Piše:Ružica Petrović
Tekelije u svom vremenu
Burni istorijski događaji koji su u vezi sa Velikom seobom Srba i austro-turskim ratom bitno su uticali na ostvarenje boljeg statusa mnogih Srba koji su učešćem u austrijskoj vojsci u borbi protiv Turaka pokazali hrabrost i izvojevali mnoge pobede. Jedna od takvih pobeda postignuta je u bici kod Sente 1697. godine. Za ishod te bitke bila je presudna veština i požrtvovanost Jovana Popovića, koji je pomogao austrijskoj vojsci da kroz močvare dođe do Sente, orjentišući se prema zvezdama. Zahvaljujući vojnim zaslugama, on je 1706. godine dobio plemstvo i predikat Tekelija, a u svojstvu oberkapetana ostao je dvadeset godina, sve do svoje smrti 1722. godine.
Ime porodice Popović, počev od Jovana, preko Ostoje, Ranka, Dimitrija, Janka, Petra, Konstantina i drugih, do Save, tesno se vezuje za Arad, grad na Morišu, kao i za pomorišku vojnu granicu, čiji je komandant bio Jovan Popović. Kada su se Tekelijini graničari doselili u Arad, ova varoš je bila podeljena na dve srpske zajednice razdvojene Malim Morišem. Utvrđenim carskim administrativnim propisima graničari Jovana Popovića u velikoj varoši bili su pod upravom Dvorskog ratnog saveta, a građani Ćukovca podložni Komori. Od 1703. godine Srbi graničari su pod komandom Jovana Popovića vodili mnoge ratove, počev od ugušivanja Rakocijeve bune, u kojoj se mađarsko plemstvo pobunilo protiv habzburške vladavine, potom borbe za oslobađanje Temišvara, do konačnog proterivanja Turaka iz Banata 1718. godine.
U drugom turskom ratu, koji je trajao od 1737. do 1739. godine, učestvovala su tri sina Jovana Popovića. Rankoje učestvovao u borbama kod Niša i Vidina; Mihajlou Banatu; najmlađi, Sebastijan, poginuo je u tom ratu (bio je poručnik). Poslednji rat u kome su učestvovali pomoriški graničari vodio se od 1741. do 1748. godine. U njemu je komandu aradske kompanije od oca Ranka preuzeo Petar Tekelija. Ubrzo je carica Marija Terezija, posle nagodbe sa ugarskim plemstvom, donela odluku o ukidanju vojne granice. Kako se državna granica pomerila južnije, graničarima je ostavljena mogućnost da se opredele “da zadrže pripadnost vojnom staležu, pod uslovom da napuste svoje domove i imanja i presale se u Banat, na novu granicu, ili da postanu paori na vlastelinskim posedima”. To je kod graničara izazvalo bunt, nezadovoljstvo i oduku da se presele u Rusiju. Od 1751. godine Srbi oficiri prelaze u rusku armiju, među njima i Petar Tekelija. Njima je u Ukrajini dodeljena zasebna oblast nazvana “Novaja Serbija”. Međutim, pored egzistencijalnih teškoća oko podizanja naselja, organizacije `života i prilagođavanja prostoru koji do tada nije bio naseljen, Srbi su u novoj teritorijalnoj podeli 1764. godine izgubili prostornu povezanost i samostalnost i bili potčinjeni Ekaterinoslavskoj guberniji. Posledice seobe u Rusiju ispoljile su se i u Pomorišju. O tome Dušan J. Popović kaže: ”Razvojačenjem pomoriške granice i seobama našeg življa sa tog područja, Pomorišje je izgubilo srpski etnički karakter … Neka su mesta opustela, a u nekima su Srbi ostali sasvim neznatna manjina”. Međutim, Arad se i pored tih teškoća i dalje razvijao, a za njegov razvoj, pored drugih viđenijih Srba, svakako je najzaslužnija bila porodica Popović—Tekelija. Za njeno ime vezuje se veliko dobročinstvo, ktitorstva, briga za obrazovanje srpske mladeži, pomoć siromašnima i očuvanje kulturnih svetinja.
Odmah posle bitke kod Sente, u jesen 1698, po naredbi princa Evgenija Savojskog u Arad je upućena srpska vojna jedinica pod komandom Jovana Tekelije sa zadatkom da Arad “utvrđivanjem dovede u stanje sposobno za odbranu”. Uporedo sa izgradnjom tvrđave i novog naselja za oko dve hiljade graničarskih porodica, Jovan je podigao i crkvu Sv. Nikolaja. O tome prema porodičnom predanju Sava Tekelija kaže: “Posle bitke pod Sentom Tekeli Jovan dobivši nalog aradsku krepost postrojiti prišelci pod šatori živeli i pokraj posla na kreposti jedva sebi malo domova mogli podići, i zato so svojimi čalnici načinili su malu jednu crkvu i dali hram Sv. Nikolaja”.
Pored ove, u srpskoj vojnoj varoši Arada izgrađena je i nova srpska crkva Sv. apostola Petra i Pavla. Prema tekelijanskom predanju, kao i prema drugim istorijskim izvorima, tu crkvu je podigao Jovan Tekelija. Jovan je u njoj i sahranjen, kao i svi članovi njegove porodice. O posvećenosti Tekelija veri i crkvi govori i podatak da je “Tekelina stara kuća na dimniku imala 1705. godinu napisanu”, što znači da je Jovan Tekelija najpre sagradio dve crkve, pa tek onda kuću. Koliku su veru i ljubav ugradili u hramove pokazuje i postojanost crkve Sv. apostola Petra i Pavla, koja je pod Tekelijama bila jedan i po vek, a živi već tri stotine godina.
Tekelije su 1706. godine stekle plemstvo, grbovnicu i imanje. U popisu imovine crkve Tekelija, koji je obavio tutor vladika Vikentije, vidi se da je crkva krajem 1728. godine imala novac u gotovu (182 forinte) i 402 forinte duga, koje su pozajmili Jovan Tekelija (“daplati straži”) i njegova supruga. Od nekretnina crkvi su pripadale dve kuće sa pokućstvom i imanjem koje su testamentarno zaveštale crkvi starice Anoka i Kumrija. U crkvi se nalazilo i više od tri stotine knjiga iz oblasti teologije, filozofije, istorije, medicine, najstarije iz 17., a najnovije iz 19. veka, na srpskom, ruskom, latinskom, nemačkom, mađarskom i rumunskom jeziku.
Svojim bogatstvom, položajem i patrijarhalnom tradicijom Tekelije su imali prvenstvo časti i vlasti u Pomorišju, naročito u Aradu. Najbolji predstavnici loze Tekelija bili su Petar, koji je u Rusiji ostvario najviše vojne počasti, i Sava, koji je živeo u Ugarskoj; Sava je imao najviši stepen obrazovanja. Sa izraženom nacionalnom svešću Petar i Sava su bili u Rusiji i Ugarskoj oni reprezenti srpskog plemstva koji su uspeli da sačuvaju svoj nacionalni identitet i u tuđim zemljama ostanu Srbi. Nažalost, zbog malobrojnog muškog potomstva loza se ugasila, u Rusiji 1813, a u Ugarskoj 1844. godine.
Dobročinstvo Save Tekelije
Sava Tekelija rođen je u Aradu 1761. godine. Školovao se u Aradu, Budimu, Beču i Pešti, gde je završio pravni fakultet i odbranio doktorat 1786, postavši prvi doktor prava kod Srba. Objavljivao je knjige političko-socijalnog karaktera na srpskom, nemačkom, latinskom i rumunskom jeziku i ostavio obimnu memoarsku građu. Nekoliko godina radio je pri mađarskoj dvorskoj kancelariji u Beču, a onda se povukao. Ostavši bez potomstva, kao svedok odumiranja Srba u Aradu igubljenja njihove dominacije, Sava Tekelija se posvetio dobročinstvu i zadužbinarstvu. “Bio je predvodnik Srpskog obšestva u Aradu, zagovornik školske mladeži, dobrotvor, osnivač stipendijskih zaklada i zavoda Tekelijanum u Pešti”.
Sava Tekelija je pokazao veliku brigu za očuvanje crkve Sv. Apostola Petra i Pavla. On je 1823. godine preduzeo preuređivanje i obnovu crkve. U tom poduhvatu crkva je dobila novi toranj i još četiri zvona (pored dva postojeća) ukrašena u ruskom stilu. O tome je Sava zabeležio sledeće:”…imao sam kod sebe novaca, i tako naumim toranj u našoj crkvi sačiniti. Podigao sam zid sa dva fata, bakrom pokrio i zlatom ukrasio, pri tome krome zvona koje je Pavao Marković dao načiniti i koje je ostalo da se s njime zvoni, dakle, u soglasju s ovim, dao sam proča četiri zvona sliti. Božićevom dodao dve ili tri cente i novo ot stopedeset šest inakovi funti načinio, tako da u ovih šest zvona išlo u harmoniji ot jedan do šest. Zato se moralo dva puta prelivati. I tako toranj i zvona koštovala su dvadeset dve hiljade u valuti”. Crkva se zvonima koristila do Prvog svetskog rata, kada su po naredbi austrijske vlasti prelivena u vojne svrhe. Ostalo je najmanje i najveće “Tekelijino” zvono.”Crkvena opština je 1932. godine nabavila četiri zvona iste težine kao ona što behu odnesena, a izrađena su tako da bi se sačuvala harmonija zvuka ustanovljena još u vreme Save Tekelije”.
Dobročinstvo Save Tekelije pokazalo se i u njegovom osnivanju nekoliko fondacija. Brinući o obrazovanju mladih, on je osnovao “fundaciju za stipendiranje siromašne srpske školske mladeži koja se dobro uči”. Još u vreme dok je radio u Beču, u jednoj poseti Aradu 1796. godine primetio je “da ima dosta dece koja imadu lepe talente, koja bi se učila i vremenom na polzu biti mogla, ali nužda i niščeta očina prenuđavaju i ostaviti škole i pre vremena biti ili ocu na pomoć za propitanije, ili kod drugoga na zanat ili u trgovini lebac tražiti”. Nakon odluke da pomogne srpskoj omladini u školovanju, Sava je ustanovio zajedno sa sestrom Alkom“stipendijski zaklad”. O tome je ostavio zapis: “ja ću dati 2000 forinti sade, potpisaću ime moje, navestiću breme ovo na mene… Ti, sestro, tože sade obreci, sade sebe obveži narodu tvome i uveri ga da ćeš po smrti tvojoj 2000 forinti dati, ili da sad daješ… Sestra reče: Dragovolno”.
Sava Tekelija je učinio veliko dobrotvorstvo i osnivanjem “Propovedničke (predikalne) fundacije”. Ovu fondaciju je ustanovio 27. januara 1811. godine pri crkvi Sv. Apostola Petra i Pavla. Sava je veoma držao do propovedničke aktivnosti. Zato je iz fonda finansirao ne samo parohijske sveštenike već I katihete koje je sam angažovao. U njegovom Dnevniku nalazi se tekst u kojem on ovako objašnjava razloge osnivanja ove fondacije: “Razmatrajući uzrok i cilj svešteničke službe i sve dužnosti ovog zvanja, nalazimo da se ona uglavnom sastoji u proučavanju hrišćanskog roda, jer pre nego što je Gospod naš Isus Hristos ustanovio Tajnu Večeru, dao je zapovest svojim apostolima u rečima: Idite po celom svetu učeći narode pravdi I istini. Ova, kao prva i najvažnija zapovest Gospoda Isusa Hrista, toliko je zapostavljena u našem sveštenstvu da je propovedanje Reči Božije toliko retko da hrišćani čak i ne umeju odati mu pažnju I potpuno poštovanje. Uzrok ovom neuvažavanju nalazi se delimično u nespremnosti sveštenika, delimično u nemarnosti onih kojima je povereno upravljanje sveštenicima, a delimično što sveštenici nemaju dovoljno priznanja za uloženi trud, da bi onu prvu, glavnu dužnost svog poziva ispunjavali”.
Dakle, Sava Tekelija je kao obrazovani hrišćanin veoma dobro znao da su za valjano obavljanje svešteničke delatnosti potrebni, pre svega, znanje i odgovornost, ali da i priznanja za revnosno ispunjavanje dužnosti mogu biti podsticajna. Sava je ustanovio još jednu značajnu fondaciju pod imenom kuće”Kod zlatne zvezde”1. marta 1822. godine. Ova zaklada je nastala u cilju “poboljšanja materijalnog stanja i boljeg dotiranja srpskog pravoslavnog sveštenstva Tekelijine crkve u Aradu, a njome je rukovodio poseban odbor do 1868. godine. O odluci da ustanovi ovu novčanu fondaciju Sava Tekelija je ostavio svedočanstvo: “ove godine kupi od Živka Nikolića kuću Pod zvezdom za oni dvadeset hiljada koje sam dao za fundaciju svjaščenikov; posle doziđivao do kuće, pravio štale I nad štalama sobe, šopru, i to me stalo dvadeset dve hiljade”.
Ovaj veliki dobročinitelj je zajedno sa Lazarom Sečanskim i Petrom Stojanovićem 1841. godine osnovao i zakladu “Blagodjetelno osnovanije”, namenjenu “potpomaganju Srba, građana Arada, koji bi u starosti bez svoje krivice trpeli oskudicu”.
Sve fondacije su bile aktivne do Prvog svetskog rata, kada su se zbog devalvacije forinte postepeno sasvim ugasile. Svu svoju imovinu SavaTekelija je zaveštao 1838. godine Matici srpskoj i postao njen doživotni predsednik. Umro je 21. septembra 1842. U osamdeset prvoj godini života. Sahranjen je u porodičnoj crkvi Sv. apostola Petra i Pavla.
Ime Save Tekelije ostaće zabeleženo u srpskom nasleđu po plemenitom delanju, koje se ispoljilo kao plod njegove visoko razvijene svesti o pripadnosti srpskom narodu, njegovoj kulturi i veri.
Odabrao i obradio: Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
Ilustracije su preuzete iz knjige „Srpsko plemstvo u Habzburškoj Monarhiji od 16. do prve dekade 17. veka – dr Vladan Gavrilović
25. avgust 2017. u 12:57
vojislav ananić
PRVI AUTORSKI DNEVNIK TEKELIJINE CRKVE U ARADU
Aradska crkva hrama Svetih apostola Petra i Pavla, spomenik srpske istorije i duhovnosti, po svome ktitoru poznata i kao Tekelijina, građena je na razmeđi XVII i XVIII veka, a bila je završena 1702. godine. U jesen 1698. godine, pre zaključenja Karlovačkog mira (1699) i pre uspostavljanja Potisko-pomoriške vojne granice (1703), po naredbi komandanta austrijske vojske i uticajnog člana Dvorskog ratnog saveta princa Evgenija Savojskog, u Arad je upućena vojna jedinipa Srpske milicije sa zadatkom „da se pogranično mesto zvano Arad ubrzanim utvrđivanjem u stanje sposobno za odbranu dovede. Za komandanta aradske graničarske posade Evgenije Savojski js imenovao Jovana Popovića Tekeliju, kapetaia Senćanske milicije, koji je godinu dana ranije odlučujuće doprineo pobedi njegove vojske u bici kod Sente. Naporedo sa izgradnjom tvrđave, od strateškog značaja za odbranu Pomorišja i njegovog zaleđa od Turaka, Tekelija je sa svojim graničarima sagradio crkvu i novo naselje za 2000 članova graničarskih porodica, koje su tu našle stanište. O izgradnji crkve, naselja i tvrđave, prema porodičnom predanju, Sava Tekelija kaže: „Posle bitke pod Sentom Tekeli Jovan dobivši nalog aradsku krepost postrojiti, prišelci pod šatori živili i pokraj posla na kreposti jedva sebi malo domova mogli podići, i zato so svojimi načalnici načinili su malu jednu crkvu i dali hram s. Nikolaja. Posle Joan verhovni ili oberkapetan bivši na mesto te sazidati da drugu koja i sade stoji, hotja sade lepše ukrašena, i da joj hram s. Petra i Pavla. Tekelina stara kuća na dimniku imala 1705. godinu napisanu; taj dom i sada stoji, a čardak visoki, iz koga je pazio na Turke onda u Banatu jošte sušte, srušen. I dalje: „Jevgenije, princ Savaudije proteravši Turke iz Madžarske posle bitke pod Sentom, ovde u Aradu imao vojeno lože, uredio tu da se ustroji krepost i postavio tu za kapetana ili komendanta moga pradeda, polkovnika sas tri stotine pešaka i dve stotine konjanika… Ta krepost na ovim dobrim mestu osnovana bist, ibo ot banacke strane bio Veliki Moriš i jedan krak iz njega isticajušti nazvani Vrganka, ot madžarske bio jedan krak koji je na blizu okružavao tu krepost i tekao kroz varoš… Ovo kao naravno, s vodama ukrepljeno mesto, za krepost vrlo sposobno bilo“. Porodično predanje preneli su Savi neposredno očsvici: o „sentanskoj bataliji“, o gradnji dveju srpskih crkava, tvrđave i nasslja, o stradanju od kuruca u vreme Rakocijeve bune i o drugim događajima on je slušao od starijih članova porodice Tekelija, između ostalih — od svoje baba-tetke Jelnsavete (Čave), koja je u vreme bitke kod Sente (1697) imala dvanaest godina. O tome da je crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u Aradu sagradio Jovan Popović Tekelija svedoči i porodično predanje Tekelija, ali to potkrepljuju i istorijski izvori, kao i činjenica da u crkvi nisu sahranjivani ugledni Srbi iz drugih porodica, nego poglavito članovi porodice Tekelija, počev od rodonačelnika Jovana Popovića, pa sve do njegovog praunuka Save. Tekelijina crkva je, prema tome, ono što Rusi kažu — „cerkov uspaljnica’’ blagorodnih Tekelija, koji su ceo vek i po bili satvorci istorije Grada na Morišu. U zvaničnoj evidenciji kulturnih i istorijskih spomenika Aradski županijski muzej beleži Tekelijinu crkvu kao sagrađenu posla 1698. a pre 1702. godine. To isto, kao istorijsku činjeiicu, navodi prof. Euđen Glik. Na mapi Šandora Karoljija iz 1707. godine, dakle iz vremena kada je on sa svojim kurucima pol opsadom držao aradski Rascijanski grad, vidno je označena Tekelijina crkva, i to je dopunski dokaz da je ona tada postojala. Tvrdnja da je crkva sagrađena posle 1702. godine lišena je osnova: 1703. godine počela je Rakocijeva buna koja je osam godina potresala Ugarsku. Obrštar Pomoriške milicije Jovan Popović Tekelija je sa svojim graničarima neprekidno ratovao, na strani Bečkog dvora, protiv Rakocijevih ustanika. Borbe su vođene daleko od Arada, ali i u samom gradu i okolini, tako da tokom surovoga građanskog rata 1703— 1711, objektivno i logički gledano, Tekelija nije mogao istovremeno da ratuje i da gradi onakvo monumentalno zdanje kao što je crkva Svetih apostola Petra i Pavla. Na žalost, zasada nema podataka o tome kada je crkva osvećena, ko je od pravoslavnnh jeraraha obavio čin osvećstva, odposno otkada se u njoj služi Sveta liturgija. Godine 1702. još je bio u životu patrijarh Arsenije III (Čarnojević), a Eparhijom je jenopoljskom upraljvao je vladika Isaija (Đaković), koji će 1706. godine premestiti sedište eparhije iz Jenopolja (Ineu) u Arad. Crkva hrama Svetih apostola Petra i Pavla bila je stožer novog „srbskog obštestva“ u Aradu. Njegovo stanište nalazido se na adi, u zagrljaju glavnog toka Moriša sa istočne i južne strane i jednog njegovog rukavca — Malog Moriša — sa severne i zapadne strane. Otada je u administrativnim dokumentima, na gradsknm mapama, u istorijskim spisima, tlj deo Arada označavan kao Civitas Thokoliana (Tekelijin grad), Civilas Rasciana (Rascijanski grad). Raczvai’os ili Die Ratzenstadt (Srpska varoš). Severno od Malog Moriša prostirala se „aradska palanka… sa dvesta đaurskih domova kako u svome putopisu (1660—1666) navodi Evlija Čelebija ili „Mahala preko Moriša, kako stoji u Pećkom katastigu iz istog perioda, gde su srpski kaluđeri zabeležili imena darodavaca: kneza Ignjata, kovača Mihaila, Raosava, Anastasa, Andanija, popa Ilije, popa Maksima i popa Staniše. Zapadni deo te stare aradsks palanke, na pomenutim mapama i u dokumentima, beležen je kao Ceo vek ranije, po nalogu Marije Terezije, porušena je i Stara tvrđava koju je sagradio Jovan Popović Tekelija i sagrađena je nova (1763—1783), na suprotnoj obali Moriša, u velikoj okuci sa „banacke, strane, o čijoj izgradnji piše takođe Sava Tekelija u svojim memoarima, sećajući se svog najranijeg detinjstva: „1764. i 1765. načalasja osnovati novaja krjepost na levom bregu Moriša, mnogo nesposobnšem mestu. Nova tvrđava, sačuvana do danas, povremeno je služila i kao tamnica za mnoge sužnje Habzburškog carstva, pa i kao stratišts za hiljade Srba interniraca tokom Prvog svstskog rata. Kad putujući iz Temišvara u Arad pređete čelični most na Morišu (Podul Traian) i stupite u Calea Romanilor ulicu, nalazite se na mestu gde je bila stara aradska tvrđava. Tekelijina crkva Svetih apostola Petra i Pavla odoleva vremenu. Sa svojih tristo godina ona je najstarije sačuvano zdanje u Aradu, njsgova istorija i biser gradskog arhitektonskog pejzaža.
Izvor:Božidar Panić,PRVI AUTORSKI DNEVNIK TEKELIJE, CRKVE U ARADU
18. novembar 2017. u 11:36
Vojislav Ananić
PORODICA TEKELIJA
– Vladan GAVRILOVIĆ
Mnogi od nas su na ovim prostorima, barem jednom u životu, susreli sa nečim što dodiruje ili direktno upućuje na porodicu Popović-Tekelija.
Skoro svaki istoričar koji se bavi prošlošću Srba u Ugarskoj XVIII i XIX veka, mora bilo direktno ili posredno da svrati svoju pažnju i na pojedine članove porodice Tekelija. Oni se javljaju bilo da je reč o Velikoj seobi Srba iz 1690, Rakocijevom ustanku (1703-1711), Vojnoj granici, srpskim narodnocrkvenim saborima, organizaciji srpskog plemićkog i građanskog društva XVIII i XIX veka. Njihovo pominjanje gotovo je neizbežno.
Zbog 150-godišnjeg kontinuiteta i značaja ove porodice za srpski narod u Habzburškoj monarhiji, u ovom radu ćemo pokušati da objasnimo i da pratimo njen uspon, kroz iznošenje dostupnih podataka o gotovo svim njenim članovima. Najistaknutije mesto, naravno, pripada: Jovanu Popoviću – Tekeliji, rodonačelniku porodice, zatim Ranku Popoviću – Tekeliji, kapetanu pomoriške milicije, Petru Popoviću – Tekeliji, generalu ruske vojske i Savi Tekeliji, memoaristi, meceni, predsedniku Matice srpske.
Pitanje porekla ove porodice i predikata Tekelija ostaju i danas otvorena za istoriografiju. U svojoj biografiji general Petar Tekelija navodi da je porodica davno pre patrijarha Čarnojevića stigla iz Srbije, gde je držala Tekije i okolna mesta. Drugačije mišljenje je iskazao istoričar Aleksa Ivić : da su Tekelije poreklom sa Čepelskog ostrva iz sela Tukulje, kod Budima. Pošto se Tekije i danas nalaze kao manje mesto na Dunavu, u Srbiji, možda bi moguće bilo prihvatiti kazivanje generala Tekelije. Međutim leksički i semantički, tekije označavaju turski naziv za objekat u kome su se obavljali derviški obredi. Pošto su Srbijom u to vreme vladali Turci, moguće je i ovo tumačenje, odnosno da su se posedi ove porodice u Srbiji, nalazili pored nekih tekija, kao derviškog konačišta. Drugo pak mišljenje o poreklu Tekelija iz mađarskog sela Tukulje nije nigde potvrđeno; jednostavno je uzeto zdravo za gotovo na osnovu mađarskog naziva mesta i načina izgovora. Time je pitanje porekla ove porodice i predikata Tekelija i nadalje otvoreno.
Prvi zasad poznati član ove plemićke porodice bio je ober-kapetan i docniji obršter (pukovnik) Jovan Popović – Tekelija. Rođen je u Čanadu. Od rane mladosti nalazio se u austrijskoj vojnoj službi. Njegovo ime zabeleženo je još pri opsadi Budima 1686. godine. O njegovoj službi dalo je svedočenje desetak carskih generala, između ostalih princ Evgenije Savojski, Ludvig Badenski… Postao je kapetan posle osvajanja Beograda 1689. godine. Zbog poznavanja “onih krajeva” postao je anterignanaus, predvodnik, odnosno izviđač cele carske vojske. Posle je dobio mesto u Čanadu i Senti. Zato je i zabeležen u izvorima kao kapetan senćanske milicije pred čuvenu bitku kod Sente 11. septembra 1697. On je noću, po zvezdama, između ritova i bara, sproveo vojsku princa Evgenija Savojskog i omogućio austrijskoj vojsci slavnu pobedu nad Turcima. Zahvaljujući kako ličnoj hrabrosti i junačkom držanju u bitci, kapetan Jovan Popović – Tekelija bio je 1698. unapređen u zapovednika tvrđave u Aradu. Kao kapetan imao je pod svojom komandom 300 pešaka i 200 konjanika. Istakao se u carskoj službi i u vreme Rakocijevog ustanka, boreći se protiv mađarskih kuruca u više županija na istoku zemlje. Proveo je čak i godinu dana u kuruckom zarobljeništvu. Pred kraj ustanka uspeo je doturiti hranu opkoljenim posadama Velikog Varadina i Arada i tako ih spasti od njihovog sigurnog pada Kurucima u ruke. Zbog više puta iskazanih zasluga, car Josif I mu je darovao zlatan lanac sa svojim likom. Plemstvo mu je dodeljeno 16. marta 1706. Osim Jovanu, plemstvo je dodeljeno i njegovoj ženi Eufrosini, rođenoj Jović, kao i njihovoj deci: Ranku (Valentinu), Jovanu, Mihailu, Jeleni, zatim i njegovom bratu Stefanu (Ostoji) njegovoj ženi i deci. U novom austro-turskom ratu 1716-1718, vršio je sa svojom milicijom više misija, često bez ikakvih dopunskih troškova, zbog čega je potrošio do kraja rata na plate svojih vojnika velike delove svoje imovine. Zato je 1720. godine molio za nagradu u vidu poseda za sebe i svoje potomke komorsku upravu, obećavši doživotnu vernost vladaru. Jovan je umro je u zimu 1722, kao obršter u Aradu. Na doživotno korišćenje on i njegovi naslednici su po molbi iz 1720. godine, dobili posede u ovom gradu. U ono vreme njegova zaostavština bila je značajna; izražena u novcu iznosila je preko 16.000 forinti.
Iste godine (1722) na komandni položaj pomoriške milicije došao je Jovanov brat Stefan (Ostoja) Popović – Tekelija. Po podacima jednog popisa o ofi- cirima u Pomoriškoj granici iz 1725. bio je star 52 godine, a služio je u vojsci već 35 godina. Na osnovu ovih podataka u mogućnosti smo da pouzdano utvrdimo da je Stefan (Ostoja) Popović rođen 1673, verovatno na teritoriji Ugarske jer je stariji brat Jovan zabeležen kao rođen u Čanadu. Umro je 1731. godine, u svojoj 58 godini, bez muških potomaka, čime se sa njim ugasila jedna grana ove porodice.
Svoj veliki ugled u narodu porodica je potvrdila još za života Jovana Popovića – Tekelije, ženidbom Jovanovog prvog sina Ranka (Valentina) sa Alkom Rašković, ćerkom “verhovnog kapetana racke vojske Mojsija Raškovića” Imali su četiri sina: Jovana, Dimitrija, Petra i Pavla. Ne zna se tačno vreme kada je Alka Rašković umrla, ali se u jednom dokumentu iz 1741. godine, Ranko pominje kao udovac. U svom drugom braku, sa Anom Cvetković iz Sentandreje, dobio je sina Lazara (1742). Putem novih istraživanja u mogućnosti smo da utvrdimo ako ne mesto a ono barem vreme rođenja kapetana Ranka Tekelije. Njegovo ime se pominje u popisu oficira Potisko-pomoriške granice iz 1749. godine. Navodi se kao kapetan, star 53 godine. Dekret na kapetanski čin dobio je još 8. oktobra 1731, po čemu bi godina njegovog rođenja bila 1696, odnosno godinu dana pre čuvene senćanske bitke, koja je proslavila njegovog oca Jovana. Njegova ženidba sa Alkom Rašković dovoljno govori o porastu ugleda porodice već u prvoj polovini XVIII veka.
Ne zna se tačno razlog zbog koga je Ranko Tekelija, kao najstariji sin, zaobiđen pri dodeljivanju mesta komandanta Pomoriške milicije. Moglo se još shvatiti dodeljivanje ove titule Jovanovom bratu Ostoji, ali je iza njegove smrti (1731) na ovo mesto došao mlađi Jovanov sin Janko Tekelija. On je pored vojničke, od sve braće imao najizraženiju sklonost ka trgovini, pa je porodično imanje više puta uvećao. Imao je sina Konstantina, koji se pominje u njegovom testamentu 1732. godine.
Druga braća, a sinovi Jovanovi, Mihailo (Miška) Tekelija i najmlađi Sava, bili su prve žrtve prinete na oltar nove otadžbine (Habzburške monarhije).
Mihailo (Miška) Tekelija je čak jedini od braće koji je poimenično pomenut u izveštaju generala Koze Dvorskom ratnom savetu 1722. godine. Miška je tada bio (1722) kapetan i zapovednik u Sobothelju. Pominje se u izveštajima iz 1735. zajedno sa ostalim pomoriškim oficirima u gušenju bune Pere Segedinca. Sa ženom Marijom, rođenom Milivojević imao je dve kćeri Saru i Roksu. Otišao je u rat za austrijsko nasleđe (1740-1748) sa svojom vojnicima na ratište, da se više ne vrati kući. Zabeležen je u izveštajima iz 1743. i 1745. godine. Prvi izveštaj iz 1743. godine nam donosi vesti o aradskim husarima iz kompanije kapetana Mihaila Popovića – Tekelije, koji su se jednostavno zasićeni stalnim ratovanjem vratili kući. Oko ovoga je izbila velika afera, a verovatno je u vezi s tim bio ispitivan i kapetan Miško Tekelija. Drugi izveštaj iz 1745. nam donosi značajne podatke za utvrđivanje barem približne godine rođenja kapetana Miška. Zabeleženo je da ima oko 45 godina. Ovim bi mogli smatrati da je rođen oko 1700.godine najverovatnije u Aradu u kome je već kao zapovednik tvrđave zabeležen 1698. njegov otac Jovan. Poginuo je negde u Bavarskoj jula 1746. godine.
Najmlađi od sve braće Sava, (Sebastijan) najmanje nam je poznat. Rođen je posle 1706. U vojsci došao je do čina hadnađa. Poginuo je u austro-turskom ratu (1737-1739). Bio je oženjen Martom, rođenom Radenković. Kao i brat Mihajlo nije za sobom ostavio muškog naslednika.
Naslednici imena, i već dosta uvećanog porodičnog bogatstva, postali su sinovi Janka (Konstantin) i Ranka Tekelije (Jovan, Dimitrije, Petar, Pavle i Lazar).
Petar Tekelija bio je drugi sin Ranka Tekelije. On je još 1741. zamenio oca Ranka i dobio kompaniju na upravu još kao poručnik. Rođen je 1720. u Aradu. Pominje se da je kao vrlo mlad, star 21 godinu, vodio bojeve protiv Francuza. Potvrđen je u činu hajdučkog lajtanta dekretom komandanta Pomoriške granice Frajtaga 1. marta 1744. godine. Još za života Ranka Tekelije, njegov sin Petar odlučio je 1748. godine da se odseli u Rusiju. Šta je tome prethodilo, da li sukob oca i sina ili Petrovo nezadovoljstvo sopstvenim zapostavljanjem u službi (ostao je posle rata za Austrijsko nasleđe i dalje u činu poručnika) do danas nije pouzdano utvrđeno. U Rusiji je odmah pri stupanju u rusku vojnu službu dobio čin kapetana. Već je u julu 1754. godine po Ukazu carice Jelisavete bio proizveden iz čina majora (koji je u međuvremenu dobio) u čin potpukovnika ruske voj- ske. U vreme rata Rusije i Pruske (1757-1763) istakao se u više bitaka, kod Kostrina, Condorfa i Berlina. Završio je prusku vojnu u Glavnoj komandi generala Petra Rumjancova kao pukovnik. Ratovao je potom u Poljskoj od 1764-1768 i za iskazanu hrabrost je dobio čin brigadir pukovnika u srpskom husarskom puku. Za službu je nagrađen 1767. godine i zemljišnim posedom. Dobio je 3.160 desetina zemlje u Velikom Lugu u Ukrajini. Zbog zasluga u rusko turskom ratu, koji je završen Kučuk-Kajnadžijskim mirom 1774, Petar je bio nagrađen ordenom Sv. Georgija za zasluge kod Bendera i ordenom Sv. Ane za svoja junačka dela kod Braile i Kaluge. U ovoj vojni bio je proizveden za general-poručnika ruske vojske. Pod svojom komandom je već imao preko 18.000 ljudi. Sa druge strane, imao je dosta istaknutu ulogu u prihvatanju i upućivanju svojih sunarodnika pri njihovoj seobi u Rusiju, posle razvojačenja Potisko-pomoriške granice. Kao general-major izveo je 1775. vešti vojnički manevar, koji je doveo do gušenja pobune zaporoških kozaka u njihovoj proklamovanoj oblasti Seči. Živeo je kao istaknuti plemić u južnoj Rusiji sve do svoje smrti 1792. godine. Umro je bez naslednika, čime se ugasila još jedna grana porodice Tekelija.
Rankov srednji sin, Pavle, koji je takođe zabeležen u popisu graničarskih oficira Pomoriške granice iz 1749, bio je u činu zastavnika u Subothelju. Neposredno posle toga mladi zastavnik Pavle Tekelija naprasno je umro, što je za Ranka Tekeliju, posle odlaska sina Petra za Rusiju, bio još jedan težak udarac.
Izlaskom iz “militarskog staleža” i odlukom o ostajanju u Aradu (posle razvojačenja Potisko-pomoriške granice 1751) preostale Tekelije (Jankov sin Konstantin i Rankovi sinovi: Jovan, Dimitrije i Lazar) iako su postali samo jedna od mnogobrojnih vojničkih plemićkih porodica, ipak nisu u potpunosti izgubili ranije stečene pozicije u srpskom narodu. O ovome najbolje svedoči brak najstarijeg sina Ranka Tekelije Jovana, koji se 1753/4. godine oženio, već kao postariji čovek (preko 40 godina), mitropolitovom sinovicom Martom Nenadović. Imali su šestoro dece, od kojih je troje rano pomrlo, i sinove Petra i Savu i kćerku Alojziju. Jovan je ostao u Aradu, vodeći računa o kući i pustarama duž Moriša. Nikada nije stekao neko veće i šire obrazovanje. Značaj kuće ipak nije opadao, jer je prilikom posete Aradu 1770. godine, porodicu Tekelija posetio i sam car Josif II. Jovan je umro 1791. godine.
Drugi Rankov sin Dimitrije, bio je kaluđer u manastiru Hodošu sa imenom Isaija. Nekih drugih podataka o njemu zasad nema.
Naposletku, poslednji i najmlađi Rankov sin bio je Lazar. On se rodio u Aradu 1742. godine u drugom braku njegovog oca Ranka sa Anom Cvetković iz Sentandreje. Njega je još kao dečaka odveo u Rusiju stariji brat Petar (kasniji general ruske vojske). Stalno napredujući u službi uz starijeg brata, okončao je vojnu službu u ruskoj vojsci kao pukovnik i dobio velika imanja u južnoj Rusiji. I on je kao i njegov brat Petar postao nosilac ordena Sv. Georgija. Umro je 1813.godine. Njegov sin je poginuo kod Trapezunta 1811. kao poručnik , čime se ugasila grana porodice u Rusiji.
Jankov sin Konstantin Tekelija bio je prvi muškarac iz ove kuće koji nije karijeru započeo kao graničarski oficir. Imao je sa Anom Vulić, ćerkom istaknutog oberkapetana Potiske milicije Vulina Ilića, dvoje dece: sina Jovana i kćer Roksu. Konstantinovom smrću 1753. godine, njegova žena Ana je odlučila da se preuda za ruskog oficira i odvela je pri tome sina Jovana sa sobom u Rusiju. Jovan je u ruskoj vojsci stigao do čina poručnika. Izgleda je umro dosta rano, jer ga pri poseti Rusiji (1787) ne spominje njegov sinovac Sava.
Najblistaviji od svih Tekelija je naravno, sin Jovana Tekelije i Marte Nenadović, nadaleko čuveni Sava Tekelija. Rođen je 1761. godine u Aradu. Posle završene osnovne škole u Aradu, pohađao je gimnaziju u Budimu, slušajući filozofiju, retoriku, poeziju, naravno na latinskom jeziku. Od 1780. do 1782, slušao je predavanja na Bečkom univerzitetu iz krivičnog, kanonskog i prirodnog prava, kao i fiziku i anatomiju. U Beču je još učio francuski, talijanski i španski, pošto je već znao latinski, nemački, a kao stanovnik Arada i rumunski. Tekelija se još u životu, osim pomenutih jezika služio i engleskim i ruskim. U Beču je učio čak i grčki, a učitelj mu je bio tadašnji najobrazovaniji Srbin u Monarhiji, Dositej Obradović. Završio je studije prava na Budimskom univerzitetu i 1786. postao je prvi doktor pravnih nauka kod Srba. U svom čuvenom delu “Avtobiografija Save Tekelije” objavljenom u Letopisu Matice srpske, Sava je, između ostalog, opisao i svoja putovanja u Rusiju iz 1787. i 1811. godine.
Opis njegovog daljeg životnog puta izlazi iz domena opisa Tekelija kao tajznačajnije srpske graničarsko-plemićke porodice.
Treba samo još naglasiti da je Sava bio jedan od najobrazovanijih Srba svoga vremena i začetnik i nosilac srpske građanske misli XIX veka. On je bio poslednji muški član ove velike porodice. Njegovom smrću 1842. godine bila je ugašena, posle skoro više od 150 godina, porodica Tekelija.
20. novembar 2017. u 09:56
Vojislav Ananić
Naši veliki dobrotvori – Sava Popović Tekelija
Iz ljubavi milome rodu
Bio je prvi naš doktor prava, osnivač Tekelijanuma, zadužbine za školovanje siromašne dece, predsednik Matice srpske, dobrotvor, plemić, trgovac i ktitor. Ime mu je Sava Popović, ali je poznatiji kao Sava Tekelija, kako se predstavljao i njegov deda Jovan Popović, banatski plemić i ratnik
Sava Tekelija rođen je 1761. godine u Aradu, u Banatu, a umro 1842. godine u Pešti. Osnovnu školu završio je u rodnom Aradu, tadašnjoj Habzburškoj monarhiji, a današnjoj Rumuniji. Gimnaziju je učio u Budimu, a prava diplomirao u Pešti. Godinu dana po završetku studija postao je Doctor juris „ne samo ot Srbalja, nego i ot Madžara”. Istoričari su zabeležili da je bio prvi Srbin doktor prava koji nije bio profesor univerziteta. Doktorsku tezu napisao je i odbranio na latinskom jeziku i kasnije objavio kao knjigu. Nezadovoljan svojim uticajem povukao se iz ugarske državne službe i više pažnje posvetio svom narodu. Nije mu bila strana zamisao da sebe vidi na čelu oslobođene srpske države, a razmišljao je i o ujedinjenju Južnih Slovena kojima bi bio na čelu.
Kao prijatelj i pristalica Dositeja Obradovića, Sava Tekelija je shvatio da je obrazovanje mladih generacija pokretač razvoja srpskog društva, pa je odlučio da osnuje zadužbinu za tu namenu. Bio je to čuveni Tekelijanum, osnovan 1838. godine u Pešti s ciljem da školuje siromašne i najbolje srpske đake i studente iz svih krajeva gde su živeli Srbi. Bila je to prilika za pružanje podrške prosvećivanju Srba koji su naseljavali krajeve severno od Sremskih Karlovaca i Novog Sada do Sentandreje i Pešte. Smatra se da je – posle nastanka prvog pozorišta, 1812. godine, i Matice srpske, osnovane 1826. godine – Tekelijanum treća zvanično najvažnija ustanova Srba u Ugarskoj.
Protiv Vuka
„Iz jedne jedine ljubovi milome mi rodu”, kako je govorio, Sava Tekelija je 1838. godine za 50.000 forinti kupio trošnu, ali veliku kuću nadomak srpske crkve u Pešti, u ulici Velikog krsta broj 276, danas Vereš Palne. Kuću je dao Matici srpskoj „na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije” (na čuvanje, održavanje i nadzor), a od nje je zauzvrat zatražio da se ne prikloni novotarijama u jeziku i književnosti, posebno onim vezanim za reforme Vuka Stefanovića Karadžića.
Kasnije je Tekelijanum obuhvatao devet kuća u Aradu, jednu zgradu u Pešti, kao i 28 jutara zemlje. U početku je u dom primljeno dvanaest pitomaca kojima je bio obezbeđen stan, ogrev, posluga, po tri funte lojanih sveća za semestar i po stotinu forinti za hranu i univerzitetske takse. Istoričari su zabeležili da je nadzor nad učenicima obavljao lično Tekelija. Vodio je brigu o svakom pitomcu, kupovao neophodne stvari, a neki tvrde da je svojeručno punio slamarice i uveče zaključavao kapiju. Ubrzo je Tekelijanum postao stecište intelektualnih snaga, pa su ga savremenici odmila nazivali „Panteonom”. Hroničari su svedočili da su se upravo tu začele brojne duhovne zamisli i poduhvati, pa i ona da peštanska i požunska omladina štampa knjigu svojih stihova. O tome su, zabeleženo je, brinuli Svetozar Miletić i Jovan Đorđević. Pod naslovom „Slavjanska knjiga”, 1847. godine pojavio se svojevrsni pesnički, ali i politički manifest ondašnjih naprednih Srba. Već naredne godine, na temelju ove knjige, osmorica uglednih „tekelijanaca” opredelila su peštansko-budimsku omladinu za ideje Vuka Karadžića.
Jedan od nadzornika Tekelijanuma bio je i poznati srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj koji je u to vreme završavao studije medicine. U ovom poznatom stecištu srpske intelektualne elite boravili su, između ostalih, Bogdan Gavrilović, potonji rektor Beogradskog univerziteta i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, Radivoj Kašanin, svetski poznat srpski matematičar, Marko Maletin, urednik Letopisa i sekretar Matice srpske, Veljko Petrović, književnik i predsednik Matice srpske, Lazo Tomanović, publicista i predsednik vlade Crne Gore. U Tekelijanumu je tri godine stanovao Nikola Tesla, kao i pesnik Laza Kostić koji je „tekelijancima” 1860. godine pomogao da osnuju kulturno društvo „Preodnica” koje je delovalo sve do 1876. godine da bi, četiri leta kasnije, bilo osnovano novo, pod nazivom „Kolo mladih Srba”.
Pomagao i Mađare
Između dva svetska rata Tekelijanum nije radio punom snagom, da bi u toku Drugog svetskog rata školovao tridesetak pitomaca, pri čemu je polovina imala stipendiju. Ipak, vreme posle Drugog svetskog rata Tekelijanumu je nanelo najteži udarac. Kad je 1952. godine zgrada nacionalizovana, Tekelijina zadužbina privremeno je prestala s radom. Ipak, u drugoj polovini devedesetih godina, tačnije 1996. godine, mađarska vlast donela je odluku da se, u postupku denacionalizacije, polovina zgrade vrati Budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Vraćeno je oko 8600 kvadratnih metara. To je omogućilo obnovu zadužbine Save Tekelije.
U zgradi Tekelijanuma bila je smeštena i Matica srpska sve do preseljenja u Novi Sad 1864. godine. Ona je, inače, upravljala Tekelijanumom od njegovog osnivanja do 1878. godine kad ju je vlast primorala da upravu nad zadužbinom ustupi Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Pešti. Od 1902. godine o zadužbini Save Tekelije starao se srpski narodno-crkveni saborski odbor. Duhovni nadzor, uključujući i izbor pitomaca, pripao je posebno imenovanom telu pod nazivom Patronat. U Tekelijinoj zadužbini, osim internata za studente, bio je predviđen i prostor za Maticu srpsku, dok je prizemlje bilo namenjeno štampariji. Tekelija je i sebi ostavio jednu sobu u kojoj je odsedao za vreme boravka u Pešti. Tekelijanum je vremenom postao osnov za školovanje mladih i darovitih srpskih studenata, a kao potvrda za to služi i podatak da je samo u razdoblju od 1838. do 1914. godine u njemu boravilo i školovalo se oko 350 učenika i studenata.
Sava Tekelija nesebično je pomagao srpski, ali i mađarski narod, tako da je s razlogom smatran jednim od naših najvećih dobročinitelja svog doba. Bez obzira na to što se nije slagao s jezičkim reformama Vuka Karadžića, odvajao je sredstva za njegove izdavačke poduhvate. Prilične sume poklanjao je i Mađarskoj akademiji nauka, kao i Reformatorskom kolegijumu u Debrecinu. Matica srpska ga je 1826. godine izabrala za počasnog predsednika i na tom mestu ostao je do smrti. Umro je bez potomstva, razočaran neuspelim poznim brakom. Imanja je ostavio u dobrotvorne svrhe želeći da se ta sredstva usmere za školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za sveštenički poziv, kao i za visokoškolske studije uopšte. Nažalost, posle njegove smrti 1842. godine, te želje sporo su ostvarivane jer je njegova udovica silnim tužbama želela da zadrži svu imovinu. Tome se suprotstavila Matica srpska i uspela da dobar deo njegove imovine sačuva.
SVESTRANOST
Hroničari su zabeležili da je Sava Tekelija, osim što je bio veliki dobrotvor srpskog naroda, bio i vrlo svestran čovek. Navode da je bio pravi poliglota, da je svirao flautu, ali da mu je osnovna struka bilo pravo. U književnosti je ostavio traga svojim „Memoarima” koji su, kako navode stručnjaci, zanimljiviji kao svedočanstvo doba u kom su nastajali nego kao umetničko delo. Zabeleženo je da se Tekelija čitavog života zalagao za bolji položaj Srba u Ugarskoj i njihov prosvetni i kulturni napredak. Nedavno je Matica srpska iz Novog Sada objavila njegovu doktorsku disertaciju koju je napisao i odbranio na latinskom jeziku.
GROB U ARADU
Sava Tekelija umro je 1842. godine u Pešti, a grob mu se danas nalazi u crkvi Svetog Nikole u Aradu. Na istočnoj kapiji crkvene porte sačuvan je natpis od kovanog gvožđa koji govori da je 1819. godine Sava Tekelija tu kapiju darovao crkvi. Članovi njegove porodice upravljali su crkvom do 1844. godine, sve dok im se nije ugasila muška loza. Godine 1861. održana je proslava stogodišnjice rođenja velikog srpskog dobrotvora kad je, pored nekoliko objavljenih knjiga njemu u čast, iskovana i prigodna medalja s likom Save Popovića Tekelije.
„Politikin zabavnik“, 2009.
Ljiljana Milenković
25. novembar 2017. u 08:06
Vojislav Ananić
JOVAN POPOVIĆ TEKELIJA
Život porodice Tekelija bio je vezan za Vojnu granicu i za grad Arad. Na graničnoj liniji dva carstva mladiće je čekala vojna karijera, bez mnogo obrazovanja, dok je devojke čekala udaja za graničarske oficire. Jovan Popović Tekelija je rodonačelnik porodice, kojem su se vrata uspešne vojne karijere otvorila učestvovanjem u opsadi Budima 1686. i u bitki kod Sente 1697. godine. Povereno mu je da izgradi vojno utvrđenje Arad, mesto gde će biti porodična kuća i srpska crkva koju su sazidali. Austrijsko plemstvo dodeljeno je Jovanu Popoviću Tekeliji 1706. godine. Bio je u braku sa Eufrosinom (rođena Jović) sa kojom je imao četiri sina i dve kćeri. Njihov najstariji sin Ranko Tekelija, oženio se 1711. godine Alkom, iz čuvene vojničke i plemićke porodice Rašković. Imali su u braku četiri sina. Alka je umrla pre 1741. godine.
Izvor: TEMIŠVARSKI ZBORNIK, 4, NOVI SAD, 2006.
25. novembar 2017. u 08:08
Vojislav Ananić
Slavko Gavrilović
IZVEŠTAJ IZ 1812. O SAVI I PETRU TEKELIJI
Sava Tekelija i njegov sinovac Petar bili su u krugu ličnosti iz srpske sredine za koje se živo interesovala austrijska obaveštajna služba, naročito u vreme Prvog srpskog ustanka. Toj službi, odnosno političkim i policijskim krugovima u Beču Sava Tekelija bio je poznat još od Srpskog narodno-crkvenog sabora u Temišvaru 1790. kad je, kao „mađarofil”, razobličavao politiku Bečkog dvora prema „privilegovanom Serbskom nacionu”, a kasnije, kad je 1805. caru Francu I podneo svoj predlog o stvaranju Srpskog carstva radi sprečavanja ruskog uticaja na Balkanu, odnosno kad je 1806. publikovao mapu srpskih zemalja, koju je rasturao po Ugarskoj i ustaničkoj Srbiji. Što se tiče Petra Tekelije, on je pažnju austrijskih vlasti na sebe skrenuo putovanjem u Srbiju krajem 1811. ili početkom 1812. godine, što nije promaklo ministru policije grofu Hageru, koji je o tome odmah obavestio Dvorski ratni savet u Beču.
Pošto su o Tekelijama dobijana nepotpuna obaveštenja, ministar Hager se 25. maja i 27. juna 1812. obratio general-majoru Markvetu molbom da lično pođe u Arad i prikupi pouzdane podatke o penzionisanom savetniku Savi Tekeliji i aktivnom podžupanu Aradske županije, savetniku Petru Tekeliji. General se odazvao Hagerovom pozivu i otputovao u Arad, odakle je 8. avgusta 1812. o Tekelijama podneo izveštaj.
U bitnom, general Merkvet prikazao je sredinu u Kojoj je povučeno živeo Sava Tekelija, kojeg je ocenio kao čoveka „od duha”, obrazovanog i rečitog ali nepoverljivog i rezervisanog, kao neskrivenog rusofila. Sasvim drugačiju predstavu stekao je o Petru Tekeliji kao o čoveku pretencioznom, oholom, brbljivcu i intrigantu. No, za stvaranje suda o političkom liku i delovanju Save Tekelije, on nije došao do određenijih zaključaka, pa je preporučio da se za to upotrebi ličnost koja bi se stalno nalazila blizu njega i stekla njegovo poverenje. Da li je tako postupljeno, teško je reći.
Markvetov izveštaj o Tekelijama nalazi se u Opštem upravnom arhivu u Beču, u arhivi Vrhovnog policijskog zvanja, pod signaturom 1812-318 m. Na njemu se vide tragovi požara koji je u tom arhivu progutao mnoge spise od značaja za srpsku istoriju pa, možda, i neke izveštaje o Tekelijama.
Izvor: TEMIŠVARSKI ZBORNIK, 4, NOVI SAD, 2006.
31. decembar 2020. u 04:33
Voja
Tri veka od rođenja Petra Tekelije (1)
Vojnički put rodonačelnika znamenite porodice
Petar Tekelija (27. januar 1720, Arad – 1792, Novomirgorod), stric dobrotvora Save Tekelije, bio je ruski oficir srpskog porekla, koji je dostigao najviši vojni čin među Srbima koji su se tokom XVIII veka iz Habzburške monarhije odselili u Rusko carstvo.
ZAGOVORNIK MASOVNOG PRESELJENJA U RUSIJU
Nakon razvojačenja Potisja i Pomorišja, ruski dvor je želeo da naseli Srbe u svojim pograničnim teritorijama, kako bi vršili isti zadatak koji su imali u Vojnoj granici u Ugarskoj. Zato su bili angažovani Srbi emisari, koji su odlazili u Ugarsku da agituju među Srbima za odlazak u Rusiju. Jedan od tih emisara bio je i Petar Tekelija. U Ugarskoj je boravio 1751. i 1752. godine. Prvi put bio je poslat u Ugarsku zajedno sa kapetanima Gavrilom Voićem i Dimitrijem Perićem (sin Pere Segedinca) da vrbuje ljude za seobu, ali su se vratili bez većeg uspeha. Drugi put je Tekelija boravio u Ugarskoj kad je već postao kapetan. Opet je razlog za povratak u otadžbinu bila agitacija za seobu, a zvanično je išao u Erdelj radi kupovine konja i hrtova. Boravio je tada u Aradu, početkom jeseni 1752. godine, čemu svedoči zapis u ktitorskoj knjizi crkve Sv. Petra i Pavla od 9. septembra, u vezi sa plaštanicom koj u je poklonio crkvi.
RATNIK U NAJKRVAVIJIM BITKAMA
Petar je, kao oficir ruske vojske učestvovao u Sedmogodišnjem ratu (1756–1763). Na samom početku rata imao je čin sekund-majora. Rusija je ušla u rat 1757. godine. Petar je služio u sastavu armije general-feldmaršala S. F. Apraskina, pa je učestvovao u prvom rusko-pruskom sukobu 30. avgusta 1757. godine kod Grosjegersdorfa. U ovom sukobu, ranjen je u glavu. Oporavljao se, ne napuštajući armiju. Učestvovao je i u opsadi tvrđave Kistrin, gde se posebno istakao u jednom od mnogih napada, 5. marta, zbog čega je unapređen u potpukovnika, 1758. godine. Iste godine, učestvovao je i u jednoj od najkrvavijih bitaka Sedmogodišnjeg rata, bici kod Korndorfa, 25. avgusta. Zatim se 12. avgusta 1759. borio u bici kod Kuners dorfa.
Svoju zavidnu vojnu karijeru Petar Tekelija izgradio je učestvujući kao oficir u mnogobrojnim ratovima i vojnim intervencijama koje je Rusija vodila u drugoj polovini XVIII veka, kao što su Sedmogodišnji rat, tzv. Poljska kampanja (1764–1768), Rusko-turski ratovi (1768–1774. i 1787–1791) i likvidacija autonomije Zaporoške Seči (1775). U ruskoj istoriografiji ostao je zapamćen najpre kao likvidator Zaporoške Seči. Postoji nekoliko teorija o poreklu porodice Tekelija. Najstarija verzija je ona koju je prikazao jedan Tekelija – Sava Tekelija, u sklopu biografije svoga strica, ruskog generala Petra Tekelije, publikovane u Letopisu Matice srpske. Sava navodi da su Tekelije poreklom iz Srbije, gde su držali Tekiju i okolna mesta, a da su se u Ugarsku doselili mnogo pre Velike seobe Srba 1690. godine. Aleksa Ivić je, u svojoj neobjavljenoj zbirci o porodici Tekelija izneo tvrdnju da su Tekelije poreklom sa Čepelskog ostrva iz sela Tukulje (mađ. Tőkől), nedaleko od Budima. Kako je u to vreme bila uobičajena pojava da se plemićki predikat, naziv spahiluka ili rodnog mesta uzima kao porodično prezime, Ivić smatra da su slično postupili i Popović Tekelije. Ovu Ivićevu tezu prihvatio je i Jovan Radonić. Veljko Petrović smatra da je ova vlastelinska porodica iz Tekije na Dunavu (kod Kladova) i da je pre 1690. godine došla u Ugarsku i naselila se u Tukulji na Čepelskom ostrvu kod Pešte. Petrović takođe smatra da je prezime Popović nastalo u vreme emigracije. Najnoviju tezu, uzevši jezičku normu kao osnovu, izneo je Vladan Gavrilović, po kojoj su Tekelije u Srbiji, koja je tada bila pod Turcima, verovatno držali posede u blizini nekih tekija (derviškog konačišta). Postoji još jedna verzija, istoričara Volodimira Miljčeva, koji u biografiji Petra Tekelije kaže da je prezime Tekelija nekada bilo nadimak koji je kasnije prihvaćen kao prezime i da u njemu treba tražiti tursko poreklo (tur. teckeli – darežljiv, velikodušan čovek). Postojanje još jednog dela prezimena – Popović, svedoči o poreklu iz svešteničke porodice. Što se tiče izgovora i ćiriličnog pisanja prezimena Tekelija, takođe postoje različite teze. Sava Tekelija nije uvek bio dosledan u pisanju svog prezimena. Postoje i u austrijskim dokumentima različiti oblici pisanja prezimena Tekelija (Tekeli, Teckely, Thekely, Tekely, Tőkőly, Tőckőli). Na ovoliko načina pisanja istog prezimena nailazi se zbog različitih pisara koji su pisali dokumente, a ti pisari nisu bili Srbi, te su zapisivali prezime Tekelija onako kako su verovali da je ispravno. Jovan Popović Tekelija je rodonačelnik ove znamenite porodice, koji je u istoriji ostao upamćen pre svega zbog svoje uloge u bici kod Sente 1697. godine. Pjotr Abramovič (kako je poznat u ruskoj istoriografiji) rođen je 16. januara 1720. godine, po Julijanskom kalendaru (27. januar po Gregorijanskom kalendaru) na dan Poklonjenja verigama Sv. Petra, po kome je i dobio ime. Petar nije stekao neko naročito obrazovanje, ni vaspitanje. Osim svog maternjeg, dok je živeo u Austriji, naučio je nemački jezik, a u manjoj meri mađarski i rumunski. Petrova vojnička karijera počela je u Ratu za austrijsko nasleđe (1740- 1748). Stupio je u vojnu službu u 21. godini, 1741. godine. Te godine oženio se njegov otac Ranko po drugi put, pa je umesto da sam ode na ratište, poslao svoga sina Petra. Petar je potvrđen u činu hajdučkog lajtnanta dekretom komandanta Pomoriške granice Frajtaga 1. marta 1744. godine. Nakon povratka, sukobio se sa ocem, jer je želeo da zadrži komandu. Želeći da završi sukob i krene sopstvenim putem, zatražio je otpust iz austrijske vojske i stupio je u rusku službu. Postoji neslaganje istoričara oko godine Petrovog pristupanja ruskoj vojsci. Godinu 1747, za početak vojne karijere u Rusiji navode Simeon Piščević, Aleksandar Forišković, Viktor Petrakov i Volodimir Miljčev, dok se godina 1748. pojavljuje u Petrovoj biografiji iz Letopisa Matice srpske. Po doseljenju u Rusiju, razmešten je u Srpski husarski puk kojim je komandovao pukovnik Mihajlo Stojanov. (Nastavak u sledećem broju)
D. A.
Izvor: SRPSKE NEDELJNE NOVINE, br. 50, Budimpešta, 10. decembar, 2020.
15. mart 2022. u 18:37
Voja
Dokumentaena emisija o Savi Popoviću Tekeliji
https://www.snnovine.hu/post/%D1%81%D0%BD%D0%BD-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B8