Прeдање о Трипку Гуришу, могућем претку Вожда Карађорђа Reviewed by Momizat on . Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања При крају XVII вијека, у Ровцима, у Вељем Дубоком живи кнез, чувени ратник и домаћин, Трипко Гуриш Војиновић (Кнежев Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања При крају XVII вијека, у Ровцима, у Вељем Дубоком живи кнез, чувени ратник и домаћин, Трипко Гуриш Војиновић (Кнежев Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Занимљивости » Прeдање о Трипку Гуришу, могућем претку Вожда Карађорђа

Прeдање о Трипку Гуришу, могућем претку Вожда Карађорђа

Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

Karadjordje

При крају XVII вијека, у Ровцима, у Вељем Дубоком живи кнез, чувени ратник и домаћин, Трипко Гуриш Војиновић (Кнежевић). Према бројним предањима турски крвопија, висок преко два метра, мршав, тамног тена, у раменима повијен, неустрашив, велики јунак, и по причању старих људи – памтиша, предак Вожда Карађорђа. Кућа му се налазила у Солиштици на избрешку поврх школе у Вељем Дубоком, гдје и данас постоје трагови темеља, јер на том мјесту до сада није подизана никаква зграда.

 

Турци су се плашили Трипка јер их је нападао, убијао и стоку им плијенио; они су му и дали надимак Гуриш (тур. güriş – рвање, guresci – рвач). Имао је кћерку, синове и десетину унука. Држао је неколико слугу, чобана из Вељег Дубоког, Церовице и Ускока. Четовао је све до Колашина, Шавника и Никшића.

По казивању, на путу према манастиру Морача, Трипко Гуриш наиђе на турску засједу и падне им у руке. Везаног, Турци су га провели поред Манастира. Код једног су винограда застали да се oдморe, и док су јели грожђе турски ага рече:

– Дадните и томе крмку један грозд!

Свезаних руку, Трипко Гуриш је уз грозд зубима гризао и коноп. Када се ослободио, хитро отме пушку од једног Турчина, пуца и убије другог који му је стао на пут куд је требало да бјежи, и срећно умакне.

Неколико година касније, 1733, из Колашина се спреми 12 Турака на челу са буљубашом и капетаном Бећир агом (по некима, Мурат агом) Мушовићем, а можда и Ђурђевићем, и дођу у Морачу да од игумана Луке траже благо.

У почетку на лијепо, па када није успјело, Бећир ага нареди игуману да им преда Немањића благо, благо жупана Мирослава и Вукана, запријетивши да ће га убити; манастир су опљачкали, а неким фрескама су ископали очи, што се и сада познаје.

Видјевши да мучењем неће успјети, Бећир ага подвикну:

– Куни Влашки каурине!

Игуман схвати да ће га Турци уморити, а манастир запалити, па се досјети и рече:

– Турци, аге, нећу да вас кунем – изусти у мукама – за спас Манастира и свог живота рећи ћу гдје се крије Немањића благо. Склоњено је у камена Ровца; закопано је у лучевој ћелији, а чува га Трипко Гуриш, потомак кнеза Вукића који је Манастир и обновио.

– Идите и да Бог да коначили код Трипка Гуриша! – клели су калуђери.

Увјерени да су од игумана Луке извукли оно што су хтјели, Турци престану да га туку, спреме се, и са коморџијама се упуте у Веље Дубоко. После десет сати хода, навече, стигну на конак код Трипка Гуриша. Предање казује да их је дочекао с осмјехом вука и погледом хајдука; увео их је у кућу и питао каква их је срећа или несрећа довела.

Бећир ага објасни да их је игуман замолио да дођу и преузму манастирско благо; наредише му да за вечеру што прије закоље јалове овце и доведе невјесте и дјевојке на конак.

Трипко схвати зашто их је игуман послао – обавијести их да му је стока у планини, да је синове већ послао да донесу “љутог пића“, и да ће им за јело припремити оно што се у дому затекло – додаде да ће слуге брзо догнати овце и говеда, да могу да остану колико год желе, да се осјећају као код своје куће и да једва чека да им “преда“ манастирско благо.

Домаћица испече и принесе вратав хљеб и скоруп, а Трипко медовину. Гладни и уморни, Турци навале на пиће и врућу пшеничну погачу. Нешто од хљеба, нешто од медовине “Турци падну главом без узглавља“. Добри домаћини Трипко и његови ваљатни синови и синовци одмах их размјестише на спавање, а затим их, онако пијане и ошамућене, почну сјећи сјекирама, њиховим ножевима и сабљама. Трипко уби Бећир агу, а момци остале Турке.

Један Турчин осјети погибију, устаде и побјеже преко села. Престрављен и мамуран, није погодио пут одакле су дошли, но пође уз врлетне и непроходне Дреноваче, бацајући успут оружје. Преко Лијешња је стигао у Колашин да обавијести како су се провели у Морачи и Ровцима.

Предање додаје да су чобани послије годину дана нашли нож и опрему, коју је онај Турчин, пентрајући се уз Дреноваче изгубио.

Знајући да му у селу Веље Дубоко нема опстанка, Трипко Гуриш ријеши да се исели. Брига о многочланој породици приморала га је да мијења мјесто боравка, крсну славу, име, презиме, а да заметне траг, укривао је и друга обиљежја која су га могла одати, па се стога изгубило и сјећање о њему и његовом јунаштву.

Два му се сина населе у Драговољићe, у Жупу близу Никшића, а он с осталима пође у Куче, у Дољане, а онда у Врањ, у Клименте. У Жупи су браћа Петар и Марко убрзо дознали да су им колашински Турци на трагу – одмах су се склонили у Бјелопавлиће. Тамо су се кратко задржали; отуда у братству Бубања и постоји једно предањe да су поријеклом из Бјелопавлића. Пут су наставили према Подгорици, јер се Трипко и остатак породице већ налазио у Кучима – на Златици и Дољанима.

Бјежећи од освете, Гуриш се касније доселио у Васојевиће, у Лијеву Ријеку, а затим у Краље, али су га сталне борбе с Турцима отјерале даље, у данашње село Бубање, гдје је од једног његовог сина настало братство Бубања. По причању, Гуриш је и тамо неког убио због чега је и сам главом платио.

Памти се да је Трипко Гуриш имао: Петронија–Петра, Марка, Јована (помињу се у епској пјесми), затим Антонија, Симона, Радака и Митра, такође и кћерку, хрому Живану–Жижу.

Жижа није могла да бјежи из Вељег Дубоког; доцније су за њу долазила браћа из Жупе, али она љута није хтјела да пође тамо, већ се удала за неког ускока, ковача Илију, који се због крвне освете настанио у Вељем Дубоком, у селу Вишње. Од њих су Жижићи.

Петар се скућио у Бубањама, Антоније у Црнчи–Гурешићи, а Маркова породица је прешла у ислам и данас су то Шаботићи. Четворица су се одселили у Србију – и од једног је (Јована), како стари причају, Карађорђе.

Предање даље каже да Трипко Гуриш потиче од војводе Војина из Вучитрна, а по неким, од оних Војиновића који су управљали Подрињем.

ПРИЛОГ:

Трипко Гуриш и Бећир ага
(око 1734)

У бијелом Колашину граду,
усред љета, о Илину дану
отвори се од града капија
а изађе турска сератлија,
на ђогату сав у чистом злату
по имену ага Бећир – ага,
и са њиме двадесет Турака
колашинских ага и бегова,
на атима и на парипима
под штуцама и под миждрацима,
Хоће Турци да обиђу рају
на крајину у Морачу Доњу
и Манастир, лавру Немањића.
Да од раје и данак наплате,
упозоре на покорност рају
и на вјерност отоманском царству.
Да потраже манастирско благо
и остало што им буде драго.
Турци хладну Тару прегазише,
на Црквину равну изађоше,
а отоле низ Морачу Доњу
ка бијелој лаври Немањића.
Пред Манастир стигнули су Турци.
Када су се добро одморили,
манастирске ракије напили,
Турци зову игуман Гаврила,
да се јави аги Бећир – аги.
Бећир – ага рече Игуману:
‘Чуј ме, добро, црни калуђере,
донеси нам Немањића благо
и све ствари позлаћене златом!
Ако ли нам то донијет нећеш,
вјера моја тако ми помогла,
на муке ћеш испустити душу
па ти неће користити благо.
Но ћемо ти живот одузети
а Манастир до темеља сравнит.
Игуман се поче Аги клети:
да он блага никаквога нема,
но је благо нестануло давно,
манастир се са благом обнавља.
Расрди се ага Бећир – ага
па извади троструку канџију
с обје стране пуца од олова,
с њом удара и бије Гаврила:
‘Казуј море црни калуђере,
где си скрио Немањића благо?
Ако кажеш спасио си главу
и рушење сјајног Манастира.
Гаврило се поче клети криво:
да је благо у Веље Дубоко,
Тамо има лучева ћелија,
у ћелији смјештено је благо.
Има више сто педест љета
од када је Манастир обновљен
од Вукића кнеза са Лијешња.
Кнез остави преостало благо
на аманет његову потомству
да га чувају за потребе цркве.
Тек је прошло двадесет година
од када је Манастир прекривен,
игуман га прекри Михаило
и од тада не троши се благо.
Трипко Гуриш сада благо чува.
Па те молим ага Бећир ага,
ти покупи коморџије младе
с њима ајде у Веље Дубоко
те покупи Немањића благо.
Са Гуришем поступајте дивно
докле благо од њега узмете,
а послије како вам је драго.
Кад је Ага саслушао Гаврила
то је њему убједљиво било
па не може јутро ишчекати
да што прије у Дубоко крене.
Када свану и сунце ограну,
спремише се колашински Турци,
покупише коморџије младе
и узеше Косту циганина
да им путе и богазе каже.
Манастир су напустили Турци,
окренуше брду Јасенови,
на Лијешње изађоше равно
и стигоше у Веље Дубоко
на бијелу Гуришеву кулу.
Ту су Турци на конак панули,
но Гуриша дома не бијаше,
на Утлицу пошо је планину
да обиђе овце и чобане.
Напада се боје од Турака,
да му Турци не плијене овце.
На кулу је Гуришева љуба,
љубазно је дочекала Турке
у кућу их смјести да одморе
са јелом их послужи и пићем.
Пита љубу агу Бећир – ага:
где је Гуриш те га дома нема.
Гуришева објасни му љуба:
да је пошо горе у планину
да обиђе овце и чобане
па ће сина за њега послати
да што прије са планине дође.
Дијете је брзо пожурило,
на Утлицу кад стиже планину,
он Гуришу све како је каза.
Кад је Гуриш разумио сина,
скочи јунак на ноге лагане
те синове скупи и синовце
и рече им шта је и како је:
У Дубоко да су стигли Турци
од бијела Колашина града.
Пред њима је ага Бећир – ага
зло се неко велико припрема.
Потребно је предухитрит Турке:
‘Ја ћу поћи да напијем Турке
лакше ћемо пјане савладати,
ви дођите а не прилазитете
докле Турци не легну спавати’.
Па нареди својим синовима:
Петронију, Марку и Јовану
да се добро за напад припреме,
а остали да чувају овце.
‘Још узмите Паја и Новака
више нама не треба дружине’.
Отоле је Гуриш окренуо,
брзо стиже на своје дворове.
Гуриш Турке љубазно поздрави,
они њега боље дочекаше
па заједно пити наставише.
Турке служи Гуришева љуба,
свакоме се осмјехује редом,
да што боље понапиjе Турке.
Ага гледа Гуришеву љубу,
добро му се допада и свиђа.
Гуриш рече својој вјерној љуби
да припреми вечеру за Турке.
Донио је јагњећега меса,
и рече јој да не чују Турци,
да испече вратову погачу
да што боље ошамуте Турке.
Рече Трипку ага Бећир ага:
‘Ми смо јутрос из Мораче Доње,
у Манастир на конак смо били
код Гаврила, вашег игумана.
Игуман је тебе поздравио
да нам предаш манастирско благо
које чуваш толико година.
Тебе ћемо добро наградити
на услуге добре захвалити
и постати добри пријатељи’.
Гуриш нато аги одговара:
Срећно било ага Бећир – ага
за мене је добра олакшица,
да не чувам манастирско благо.
Сјутра ћемо припремити благо
па носите сређно вама било.
Сад можемо Турци наставити
да пијемо да се веселимо,
не до сјутра, него мјесец дана.
Кад Гуриша разумјеше Турци,
од радости пити наставише.
Жедни били па се понапили.
Поставише Турцима вечеру:
дебелога јагњећега меса
и погачу вратове пшенице.
Окренуше на весеље Турци.
Тада рече ага Бећир – ага:
‘Донесите гусле јаворове
и дајте их Кости циганину
нека пјева што је Аги драго.
Хоће Ага да весели друштво
и да ствара услов од севдаха’.
Коста узе гусле јаворове
и започе уз гусле пјевати:
‘Здраво да си ага Бећир – ага,
здраво да се у Колашин вратиш
и поћераш манастирско благо’.
Расрди се ага Бећир – ага
па довикну Кости Циганину,
удари га троструком канџијом,
на очи му сузе натјерао.
‘Пјевај пјесму каурско копиле,
здраво да си ага Бећир – ага,
манастирско покупио благо
и љубио Гуришеву љубу,
та је пјесма моме срцу драга’.
Почеше се опијати Турци
од жежене шљивове ракије
и погаче вратове пшенице.
Турци многи пјани попадаше,
још се држи ага Бећир – ага
и нагони Косту Циганина
да му пјесму настави пјевати.
Коста узе гусле јаворове
не шће пјесму коју ага тражи,
него поче Бећир – агу клети:
‘Жив не био ага Бећир – ага
не враћо се Колашину граду,
нит добио Немањића благо,
нит љубио Гуришеву љубу,
но ти пукла црна погибија
као што ће ноћас акобогда’.
Наљути се ага Бећир – ага,
трже сабљу да Косту убије.
Трипко Гуриш агу уфатио
истрже му сабљу оковану
са њом Аги посјекао је главу.
То пијане не уплаши Турке.
У то доба Трипку помоћ дође,
улеђеше момчад Гуришића
и на Турке јуриш учињеше
те Турцима посјекоше главе.
Када Гуриш све посјече Турке,
стаде мислит шта ће и како ће
у Дубоко не смије остати
од Турака старијех крвника
већ отсели своју породицу
у нахију, у Васојевиће.

ИЗВОР: Д. Вуковић, Гласови јуначке прошлости, Колашин, 1973. стр. 31.


Коментари (12)

  • Milos

    Zanimljivo predanje koje je jedno u nizu mnogih verzija porekla Djordja Petrovica. Bilo bi dobro da sva ta predanja i spekulacije se provere putem DNK analize, jer to je jedini nacin da se dodje do egzaktnog podatka i konacno stavi tacka na poreklo Vozda.

    Одговори
  • Зоран

    Предавање је занимљиво, али нема неке везе са прецима Вожда Карађорђа.Једина књига коју су пре 2.св.рата финансјски помогли Њ.В.Краљ и краљевска кућа је она која је писала о правом пореклу Вожда које је негде из југа Србије – околине Охрида, одакле су преко (садашње) Албаније и Црне Горе дошли до Вишевца и Тополе.Стара слава краљевске куће је Св.Климент коју су променли у С.Апостола Андреју Првозваног.У том крају нема нико ко слави ту славу илиу ко је славио.

    Одговори
  • Ранко

    Што се тиче славе Гурешићи и данас славе св. Климента, славу коју су славили и Карађорђорђевићи до 1890. када су је услед недаћа које су их снашли промијенили и почели да славе Андреја Првозваног. И Бубање су славили св. Климента; и они су промијенили славу и данас славе св. Алимпија Столпника. О Карађорђево поријекло постоји неколико предања, али је свакако најубедљивије ово о Трипку Гуришу тј. од његовог сина Јована, па породична лоза иде Трипко Гуриш-Јован-Петар-Карађорђе и тд.

    Одговори
  • Stefan

    Svaka cast za ovaj tekst i ovakve informacije…Jako lepo i detaljno objasnjeno..

    Одговори
  • Momčilo

    Autor je na vrlo interesantan i neuobičajen način prikazao neke detalje iz života g-dina Tripka Guriša. Verujem da autoru nije bilo nimalo lako da prikupi istorijsku građu / materijal za ovaj članak. Potvrdio bih da je predavanje izuzetno zanimljivo i ne bih se složio da nema veze sa precima Karađorđa.

    Одговори
  • Aleksandar

    Narodno predanje o Tripku Gurišu je dosta živo u Rovcima i Morači, i dosta uverljivo. Zapisano je sredinom prošlog veka na samom izvoru, tačnije u selu Velje Duboko u Rovcima, ali se ono nalazi i u verzijama narodnih predanja nekih bratstava u Donjoj Morači. Jako je teško potvrditi ga nekim pisanim izvorom jer se radi o porodici koja je prolazila kroz mnoge nedaće i u cilju svog opstanka skrivala se i često menjala mesto svog boravka, slavu itd. Pozdrav za autora teksta svaka čast za trud.

    Одговори
  • Branka

    Ovaj tekst je odličan. Dobro je povezano sve u odnosu na predhodne priče. Svaka čast! Veliki pozdrav za mog strica Ranka.

    Одговори
  • Небојша

    Све је одлично повезано, само још генетика да потврди. Надам се да ће се Бубање ускоро тестирати. Без тога, нажалост, све се своди само на обично предање.

    Одговори
  • Zdravko

    Lijepo ispričano istraživanje.Nema više usmenog predanja,ostaje samo napisano.Detalji koji se pominju uklapaju se u druge priče. Samo ljudi sa duhom svakodnevno istražuju korjene,kazuju što misle da je važno. U svakom tekstu postoji zrnce istine,istorije naših krajeva, to je bogatstvo koje nam ne mogu oteti.Bravo Rankić!

    Одговори
  • Ранко

    Слажем се да је потребно урадити тестирање. Бубање су се тестирали и припадају хаплогрупи И2а Динарски југ. То је хаплогрупа која чини скоро половину српског народног корпуса. Добро би било да се тестирају и Гурешићи и Шаботићи. Не вјерујем да ће то урадити Карађорђевићи а ако су се и тестирали не вјерујем да ће јавно објавити податке. Више им одговара да их многи својатају.

    Одговори
  • miletavojinovic

    slazem se sa teorijom iako sam verovatno pristrasan posto i sam poticem iz ove porodice, moj rodoslov ide iz hercegovine od nikse ,preko ozrinica ravne rijeke.. prencana itd.slazem se da se danas moze utvrditi putem dnk,valjda je istekla vremenska distanca

    Одговори
  • Ранко

    ДНК тест су урадили и Гурешићи. Њихова хаплогрупа је И2а Динарски југ, као и Бубањама, али се на тесту од 23 маркера разликују на 7 па се не може говорити о неком ближем сродству.
    Тест су радили и потомци кнеза Богдана Војинића и показало са да припадају Динарском сјеверу, што значи да Трипко Гуриш није потомак кнеза Богдана јер је генетика показала да су то два различита рода.
    Ближе податке о овим родовима може да се види у табели Српског ДНК пројекта.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top