова 1912–1914, првог светског рата 1914–1918, али у незнатном броју. Подаци о тим пионирима српског исељениства из тог периода су врло штури. Има породица које су овде живеле, и отишле, други су изумрли, трећи се претопили у овом шаренилу народа. Један од првих који је стигао у Јужну Африку био је Илија Антељевић који је дошао из Боке. Постао је велики богаташ и угледан човек. Много Бокеља је касније дошло преко њега. И други су тако доводили своје пријатеље и рођаке, а циљ свих тих људи је био да се што пре обогате и пошаљу новац кући. Многи су се вратили као богати људи, например Лазар Ћоровић, који је био ортак са Илијом Антељевићем. Елена Бјелић са сином Васом стиже 1898. Њени унуци и праунуци и данас живе у Јужној Африци, а најстарији син Дејан је био генерал Јужноафричке армије. За време 80-тих година још увек је била жива госпођа Олга Антељевић а треба напоменути као најстарије још, Божу и Лазара Ћоровића, Јанка Ћурића, Мрсиће, Лопичиће, Стеву Милашиновића итд… Познат је случај Спире Ћоровића који је као млад са родитељима отишао у Одесу а одатле на Суецки канал. Дошао је у Кејп Таун и запослио се на изградњи пруге Кејп-Јоханесбург. Радећи на прузи дошао је пешке из Кејп Тауна до Јоханесбурга (око 1600 км). Када се овде говори о културно-уметничком животу ни он није био запостављен. Није било већих дворана и балова, већ су се људи састајали по приватним кућама или изнајмљивали неке просторије за једно вече. Они, који се сећају тих времена, памте да није било одвајања по националној или верској припадности и ко је „мали“ а ко „велики“ Србин. Зна се да је пре првог светског рата основано и организовано радило друштво „Словенска зора“ које је окупљало све Словене у овој земљи. Ово Друштво ће деловати све до почетка Другог светског рата. Намеће се неодољив утисак да онда када је било теже путовати, земљаци су се више волели а када је комуникација била могућа практично свакодневно, престала је међусобна чврста веза са својима овде. Зна се, на пример, да је Елена Бјелић из Боке путовала 49 дана и превоз платила 15 златних фунти.

    Први светски рат

    Интересантно је рећи да је у Први светски рат ушло више Срба у Африци, него што ће ући касније Југословена у Други светски рат као Јужноафричка армија. Зна се да је 1914. било 40 мушкараца у Јоханесбургу. Породица Бјелић чува једну фотографију на којој се налази неколико Срба у униформи Јужноафричке војске, а то су: Стево Милашиновић, Никола Антељевић, Божо Ћоровић и Никола Укропина. Људи који су учествовали у овим ратовима нису нимало срећно прошли. Прво су ратовали у Намибији против Немаца. Тај рат није дуго трајао. Већ почетком 1915. године сва немачка војска је била заробљена. Одатле велика јужноафрика формација креће за источну Африку, у Тангањику. Ту је била немачка колонија. Веома успешан герилски рат водио је један немачки генерал, а јужноафричку војску је водио генерал Сматс (Smuts). Људе у овој земљи није косило оружје непријатеља, него маларија и друге болести. Овај рат јетрајао око две и по године и све ово су прошли Срби, који су били добровољци. Вративши се за Јужну Африку продужују за Француску. Из Источне Африке много их се вратило болесних и рањених. Један Црногорац, Јовановић, који је касније постао Марковић био је капетан Јужноафричке војске. У једној одлучујућој битци у Француској, Пета јужноафричка бригада је доживела апсолутни пораз. Од око 3000 људи преживело је само 140. Ту је погинуо и поменути Никола Укропина. У Првом светском рату као и у Другом светском рату, Срби из Јужне Африке су редовно и несебично учествовали у свим видовима хуманитарне помоћи својима у земљи као и савезницима преко Црвеног крста. За време Првог светског рата једна Јеврејка, Берта Соломон, жена начелника Јоханесбурга била је председница удружења жена које је било отприлике као „Коло српских сестара“. На једној фотографији из тог времена виде се она, Елена Бјелић, Олга Антељевић, Нада Ђурић-Мештровић, Јованка Пантовић, једна Чехиња и неколико других странкиња. Јованка је била 22. дете свештеника Пере Поповића. Једна од породица које су дошле пре Првог светског рата, 1904. била је и породица Познановић. То су уствари била три брата, Максим, Глиго и Тодор. Кад је избио рат у добровољце се јавио и Тодор који је тада имао само 14 година. Пошто нису примали тако младе он је рекао да има 17, и био је примљен. Али пошто је још увек био мали дали су му да чува коње. Ту су још били и браћа Митровићи који су пре рата дошли у Јужну Африку. Сви ови људи су били претежно млади и неожењени. То су били радници, који су са одређеним циљем дошли у туђину. То никако нису били случајни путници, пробисвети и луталице. Била је једна група људи који су сачињавали групу ловаца. Били су Црногорци и живели су само од лова. Нису ловили само за месо
    и кожу већ и спорта ради.Такмичарски дух који их је терао у највеће напоре чинио их је правим ловцима. Та група је била насељена у Офертону. Имали су лимене куће и живели веома оскудно. Међу њима је био неки човек кога су звали Баба Лала. Никада није рекао своје презиме, па су га по месту одакле је дошао звали Никола Слањанин. Причало се да је био натпросечно висок и снажан и да је изазивао чуђење код људи. Био је мирне нарави али тешко ономе ко га дирне.

    Срби у периоду између два рата и за време Другог светског рата

    У периоду између два светска рата, међу Србима у Јужној Африци налазе се и два српска монаха и то из манастира Хиландара. Када су тачно били и како су се звали не зна се, али се зна да су сакупљали прилоге за манастир који је у то време био у веома лошем материјалном стању.Углавном, први талас се завршава са 1939. годином и почетком Другог светског рата који ће изазвати много веће и јаче расејање Срба. Срби првог таласа су углавном из Боке Которске. У периоду између 1938. и 1948. године у Јоханесбург се досељавају избегле српске патриоте које ту налазе свој дом. За време Другог светског рата основан је „Југословенски клуб“. Клуб није окупљао само Србе, већ и друге народе тадашње Југославије. Окупљали су се у Вајнбергу, у једној адаптираној кући. Клуб се није дуго одржао, и распао се педесетих година. Узрок распада клуба је долазак политичке емиграције и међу Србима се ствара Удружење Краљевске Војске „Дража Михајловић“. То је почетак осамостаљивања Срба. Све до Другог светског рата, Србин Краљевине Југославије се могао слободно похвалити свијим именом јер су уживали велики углед код власти. Велики број Срба емигрира у Јужну Африку пред сам почетак Другог светског рата.То су били претежно млади и неожењени људи. Врло тешко су се одлучивали на женидбу са странкињама а српских девојака за удају је било мало. Многи од њих су први пут видели завичај после 40 година. Породице нису заснивали. Њих су у своје кругове радо примале породице Антељевић, Бјелић, Лопичић и др. Таква је историја браће Поробића и Крсте Вујовића. Милован Бјелић се оженио Енглескињом, чији је деда после Првог светског рата био српски почасни конзул у Јоханесбургу и био одликован орденом Светог Саве. Орден се и данас чува.

    Други светски рат

    Након избијања Другог светског рата из Каира долази војна мисија Југославије коју предводи генералштабни мајор Душан Бабић а касније за њима у Јоханесбург долази једна већа група југословенске краљевске војске. Друга група долази из Јужне Америке и заједно похађају разне курсеве који су овде били организовани. У Баргвани, где и данас постоји болница за сиромашне, постојао је санаторијум за лечење савезничких војника оболелих од туберкулозе. Међу њима је било и Срба. Један од радиолога у санаторијуму је био др Пера Поповић, чија породица и данас живи у Јоханесбургу. Неки су се вратили, а они који су одмах остали били су: Драгољуб Поповић, Драго Бајевић, Зарија Дармановић, Илија Миловановић који је био један од шефова мисије. Од Срба добровољаца у Јужноафрицкој војсци за време Другог светског рата набројаћемо неколико: Дејан и Милован Бјелић, Алек Антељевић, браћа Лопичић, браћа Мршић итд. Срби у Јоханесбургу
    су се окупљали око војне мисије, која је била званична српска организација.

    Помоћ за пострадале, ратну сирочад и војску

    У току рата у Јоханесбургу код Језера недалеко од зоолошког врта тзв. Zoo Lake постављени су павиљони где су жене продајом производа, спремањем националне кухиње и сл. прикупљале новац у добротворне сврхе, преко Црвеног Крста. Српске жене су биле веома активне.
    (Позајмљено из Спомен књиге парохије Св. Сава у Јоханесбургу)

    Душан Зупан

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XIII, Бeoград, 2009.

  7. Војислав Ананић

    СРБИ У АУСТРАЛИЈИ
    1.
    („Историја СПЦ у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци“, аутори Светомир Спасовић и Србољуб Милетић, из¬давач СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду, 2008)
    Расејани широм земљине кугле, заслугом судбине или историје или обе заједно, Срби су једну од значајнијих својих заједница изван домовине створили на најдаљем и најмањем континенту – Аустралији.
    Највише их је стигло у немирна времена, после Другог светског рата, a највише због братоубилачког рата који је беснео у Југославији – између четника и партизана, четника и недићеваца, између Хрвата и Срба, и у многим другим комбинацијама које само на Балкану могу да се створе.
    О том егзодусу и о томе како су се Срби снашли и прихватили нову домовину, и како је она примила њих, реч је у наредних тридесетак страна. Циљ је да се у „Братству“ о томе остави само запис, пука информација, а за детаљан опис било би потребно можда и више хиљада страна, ако не и посебних књига.
    Случај је хтео да се у току припрема материјала о Србима у Аустралији сусретнемо са управо штампаним и објављеним капиталним делом „Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци“. Написали су га на више од пет стотина страна двојица свештеника: протођакон Станимир Спасовић који предаје историју и канонско право на новоснованом Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу код Чикага у Америци и протојереј Србољуб Милетић, парохијски свештеник у Сиднеју, Аустралија, аутор више радова из области теологије, историје и црквеног живота.
    Прота Србољуб је био љубазан да дозволи да користимо шире изводе из поменуте књиге, која је у мају промовисана у Библиотеци града Београда, у присуству великог броја српских интелектуалаца и верника. На промоцији су, осим оца Србољуба, говорили и Епископ аустралијски и новозеландски Иринеј Добријевић и професор Богословског факултета у Београду, рецензент књиге и некадашњи члан главног одбора Друштва „Свети Сава“ др Предраг Пузовић.
    Историја Српске православне цркве је у многоме и историја српског народа, па ће читалац бити у прилици да нешто сазна о Србима у Аустралији на реалистичан, објективан и научно поуздан начин.
    Осим тога, додали смо овој нашој сталној рубрици неколико људских прича из Аустралије које на непосредан, искуствен начин говоре о животу Срба на шестом континенту. За њих је заслужан господин Бошко Зечевић, школски друг приређивача овог прилога, који се одважио да се пре скоро четири деценије отисне са породицом преко бар два океана и нађе други дом у Аделаиди, на југу Аустралије. Никада није прекидао везу са домовином, са пријатељима и посебно са генерацијом Крушевачке гимназије која је матурирала 1962. године. Данас у заслуженој пензији, као грађевински инжењер, инспектор за грађевинске послове у државној администрацији Аустралије, он користи сваку прилику да бар преко Интернета, ако већ не сваке године и лично, одржи блиске људске контакте са својим пријатељима и својим народом у Србији.
    Сви овде сакупљени прилози чине једно од најкомплетнијих сведочанстава која су досад о нашој дијаспори објављена у „Братству“. Намера нам је да се на ову књигу вратимо и догодине, и да из те велике ризнице извучемо неке друге приче, највероватније о нашем народу на Новом Зеланду и у Јужној Африци.
    Душан Зупан
    Пишући о догађајима из Првог српског устанка, Вук Караџић се јадао: „Свако вели: ’Пиши право и кажи истину’; али готово сваки мисли да је само онако право и истинито као што он зна и хоће. Ја сам се с поглаварима српским разговарао о којекаквим догађајима, где сам и ја с њима заједно био, па не знаду управо да ми кажу како је било.“
    Описивати историју наше дијаспоре показало се као веома деликатан посао, из више разлога: разне деобе у нашем народу, које су након Другог светског рата достигле разарајући ниво по српску православну заједницу у дијаспори, а посебно по идентитет њених потомака, одразиле су се и на писане изворе о Србима у расејању. У мноштву писаних материјала и докумената, расутих по свим континентима, тешко је наћи такве који нису субјективни, који нису настали као последица напада или одбране од стварних или замишљених непријатеља, превасходно из свог сопственог народа, сличног менталитета, истог порекла, али различитих политичких и националних убеђења. Изгледа да су се Срби у току последњег века борили сами са собом и са својим поделама више него са својим спољним непријатељима.
    Многе националне организације и црквене општине настајале су управо као резултат те унутрашње борбе Срба самих са собом, са својим „издајницима“ и „непријатељским сарадницима и слугама“. У овој борби, која се водила из политичких, националних или интернационалних интереса или заблуда, није било ни победника ни побеђених. Чињеница је да су сами Срби у том процесу били највећи губитници. Последице су биле и остале далекосежне. Док су се широм света у српској дијаспори многи родитељи грчевито борили да очувају свој српски идентитет или своје политичко убеђење, њиховој деци се, у већини случајева, таква борба показала одбојном. То је један од значајнијих разлога за губљење српског православног идентитета код знатног дела наше омладине у дијаспори. Међутим, на известан начин, у данашње време тај и такав процес управо захвата и наш народ у Србији, где се сваки национализам сматра застарелом и негативном појавом, одбојном за млађе генерације. Животни стандард, запослење, друштвена сигурност и политичка стабилност, за многе млађе су тренутно важнији и од националних интереса, за које интересовање у земљи опада. Уз све то, под утицајем „европских интеграција“ и глобализације, осећај и потреба за кохезијом заједнице у сваком облику: породице, села, града, општине, региона, па и саме државе… код Срба у земљи већ деценијама слаби све више.
    Почетком новог миленијума долази и до постепеног слабљења српских подела, али не због тога што су Срби постали мудрији или толерантнији према својим политичким неистомишљеницима. У огромној већини, трка за новцем и временом постала је приоритет просечног човека, кога национализам или било какав идеализам више не мотивишу као некада, што је нарочито случај код млађих генерација. У прошлости, на идеолошком плану међу Србима је било много страсти, а мало трезвености. На жалост, ни окренутост материјалним стварима, новцу и стандарду живота, није донела више трезвености у односу на непролазни циљ и назначење нашег живота.
    Мноштво писаног материјала: штампа, леци, брошуре, књиге и разни списи, које је емиграција, од краја Другог светског рата па до пред крај века, оставила за собом, има полемички тон и политичку поруку. Стотине тона папира су написане и штампане са циљем да представљају „доказни материјал“ о томе како су аутор и његови истомишљеници били у праву. Читалац се тешко сналази у снажном емотивном набоју разних личних, црквених или партијских политичких ставова и предрасуда, делимично и зато што је компликовано стање у дијаспори било на посебан начин везано и условљено приликама и догађајима у земљи из које су досељеници долазили и коју су веома волели.
    Захваћени вихором рата Срби, који су омасовили дијаспору половином двадесетог века, као и каснији таласи исељеника из Југославије, нису били спремни за живот у изгнанству, емиграцији или дијаспори. Нове политичке поделе у свету, тешко стање у земљи под комунистичком диктатуром и мукотрпно прилагођавање у исељеништву, верска и политичка недораслост нашег народа, уз јако осећање љубави према родном крају и наклоност ка идеализовању, чинили су живот тешким за већину Срба у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци.
    О матици и дијаспори
    У прошлости је било мало покушаја озбиљнијих и објективнијих радова о српској дијаспори. Комунистичка влада у Југославији је зазирала од национално оријентисане српске дијаспоре. Своје време вла- давине у земљи, у другој половини 20. века, покушавала је да обележи паролама о „братству и јединству наших народа и народности“ То исто време српска дијаспора је проводила у политичким и покрајинским поделама, у међусобним свађама и клубској нетрпељивости, о чему ће бити више речи у поглављу „О расколу“
    О последицама комунизма и различитим реакцијама на њега у земљи и дијаспори је и до данас писано, али би се још увек читаве студије могле написати јер, по свему судећи, још дуго ће се осећати резултати политичких и црквених раскола, који су нас пратили у 20. веку. У обраћању Десетом конгресу историчара Југославије 1998. године, проф. др. Драган Недељковић, описује своје виђење узрока наше подељености: „жртвовање за Југославију, утапање у Југославију и занемаривање Српства због Југословенства. Српски расколи у Другом светском рату: два покрета отпора, четнички и партизански. Партијски злодух: занемаривање свесрпског националног интереса, …систематско разбијање српске националне свести и распарчавање српског националног бића. Измишљање нових нација черечењем српског народног тела и стварање услова за распад друге Југославије. Слаб имунитет Срба и огромна наивност у односу на нове идеје чија је суштина србофобија. Тито – човек огромног успеха а ништавног дела. Превара и изневеравање ’братства-јединства\.. Слом социјалистичке Југославије и грађански рат. Улога великих сила Запада: подржавање центрифугалних снага, сепаратизма и сецесије. Српски народ изненађен, потпуно неприпремљен за посткомунистичко доба. Поновно, уместо интернационалистичког, сада мондијалистичко уништавање српске националне свести: стварање комплекса о српској кривици и српској инфериорности. Нови српски расколи. …ужасни притисци европске заједнице, САД и НАТО пакта, који спроводе замисли новог светског поретка. Санкције српском народу – злочин великих сила. Нове сеобе и губитак српских крајина; нова исељавања, особито млађих стручњака, у иностранство. Три и по милиона Срба у расејању. Огромна дијаспора, без озбиљне подршке матице, на беспућу. Нове илузије и нови опсенари. Распад морала… Српски народ, изневерен од својих вођа и своје елите, остао на цедилу, упрљан, жигосан, осуђен. Потпуни пораз српске памети услед несхватања духа времена у коме се живи… Свемоћ медија и диктат једне суперсиле… Америчка империјалистичка демократија као превара: епоха неототалитаризма.“
    Интересантно би било спровести озбиљно истраживање о разлозима због којих се више милиона Срба налази ван своје земље. Према подацима Уједињених нација, почетком двадесет првог века, Србија је земља чија је стопа исељавања, према броју становника, једна од највећих у свету. Свакако да је код многих, осим ратних, политичких или родбинских разлога, жеља за материјалним добрима и вишим економским стандардом била од пресудног значаја. Након Другог светског рата, у поређењу са развијеним светом, вишедеценијско сиромаштво не само да је одвело многе Србе у иностранство, већ је повремено изазивало и својеврсну завист код оних који су остајали. То је стварало неку врсту друштвене препреке између Срба у отаџбини и оних у расејању.
    Сувише дуго, Срби у матици и они у расејању готово да се нису могли разумети, иако су говорили истим језиком. Срби из дијаспоре онима у отаџбини углавном замерају на површном подражавању западне моде, на нераду, неорганизованости и немару. Истовремено, Срби у матици се не осећају лично одговорним за такво стање. Захваљујући диктатури којој су дуго били потчињени, многи сматрају да друштво не зависи од појединаца који нису на власти и не могу да утичу на ње- гове токове и политичке промене.
    Срби у отаџбини су били изложени политичким манипулацијама, социјалним (социјалистичким, потом грађанским и секуларистичким) експериментима, друштвеним, политичким и војним притисцима, паду животног стандарда и духовном и материјалном осиромашењу друштва. Истовремено, пред осталим светом и уопште историјом, они су били главни носиоци српске националне стварности и будућности, а не дијаспора, која је за све то време била лишена било каквог значајнијег утицаја на догађаје у свету или у земљи. Због тога се чак, сво- јевремено, код многих Срба у земљи, формирао утисак о још једном „терету“ – дијаспоре. Просто речено, многи Срби у отаџбини, који су били национално свесни, размишљали су приближно на следећи начин: – Ми се овде мучимо, а ви тамо уживате. Одавде сте отишли ради себе а не ради нас; а ми смо остали овде ради наше земље и народа, а нисмо побегли у свет, у бољи и лакши живот, ради својих личних прохтева. Од нас зависи будућност српства и ми ћемо тај терет изнети на својим леђима. Ви се тамо хвалите нашом историјом, оним што имамо и што смо овде постигли и урадили, док истовремено, сами ништа не доприносите и не помажете. Само мислите на себе. Ви тамо, као некаква компактна и утицајна заједница уопште и не постојите, ништа не значите и не доприносите, а долазите овде да нас саветујете и говорите нам шта треба да радимо!
    Насупрот томе, код Срба из дијаспоре, у великој мери влада убеђење да здраво друштво почива на здравом размишљању и понашању појединаца, као и да се добром организацијом могу постићи одређене друштвене и политичке промене. Зависно од времена проведеног у иностранству, Срби у дијаспори су се привикли на ефикаснији начин рада и пословања, прагматичнији приступ политичким питањима и већу друштвену сигурност. Велики број Срба у дијаспори повремено размишља о повратку у своју земљу, под условом да тамо влада неко „нормално“ стање, које жељно већ деценијама очекују. Са њихове тачке гледишта, они би били први који би улагали у своју земљу и у свој родни крај, „да тамо није такав неред, лењост, небрига и неорганизованост“.
    Одласком комуниста са власти крајем прошлог века, однос Срба у земљи према онима у дијаспори се постепено мењао. Два истраживања агенције Медијум Галуп, спроведена 2003. и септембра 2005. године, у сарадњи са Фондацијом Задужбина Студеница, показала су да последњих година грађани Србије имају убедљиво позитиван став и мишљење о Србима у дијаспори. Томе је допринела нешто другачија друштвена и политичка клима у земљи, као и став српске државе која је почела да успоставља чвршће везе са Србима у расејању, преко Министарства за дијаспору и других чинилаца.
    Претходне међусобне замерке Срба, које су деценијама оптерећивале сарадњу и однос матице са дијаспором, имале су своју тежину и реалну основу. Међутим, разлози за овакво стање нису били у „сналажљивости“ Срба у расејању, као ни у „неспособности“ Срба у земљи. По нашем мишљењу, они се могу тражити у дуготрајном разбијању духовне и културне свести и идентитета овог народа агресивним начином и идејама попут просветитељства, затим југословенства, комунизма, потом материјалистичке секуларне потрошачке (хедонистичке) цивилизације, процесом политичке европеизације и глобализације српске земље и народа.
    Због свега тога, ни слика у дијаспори до данас не изгледа ни мало ружичасто. Напротив. Неслога, нетрпељивост, политичке, покрајинске и друге поделе, неорганизованост, упорно одржавање локалних сеоских обичаја и традиције на нивоу фолклора, уместо ослањања на проверене вредности, урођене хришћанске вере и културе. По многим проценама, несхватање средине и времена, препуштеност случају, политичким и националним илузијама, узимали су свој данак у животима и душама Срба, како у земљи тако и у дијаспори. Било је, ипак, случајева где су Срби дијаспоре били нешто мало организованији, као на пример, поједине српске групе или заједнице у Америци. Међутим, значајнији резултати су углавном свуда изостали.
    О цркви
    Када говоримо о Цркви чини се да је најпре потребно истаћи да не мислимо искључиво на некакав „црквени естаблишмент“, управу, организацију, епископе, свештенство разне црквене одборе, или чланове црквених општина и епархијских тела. Мислимо на све људе који у срцу носе хришћанску православну веру као најдрагоценије благо, који се сматрају члановима Једне свете саборне и апостолске Цркве, били они свештенство или не. Сви су на разне начине допринели на изграђивању себе и Цркве у својим местима и приликама. Стога, сви ми заједно чинимо Цркву о којој је овде реч.
    Међутим, одувек се из жеђи и журбе за материјалним користима, зарадом и забавом, рађала и „телесна мудрост“ – повлађивање и робовање материјалном, која се кроз одређене периоде, као каква заразна болест, преносила са болесних на здраве. А у духовној слабости и пометености модерног човека, без здравог духовног васпитања, лако се изгубе осећање и смисао за праве вредности и истиниту веру. Иако и сама опхрвана баластом савремених проблема, Црква, коју су српски исељеници и досељеници носили у свом срцу, уму и души, била је значајнија, стабилнија и спасоноснија у одржању свог народа у расејању.
    Показало се већ много пута, да су права вера и истинске вредности издржале пробу историје. Будући да нису од људи, већ од Духа Божијега, ове вредности су одувек побеђивале дух овога света и преображавале пролазно и привремено у непролазно и вечно.
    Захваљујући малобројним свештеницима, ентузијазму појединаца и верног народа у расејању, православна вера и Црква су од првих дана биле покретачка снага, ослонац и темељ српске заједнице у дијаспори. Јер, иако није имала подршку од људи, Црква је увек имала моћног заштитника и покровитеља на Небу, Онога који је победио свет и смрт. Тако су ови људи, то јест Црква Божија, били у стању да носе терет изгнанства, прогона, потцењивања, неразумевања, прикривеног, подмуклог или сасвим отвореног непријатељства. Црква је на многе деловала као тихо пристаниште, дом Очев или као изгубљена отаџбина и земаљска и небеска. Природно, они који су у њу улазили, или су се у њој налазили, носили су са собом и све своје способности и врлине, али и проблеме, мане и недостатке. Тако су организовање и живот парохија и црквених општина били у многоме оптерећени и баластом политике, фолклора и клупског менталитета.

  8. Војислав Ананић

    2.
    Досељавање

    Новим досељеницима је овај континент изгледао као веома сурово и негостољубиво место. Оскудица и глад су их пратили следећих неколико деценија, у току којих се наставило са досељавањем затвореника из Енглеске.
    У списковима људи из прве флоте европских досељеника не налазе се и таква имена која би подсећала на православне. Али, већ почетком 19. века, међу осуђеницима који су транспортовани у Аустралију, било је и таквих који су долазили из других земаља. Могуће је да је међу њима био и понеко од православних, као што је то био случај са једном групом младих Грка, морнара, који су 1829. године били осуђени за гусарење на Малти и као затвореници доведени у колонију Њу Саут Велс. Њима је Гувернер Бурк (Bourke) 1836. године опростио казне и петорица из те групе су се вратила у Грчку док су двојица, Антоније Манолис и Гика Булгарис, одлучили да остану у Аустралији.
    Прва православна богослужења на аустралијском континету су, по свој прилици, одржали православни Руси. У раном периоду насељавања руски трговачки и истраживачки бродови пристајали су на дуже или краће време уз аустралијске обале. Тако су, под заповедништвом капетана Белингхаузена (Bellinghausen), на путу за Антарктик у Сиднејски залив у време Васкрса 1820. године, пристала четири руска брода. Они су били неколико месеци усидрени на месту које се зове Кири- били Поинт (KirribilH Point). Међу посадом је био и један свештеник, јеромонах Дионисије, који је ту, уз појање руских морнара и официра, на обали данашњег Сиднеја вршио богослужења за православне. Сличан догађај је забележен и у Мелбурну 1862. године.
    Први досељеници у Аустралију, крајем 18. и почетком 19. века, као што смо нагласили, били су углавном осуђеници из Енглеске. Међутим, када је 1850. године у рудницима Аустралије пронађено злато, овај континент је постао привлачно место за многе људе који се нису устезали да у потрази за зарадом, бољим животом или макар једном новом авантуром, оду и на „крај света“. Другом половином 19. века престаје транспорт осуђеника, а захваљујући „златној грозници“ почиње досељавање већег броја људи са других континената. Између 1851. и 1861. године, број белих досељеника у Аустралију се утростручио. Међу њима је био и понеки Србин, као и други православни са Балкана, из Грчке, Средњега Истока или источне Европе, укључујући и Русију. Као један од копача злата на Голд Филду (Голд Фиелд, Њ.А.) око 1860. године помиње се и Никола Миловић, родом из Боке Которске, који се касније бавио воћарством и виноградарством.
    Први Срби досељеници у Аустралију, били су углавном из приморских крајева: Боке Которске, Далмације, затим из Лике и Црне Горе. Могуће је да се још тада нашао и по који православни свештеник, као на пример отац Арсеније, који се око 1868. године населио у Квинсленд (Queensland), или архимандрит Доротеос Бакалиарос, са острва Самоса, који је 1898. године обилазио колоније досељеника у Викторији и новом Јужном Велсу, служио свете Литургије, обављао крштења, венчања и друге обреде и молитвословља.
    Прва православна црква у Аустралији, посвећена Светој Тројици, изграђена је заједничким трудом православних, маја месеца 1898. године у Сари Хилсу (Surry Hills), у данашњем Сиднеју. Она је служила потребама свих православних. Касније, како се њихов број повећавао, тако су настајали нови храмови православних Грка, Руса, Срба и других.

    Досељавање православних Срба пре Другог светског рата

    Још од времена „златне грознице“, половином 19. века, било је Срба који су у потрази за послом и зарадом долазили у Аустралију. Они су углавном радили на фармама, у рудницима (Брокен Хилл), налазиштима злата око Калгурлија у Западној Аустралији или касније, као дрвосече на сечењу железничких прагова, потом као баштовани, сточари или занатлије у појединим деловима Квинсленда, као и у већим градовима, Сиднеју, Мелбурну, Перту… Познато је да су Срби, који су живели у приморју и на аустријској војној граници са Турском (посебно из Лике), били међу првима који су дошли у Аустралију. Међутим, њихов тачан број је тешко установити, макар и приближно, јер, као и други досељеници, они су тада уписивани не по етничком пореклу, као Срби, већ по држављанству земље из које су долазили. Међу досељеницима из Аустроугарске, подаци не праве разлику између Срба и Словена уопште. Ипак, знамо да су „неки од оних људи чије место рођења је наведено као Аустроугарска или као европски део Турске, били Срби. А мало је вероватно да неки од оних, чије је место рођења уписано као Србија или Црна Гора, нису били Срби.“ За прве појединце, или мале групе Срба од неколико другова, који су се упућивали на тако далек и несигуран пут преко „седам мора“, уопштено се не би могло рећи да су долазили са намером да се овде заувек настане и проведу остатак живота на обалама аустралијског континента. У строгом смислу, за све њих се чак не би могло рећи ни да су били прави досељеници јер, већина њих је долазила и одлазила из једног места у друго, у потрази за хлебом и зарадом. Знатан број Срба, који су овде боравили крајем 19. и почетком 20. века, након одређеног периода заувек је напуштао Аустралију. Многи су се враћали у свој завичај да би тамо уложили свој тешко стечени иметак. Они који су остајали, будући малобројни и измешани у претежно англосаксонском друштву, доживели су да виде како су се већ њихова деца потпуно утапала у средину која је брзо, попут Америке, постајала својеврсна „топионица народа“. У то време, аустралијска државна политика асимилације миграната, као и много оскуднији услови живота и комуникација нису остављали простора за успешно очување српског идентитета, језика и културе на толикој удаљености од матице. У Аустралији укупан „број лица српског порекла, на било којем попису пре 1901. године, највероватније да није достизао ни 100. На пример, бројке из 1891. године показују из Србије 21, из Црне Горе 5. Каснији пописи показују порасте и опадања, одакле се може закључити да је било мало сталних досељеника. Након Првог светског рата већи број Срба долази у Аустралију. Као и остали досељеници, рођени у Југославији, они су долазили из сиромашнијих крајева, као на пример из Босне и Херцеговине, Лике, Далмације и посебно из Црне Горе. Иако су већ тада чинили заједницу од неколико стотина људи, Срби нису разликовани од других досељеника из Југославије, па је тако настао интегрисани живот југословенске заједнице. Трауматичне последице Другог светског рата се још нису осетиле, па је исто или слично географско порекло окупљало досељенике из Краљевине Југославије у заједницу, посебно с обзиром на њихов релативно мали број.“ Први Срби су долазили у Аустралију, на дуже или краће време, готово ис-кључиво из економских разлога. Они ни издалека нису били мотивисани политиком или национализмом као Срби који су долазили касније, непосредно након Другог светског рата. О томе какав је био живот српских породица у периоду између два рата у Аустралији, Др. Максим Радмановић пише: „Пре 1949. породице пионира (Срба староседелаца у Аустралији – примедба аутора) биле су духовно и културно изоловане. Духовне потребе око крштења, венчања и сахрана, задо-вољавала је Грчка православна црква и повремено, тамо где је била доступна, Руска православна црква. Главни црквени празници су прослављани у овим црквама, или тако што би се придружили протестантским конгрегацијама. Ја сам био крштен од стране грчког свештеника који је посећивао Брокен Хил неколико пута годишње, као на пример за Ускрс или Божић. Каснијих година, ове посете су престале и морали смо да прослављамо Ускрс у породици или са конгрегацијом Енглеске цркве. У таквим условима породична слава није увек прослављана, или када је била, домаћин куће је, на одређени начин, обављао радње које нормално врши свештеник. Са послератним приливом миграције, све се ово радикално изменило. Моји родитељи су путовали у Батрст или у Бонагилу у Викторији, да би ступили у додир и понудили гостопримство новодошлима. Многа пријатељства су тада утемељена и она трају до данашњег дана. Са тачке гледишта пионира, а посебно њихове деце (као ја), која пре тога нису срела нове Србе, тада је настала нова атмосфера и поновни осећај заједнице.“
    Досељавање православних Срба након Другог светског рата

    Непосредно по завршетку Другог светског рата европским путевима су се као реке разлиле колоне расељених лица, бивших ратних заробљеника, избеглица и емиграната11 најразличитијих врста, сливајући се у разне логоре и сабирне центре. Већина Срба избеглица је долазак милитантног комунизма на власт у Југославији сматрала само још једном новом окупацијом и није желела нити могла, без опасности по живот, да се врати својим кућама. Стога су се многи од њих настањивали у западноевропским државама, али је већина, након дужег или краћег чекања, одлазила у прекоокеанске земље, Америку и Аустралију, где се након рата стање нагло изменило. Већи број Срба је стигао у Аустралију најпре 1948. а потом у периоду између 1949–54. Већина је са бродова упућивана најпре у миграционе центре, којих је било по готово свим државама Аустралије. Један од највећих логора у Новом јужном Велсу је био у Батрсту (Bathurst) око 10-15000 људи разних националности). Командант или шеф логора је био један мајор, Аустралијанац, док су остале положаје углавном држали Срби. Између осталих, логорске кухиње су водили Гаврило Булић и Драгослав Марковић; на челу логорске „полиције“, која се бринула о одржавању реда и поретка, били су капетани Јањић и Гвозден Браловић; магацин за робу је водио пуковник Погачар, командант словеначке Треће четничке дивизије; смештај и распоред по баракама: Сава Спасојевић. за запошљавање је био надлежан Одовић, и т.д. Остали већи логори за прихватање досељеника су били и у Новом Јужном Велсу, у Њукастлу (Newcastle); затим, у држави Викторија, Бонегила (Migrant Centre, Bonegilla), у престоници Аустралије, Канбери, као и у другим местима. Из ових логора досељеници су распоређивани на разне послове по градовима или на већим државним пројектима, као што је то био пројекат снабдевања водом из Снежних Планина (Snow Mountains), и други. Прва српска православна литургија у Миграционом центру у Бонегили, је одржана на Богојављење, 19. јануара 1949. године. Служио је свештеник Светозар Секулић. За певницом је одговарао дечији хор,14 који је још новембра 1948. године, стигао из логора Елшат у Египту (Еl-Shatt, Еgypt), где их је поучавао јеромонах Сава (Миковић). У логору у Бонегили је такође био приличан број Срба. Када се појавио румунски свештеник, који је служио на црквенословенском, Михајло Стојановић је током 1950. године, у име Српске православне цркве, организовао богослужења у бараци бр. 6, која је у то време била празна. Импровизован је зид за иконостас, за који су Срби донели иконе које су код себе имали. Када је румунски свештеник отишао на рад у Мелбурн, богослужења за Србе је преузео да обавља украјински свештеник, коме је на служби одговарао веома добар украjински хор. По одласку украjинског свештеника, богослужења су преузели руски свештеници. Када су и они отишли из Центра, богослужбене ствари су пренете у украинску цркву у Водонги,13 где су се богослужења наставила, све до гашења те цркве. Постепено, у потрази за послом или само физичким опстанком, српски имигранти су се расули по већим градовима и индустријским центрима, где су се формирале њихове прве мале заједнице. У тим годинама њихова будућност је још увек изгледала неизвесна а отаџбина коју су оставили на другом крају света, у условима тадашњих комуникација, изгледала је невероватно далеко, готово као на некој другој планети. После Другог светског рата, број Срба у Аустралији је нарастао до мере која је била довољна за формирање мањих или већих српских заједница и црквених општина у појединим местима. Срби су тада бројчано, по први пут у Аустралији, имали прилику за какав – такав друштвени живот, који се временом и сталним приливом нових досељеника развијао и побољшавао. О томе имамо сведочанство В. Шиљеговића, који 1949. године пише: „Српска емиграција у Аустралији је новијег доба. Прошло је свега неколико деценија од када су мање групе Срба из пасивних делова старога краја… кренуле на далеки пут у овај нови континент. Здрави и млади… брзо се сналазе у новој средини… постају поседници мањих фарми, трговци или власници уносних имања. Ипоред материјалних могућности Српска црква није основана. Расејани по континенту, један од другог удаљени стотинама и хиљадама миља, нису могли да се удруже и организују. Често пута… многи су напустили своја занимања, продали тешко стечена имања и вратили се у стари крај. У току последњих година, мудра политика Аустралијске владе изменила је ситуацију. Нова емиграција Срба у Аустралију мења прилике. Редови Срба су ојачани. Национални дух уздигнут изнад осталих интереса.“

  9. Војислав Ананић

    3.

    Људи без отаџбине

    Крајем четрдесетих година прошлог века, избегли и расејани Срби су још увек сводили рачуне у вези догађаја из непосредне прошлости, покушавајући да изађу на крај са свим њиховим материјалним, друштвеним, моралним и политичким последицама. Постепено, за разлику од усељеника пре Другог светског рата, политика и национализам су заузимали све важнију улогу у животу како поједи-наца тако и малих српских заједница. У српским публикацијама тог времена неретко су се могле прочитати упозорења попут ових: „У доба данашње неизвесности, у нашој недовршеној борби, у време лажних пророка и изврнутих идеологија, на удару подмуклих мисионара… спремајмо се за нове окршаје, јер треба да имамо у виду да наши у старом крају трпе и пате у јарму ропства. Њихови погледи су упрти у српску емиграцију.“ Из данашње перспективе, некоме се овакве изјаве могу учинити претеране, чак и за оно време. Важно је међутим, разумети прилике и ситуацију у којој су се бивши ратни заробљеници и логораши након рата нашли. Њихови истакнутији људи су у то време бележили: „Са бескрајним весељем, плачући од радости, робље је дочекало своју слободу. Али, док су друге народности имале чему да се радују и док су њихови људи хрлили својим кућама, Срби су опет стављени пред велико искушење: или да се врате својим кућама и признају наметнути комунистички режим у отаџбини, или да се одрекну своје породичне среће и да остану верни положеној заклетви, да ће се борити за народну слободу. Ипоред свих мука, које су годинама трпели по радним, заробљеничким и концентрационим логорима, њих сто и педесет хиљада жртвовало је своју личну срећу и одбило је да се врати у отаџбину. Они су остали да укажу свету на неправду нанету нашем народу.“ „Када је комунистичка Влада Југославије видела колики је број остао ван отаџбине, почела је да их оптужује савезницима, да су за време рата сарађивали с непријатељем и да зато не смеју да се врате кућама. Тим оптужбама ништа није постигнуто, јер је и Савезницима било јасно да они, који су се борили у шумама и они који су држани иза бодљикавих жица, нису били тамо зато што су сарађивали с непријатељем, него зато што су непријатеља ометали у отаџбини. А кад комунистичка Влада није успела да их насилно врати у отаџбину, одузела им је држављанство Југославије. Тако су српски борци за слободу и човечанска права постали расељена лица, људи без отаџбине. Од робља су постали изгнаници.“ „Далеко, тамо у отаџбини, живеле су напуштене породице, изложене беди, немаштини и прогањањима. Веза са њима била је тешка, нередовна и несигурна. Полицијска цензура писама могла им је још више шкодити. Ван отаџбине, људи у најбољим годинама, без посла и занимања за које су се целог свог живота припремали, нису били у стању да помогну било себи, било својима. Неправда нанета и народу и отаџбини… Иза њих је била болна прошлост; пред њима је лежала неизвесност. Нигде се није могла назрети утешна будућност.“ „Најзад, Савезници су увидели да такав живот води у пропаст и дозволили су сваком изгнанику способном за рад да може да изабере земљу у коју жели да иде; да се тамо настани и запосли…“ Ипоред тога, „мало се шта изменило у животу расељених лица. Истина, није било више бодљикавих жица ни стражарских кула око логора. Али муке су и даље трајале…“ Како су се настањивали и кућили, тако су међу српским досељеницима, бившим ратним заробљеницима и емигрантима, постепено ницале разне националне и политичке организације, удружења, покрети и клубови, тако да је у маленим српским заједницама и колонијама владало право друштвено шаренило. Током времена, водећу улогу су преузимали бивши официри, као и истакнути појединци, који су још увек били политички активни, антикомунисти, националисти, чланови или вође појединих организација: Народне одбране, Покрета четника Равне горе, Љотићевог „Збора“, Недићеваца, Ђујићевих четника, Удружења краљевске југословенске војске, и многих других. У мноштву друштвених схватања, политичких ставова и мишљења, заједничке су им биле само православна вера, несвакидашња и често невероватна судбина која их је одвела тако далеко од родне куће и завичаја. Црква се у овим околностима показивала готово као нужност која им је замењивала бар део остављене отаџбине. Треба напоменути и то да су се интимно, бар у првим годинама свога боравка у новој средини, Срби тешко мирили са помишљу да би у Аустралији могли заувек остати и ту оставити своје кости. Ово подједнако важи како за први талас досељеника 40-их и 50-их година тако и за други, условно речено, економски талас, од половине 60-тих година па до пред крај двадесетог века. У првим послератним годинама српским избеглицама није била страна помисао да комунизам највероватније неће издржати тако дуго, и да ће се они, пре или касније, ипак вратити у свој завичај. Међутим, како су године, а потом и деценије пролазиле, како су се оснивале породице и деца расла, завршавала школе и потом женила и удавала, тако је и мисао о коначном повратку све више и више бледела.
    Брига око српских имиграната
    Када је реч о бројном стању Срба пре Другог светског рата у Аустралији, Душан Цветичанин наводи да их је на целом континенту било највише до пет-шест стотина. Стеван Крстић наводи групу од три стотине, док прота Илија Булован помиње број од свега неколико десетина. У сваком случају реч је о невеликом броју.
    Након Другог светског рата овде стиже велики број српских расељених лица из европских логора. Помоћ у њиховом збрињавању пружале су српске организације, као Српска народна одбрана, и многи појединци.
    Личност која се највише заузела око збрињавања српских расељених лица, не само на територији Америке и Канаде, у границама своје Епархије, већ и на другим континентима: у Европи, Аустралији, Јужној Америци, Јужној Африци и другим просторима, несумњиво јесте, Епископ америчко-канадски Дионисије. Крајем децембра 1947. епископ Дионисије обавештава опробаног родољуба и црквеног човека, Душана Цветичанина, да је једна група од 200 Срба пошла за Аустралију. „Ми Вас молимо“, каже епископ Дионисије, „да их лепо примите, да им помогнете да се запосле, да се снађу, да отпочну свој нови живот. То је света дужност свих нас Православних Срба који смо се снашли и средили, да новим досељеницима помогнемо да се среде и да почну свој сопствени живот. Истовремено желимо да Вас обавестимо да смо предузели све потребне и могуће мере да Вам добавимо једног српског свештеника за Аустралију.“
    Прилив српских имиграната се настављао и касније, шездесетих и седамдесетих година. Њих је свакако требало прихватити и помоћи им, али недостатак свештенства и искусног духовног руковођења повећавао је опасност од секуларизације парохија и црквених општина. Осим појаве подражавања световним установама и клубовима, увођења демократије и социјалног аспекта у живот парохије и црквене општине, постојала је и опасност од опонашања других хришћанских организација и цркава. У извештају црквене општине Св. Тројица из Мелбурна Епархијском савету се каже: „Поред духовно-црквеног и културног рада нису занемарени ни социјални проблеми, који стално искрсавају са доласком новодошлих. Многи се обраћају нама, а ми се трудимо, у оквиру својих могућности, да помогнемо што већем броју наших људи. Са доласком нових, појављују се нови проблеми за нашу Цркву. До сада смо радили само на духовном пољу, сада се од Цркве тражи свестрано ангажовање. То већ раде остале цркве. Све се мора радити разумљивим језиком и делима, ако Црква жели да остане духовни вођ свога народа. Ако млади свет хоће да се забавља нека га, али би било добро да се под окриљем и благословом Цркве забавља. Дакле, Црква треба да буде организатор свих активности и манифестација које доприносе религиозно моралном и културном усавршавању наших људи. Тако ће се онда најрадије и најлакше окупити свет око ње, јер ће он бити сигуран да ће ту наћи све што му треба за нормалан и срећан живот… Црква је Божанска установа која ни по чему не дели, већ окупља људе. Иту њену Божанску улогу треба стално наглашавати, ако желимо да нам храм буде пун верника.“
    Заиста, Црква не дели људе, осим по томе да ли духовно гину или се спасавају у благодати.

    Проценат православних у 20. веку у Аустралији

    Да бисмо имали бољу слику о броју православних Срба као и уопште, осталих православних на аустралијском континенту, послужићемо се званичним статистичким подацима пописа становништва у Аустралији.
    До пописа 1961. у Аустралији било је више од 10.000 људи српског порекла. Ипак, ни у ком случају није лако установити тачан број Срба у Аустралији, с обзиром да статистички подаци о месту рођења и држављанству пружају само укупне цифре за Југославију, а не и посебно за православне Србе. Али, када је почетком 60-их година режим у Југославији делимично отворио границе и допустио одређеном броју грађана одлазак на, како је тада називан, „привремени рад у иностранство“, нови таласи такозване економске емиграције запљуснули су ове обале.
    Број православних у 19. веку је био занемарив и износио једва око хиљаду. Међутим, двадесети век је широм света донео многе ратове, револуције као и миграције становништва из политичких, ратних и потом економских разлога, што је допринело да број православних у Аустралији, нарочито након Другог светског рата, нагло и знатно порасте. Према подацима пописа из 1996. године, укупан број православних у Аустралији је био 476.921 и они су тада чинили 2,8% укупног становништва. Имајући у виду податке пописа у току двадесетог века који говоре о броју православних у Аустралији, пада у очи њихов нагли процентуални раст од 1947. до 1971. године, када су се од 0,22% становништва, попели на 2,65%. У своме извештају Светом архијерејском сабору, од 12. маја 1972. године, епископ Лаврентије наводи да „према статистичким податцима, примљеним од аустралијске амбасаде у Београду, јуна 1970. године, налазило се на том континенту 169.840 Југо-словена. Овоме треба додати и 28.000 наших људи који су се уселили у Аустралију током 1971. године. У последње време, Југословени су, после Енглеза, најбројнији усељеници овог далеког континента. У горњу цифру нису убројана српска деца рођена тамо, јер се она сматрају аустралијским држављанима.“ Већ 1971. године почиње стагнација, да би од 1981. године број православних, са 2,89% за следећих петнаест година опао на 2,80%. Намеће се питање због чега њихов број опада упркос природном прираштају и сталном приливу нових досељеника из православних земаља? Свакако да је томе допринело и повећано усељавање из азијских земаља, што није био случај у послератном периоду када је званична политика Аустралије давала предност Европљанима и белој раси. Ипак, од 1971. године број православних споро и постепено расте, али последњих деценија 20. века, са тенденцијом опадања у односу на остало становништво. Речено бројевима, од 1947. до 1971. број православних у Аустралији се за 24 године попео са 17.012 на 338.632, значи за 321.620. А, од 1971. до 1996. од 338.632 на 474.921, што значи за 25 година свега 136.289, или за 185.331 мање него у претходном периоду. Треба нарочито скренути пажњу на чињеницу да се, према подацима имиграционих власти, број досељеника, за које се претпоставља да су у својој отаџбини крштени у православној вери, процењује на далеко већу цифру. По њима, крајем 20. века само православних Срба у овој земљи би требало да буде близу 100.000. Ако се томе дода и око 750.000 Грка, а да не говоримо о Русима и другим православнима, онда је бројка од око 477.000 заиста мала. Укупан број оних који су се у односу на своју наслеђену православну веру негативно изјаснили, велики је, и по свему судећи, изгледа већи од оних који су се изјаснили позитивно. Стога, чињеница да се само мање од пола милиона људи на попису из 1996. године изјаснило као православни, скреће пажњу статистичара, а требало би да изазове озбиљну забринутост код нас самих.
    У вези са пописом становништва из 1991. год. Епархија аустралијско-новозеландска је свим свештеницима доставила податке који се односе на језик, веру и место рођења. По њима, у целој Аустралији православних Срба је било свега 22.749. Непостојећи „југословенски“ језик код својих кућа је говорило 38.887 становника Аустралије, а српски само 24.425. Хрватски језик је говорило 63.192 а рођених у Југославији је било 161.076 укупно. Непосредно након овог пописа, почетком деведесетих година уследили су ратови међу републикама бивше Југославије, па се очекивало да ће се то одразити на свест многих Срба. Овај Акт свим свештеницима из 1993. године подсећао је да се ситуација „…од 1991. године и овога пописа, након последњих несрећних догађаја и рата у Отаџбини изменила, и вероватно би се данас већи део ’Југословена’ определио као Срби православне вере. Потребно је да и даље чинимо све што је у нашој моћи да би сачували идентитет нашег народа, као и наше деце у расејању“ – каже се у њему.
    Вишегодишњи ратови на простору бивше Југославије довели су пред сам крај 20. века нове таласе Срба избеглица и досељеника у Аустралију. На следећем попису из 1996. године, број православних Срба попео се за 8.820 и износио је 31.569.
    Статистички подаци показују да је, у доба досељавања такозване економске емиграције, број православних прилично порастао. Иако не постоје прецизни подаци само за српску заједницу, ипак се, према општој процени, може закључити да су досељеници током ове две деценије 1960–1980. показали интерес и ревност за своју веру и Цркву нешто више него Срби досељеници у последње две деценије 1980-2000. Поред тога, сматра се да, укупно узевши, проценат Срба у Аустралији, који су у просеку макар једном месечно долазили у храм на молитву и били активни у својој цркви и вери, није прелазио 2%, отприлике исто као и у Србији, што ниуком случају није задовољавајући податак. По свему судећи, изгледа да није само комунизам био узрок нецрквености код Срба, мада је и он чинио све што је било у његовој моћи да тај број још више умањи.
    Одговор на значајно питање: због чега се Срби и уопште православни не изјашњавају као такви на попису у Аустралији – остаје као предмет за посебну студију. За сада, треба истаћи чињеницу да се током двадесетог века живот великог броја досељеника у Аустралији развијао најпре у правцу асимилације, а потом друштвене концентрације, боље речено изолације, у разне етничке, верске и друге заједнице. Та чињеница се углавном оправдава политичким идејама о слободи и мултикултурализму у овој земљи. Али, као по правилу, све што не припада главним друштвеним токовима осуђено је на неку врсту маргинализације, чега се млађи, овде рођени, инстиктивно прибојавају.
    Значајно је напоменути да се у аустралијском друштву готово и не прави разлика између држављанства и националности. Захваљујући томе, школованији досељеници, након извесног времена проведеног у Аустралији и одређеног процеса прилагођавања, прелазе у стање асимилације и интеграције у аустралијско друштво. Такође и млађи, по свему судећи огромна већина оних који су овде рођени, или се доселили у Аустралију у периоду свог детињства, сматрају се најпре Аустралијанцима а тек потом Србима. Многи од њих српске колоније и заједнице посматрају углавном као својеврсни начин изолације у друштвена гета.
    Што се тиче хришћанства и православне вере, маргинализација у друштвено политичком смислу, сама по себи, не мора обавезно да буде ни добра ни лоша. Истинско хришћанство је имало највеће духовне процвате у историји управо онда када је било прогоњено у друштву или потискивано из њега. Ако би се овакве тешкоће схватиле као изазов, оне би могле бити врло ефикасно и подстицајно средство својеврсног духовног отрежњења, па можда чак и очишћења и препорода. Али то је могуће само ако се своја вера и порекло схвате озбиљно, ако се чистота православне вере одржи и ако се њена снага не разводни сувишним компромисима са савременим светским токовима који се не уклапају у њене високе моралне норме. Потребно је одржати одређени ниво вере која може да нас испуни правим вредностима, да нас оснажи, а истовремено да инспирише и надахњује будуће генерације. То и јесте карактеристика истинске вере хришћанске, од првих векова до дана данашњег. Схваћене у овом светлу, могу се разумети и применити и на нас Христове речи: „не бој се мало стадо…“!

  10. Војислав Ананић

    4.

    Покушаји организовања црквеног живота

    Српски досељеници из европских расељеничких логора, који су већ од 1947. почели да пристижу на тло Аустаралије, затекли су стару српску имиграцију не тако бројну, расуту широм континента и неорганизовану.25 Пре Другог светског рата, у Аустралији је постојао Југословенски клуб који је поред Срба окупљао Хрвате, Македонце и друге Југословене. Клуб је словио за неполитичку организацију. Али, наши људи нису успевали да кроз њега окупе Србе и раде на њиховом заједништву. Можда је заступљеност Срба у Клубу била непропорционална у односу на друге народности, или су неки други разлози били по среди, али према извесним документима из којих се ишчитава рад Клуба, стиче се утисак да је било и таквих чланова који су подстицали раздор. Нарочито су игнорисали све што је везано за Цркву, као што су прославе верских и националних празника, Видовдана и Светог Саве. Намеће се утисак да је политика клуба, односно његова клима у доброј мери негативно деловала на српско заједништво.
    Према схватању већине, овакво понашање појединаца у српској заједници јавља се као последица непостојања редовног црквеног живота, недостатка свештенства и Цркве која би их окупљала и спасоносно утицала на њихов живот и понашање. Као илустрацију таквог стања наводимо део писма Душана Цветичанина упућеног епископу Дионисију, у којем се каже: „Наш народ, када неко умре или се венча, или пак роди, иде код других страних свештеника… што само служи нама Србима на велику срамоту, као да смо ми без своје вере и нације. Из тих разлога ја бих желео да вас питам за савет, да ли би било могуће да се пошаље један свештеник за Аустралију као мисионар и ако му се свиди да остане код нас… да сада то српско стабло посади на овом петом континету из кога, можемо се надати, проистекне школа и остале културне и просветне организације.“26 Са овим се сложио и епископ Дионисије који је схватио сву забринутост Цветичанина и свих који су овом животном питању поклањали потребну пажњу. „Данас је најважнија ствар уопште та“, каже епископ Дионисије, „да се остатак несрећног нашег српства прибере, организује, сложи и што тешње уједини да би могао да издржи нове тешкоће које га често сналазе, да се одржи као народ. Ко то најбоље може да учини? Само Српска православна црква. То је њена света историјска и национална дужност коју је она вршила кроз векове, и коју она мора и данас да врши.“
    А у свом извештају епископу Дионисију из 1947. године, о стању нашег народа у Аустралији, Душан Цветичанин наглашава: „Наш положај у Аустрали-ји је најгори, пошто о нама нико није водио рачуна… најсветије ствари, верске и националне, саботирају сами између себе за новац или неку политику коју најви-ше не разумеду и тако штете општој ствари, заустављају и коче сваки покрет ко-ји би водио слози и напретку нашег српског напаћеног народа… А за највећи грех сматрам што се вера помешала са политиком што је донело нама све што је најгоре.“
    Писма и молбе православних Срба из Аустралије, упућене епископу Дионисију, довољно говоре о томе. Стеван Крстић, дипломатски чиновник и резервни официр, у писму упућеном епископу Дионисију априла 1948. године, такође изражава своје уверење да би долазак српског свештеника међу аустралијске Србе био од велике користи, духовне и моралне.
    Још пре интервенције Крстића, епископ Дионисије извештава Душана Цветичанина да је свештеник живан Гавриловић, пристао да дође у Аустралију са групом Срба из расељеничких логора у Аустрији. Епископ Дионисије моли Цветичанина: „…Ако Бог да да он дође да га лепо примите и помогнете да би могао да организује неку парохију или црквену општину у Аустралији.“ Међутим, из неких разлога, од ове најаве није било ништа. Долазак првог свештеника у Аустралију одложен је за касније.
    Када су, након Другог светског рата, први досељеници из европских логора доспели у Аустралију, уочили су празнину услед непостојања организованог црквеног живота, свештеника и Српске цркве. Због тога нису изостале речи критике на рачун старијих српских имиграната. „Наши стари доселили су се у ову земљу пре много десетина година, али они нису нашли за сходно нити потребно да подигну бар један Божији дом, где би се скупа помолио српски православни народ. Ми им не можемо замерити, јер они нису прошли тим горким путем после кобног рата и они не искусише све оно што смо ми искусили на нашим леђима.“ Истина је да је било снажне жеље међу нашом малобројном имиграцијом на аустралијском континету за организовањем црквеног живота, али историјске чињенице, од којих су већ неке поменуте, недвосмислено говоре да није било објективних услова за формирање парохија. Стога, уз уважавање жртве које су поднели новодошли Срби, овакве примедбе на рачун староседелаца нису звучале објективно.
    Идентитет и смисао исељеништва
    Међу стотинама хиљада српских исељеника, свака животна прича је јединствена и свако лично искуство непоновљиво. Процес расељавања, који је непосредно по завршетку Другог светског рата имао готово библијске размере, крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, све више се смањивао. Већина избеглица се нашла на свом новом одредишту, по разним западним и прекоморским земљама. Будући принуђени да прихвате своју судбину сналазили су се како је ко знао и умео, на новом послу и у новој средини. У потрази за послом или бар, голим физичким опстанком, они су се расули по целом Аустралијском континенту, по градовима, индустријским центрима или тада-шњим већим државним пројектима, као на пример у Снежним планинама (Snowy Mountains), где су формирали своје прве мање заједнице.
    Готово све њих, а нарочито водеће људе у исељеништву, уз свакодневне бриге и послове, пратило је и осећање носталгије, као и одређене врсте одговорности у налажењу смисла свог останка и опстанка у далекој и страној земљи. Чињеница је да међу њима у прво време реч „емиграција“ или „дијаспора“ уопште није била у употреби, нити је пак, одговарала стању ствари. У почетку, сви они су се углавном називали расељеним лицима, ратним заробљеницима или једноставно избеглицама. Тек касније, у употребу су, готово са поносом, почели да улазе називи емиграција и дијаспора. Ова самоидентификација се јавила са потребом за проналажењем смисла опстанка у страној земљи.
    Подељеност због различитих политичких ставова, пратила је нашу емиграцију још из времена док су били у заробљеничким логорима, да би се након капитулције Немачке и ослобођења из логора, још више заоштрила. По доласку у Аустралију су поново оживеле поделе на четнике, љотићевце, недићевце, итд., уз инсистирање сваке групе на свом „антикомунизму“, као и очигледном „комунизму“ супротне стране.
    Чињеница је да таква српска емиграција у Аустралији, као и уосталом, свуда у свету, није имала неку значајну међународну политичку подршку са било које стране. Она се, иако расцепкана на многе политичке асоцијације и клубове, углавном ослањала на себе саму, гледајући са подозрењем на Србе који су касније, шездесетих и седамдесетих година, почели долазити из комунистичке Југославије. Временом су, та подозривост и неповерење према свима онима који нису из исте средине, постајале карактеристичне црте емигрантског менталитета.
    Објективно узевши, малобројне српске заједнице, расејане на великој удаљености, практично без заједничког циља и програма, без међусобне координације и организације, нису се налазиле само на маргинама аустралијског друштва, већ и на маргинама целокупне српске и уопште, светске стварности. Ипак, недавни вихор рата и велики светски догађаји, а потом избеглиштво и прозаични свакодневни живот далеко од својих, појачавали су носталгију и интересовање за судбину, како своју, тако и целог народа. „Српски народ у земљи је у комунистичком ропству, а ми смо у слободном свету“ – размишљали су. У српским публикацијама из тога доба, неретко су се могле прочитати идеје попут ових: „У доба данашње неизвесности, у нашој недовршеној борби, у време лажних пророка и изврнутих идеологија, на удару подмуклих мисионара… спремајмо се за нове окршаје, јер треба да имамо у виду да наши у старом крају трпе и пате у јарму ропства. Њихови погледи су упрти у српску емиграцију.“ Ништа није било лепше за намучене и ожеднеле емигрантске душе, нити пријатније њиховим ушима него када би их и други тако видели и описивали: „Ви сте мисионари свога народа и националне вере у слободном, просвећеном свету и у још увек задремалом Западу, пред грозном опасношћу интернационалног безбожништва и насиља над слободом. Није лако пробудити успавану свест човечанства. Али, доћи ће нови дани, идемо све ближе у сусрет сунцу слободе и вере. Чувајте у изгнанству своју прадедовску Светосавску веру, своје обичаје и традицију. Јер, ви сте својевољни изгнаници и следбеници Божанске и човечанске истине и правде“!
    У ових неколико реченица би се могао готово потпуно сажети идеализовани идентитет емиграције и сва идеја националног и политичког програма српске дијаспоре почетком друге половине двадесетог века.
    На крају, мора се одати признање како првим досељеницима, тако и њиховим националним организацијама и удружењима. Без обзира на ниво њиховог схватања и разумевања, упркос свим свађама, политичким и друштвеним несугласицама, православна вера хришћанска је била неприкосновена, најсветија и најсветлија тачка у њиховом уму, срцу и души. Они су били потпуно свесни чињенице да морају очувати своју веру у новој средини, да морају имати свештенике и да морају зидати цркве – што су заиста и чинили.

    Друштвена граница

    Истовремено, земље које су их примиле, имале су своје сопствене идеје и програме. Нарочито оне које су имале искуства са новим досељеницима, као Америка, Канада и Аустралија, које су и саме настајале насељавањем припадника разних етничких група, имале су опробани метод претапања појединаца у мирну и послушну поданичку масу. Аустралија, као релативно млада земља, састављена од потпуно потиснутих домородаца, представника енглеског друштва и круне, као и досељеника са свих континената, улагала је јавни напор да се формира њен национални идентитет и карактер. Тако, о досељеницима који су желели да задрже свој „инострани“ идентитет, у јавности су се могла чути и мишљења попут: „Ако желите да будете Руси, Арапи, Кинези или Грци, зашто долазите у Аустралију?“ Ипак, знајући да већина одраслих досељеника са формираним идентитетом никада заиста неће прихватити нову земљу као свој родни крај, аустралијска влада их је углавном користила као радну снагу, рачунајући на њихово потомство. Већина одраслих усељеника у Аустралији није лако и течно могла да савлада говорни језик, начин понашања своје нове средине. Самим тим они су се у друштву разликовали и истицали као дошљаци и странци. Није био мали број оних који су сматрали да би, прихватањем другачијег начина понашања, на неки начин издали свој српски идентитет, културу и обичаје, које су толико желели да сачувају. Због таквог става они су били друштвено изоловани од своје нове средине, која их је примала са резервом, сматрајући их странцима и дошљацима.
    На тај начин је успостављена одређена друштвена граница, или својеврсна изолација, свих који не припадају локалној култури и менталитету. Овакви досељеници су на један пристојан и љубазан начин били приморани на помирење са својим положајем на маргинама друштвених токова у новој земљи. Љубазност се састојала у томе што им је било дозвољено и омогућено, као и свима онима који желе у јавности да сачувају свој менталитет и идентитет, да имају своје клубове, друштва и своје заједнице, једном речју свој друштвени гето, у коме могу да се понашају онако како желе, наравно, у складу са законом и уколико не сметају другима. Осим тога, релативно благостање, које им је пружено у новој средини, учинило је да је они драговољно прихвате, и да им све то не падне исувише тешко.
    Тако је између имиграната и њиховог новог окружења створена својеврсна друштвена баријера. Њеним постојањем деца досељеника, уколико би желела да буду прихваћена у том и таквом друштву, била су принуђена да ту препреку оставе за собом, да размишљају и да се понашају у складу са локалним менталитетом и начином који их је приближавао локалном друштву а удаљавао од својих родитеља, и у крајњем смислу од своје вере и традиције.
    Вредни рад и неуморно старање првих досељеника и малобројних свештеника на оснивању Српске православне цркве у Аустралији, био је веома отежан, не само скромним материјалним условима, него и многим непотребним размирицама, бар исто онолико, колико и недостатком добре воље и организације. Разлога је било и објективних и субјективних: изостала је потребна подршка матице која је била под снажним притиском непријатељски расположеног режима, а малобројни прегаоци су били преко сваке мере оптерећени баластом политике, национализма и клубског фолклора. Док је Црква у земљи била изложена прогонима и притиску од стране комунистичких атеиста, у дијаспори је била оптерећена партијским и клубским поделама и размирицама.
    Овакво стање је од самог почетка имало великог утицаја на друштвени живот Срба, на црквену организацију и на стварање нечега што би се могло назвати „српска заједница у овој земљи“. Уместо заједничког рада, међусобног помагања и поверења, непрестано су колале интриге и рађале се политичке деобе. Многа српска деца, потомци Срба досељеника, неповратно су одбијена од Српства, па чак и од оваквог „упражњавања“ православља бесконачним и бесомучним, а изнад свега бескорисним и трауматичним партијским свађама, које су их у детињству пратиле. Данас се број српске деце, која су рођена и одрасла у Аустралији, а немају никакве везе са својом Црквом и заједницом, може рачунати у многим десетинама, а највероватније и стотинама хиљада.
    Дилетантска политика, национализам и фолклор, који су обележили период српске емиграције у другој половини 20. века, нису се показали дораслим да одоле искушењима модерног друштва и утицају melting pot-а (лонца за претапање) којима су Срби и њихови потомци били изложени. Покренути у дијаспору најпре суровим догађајима рата, потом политичким и материјалним разлозима, досељеници у другој половини двадесетог века су тежили некаквом одржању српског идентитета своје деце. У ту сврху, а можда и из немогућности или незнања да на том плану учине нешто значајније, они су највише настојали на томе да виде своју децу у српским ношњама, како играју српска кола. Чињенично стање показује да су фолклорне групе биле далеко бројније од свих осталих активности млађих генерација у оквиру српске заједнице у Аустралији. Након фолклора, много мањи број српске деце је похађао било коју врсту часова: српског језика, историје или пак, спортских секција и клубова. Број деце која су похађала веронауку по црквеним школама био је неупоредиво мањи од свих осталих. Захваљујући томе, утапање у средину и губљење српског идентитета, узимало је све више маха. Већ друга генерација Срба осећала се много више Аустралијанцима него Србима и, ако би их неко упитао, многи би са одређеном врстом нелагодности рекли да су им један или оба родитеља били Срби.
    Наравно, велику улогу је одиграла и светска политика, притисци и пропаганда великих сила, затим, рат вођен приликом распада Југославије деведесетих година, као и медијске кампање и инсинуације о „колективној кривици“ српског народа. Али, у сваком случају, савремени, рационалистички и технолошки свет моде, лагодног живота и економског просперитета, показао се неупоредиво привлачнијим од политичко партијских свађа, или нејасних обичаја из прошлости својих предака, са којима је веза прекинута или сасвим изгубљена. Тако је, током читаве друге половине 20. века, постепено све мање и мање простора остајало за неки снажнији духовни и стабилнији српски идентитет код сваке следеће генерације потомака Срба досељеника у Аустралији.
    Деци наших исељеника који су градили цркве, фолклор и некакви „српски обичаји“, онако како су их њихови родитељи познавали, били су готово једина веза са отаџбином и смисао српског идентитета. То је можда било довољно за млађу децу. Али, без довољно здравих, квалитетних и разумних информација, које су потребне младићком уму и узрасту, деца би се убрзо разочарала површном и сујеверном, фолклорном побожношћу својих старијих. На тај начин, многи од њих су били разочарани и религијом својих родитеља. Уместо могућности да стичу лично искуство у здравој побожности и духовности, уместо разумног руковођења у богатом духовном и културном наслеђу својих предака, њима су у градским срединама Аустралије нуђени само фолклор и сеоски обичаји. Стекавши самосталност, деца већ друге генерације Срба досељеника у Аустралију, постајала су разочарана у такав један свет својих родитеља, удаљавала су се од српског друштва и било какве везе са српском заједницом у овој земљи.
    Раскол у Српској православној цркви, који је српској дијаспори донео додатне свађе, интриге, неслогу и партијске поделе, неким будућим генерацијама може изгледати у суштини неразумљив, сујетан или безначајан. Међутим, по нашем мишљењу, он представља добар показатељ политичке позадине многих узрока за дуготрајне размирице и међусобну нетрпељивост у српској дијаспори, како у Аустралији, тако и широм света. Вредело би посветити више пажње овом предмету, међутим овде се ипак морамо ограничити на историјско излагање српске цркве у Аустралији узимајући у обзир околности у којима је она вршила своју улогу и мисију.