Прича о аустријском поручнику и његовој ћерки који су се представљали као потомци кнеза Лазара Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује извод из књиге "Српска прошлост и народно сећање", коју је написао Раде Михаљчић, а у којој се на веома убедљив начин разоткрива позади Портал Порекло објављује извод из књиге "Српска прошлост и народно сећање", коју је написао Раде Михаљчић, а у којој се на веома убедљив начин разоткрива позади Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Занимљивости » Прича о аустријском поручнику и његовој ћерки који су се представљали као потомци кнеза Лазара

Прича о аустријском поручнику и његовој ћерки који су се представљали као потомци кнеза Лазара

Портал Порекло објављује извод из књиге „Српска прошлост и народно сећање“, коју је написао Раде Михаљчић, а у којој се на веома убедљив начин разоткрива позадина једног покушаја да се приграби српско владарско порекло. У овом случају порекло кнеза Лазара. 

Knez Lazar

МАРА ХРЕБЕЉАНОВИЋ

Угледни дневни лист Политика обавестио је своје читаоце да је 19. фебруара 1971. умрла Мара Хребељановић, „последњи потомак дара Лазара“.

Мара Хребељановић је рођена 28. јануара 1899. у Паризу, где јој је отац „Лазар Лазаровић Хребељановић живео као политички емигрант – противник династије Хабсбург“. Пре навршене друге године остала је без мајке, Мари Шарлот Серирие, рођене Францускиње. Тада се породица Маре Хребељановић преселила у Енглеску, где је боравила до 1924. године. Ту је завршила средње образовање и музичку школу. Студирала је у Њујорку, где је 1929. стекла звање дипломираног биолога, а две године касније и звање магистра наука. Два њујоршка листа – New York Evening Post и New York World Telegram – пригодним чланком су пропратили диплому принцезе Маре Хребељановић (Princess Mara Odilla de Czernucki-Lazarovich Hrebelianovich), кћерке кнеза Еугена Лазаровића Хребељановића (Prince Eugen Lazarovich Hrebelianovich).

Почетком четврте деценије XX века Мара Хребељановић се преселила у Немачку. Радила је и учила у медицинским установама у Вирцбургу, Берлину и Хајделбергу. Ратне године провела је у околини Хајделберга, где јој је 1941. године умро отац. По завршетку Другог светског рата добила је посао у клубу америчког црвеног крста у Хајделбергу, а 1947. дошла је у Југославију о којој је, како је сама изјавила, „маштала целог живота“ Кратко време радила је као бактериолог у Државном заводу за социјално осигурање у Новом Саду, а радни век је завршила као стручни сарадник Медицинског факултета у Београду.

Ово су кључни подаци преузети из биографије Маре Хребељановић коју је приложила Деканату Медицинског факултета у Београду. Поузданом документарном грађом могуће је проверити највећи део наведених података. Аутентично је име и презиме, датум и место рођења, школовање и кретање у служби Маре Хребељановић. Спорно је само име и презиме Мариног оца па, према томе, и њено порекло од српског кнеза Лазара. А то је кључно питање овог излагања.

Отац Маре Хребељановић био је Еуген Худечек фон Чернуцки, некадашњи аустроугарски официр. Официрску школу завршио је у Винер Нојштату. Eugen Hudeček Edler von Černucky добио је августа 1891. чин поручника. Поручник Фон Чернуцки је напустио аустроугарску војску 1894. године. Од тада почиње његова живот на авантура. Лутајући по свету издавао се за потомка српских владарских родова. Претендовао је на српску владарску круну (видети даље). Потписивао се као кнез Лазаровић и Хребељановић. Присвајао је титулу херцега од светог Саве. Пре осврта о његовом јавном деловању, потребно је одговорити на питање како и када су настала ова презимена.

* * *

Иако је презиме Хребељановић потврђено у документима средњег века, непознат је родоначелник властеоске породице Хребељановић који се, судећи по настанку презимена од очества, звао Хребељан. Ово име је веома ретко, а први пут се јавља тек крајем XIV столећа. Властелин Хребељан Богослалић забележен је као сведок у повељи којом Санковићи уступају Дубровчанима село Лисац. Лазаревиће је служио властелин Хребељан који је носио титулу челника и великог челника. Кнезу Хребељану Дабишићу херцег Влатко је поверио посланичку мисију у Дубровнику. Презимена настала по очеству, током средњег века, по правилу су трајала само једну генерацију. Зато се, на пример, кнез Иваниш Хребељановић, поданик моћног војводе Радослава Павловића, не може доводити у сродство са породицом кнеза Лазара Хребељановића.

Презиме кнеза Лазара је први иут забележено почетком XVII века у Краљевству Словена, делу Мавра Орбина: Кнез Лазар био је син Прибца Хребељановића, властелша и великаша за време цара Стефана. Ово презиме вероватно је настало много касније. Није искључено да је конструкција млађих списатеља, јер се у оновременој документарној грађи бележи само име српског кнеза: Лазар или Стефан Лазар. Наследници кнеза Лазара су Лазаревићи, а не Хребељановићи. Према томе, ова породица чији је родоначелник Прибац, властелин Стефана Душана, нема устаљено презиме. И поред тога, у научној литератури за кнеза Лазара прихваћено је презиме Хребељановић као што је, за краља Вукашина и деспота Јована Угљешу, прихваћено презиме Мрњавчевић, изведено по оцу Мрњави који се, исто тако, први пут јавља у делу Дубровчанина Мавра Орбина.

После погибије на Косову 1389, кнезу Лазару као косовском мученику установљен је култ. Он је увршћен у ред светитеља. Предање је српског кнеза славило као косовског јунака. Црквени култ и епска слава подигли су углед Хребељановића и Лазаревића. Ова презимена постала су привлачна за генеалошке конструкције. Родослов Лазаревића истиче да кнегиња Милица, жена Лазара Хребељановића, потиче од Немањића. Троношки родослов повезује кнеза Лазара не само са Немањићима него и са византијским владарским родом Палеолога. Према Троношком родослову Прибац Грбљановић добио је сина Лазара у браку са ћерком краља Милутина и византијске принцезе Симониде. Аутор тога родослова једино је превидео да краљ Милутин са византијском принцезом није имао деце.

Као што су се о славне личности отимала многа места и родови, тако су се за славна владарска презимена вештачки везивале феуцалне породице, понекад и авантуристи неостварених амбиција. Више родослова настало је са провидним циљем да се феудалне породице повежу са светородном династијом Немањића. Нису поштеђени ни Хребељановићи и Лазаревићи. Породица Грабачића код Сиња издавала се за потомке кнеза Лазара. На силу се тражила сличност између Грабачића и Гребљановића, односно Хребељановића.

Презиме Лазаревић је, исто тако, познијег порекла. Стефана и Вука, синове кнеза Лазара, документарна грађа бележи без презимена. Старији Лазарев син потписивао је исправе као кнез или деспот Стефан. Кнегиња Милица је своју децу у званичним документима ословљавала по имену, а деспот Ђурађ Бранковић се са поштовањем сећао светопочившаго господина и родитеља ми деспота Стефана. А Константин Филозоф написао је животопис благочастивога господина деспота Стефана, а не Стефана Лазаревића. Ово презиме не налазимо ни у старијим родословима и летописима. Наследник кнеза Лазара је тек у млађим летописима ословљен као Лазаревић. Стефанов брат Вук у познијим изворима чешће се бележи као Кнежић или Кнежевић него Лазаревић. Јован Рајић нас упућује како настају патронимици. Он је цитирао неки летопис по којем се отац кнеза Лазара звао Лазар, па отуда и презиме Лазаревић. Иако је настало сразмерно касно, презиме Лазаревић је усвојено у научној литератури.

Док се у научној литератури презиме Лазаревић односи само на синове кнеза Лазара, у генеалошким конструкцијама новијег доба, оно има другу намену и посебну тежину. Међутим, творци накнадних родослова превидели су чињеницу да синови кнеза Лазара нису имали пород. Млађи кнежев син Вук је рано и трагично скончао. Долазио је у сукоб са братом Стефаном, а оба су били увучени у међусобице Бајазитових синова. Вук је нестао са политичке сцене 1410. године. Убио га је Муса, један од Бајазитових синова. Вук се није ни женио. Исто се понавља у Бранковићевом летопису: Secundus Vlk, et is fuit coelebs, non habens conjugem (Љ. Стојановић, Родослови  и летописи). Његов старији брат, који је добар део живота провео на бојном коњу, био је ожењен, али ни документарна грађа, ни наративни извори, ни ликовне представе не знају за потомке деспота Стефана. Родослови и летописи изричито наглашавају да он није имао деце. Карловачки родослов сведочи да деспот Стефан „не остави семена“. Родослов кнеза Вукана, сина великог жупана Стефана Немање, завршава се са синовима кнеза Лазара и кнегиње Милице: „оба им сина проживеше бесплодни“. Уз годину смрти старијег Лазаревог сина, летописци напомињу да је деспот Стефан био бездетан, те је за наследника одредио сестрића Ђурђа Бранковића.

Као мушки потомци кнеза Лазара, Стефан и Вук су једини имали право да се презивају Лазаревићи. Али овај владарски род угасио се већ у другом колену. Међутим, за позни родослов, настао у породичној радионици крајем XIX века, послужила је женска линија кнеза Лазара.

Јелена, ћерка кнеза Лазара, била је удата за Ђурђа Страцимировића Балшића. У овом браку родио се Балша III, последњи Балшић. Више година после Ђурђеве смрти, Јелена се преудала за Сандаља Хранића Косачу са којим није имала деце. Ипак, овде се не прекида женска лоза српског кнеза. Она се наставља преко Јелене Балшић, унуке Лазареве ћерке Јелене. Јелена Балшић се 1424. године удала за Стјепана Вукчића Косачу, великог војводу русага босанског, који се од 1448. године називао херцег од Светог Саве.

Овај брак био је плодан. За кратко време Стјепан Вукчић Косача и Јелена Балшић, праунука кнеза Лазара, добили су ћерку Катарину и синове Владислава и Влатка.

Владислав Херцеговић као dux s. Sabe добио је 1481. од угарског краља Матије Корвина оба Калника и Моровић. Владиславу и његовим потомцима Дубровчани су наставили да исплаћују део конавоског дохотка. Према истраживањима Вељана Трпковића Атанасовског, конавоски доходак је Павлу Херцеговићу последњи пут исплаћен 1605. године. „То је, за сада, последња вест о овој грани Херцеговића.“ Управо је у овој грани Херцеговића породица Худечек Чернуцки видела своје претке. Преко Косача доспело се до Лазаревића, Хребељановића, па чак и Немањића.

Крајем XIX века презиме Хребељановић присвојио је Еуген Худечек фон Чернуцки, официр аустроугарске војске. Његова мајка Отилија Худечек де Чернуцки, рођена Лазартовић, ступила је у везу са старешином манастира Манасије. Априла 1894. године Кирило, архимандрит овог манастира, писао је мајци Еугена фон Чернуцког. Архимандрит поздравља намеру Племените госпође да свог сина Евђенија Лазара школује као војника те као достојни потомак славног имена и племена Хребељановића отаџбини и српству од користи буде и осветла образ српском имену и хероизму славних предака својих. Мајка Еугена фон Чернуцког ословљена је као племенита Отилија Лазаровић-Грбљановић.

То је најстарији датовани извор породичне документације у којем се јавља презиме Грбљановић, односно Хребељановић. Прво је истоветно са презименом кнеза Лазара у делу Јована Рајића и Троношком родослову, а друго са презименом Лазаревог оца Прибца у Краљевству Словена, Мавра Орбина. Свестан да је презиме Грбљановић преузето из непоузданог извора, смерни Кирило упућује на презиме Хребељановић. Иначе, званична, поуздана документација племениту Отилију Лазаровић-Грбљановић бележи као Отилију Лазартовић (Ottilia Lazartovicz). Њени преци уписани су у крштенице и венчанице као Лазартовићи. Деда јој је био Јохан Лазартовић, а отац Адолф Лазартовић. Сачувана је диплома од 27. априла 1874. о проглашењу Адолфа Лазартовића за витеза хусарског реда Франца Јозефа.

РОДОСЛОВ ПОРОДИЦА ЛАЗАРТОВИЋ И ЧЕРНУЦКИ

Johann Lasartovicz, рођен 1750, католичке вере
Franziska Pahler, Schonbauer, рођена 1768, католичке вере

Adolf Johann Ludwig Lasartowicz, рођен 14. маја 1803, католичке вере
Clotilde Maria de Guzman Hammerschmidt (1816-1888)

Francis Hudeček de Czernucki (1820-1897)
Ottilia Lazarovicz (Нађбања 1846 – Будимпешта 1898)

Eugen Hudeček Edler von Černucky, католичке вере (Оломуц 1869 – Цигелхаусен, Хајделберг 15. јули 1941)
Marie Lucie Louise Charlotte Seruurier (1871-1900)

Douchan Stephan Eugene de Cernucky-Lazarovich-Hrebljanovich, Париз 6. октобар 1896 1
Stephan Lazar Robert de Cernucky-Lazarovich-Hrebljanovich, Париз 6. ок-тобар 1896
Elodie Marie, Ottilie Clotilde, Adolphine, Francoise de Cernucky Lazaraovich (Париз 28. јануара 1899 – Београд 19. фебруар 1971)

На основу расположивих извора није могуће доказати који је члан ове породице покушао да се веже са Лазаревићима и Хребељановићима. Близу је памети да је на ову идеју дошао Еуген Худечек фон Чернуцки, а логично је да му је за родослов послужило презиме мајке Отилије која је потицала из породице Лазартовић. За конструкцију новог родослова требало је изједначити презиме Лазартовић и Лазаревић. Царски рез изведен је успешно, али дете се родило са недостатком. Избацивањем једног слова добило се слично али не истоветно презиме изведено по имену српског кнеза Лазара. Нови претенденти на српски престо презивали су се Лазаровићи, а не Лазаревићи. Када су у питању владарске претензије или бар улаз у високо друштво, само једно слово се могло занемарити.

Био је то преломни тренутак за стварање владарског родослова. Али његова изградња текла је постепено. Околности су ишле у прилог Еугену Худечеку фон Чернуцком, бившем поручнику К und К војске. Он се одрекао држављанства Аустроугарске и школовање наставио у Паризу, где се ускоро оженио богатом Францускињом. Венчаница, један од првих следећих докумената, послужила је за допуну и измену личних података. Новембра 1895. године Мари Шарлот Серирие постала је супрута Еугена Лазара де Чернуцког Лазаровића. Према томе, изостављено је презиме Худечек, а додато је ново име Лазар и ново презиме Лазаровић.

Следеће године Мари Шарлот и Еуген Лазар постали су срећни родитељи. Добили су два сина близанца. Оцу се на тај начин пружила још једна прилика за проширење и допуну личних података. У крштеници својих синова забележен је као Еуген Лазар де Чернуцки-Лазаровић, кнез Хребељановић.

Крштеницама близанаца заокружен је и утврђен родослов. Еуген фон Чернуцки брижно је бирао најпознатија имена из српских владарских династија. Старији близанац крштен је као Душан Стефан, а млађи као Стефан Лазар. Старији је назван по имену српског цара, а млађи по имену српског кнеза, док је треће дете Фон Чернуцког названо по кнежевој ћерки Мари. Истраживачи су у новије време указали на државно-симболичко значење имена Стефан у српској владарској идеологији средњег века. Носе га сви Немањићи, а затим Котроманићи од времена крунисања Твртка I за краља Срба и Босне. Име Стефан присвајали су и обласни господари. Поред осталих и кнез Лазар.

Еуген фон Чернуцки познавао је српску историју и писао о српској прошлости и свакако је имао у виду значај владарског придевка Стефан. Још 1883. је Иван Павловић објавио кратак прилог Стефан, српско владалачко име. У сваком случају, Фон Чернуцки није превидео учесталост овог имена у српским владарским породицама. Зато је својим синовима Душану и Лазару придодао име Стефан. Природно, оба близанца су Лазаревићи и Хребељановићи, док је њихова сестра Мара, рођена 1899. године, у крштеници уписана као Чернуцки Лазаровић. Међутим, у њеним каснијим документима преовлађује презиме Хребељановић. Са овим презименом, по узору на оца, потписивала је личне исправе. На дозволама за улазак у САД отац се потписао као Хребељановић, а кћерка као Мара де Ч. Л. Хребељановић.

Еуген Худечек фон Чернуцки и његова ћерка Мара Хребељановић, готово целог живота су настојали да докажу своје порекло од српских владарских породица. Подстакнути породичном традицијом на све стране су се распитивали о својим прецима, тражили рођаке са одговарајућим презименима, обраћали се историчарима, сакупљали и брижно чували породичну документацију.

На допуни породичне лозе настојала је и Еугенова мајка Отилија, рођена Лазартовић. Више пута је писала државнику и историчару Чедомиљу Мијатовићу а, видели смо, обраћала се и архимандриту манастира Манасије Кирилу, од кога је, за ново презиме добила охрабрење и благослов.

Еуген Худечек фон Чернуцки био је 1893. или 1894. гост архимандрита Илариона Руварца у манастиру Гргетегу, али од оца кригичке школе у српској историографији није могао да добије охрабрење за родослов самозваних Хребељановића. Еуген фон Чернуцки се деценијама дружио и дописивао са Чедомиљом Мијатовићем. Између њих су успостављени присни, пријатељски односи. Мијатовић је упознао Еугена фон Чернуцког, већ као удовца, са америчком песникињом Eleanor Calhoun која се удала за бившег аустроугарског официра и потписивала као принцеза Лазаровић Хребељановић. Изтеда да је Еуген фон Чернуцки сарађивао са хрватским историчарем Фердом Шишићем, а познаници су га због неког питања на које нису знали одговор, упућивали на Владимира Ћоровића. Сам Фон Чернуцки је аутор неколико публицистичких списа са историјском садржином, а у сарадњи са женом Eleanor Calhoun написао је дело Историја српског народа. Његова славна прошлост и његова судбина. Био је дописни члан Венецуеланске академије за историју.

Према породичном предању, Еуген фон Чернуцки и његова ћерка Мара Хребељановић веровали су да постоје натписи на зидинама Стјепан града код Благаја и да се садржина натписа односи на њихове претке. О томе је Мара Хребељановић маја 1929. писала др Павлу Радосављевићу који је обећао да ће преко пријатеља у Сарајеву и Благају потражити детаљнија обавештења. Новембра 1936. Бранко Стражичић из Загреба обавестио је Мару Хребељановић да је у београдском листу Време објављен чланак о Лазару Хребељановићу. Породични архив садржи аматерске радове о Мусићима, српском грбу и генеалогији властеоске породице Косача.

У порекло Еугена Хуцечека фон Чернуцког од српског кнеза Лазара, посумњао је и његов савременик и пријатељ Чедомиљ Мијатовић који није припадао критичкој школи у српској историографији. Еуген фон Чернудки није једини набеђени потомак српских владарских породица које је упознао и са којима се дружио Мијатовић. Шарлатани са политичким амбицијама лепили су се за државника и историчара који је и сам био склон генеалошким конструкцијама. „Његово краљевско височанство“ Стефана Урошевића Немањића, Чедомиљ Мијатовић је упознао 1916. године док се налазио у САД. Принц Стефан Урошевић издавао се за потомка цара Стефана Уроша. На примедбу Мијатовића да је цар Урош умро бездетан, принц Стефан имао је спреман одговор. Краљ Вукашин предводио је заверу с циљем да се искорени лоза Немањића. Краљ је убио цара Уроша, али је Урошев син побегао у Босну, затим у Угарску, па у Шкотску, где су „потомци“ цара Уроша вековима живели.

Због оваквог нивоа историјске културе у другој деценији XX века, принуђени смо да се удаљимо од приче, маштовитије од легенде о убиству Нејаког Уроша коју је вековима обликовало предање. Ова легенда заиста је дубоко укорењена у народу. Она је као сушта историјска истина налазила место и у школским уџбеницима све до последње деценије XIX века. Око наводног убиства Стефана Уроша од стране краља Вукашина, водила се дуга полемика између Љубомира Ковачевића и Пантелије Срећковића. На овој полемици изграђивала се критичка школа у српској историографији. Следио је утук на утук, тако да је Ковачевић „и по трећи пут“ доказивао да цар Урош није жртва, у предању омражених Мрњавчевића. Ковачевић се држао старијих летописа у којима нема ни помена о убиству, а Срећковић млађих летописа где је сликовито разрађено предање о насилној смрти. Оновременике, који су пратили полемику, више је привлачило маштовито предање о трагичном крају Нејаког Уроша него историјска истина старијих летописа. Дугу дискусију прекинуо је Константин Јиречек, који је на основу докумената из Дубровачког архива показао да је више од месец дана после Маричке битке, у којој су изгинули Мрњавчевићи, цар Урош потписивао исправе о исплати стонског трибута. Тако је Јиречеков рад Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани, објављен 1886, допринео победи критичке школе у српској историографији. Уверени смо да је Чедомиљ Мијатовић знао за сјајну студију Константина Јиречека којом је полемика између Ковачевића и Срећковића постала беспредметна. Али сам Мијатовић, историчар романтичарских погледа, није прихватао резултате критичке школе. Он, на пример, Лазару Хребељановићу и даље приписује царску титулу иако је Иларион Руварац одавно показао да се косовски јунак и страдалник увек називао кнезом. Овај пример је речит доказ колико истраживачки резултати тешко и споро продиру у јавност. Зато самозвани потомци старих владарских родова лако налазе поклонике и наивне следбенике, зато је његова висост Стефан Урошевић несметано настављао са лакрдијом коју је у својим мемоарима забележио Чедомиљ Мијатовић.

Отац Стефана Урошевића пре педесет година је емигрирао у Аустралију, а затим се настанио у Њу Џерсију. Као доказ о свом пореклу принц је имао неколико папира са печатима. Документи су настали на основу изјава под заклетвом, оверени од општине. Ови документи су открили чудновату причу: „Његово краљевско височанство Стефан Урошевић Немањић именовао је некаквог Црногорца да буде патријарх Србије, једног Американца да му буде Државни секретар и још једног Американца да му буде шеф кабинета.“ Пред њима је принц положио свечану заклетву да ће поштовати „Устав Србије, права и слободе српског народа“. О свечаној заклетви његове висости сачињен је документ у присуству градоначелника.

Још чуднији био је дошљак из САД кога је Мијатовић упознао 1875. године у Београду. Дошљак се представљао као Augustus Boyne von Lazar. У Србији је тражио породично благо, наводно закопано испод рушевина старог замка који је припадао прецима Фон Лазара. Дошљак је изненада умро, а сахрањен је о трошку Чедомиља Мијатовића који је после тога написао чланак под насловом Потомак Обилића. Велика је могућност – сматра Мијатовић – да је Август Бојне био потомак Милоша Обилића. Та ми се мисао одсудно наметала, кад сам га мртва посматрао. Његове су ми црте у смрти већма но за живота чиниле, да носе стари српски тип.“ Ови редови речито показују зашто су се самозвани „потомци“ старих владарских родова везивали за Чедомиља Мијатовића.

August Bojne

Према мишљењу Чедомиља Мијатовића, принц Лазаровић Хребељановић био је „много озбиљнији и романтичнији“. Крајем XIX века, док је боравио у Лондону, Мијатовићу се писмом обратио поручник Еуген Худечек фон Чернуцки са питањем да ли је икад писао о неким наследницима кнеза Лазара. Мијатовић му је послао обавештења о Фон Лазару. Од тада је почело дружење и преписка између две породице. Занимљиво је једно писмо које је Мијатовић 23. октобра 1902. послао Фон Чернуцком. Из њега се наслућује да је Фон Чернуцки нешто сазнао о могућем атентату на краља Александра Обреновића.

У преписку између две породице укључила се и мајка аустроугарског официра, принцеза Грбљановић. Краљ Милан Обреновић је прекорио Мијатовића што је „неком гардисти дозволио да замишља да је директан наследник цара Лазара са Косова и са том фикс идејом, наговорио је неке студенте, који студирају у Бечу, да му служе као легалном наследнику престола. Краљ је рекао да су аустријске власти, пошто су добили доказе о чудном понашању те особе, исту ухапсили и ставили у лудницу у Прагу, подврши је посматрању лекара за менталне болести, после чега су захтевали да напусти војску“.

Мијатовић се вајкао да никада није подржао принца Еугена Лаза- ровића Хребељановића у његовим претензијама на српски престо. А управо је то у својим мемоарима изјавила Еугенова жена Elenaor Calhoun која се и сама издавала за српску принцезу.

Еуген Худечек фон Чернуцки аlias принц Лазаровић Хребељановић колебао се када је у питању облик владавине. Бар у зрелом добу републиканско уређење претпостављао је монархији, али је непоколебљиво веровао у своје порекло – сећа се Мијатовић рекао ми је да је потомак цара Лазара, али да није претендент на престо“.

Невоље за Еугена Худечека фон Чернуцког, поручника аустроугарске војске, почињу 1893. управо због тога што није могао да докаже порекло од српских владарских родова. Он је од цара Франц Јозефа тражио да се назива херцег од светог Саве. Због тога је дошао у сукоб са једним чланом хабзбуршке династије. Ускоро су уследиле последице овог сукоба. Еуген Худечек фон Чернуцки био је принуђен да напусти војну службу и вероватно прекине блиставу војну каријеру, поготово ако се има у виду чињеница да му је и отац Francis H. Hudeček de Czernucki имао чин пуковника.

Ускоро је Фон Чернуцки затражио и добио „отпуст из аустријског поданства“, а затим је од Министарства унутрашњих дела у Београду замолио српско држављанство са следећим образложењем: „По традицији као и по писменим неким документима који се чувају у мојој фамилији, ми водимо порекло од једне старе властелинске куће српске. Један од мојих предака је почетком осамнаестог века прешао у Угарску, а затим у Немачку. Моји родитељи били су аустријски поданици и живели у Чешкој … Знајући да ми фамилија води порекло из Србије, ја сам свагда жудео да служим Србији као мојој правој отаџбини, и Краљу Србије као моме правом Господару.“ Молба  написана почетком 1902. садржи више занимљивих биографских података, али за ову тему битна је изјава о породичној документацији. Породична грађа сређена у Архиву Србије садржи око хиљаду аката, али дословно ниједан нема ни наговештаја о пореклу Еугена Худечека фон Чернуцког од Хребељановића и Лазаревића.

Молбе за српско држављанство Фон Чернуцки је писао годинама, готово до смрти. Подсећао је на своје заслуге, нудио помоћ. Са жаљењем је истицао да је српска влада одбила његову понуду да ступи у српску војску уочи балканских ратова и уочи Првог светског рата. Зато сам „остао у САД, предавајући по америчким свеучилиштима, гдје сам увијек… бранио српске интересе“. Предавања су штампана 1913. године под насловом The Orient Question, today and tomorrow. Пре тога је заједно са супругом Eleanor Calhoun објавио дело The Serbian People, Their past glories and their destiny. Ово дело оценио је Чедомиљ Мијатовић: „На местима где говоре о савременим догађајима у Србији, подаци су крњи и нетачни, док за друге делове немам примедби.“ Повољна је и оцена Павла Радосављевића, али књига није имала никаквог одјека.

Фон Чернуцки је аутор прелиминарног пројекта канала Дунав — Егејско море који је „од животне важности за економски развитак Србије и Југославије“. Ипак, све је било узалуд. Еуген Худечек фон Чернуцки никад није добио српско држављанство са правом усељења у Краљевину Србију и касније у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевину Југославију. Оправдано или не, власти у Београду су са подозрењем гледале на бившег аустроугарског официра. Кружиле су вести да је наводни потомак кнеза Лазара био кандидат за српског краља после Мајског преврата 1903, а затим током Првог светског рата, приликом преговора о сепаратном миру. Према изјави његове ћерке Маре Хребељановић, он је одустао јер је сматрао дa је „републикански облик власти бољи за његову земљу“. Сам Лазаровић-Хребељановић писао је принцу регенту после Првог светског рата: „Године 1906. мојом акцијом не само што је задржана Ваша династија на престољу, већ су, по свој прилиди, сачувани животи њезиних чланова. Поновно, год. 1915 ја сам одбио да у опће и слушам понуде подастре (!) ми, да се поставим на чело покрета, који је имао све предности на својој страни, да се протјера Ваша династија и склопи мир са непријатељем који је поднио увјете, који, успоредивши их са садањим ресултатима рата, не би могlи да се сматрају посвема непогоднима.“ (Архив Србије, МЛХ, 1049.) Остављамо истраживачима новије српске прошлости да провере овај исказ Еугена Худечека фон Чернуцког.

ПРИЛОГ

Писмо архимандрита манастира Манасије мајци Еугена Худечека фон Чернуцког. То је најстарији документ у којем се породица Худечек Чернуцки јавља са два нова презимена — Лазаревић-Грбљановић.

7 Април 1894. године

у Манастиру Манасији

Госпођи Отилији Лазаревић-Грбљановић удатој Худечек Черницки (!)

у Будвашу

Племенита Госпођо!

Ваше поштовано писмо од 5/18 — III оее године примио сам и из њега видио жељу вашу, да вашег сина Евђенија Лазара у војничке науке изобразите, те као достојни потомак (слав)ног имена и племена Хребељановића отаџбини и српству од користи буде и осветла образ српском имену и хероизму славних предака својих.

Ту вашу намеру са вашим дичним сином Евђенијем, не само да је похвале достојна већ је у толико више на част и понос целоме Српству.

У име Спаситеља Господа нашега Исуса Христа, оеим благословим вашег сина Евђенија из средине сестара Манастира, задужбине његовог славног прадеде Степана високог, сина цара Лазара, – просећи за њега у свемогућег Бога: дуг живот, постојано здравље и мудрост, те да војничким образовањем осветла образ српству и обнови славу славних и храбрих предака својих неумрлог Цара српског племенитог Лазара Хребељановића.

Ни ја ни братство ове свете обитељи нећемо престајати убудуће молити Господа Бога и Исуса Христа, да вашег дичног сина Евђенија обдари срећом и задовољством у будућем му војном животу идаи вас одржи још дуго година здраву и веселу, да доживите обновљене славе и величине вашег љубљеног сина Ееђенија.

Стављајући вашег сина Евђенија под особито окриље моје и благосиљући (!) га на његовом новом путу, истина мучном али и врло частном (!) путу, — остајем са отаичким (!) поштоеањем четрдесетогодишњи слуга светог олтара Манастира Манасије Смирени Богомољац Старешина Манастира Манасије — задужбине славног Деспота Стевана високог, Архимандрит Кирило.

 

ИЗВОР: Раде Михаљчић, Српска прошлост и народно сећање, „Мара Хребељановић“ (стр. 69-86), 2001, Српска школска књига, Београд.


Коментари (10)

  • Milos

    Koga ste Vi nasli da citirate i uzimate za nekakvog istoricara.

    http://www.youtube.com/watch?v=XJpYrpIKu_U

    Одговори
    • administrator

      Милоше,
      да не буде забуне, ево биографије, како рекосте, `некаквог историчара`:
      Раде (Теодор) Михаљчић (21. јануар 1937, Средња Јурковица, општина Градишка, Краљевина Југославија) је српски историчар и члан Академије наука и умјетности Републике Српске.
      Други светски рат је преживео као сироче, отац му је убијен у Јасеновцу а мајка у логору Стара Градишка. Основну школу похађао је у Сиску и Котор Вароши а гимназију у Бања Луци. Групу за историју на Филозофском факултету у Београду завршио је 1960. године где је две године касније изабран за асистента на Катедри за националну историју средњег века. Магистарски рад Селишта, прилог историји насеља у средњовековној српској држави одбранио је 1965. Током 1966. и 1967. провео је три месеца на специјализацији у Екс ан Провансу код професора Жоржа Дибија, а седам месеци на Универзитету у Атини као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију Крај Српског царства одбранио је 1971. на Филозофском факултету у Београду где је до пензије предавао националну историју средњег века, од 1984. у звању редовног професора.
      Објавио је више радова у домаћим и страним часописима. Један је од аутора Историје српског народа у издању Српске књижевне задруге. Писао је уџбенике и приручнике за основне и средње школе. Од 1976. године одговорни је уредник Историјског гласника, часописа савеза друштава историчара Србије. За књигу Јунаци косовске легенде добио је Октобарску награду града Београда и Књижевну награду БИГЗ-а. Заједно са академиком Симом Ћирковићем приредио је Енциклопедију српске историографије, Београд 1997, и Лексикон српског средњег века, Београд 1999. У Београду је 2002. године покренуо часопис Стари српски архив, а 2008. у Бања Луци часопис Грађа о прошлости Босне. Уредник је оба стручна часописа у којима се на модеран, критички начин издаје дипломатичка грађа српских земаља у средњем веку.
      Члан је Удружења књижевника Србије по позиву. Редовни је професор на Филозофском факултету у Бања Луци после одласка у пензију са Филозофског факултета у Београду. Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) и секретар Одјељења друштвених наука АНУРС.
      Његови најважнији радови и монографије груписани су у шест томова сабраних дела која су штампана 2001. године у Београду.
      Толико.
      А сад нам, лепо, наведите биографију (стручну, наравно) господина којег узимате за научни ауторитет…

      Одговори
      • BM

        Gospodja Eleanor Calhoun (navodno Lazarovic-Hrebeljanovic) pominje se po novinama u SAD kao ( samozvana) princeza Lazarovic-Hrebeljanovic. U clanku pise da je ona trazila od Americke vlade pomoc u obnavljanju njenog privatnog vlasnistva u Srbiji, navodno konfiskovanog od strane Kralja Petra, i njenog muza ( samozvanog) princa Eugen-a Lazarovic-Hrebeljanovic [koji je moguci Kralj Srbije] i njihove troje dece.

        Digitalna verzija moze se procitati u arhivima The San Fancisco Call Februara 11 1908 ( US CALENDAR) VOLUME CIIL NUMBER 73

        http://cdnc.ucr.edu/cgi-bin/cdnc?a=d&d=SFC19111227.2.39&srpos=562&e=——-en–20–561–txt-txIN-servia——

        Одговори
        • BM

          Text + –

          Correct this text

          LAZAROVICH TITLE IS DISCREDITED

          Husband of California Girl Admits He Is a Self-Styled „Prince“ [Special Dispatch to The Call] .STANFORD UNIVERSITY, Oct. 11.— Is „Prince“ Stephan-Lazar* Eugene Eazarovich-Hrebelianovleh, author and world peace advocate now visiting Mr. and Mrs. David Starr Jordan, actually the head of a royal and imperial dynastic family of Servla or has he merely adopted the title of „prince“ while making a lecture tour of the United States? This is a question that Stanford savants and geneaologists are excitedly asking, following receipt of a dispatch from New York saying that the Servian and Austrian consuls have challenged the claims of LazaroVich-Hreb-ellanovich to the title of „prince.“ -He admitted today that he Is not a real prince, saying he is given the title by courtesy and because it suits his convenience.

          „Prince“ I_izarovlch-Hrebellanovlch sat on the vine covered veranda of the Jordan home chatting with Mrs. David Starr Jordan, and his wife, the „princess,“ formerly Miss Eleanor Jlulda Calhoun of San Jose, when Informed of the dispatch.

          „Servia is a democratic country where there are no titles with the exception of ‘king,’ “ he said. „The title of ‘prince’ is not constitutional. Hence, I am not a constitutional prince, but a prince by courtesy. My great-great-grandfather was the head of a little province in Servia, but was driven ont of the country 150 years ago—exiled. in other words. „I intend to go to Servia es soon as possible and join the army. If King Peter refuses to let me join his forces I will join the armies of Bulgaria, Greece or Montenegro. At present I am raising money to use In Red Cross work in the war, but all the moneys are being handled by the banks. „The charge that I am not a ‘prince“ was made, I am sure, by Prof. Michael Pupin of Columbia university, honorary consul for Servia in New York. Pupin is not a Servian, as he claims, but an Austrian. He Is a pretender, that is all. I must have him for this.“

          Одговори
  • Milos

    Volim istoricare za koje se kaze da su srpski, a celu karijeru su napravili kao jugo komunisti tj. antisrbi. Da je kojim slucajem bio srpski istoricar zavrsio bi u zatvoru ili emigracij, a titule koje bi navodio bi bile „disident“ ili „neprijatelj“ antisrpskog rezima.

    Da skratim, gore pomenuta biografija je potpuno irelevantna, ako se procita ideoloska istorija koju je Mihaljcic napisao srpskim osnovcima.

    http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-za-sesti-razred-osnovne-skole.html

    Одговори
  • lazarev askurdel unuk

    Posedujemo dokaze o zivim potomcima Cara Lazara i Milice Nemanjic, i to od drugog sina Vuka, koji je bio vladar juzne Srbije, sve do pogibije od strane Turaka, tadasnjih osvajaca… (Ovo nije nikakva sala niti pak provokacija, vec ISTINA, sa materijalnim dokazima!) Ukoliko ste zainteresovani, otvoreni smo za saradnju, pozdrav…

    Одговори
  • BM

    Pretendenata na presto Srbije uvek je bilo. Evo jednoga u Americi davne 1907 godine:

    Los Angeles Herald, Volume 34, Number 155, 5 March 1907

    FINDS A REAL KING
    NEAR NEW YORK CITY

    By Associated Press.

    NEW YORK, March 4.—Servians of
    this city and New Jersey are authority
    for the statement that a truly sworn
    and authenticated king of Servla. rightful
    her to the throne now occupied by
    King Peter Karagevltch, is living near
    New York und is awaiting the favorable
    moment to go to Servia and claim his own.
    This is King Stephen Dusnnovie,
    scion of the house of Dusan, which has
    been in existence since the twelfth century.
    http://cdnc.ucr.edu/cgi-bin/cdnc?a=d&d=LAH19070305.2.117&srpos=534&e=——-en–20–521–txt-txIN-servia——

    Одговори
  • Bozidar Vukcevic

    Rade Mihaljcic je u gornjem tekstu napravio nekoliko previda. Jedna je :

    … а деспот Ђурађ Бранковић се са поштовањем сећао …

    Despot Djuradj Brankovic pod tim imenom nije postojao nego despot Djuradj ( i verzije tog imena ) Vukove ( Vukovic ).
    Nebih ponavljao neke gluposti sa Wikipedia gdje ga citiraju.
    Ako mu je uzor ili referenca bio Sima Cirkovic, onda je jasno koji je to nauchni nivo bio. Sima Cirkovic nije znao da odredi gdje je bio hilandarski metoh Kamenica, a kabal, kable soli tumachio je kao kobile.
    Dakle, navode ovog Rada Mihaljcica treba uzeti sa rezervom i provjeravati ako neko hoce da ga citira.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top